Apocalypse Now (1979)

Kod nas nazvan: Apokalipsa Danas
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Francis Ford Coppola
Glumci: Marlon Brando, Martin Sheen, Robert Duvall...

Priča:
Tokom rata u Vijetnamu, kapetan Vilard je poslat na opasnu misiju u Kambodžu da ubije odmetnika, pukovnika koji je postao božanstvo za lokalno pleme.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, kada sam pisao o Platoon-u rekao sam da je to verovatno najbolja ratna drama ikada. Potpuno sam zaboravio za ovo ostvarenje. Apocalypse Now je zastrašujuće dobar film. Ovo je toliko dobro da nema teorije da se pohvata sve na jedno jedino gledanje. Napominjem da sam gledao rediteljsku verziju tako da ne znam šta od ovoga ne postoji u originalnoj. Iskreno, ja ovde ne bih ništa izbacio tako da i vama preporučujem da overite ovu od 3 i kusur sati. 

Kroz priču nas vodi kapetan Vilard. Na početku vidimo prilično praznu osobu. Imamo sjajnu rečenicu u kojoj on kaže da kada je bio u ratu jedva je čekao da ode kući, kada je otišao kući, jedva je čekao da se vrati nazad. Ne izgleda ni kao da je pronašao svrhu u ratu, već izgleda kao da ne vidi svrhu ni u čemu. Da li je postao takav baš zbog učešća u ratu, u ovom slučaju je to nebitno. Bitno je da čovek nema neki jasan cilj, nema određena ubeđenja. Tako postupa i kada dobija misiju. Prihvata je ali to radi na takav način kao da bi prihvatio bilo šta drugo. Tu je gde je, pa šta sad, ide svojim tokom. To ga čini oružjem u rukama drugih, to ga čini još jednim od potrošnih. 

Celim svojim putem, između nekih većih događanja, on proučava podatke o osobi koju treba da ubije. Ono što je maestralno je što i gledalac na isti način upoznaje tu osobu i ima potpuno isto mišljenje kao Vilard. Ono što mi saznajemo je da čovek koji je meta ima mnogobrojna odlikovanja, da je postigao neverovatan napredak u svojoj vojnoj karijeri i svojim sposobnostima. Jednostavno, čovek mora da se divi ovakvom uspehu drugog. Kako upoznajemo određene pojedinosti, film celom dužinom suprotstavlja sliku ovog odmetnika trenutnom stanju američke vojske u ratu. U ovom delu filma se jednostavno zapitamo zašto neko ko ima takav uspeh odlazi od svoje vojske, zašto ga se vojska tako lako odriče i zašto uopšte ubiti tako jaku ličnost. Ponavljam, Vilard je lako prihvatio ovaj zadatak

Potom srećemo jedan deo vojske predvođen kontraverznim poručnikom koga tumači veliki Robert Duval. O ovom čoveku se može pisati poseban tekst. Neverovatne osobine su uklopljene u njegov karakter. Pokazuje nadmenost i milosrđe, neverovatnu ludost ali i veliku prisebnost, pušta Vagnera dok ubija itd. Neverovatne kombinacije su ovekoveliče jednog potpuno neverovatnog čoveka, jedinstvenog u kinematografiji. 

Ono što film u velikom delu govori je da zapravo u ratu najveći procenat vojnika i nisu ratnici. Ako pogledamo pažljivije, videćemo da niko od ljudi koji su ovde pravi borci, kojima je rat posao nije baš neko sa kim se običan čovek može poistovetiti. Svaki od njih ima svoj teret. Ovaj lik koga tumači Duval je, ako smem reći, i poprilično lud. Sa kakvom razočaranošću kaže da će se jednog dana rat završiti, ne mogu ni da vam opišem. Čovek postupa tako kao da je rat sasvim normalan deo života. Recimo voli da surfuje i čak tera svoje vojnike da surfuju dok im opasnost visi iznad glava. U rat je ubacio sasvim normalnu životnu aktivnost u kojoj bi čovek trebao da se opusti u momentima razbibrige. Nije li to pokazatelj da je njegov život upravo u ratu, da je rat njegovo prirodno stovište. Potom, Vilard koga pratimo je prilično prazan, deluje nedefinisano, Kurc koji je meta, neverovatan je kao ličnost ali o njemu kasnije. Kada pogledamo druge, svi pričaju o stvarima koje nemaju veze sa ratom, obični su ljudi. Ratnici su nešto sasvim drugo. 

Na temu pravih ratnika bih dodao i još jednu rečenicu koju Vilard govori. On i još jedan vojnik su izašli van čamca i bili su umalo žrtve napada tigra. Vilard tu izgovara rečenicu "Ne izlazi iz čamca ako nisi spreman ići do kraja". Ne može genijalnije od ovoga. Upravo to je poenta svega što napričah gore. Pravi ratnik napušta čamac koji ovde predstavlja neku sigurnost. Spreman je na rizik, spreman je na ono najgore, na pomisao da se nikada neći ni vratiti u taj čamac. Običan čovek koji se zadesio u ratu jedva čeka da se vrati u sigurnost. 

E onda povučemo paralelu: ako je ovakav ludak poput Kilgora (Duval) koji tera svoje momke da surfuju dok im meci i granate lete oko glave prihvatljiv za vojsku, zašto neko ko je besprekoran u svom vojnom razvoju ne odgovara nekom gore. Sada već možemo povući pitanje motiva koji bi neko ko je tako stručan i ko je postao veliki vojnik da pređe na tzv. drugu stranu, da jednostavno ode od vojske. Tada saznajemo još detalja o njemu gde Vilard kaže nešto u smislu da je Kurc mogao postati General ali je postao on sam. E tu smo. Kurc odstupa od šablona. Kurc je neko ko može doneti nešto novo. Takvi obično smetaju šablonskoj organizaciji. Saznajemo da je imao strašne uspehe u ratu. Problem je to što je radio van ovlašćenja. Sve njegove aktivnosti su dale savršene rezultate, ali problem je što ne spadaju u šablon. Odličan primer da sistem i šablon ograničavaju velike. Velikima treba dozvoliti da menjaju sistem, da prave neki nov šablon. To je sva poenta napretka. 

Mi jasno vidimo koliko je očajno organizovana trenutna vojska, koliko je život jeftin, koliko uzaludnih smrti ima, koliko nedostaju prave vođe, koliko neprisustvo dobre odluke dovodi do katastrofe, koliko pojedinac ne pripada grupi već razbija grupu u kojoj se nalazi itd. Čovek koji je imao ideju, čovek koji je umeo to da dovede u red, čovek čija jedinica je savršeno radila svoj posao - takvog čoveka je američka strana dozvolila da izgubi, takvog čoveka sada žele da ubiju. Neverovatno koliko je ta bolest prisutna u ljudskoj prirodi. Nije bitno da bolji povuče prosečne koliko je bitno da prosečni boljeg učine prosečnim. Više se ne postavlja pitanje motiva Kurcovog odlaska. Da ne bi postao prosečan, odlučio je da ostane on sam, izdvojio se od prosečnih i učaurenih. Vidimo da ga mnogi prate, bez obzira da li su vojnici, novinari, žene, deca itd. Svi su oduševljeni njim. Različitost grupe koja ga prati govori o tome da to nisu ovce već ljudi koji umeju da slušaju. Grupa koja želi da ubije Kurca je grupa istih koji su nasledili iste takve, posle kojih će doći isti takvi. Zašto bi ti "isti" bili uopšte bitni? 

Povlači se odlična paralela između američke i vijetnamske vojske. Šta jedni gube a šta drugi, u čemu jedni pronalaze zadovoljstvo a u čemu drugi. U toj paraleli se vidi ona uzaludnost borbe o kojoj sam pričao kada sam pisao o Plesu sa Vukovima. Većina američkih vojnika postupa po pricipu "tu sam samo da odradim svoje vreme, ne poginem i vratim se kući". Neverovatno kako niko ne postavlja pitanje "šta ja radim ovde kog đavola. Zašto sam došao tu, zašto pucam u nekog drugog, za šta i za koga rizikujem život." Najbolji pokazatelj uzaludnosti je jedan most koji vojska non stop diže da bi istog dana bio srušen. Podići taj most je neka mala pobeda, ali to je tzv. da se prikaže na TV-u po sistemu "vidi šta smo uradili uprkos svemu, jer smo tako u mogućnosti". Ali sav trud i sva snaga odlaze pod vodu. Svi su svesni uzaludnosti toga, ali ponovo dižu taj most. Zašto? 

Proučavajući Kurcov dosije i podatke o njemu, Vilard u jednom momentu pronalazi fotografiju gde je svetlost iza ovog čoveka a lice mu se ne vidi. Odlična simbolika koja pokazuje kolika je misterija zapravo ovaj čovek Vilardu. On mu se divi zbog svih uspeha, zbog izuzetnosti, zbog hrabrosti i efikasnosti koju pokazuje. Pominje da me može da čeka da se suoči sa njim. Više nije samo ubistvo u prvom planu. Ok, on zato i ide tamo, ali samim tim što govori da želi suočavanje sa ovim čovekom, pokazuje poštovanje, znatiželju, želi da se uveri u posebnost tog čoveka kojeg proučava. On želi da se suoči sa njim, da vidi vrednost tog čoveka ali ono što je najvažnije, da vidi svoju vrednost u poređenju sa njim. To je upravo jedna bitna stvar ljudske prirode. Želimo da se poredimo sa najboljima i da se posmatramo kroz njih. 

Potom se Vilard sreće sa jednom porodicom. Život koji oni vode izgleda kao da rat ne bukti na sve strane. E tu je zanimljivo posmatrati Vilarda. Dolazi u jedno okruženje koje nije ratno, gde ima porodičnu atmosferu, gde preko puta sebe ima ženu. I u tome kao da se ovaj nedefinisani čovek bori da pronađe sebe. Da li je ovo ono što traži ili je to ipak rat. Tu upravo od žene dobijamo odgovor koji Vilarda čini vrednim dublje analize od ove koju ja sada mogu da vam dam. 

Završnica filma je spektakl. Kako ne želim da vam je spoilujem, neću o njoj iznositi mnogo detalja niti ću o njoj pisati ni izbliza koliko zaslužuje. Sve vreme ovog filma čekamo da vidmo ovog čoveka i kada ga vidimo, većina će da reaguje u "hajde da vidim zašto ga sada svi ostali prate, šta je u njemu tako spektakularno" fazonu. Ako nismo do ovog momenta ubeđeni da je ovaj čovek veliki kao ličnost, ako nismo svesni da je ubedljiv iz prostog razloga što ga prate različite grupe ljudi, onda nismo ni gledali ovaj film. Naravno moraš da imaš ubedljivog glumca za tako nešto. O tome što je Brando ovde pružio, može samo da se priča u superlativima. Jednom rečju monumentalno. Ono što završnica nudi je neverovatno pametno napravljeno. Prvi razgovor lako ubeđuje Vilarda da je on ipak samo oružje u rukama drugih i da Kurc to jasno vidi. I nasuprot onog što smo očekivali, koliko god je bitno ono što Vilard vidi u čoveku kojeg treba da ubije, toliko je bitno i šta Kurc vidi u njemu. Ovu završnicu moram pogledati barem još 2 puta da bih pohvatao sve jer ovo je jezivo dobro, prepuno simbolike i otvara gomilu pitanja na o kojim baš treba misliti. 

Umesto da nas Kurc ubeđuje u to zašto ga slepo prate, on pokazuje inteligenciju, pokazuje neke rezone i od Vilarda pravi nešto što nije ni od koga drugog. Ono što je neverovatno, to je način na koji od Vilarda pravi to što pravi. Od nedefinisanog čoveka, dobili smo čoveka sa jasnim ciljem. Vilard jeste ispunio želju čoveka kojeg je hteo da ubije, ali ta želja je spektakularno neverovatna u svojoj genijalnosti. Kada to shvati, gledaocu se otvori milion pitanja u glavi. I sve se to svodi na posledlje reči ovog filma - "The horror... the horror".

Zanimljivosti:
Originalno, vilarda je trebao glumiti Stiv MekKvin pa posle njega izbor je bio Harvi Kajtel pre nego što je Šin konačno dobio ulogu. Kako Brando nije čitao knjigu po kojoj je pravljen film, na snimanje je došao prilično debeo. U knjizi, njegov lik treba da bude prilično mršav. Kopola je onda odlučio da snima tako da Brando izgleda prilično visoko i krupno. Bendžamin Vilard, koga Šin igra u filmu je kao i Šin iz Ohaja. U sceni kada je Vilad u hotelu, Šin je zaista bio pijan. Kopola je izgubio oko 40kg dok je snimao ovaj film. Šin je imao srčani napad u toku snimanja pa ga je u nekim scenama menjao Džo Estevez. 

Film je snimljen 1976 ali je tek 1979 prikazan. Oko 200 sati je snimljeno. Snimanje je trebalo da traje oko 6 nedelja a trajalo je 16 meseci. Bik koji je ubijen u filmu je pravi. Sem botoms je većim delom snimanja bio na spidu, LSD-u i marihuani. U knjizi, Vilard je poslat da oslobodi Kurca. Rečenica "You're an errand boy, sent by grocery clerks, to collect a bill." je bila improvizacija Marlona Branda.

Naj scena:

Jezivi, fenomenalni monolog

Moja ocena: 10/10