уторак, 27. август 2013.

Hadersfild (2007)


Hadersfild (2007) on IMDb
Žanr: Drama
Režija: Ivan Živković
Glumci: Goran Šušljik, Nebojša Glogovac, Damjan Kecojević...

Priča:
Raša, tridesetogodišnjak, živi sa svojim ocem alkoholičarom i pokušava da spoji kraj sa krajem tako što daje časove književnosti i vodi emisiju na radiju. U posetu dolazi prijatelj sa kojim se nije video 11 godina i staro društvo se okuplja. Promene koje uviđaju jedni na drugima nisu samo fizičke.

Moj osvrt:
Film otvara paralela između Srbije i jednog mesta u Engleskoj. Vidi se jasna razlika između sređenih zgrada i skladne arhitekture u Engleskoj i ruina i nesklada naše zemlje. Već na samom početku je jasna tematika filma a to je koliko smo mi sjebano društvo u poređenju sa normalno uređenim društvima. Kako je to urađeno? I odlično i dobro ali i pomalo diskutabilno. Kako je za ovaj film stiglo najviše vaših zahteva, dozvoliću sebi da pomenem neke karakteristične detalje kako bi ova analiza bila što kvalitetnija. Film celom dužinom prikazuje simboliku na stanje u našoj zemlji tako da sve što govorim za film, film govori za Srbiju. Svoje konačno mišljenje ću sačuvati za kraj prikaza.

Prva stvar koja je uočljiva u filmu je karakterističan dijalog. U celom filmu ne postoji normalan razgovor. Bez obzira da li su osobe u rodbinskim ili prijateljskim odnosima, svaki razgovor je bukvalno kao svađa. Čak iako se likovi šale, to je ofanzivno. Prvo vidimo oca i sina koji prebacuju jedan drugom, potom momka i devojku koji se kroz šale vređaju, kasnije prijatelje koji bukvalno sve shvataju kao takmičenje i uvredu. U celom filmu ne postoji normalan, ljudski dijalog već svako ili ima strah od onog što je rekao ili samo čeka da neko nešto kaže kako bi oponirao. Sve je usiljeno, sve je nabijeno negativnom energijom, vlada odsustvo tolerancije i potpuno nepostojanje razumevanja. Jedini čovek koji može da vodi običan iskren razgovor, jedini čiji postupci nisu ofanzivni, jedini ko ne gleda crno i ko u svemu želi videti najbolje je momak koji je uslovno rečeno zaostao (Nebojša Glogovac - Ivan). Tu imamo jasnu simboliku - kada napravite nešto dobro, uradite neko dobro delo samo zbog dobrog dela, pomognete nekom drugom bez da dobijete nešto od toga - koliko puta ste u tom slučaju nazvani budalom, koliko puta vam je rečeno da to niko neće da ceni, da time ništa ne dobijate? E to je to. Ako se razlikujete od svih budala, vi ste budala jer većina određuje pravila. 

Veliki problem u ovoj zemlji je odustvo tolerancije. Ok, svako ima svoje mišljenje, to je neosporno. Samo ne volim kad neko kaže "mišljenje je kao dupe, svako ga ima". To je jadno poređenje nekog ko vam kaže da je vaše mišljenje dupe, ali da ga uvažava kao i činjenicu da imate dupe. Od kada sam krenuo ovo da pišem, nazivan sam budalom jer ko meni dade pravo da ocenjujem filmove, hranjen sam govnima, nazivan maloumnikom, debelo bolesnom ličnošću (ovo mi je favorit) itd. A znate šta je problem - niko od ljudi koji su izneli takvo mišljenje nije usprotivio svoje mišljenje mom. Ne, to je bio njihov odgovor jer eto, neko tamo levi bloger je rekao da je neki njihov favorit smeće pa pošto ne mogu da opovrgnu njegova razmišljanja, mora onda da je budala. Različiti stavovi i mišljenja u nas Srba se shvataju kao bogohuljenje. To je problem ovog društva i time se film bavi. Niko ne pravi ništa ali ume da sere po svemu što drugi naprave. Kada glavni lik drži radio emisiju sve vreme pljujući na rad svog gosta, gost (Miki Manojlović) na kraju dijaloga kaže jednu odličnu rečenicu. "Prvo napiši nešto pa onda imaj mišljenje." Sjajno rečeno da ako nemaš rešenje problema, ako nemaš predlog kako bi to moglo bolje, zašto pljuješ to što je napravljeno. Hadersfild upravo sve vreme potencira da svi znamo sve a ništa ne radimo, svi možemo da kenjamo po nekome ili nečemu a da ne uradimo ništa bolje. 

Kao što rekoh, jedino lik Ivana pokazuje pravu dobrotu, razumevanje i praštanje, jedino on u sebi uvek traži problem nikada ne videći ništa loše u drugom, jedini on želi iskreno pomoći nekom, jedini on želi nekog iskreno obradovati. Pomenuću jednu scenu u kojoj on u kući prijatelja Raše(glavnog lika) čeka njegov povratak. U međuvremenu kući stiže Rašin otac. Kada Ivan ode, ovaj čovek izgovara "Kuća otišla u pizdu materinu a on je čuva". Da li je ovo još jedan pokazatelj da samo ludi vide ovde neku vrednost, da li je ova zemlja vredna čuvanja, da li u njoj ima još nečeg vrednog? 

Kako su žene predstavljene u filmu? Imamo Ivanovu mamu koja je teška ludača, imamo Rašinu novu devojku koja je fufica, Rašina majka je ostavila oca, Rašina bivša devojka je ostavila Rašu. Ni jedna jedina žena nije predstavljena pozitivno ... osim jedne. To je po mom ukusu najupečatljivija scena i najupečatljivija simbolika u filmu. Imamo devojku koja svira klavir i koju vidimo u tami kroz neki prozor. Jedino lepo što se dešava, jedina kreativnost koju vidimo dolazi upravo od nje. Svi ostali deluju kao propale ličnosti, ona je tamo negde u mraku, u magli, u daljini, kao nikada dosegnuti ideal. I ono što ostavlja veoma gorak ukus, ona, ta devojka koja donosi nešto lepo u film, ona pripada drugom. 

Zadovoljavamo se malim, beznačajnim pobedama, da li je "neko nešto opalio", da li je neko nekog zeznuo jeftinim fazonom, da li je neko nekom smestio itd. I sve te beznačajne pobede branimo do te granice da bi se posvađali sa najvećim prijateljem dokazavši da smo mi ti koji su uspeli izvesti to beznačajno i glupo delo. To su nam pobede. Ali zato svaki poraz predstavlja kraj. Rašinog oca napušta žena - on se propije i upropasti svoj život. Rašu napušta devojka - sve propada i ništa više ne vredi. Ne umemo da se oporavimo od jednog jedinog poraza, Umesto da se čovek trgne, da skonta da je živ i nastavi dalje, on nastavlja da tavori u mestu ni jednog jedinog momenta ne videći krivicu u sebi. 

A kakvi smo u porazu. Prvo, svi su nam krivi osim nas samih. Jel tako teško pogledati se u ogledalo i priznati sebi da si sam kriv za ono što ti se dešava. Raša je mogao da uspe, imao izdavača koji će da objavi njegovu knjigu, ali ga je mrzelo da piše. Pa ko je onda tu kriv? Onda uz to dolazi da je tuđi uspeh neoprostiv. Prvo se omalovažava taj uspeh nekog drugog, predstavljajući svu lepotu tuđeg uspeha kao laž, varku kojom taj drugi obmanjuje sebe jer je i on u gadnom problemu iz kog ne može da se izvuče, samo to sebi neće da prizna. Samim tim čovek pronalazi opravdanje za svoju promašenost. To neminovno vodi ka situaciji u kojoj ne postoji pravo prijateljstvo jer je čovek zapravo dvoličan. Ne želi uspeh drugog već želi pokazati da je sjebanost koja je zahvatila i njega globalna i univerzalna. 

Sada o stvarima koje mi nisu baš legle. Tu imamo čoveka koji dolazi iz inostranstva. 11 godina nije bio u Srbiji i samo se snebiva kakvi smo postali, koliko smo promašeni, kako smo bezosećajni za sve osim za svoje probleme, koliko više ne umemo da se šalimo, koliko ne možemo prihvatati šalu. Prvo, sve ove stvari o kojim do sada pišem su fenomenalno predstavljene, tu nema dileme, ali postavlja se veliko pitanje, da li smo zaista toliko otišli dođavola ili je ovo ipak grupa neostvarenih ljudi. Mogu da prihvatim da smo otišli u tri lepe ali da smo ovoliko očajni, da kod nas nema ničeg vrednog čuvanja, da smo svi zli, da je jedan poraz dovoljan da nas obori zauvek itd., e to mi je već prevelika generalizacija. Tako da su mi te scene u kojima ovaj gastarbajter uviđa koliko je sve kod nas otišlo do vraga za mene neubedljive. Previše je ovo preterivanja za moj ukus. 

Kako finale obiluje tim scenama, ono mi je malo razmlačilo utisak. Tu dolazimo i do lika Ivana kojeg odlično tumači Glogovac. Sve je to ok, on je super karakterističan, odlično odglumljen, bez ikakve sumnje najbolji lik u filmu. Njegova priča mi je malo zagolicala maštu da će ovo možda da se pretvori u još neki horor osim ovog moralnog. Od toga nije bilo ništa pa se ipak finale filma svelo na trijumf dobrog a uslovno rečeno zaostalog lika naspram svih drugih, uslovno rečeno normalnih. On pronalazi sreću u realnim uspesima, u tome da je drugom doprineo dobro, u malim stvarima. Odlično je to urađeno, ne shvatite me pogrešno, ali nekako mi to nije bila tema filma. 

Hadersfild je pametno napravljen film, veoma dobar, svakako nije lak za gledanje, previše crn, ima gomilu fenomenalne simbolike ali i preterivanja i na kraju, film kome fali neki konačni završni udarac da bi bio vrhunski. Ne može da glavna poruka filma bude "svi smo sjebani eto tako jer takva nam je zemlja u kojoj živimo". Ili možda ja propuštam nešto. Na vama je da me dopunite. Nadam se da sam i ja možda nekom razjasnio par stvari jer previše negativnih kritika pročitah o filmu a nigde nekog boljeg objašnjenja zašto je film tako loš. Verujem da utisak zavisi i od životnih stavova jer ovaj je svakako prepun mojih.

Zanimljivosti:
Film je rađen po istoimenoj predstavi.

Naj scena:

Devojka za klavirom

Moja ocena: 7/10

5 коментара:

  1. Pre svega recenzija je odlična, možda jedna od najboljih koje si napisao.
    Rekao si da ne može poruka filma da bude da smo svi sjebani...itd...ali poenta priče, odnosno poruka, jeste baš kao što si napisao, glavni lik je sjeban i on tako vidi sve, svi su ostali sjebani, isto tako ovo ne mora biti prava slika društva, već samo percepcija maloumnika koji su okupljeni na malom prostoru i čavrljaju, što bi ti rekao zejebavaju jedan drugog.

    Još jednom bravo, i pogled na film je sličan mom, samo si ti malo stroži pa je ocena na skali niža od moje.

    ОдговориИзбриши
  2. nisam vise anoniman :D28. август 2013. 23:19

    Najbolje 2 scene su po meni Ivanovo obracanje Rasi dok ovaj spava i poslednja scena. Ova prva zbog tog sjajnog monologa koji sam premotavao ko zna koliko puta,a poslednja je nesto posebno. Skontajte Rasin preobrazaj u toj sceni, obraca se Ivanu recima SVE SAM SJEBAO i pocinje da place i da mu se izvinjava. Nakon toga slede osmesi i vidljiva Rasina sreca sto ima pored sebe nekog takvog ( iako je Ivana do tog trenutka predstavljao kao debila ).
    E sad ja tu vidim simboliku. Ok, ako je tebi svet sivilo i drugi su ti krivi za svaki delic tog sivila i ako stojis u mestu i ne radis nista po tom pitanju, prerastas u nesto sto je ispunjeno mrznjom, zaviscu, sujetom, cinizmom itd.
    E sad, ako zelis da promenis to sivilo i okruzenje oko sebe moras prvo da promenis sebe, moras da budes iskren prema sebi, da priznas sebi da si i ti jednim delom krivac za trenutnu situaciju, da priznas da si propustio sanse koje nisi smeo da propustis i na kraju da oprostis sebi kako bi krenuo novim koracima ucen na svojim greskama. To nije nesto sto svako moze, tesko je, boli, donosi suze ali i novi pocetak koji ti siri poglede jer oni vise nisu uokvireni mrznjom i sujetom, sada ti sasvim drugacije izgleda ono u sta si sve vreme gledao, sada vidis stvari koje su ti bile pred ocima ali ih nikad nisi primecivao. Ja sam tako skapirao kraj i celu poentu filma, slobodno me ispravite ako gresim.
    Inace, imam druga koji veoma podseca na Rasu.Strasno je u sta se osoba pretvori kada je besposlena, lenja i nemastovita. Coveku je kriva cela Srbija sto on nema posao a realno nikad se nije ni potrudio da nadje taj posao, covek bukvalno provodi dane otpadajuci u svojoj sobi za kompjuterom i tako godinama vec, aj bar da ima neki hobi ili da radi nesto kreativno al ni to ga ne zanima. Jbg, mozda sam zato bas ovoliko zavoleo ovaj film jer sam prepoznao neke detalje u svom okruzenju. U svakom slucaju od mene 10ka ko kuca.

    ОдговориИзбриши
  3. Михајло Цветковић19. новембар 2023. 23:00

    У последње време доста читам твоје рецензије јер генерално у потпуности делим мишљење са тобом у вези филмова, али око овог се нећу сложити.
    Односно, није да се нећу сложити, све је фантастично изведено и закључено, али ми баш није јасно како закључак ниси скапирао :D.

    Конклузија филма је управо антитеза читавог дела, јер Раша, коначно, прихвата оно што јесте. Прихвата да је, цитирам, "Све сјебо", у Ивановом присуству. По први пут он на себе јасно сваљује кривицу коју је раније сваљивао на друге људе, и по први пут се извињава за своја дела која су оштетила све људе у његовој околини изузев Ивана, Игора и Рашиног оца.

    Иван није оштећен упркос Рашином труду зато што је, као што си и сам поменуо, епитом добра, односно чиста и неискварена доброта.

    Рашин отац није повређен зато што је он сам себе већ у потпуности сјебао животно. Штавише, сцена када Раша бива "исцељен" своје мизантропије и мизерије, последња сцена, је управо сцена када његов отац решава да је "доста било" и да ће га "тужити полицији". Подсвесно, он је увређен чињеницом да се његов син зацелио, а он не, иако они нису ни разговарали.

    Коначно, и оно најважније, Раша није успео да увреди Игора поред свог његовог труда, и ту се, ја мислим, налази још једна фундаментална грешка у тумачењу филма. Игор није само "неки гастарбајтер" који је овде дошао и чуди се колико су људи генерално пропали. Игор је човек који се чуди томе колико су његови пријатељи пропали. Он познаје Рашу, познаје његове капацитете и разуме да, испод све те болесне и изопачене маскараде у којој се налази, он јесте добар човек. Сцена у парку показује да, напослетку, њих двојица више не успевају да се разумеју. Нити он може Раши помоћи, нити Раша њега може увредити.

    Сцена у парку такође не говори о пропасти нације. Баш напротив. Игор заправо увиђа сличност између Хадерсфилда и Зрењанина кроз лава. Игор је тај који је свестан да људи овде нису пропали, алудирајући на сличност између Зрењанина, који је, по Рашином нахођењу, потпуно мртав, и Хадерсфилда, који је Игору донео преко потребну светлост у животу.
    Раша запишава тог лава, одбијајући ту светлост. Тек ноћ након тога ће и он увидети да тмина, чемер и јад нису решење за његово даље постојање.

    Хадерсфилд, по мом мишљењу, не говори о пропасти друштва. Он говори о индивидуалној деградацији једне особе, и о томе како она, као тумор, утиче на друштво око ње. Али, Хадерсфилд такође говори и о рехабилитацији исте, јер та особа успева, напослетку, да се макар мало доведе у ред.

    Сложићу се да има претераних страна, као што је претерано једнодимензионална употреба жена у филму, али мислим да је то недовољно да би се оцена филму знатно срозала.

    Не мислим да је Хадерсфилд најбољи српски филм (премда ми је омиљени), али свакако мислим да је при самом врху.

    Притом, сматрам да је Хадерсфилд, иако не најбољи, ипак ултимативни српски филм, зато што са апсолутном лакоћом и грациозношћу успева да, из сцене у сцену, бива и енормно смешан, и несносно депресиван за гледање, баш као и живот овде.

    Ако бих 10/10 дао неком нашем домаћем филму, то би била "Лепа Села Лепо Горе", али Хадерсфилд, по мом мишљењу, заслужује једну веома солидну 9ку, барем када су наши стандарди у питању.

    Свакако, рецензија је фантастична и заиста мислим да си ти наш најобјективнији и најквалитетнији рецензент, тако да само настави :D

    P.S.
    Зашто не размислиш о отварању Јутјуб канала?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Auh prijatelju, pre svega hvala najlepše na ovakvom komentaru. Ovo ću najverovatnije jednom da prebacim u poseban osvrt da stoji na blogu.
      Što se tiče samog filma, jedva se čega sada sećam tako da nemam šta da dodam i oduzmem, sve si rekao. :)
      Hvala najlepše i na lepim rečima, zaista mi mnogo znače sve pohvale ali i kritike.
      Što se tiče YT kanala već sam negde to pričao. Teško da bih mogao praviti taj sadržaj na način na koji želim. Većina tekstova jeste jednostavna i verovatno može da se pretoči u naraciju ali neki tekstovi su mi ipak više za čitanje, recimo tekst za Best of Youth. Drugi veliki problem je što bi YT kanal zahtevao previše vremena a slobodnog vremena jedva da imam. I dalje mi je ova forma najbliža srcu.

      Избриши