The Godfather: Part II (1974)

Kod nas nazvan: Kum 2
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Francis Ford Coppola
Glumci:  Al Pacino, Robert Duvall, Diane Keaton

Priča:
Pratimo odrastanje i uspon Vita Korleona po dolasku u Ameriku kao i borbu njegovog sina Majkla da sačuva snagu, moć i porodicu.

Moj osvrt:
Nezahvalno i nezgodno je kada treba komentarisati nešto što je monumentalno ostvarenje. Šta god napisao, kako god ga ishvalio, jednostavno, preslabo je to. Daću sve od sebe a ako propustim nešto, očekujem od vas da ispravite to. Kako prvi deo ovog ostvarenja nije imao baš kvalitetan komentar sa moje strane, nekim poređenjima ću to ispraviti ovde. U principu pominjaću i neke detalje koji će možda biti spojleri ali iskreno ne želim da znam da među vama postoji neko ko ovo nije gledao. U prvom delu nam je prikazan jedan od najboljih, ako ne i najbolji lik u kinematografiji, Vito Korleone. Siguran sam da ste svesni mnogih situacija kada neko smisli nešto revolucionarno i kasniji filmovi krenu da koriste taj recept. Evo da nađem neki glup primer, uzmimo 28 days later koji je ubacio zombije koji mogu da trče. To je bilo otkrovenje. Posle toga, retko koji zombi film da nije imao tu novinu. 

E sada, zamislite koliko je ovaj lik Vita Korleonea dobar kada se niko nije usudio da kopira tako nešto. Imali smo gangstera koji je u nama budio poštovanje. Nismo videli kako je on tu stekao to što je stekao, ali ono što je pokazivao je ipak nešto neverovatno. Imamo gangstera koji svima ukazuje poštovanje - savršeno. Elem, sistem koji je odabrao, usluga za uslugu se pokazao savršenim. Potom ime koje je stekao dovoljno govori o tome koliko je moćan. Mudrost pokazuje neverovatnom odlukom da se neće osvetiti za ubistvo rođenog sina. I svi se tu nešto muvaju da ga maknu, a on ih sabere sve na jednom mestu i održi govor kojim pokaže svu svoju snagu. Šta nam je jedino ostalo u filmu nedorečeno? Kako je on došao dotle. Kum 2 je najpametniji nastavak u istoriji nastavaka iz prostog razloga što nije kopirao ni jednu jedinu sitnicu. Može sad neko da tvrdi da jeste, jer opet imamo čoveka koji vodi mafijašku porodicu u borbi za prevlašću. Prc, o tome je govorio prvi film. Ovaj je potpuno drugačiji a do kraja ovog teksta to ću vam i dokazati. 

Kao što rekoh, prvi deo nam je ostao dužan priču o usponu Vita Korleonea. Drugi deo nam donosi upravo to. Za divno čudo on je u početku predstavljen kao ne baš bistar, spor lik koji ne može imati neku svetlu budućnost. Zamislite lika kojeg svi tako posmatraju, a ustvari on je inteligentan čovek koji ne priča mnogo ali rezonuje kako treba. Ne pokazuje puno emocija, samim tim je enigma za protivnike a uz to ne pokazuje strah. Sad ovo može da zvuči kao da je na pošten način došao do uspeha i da se ja divim takvom liku. Naravno da nije tako. I njegove ruke su krvave do lakata. Fazon je u tome što je krv na njegovim rukama bila ili krv gorih ili krv istih kao i on. Može ovde da se potegne i pitanje zašto je npr. režiser iz prvog dela filma gori od njega i zašto se sukobio sa njim. Ja ću se tu malo držati knjige i reći da su tom režiseru dovođene devojčice od desetak godina. Od toga gore ne može. Elem, da skratim priču o tome, njegove ruke jesu krvave ali prema časnim ljudima on se ponaša časno. 

Kada pokreće tu ideju usluga za uslugu, ne kreće osorno, ne pobeđuje time što je moćniji, on samo dopušta ljudima da shvate kakav je. Pominjaću neke detalje kao što rekoh a evo i prvog od njih. U jednom momentu Vito Korleone kupuje narandže od uličnog trgovca. Ovaj ne želi da mu ih naplati. Vito prihvata taj poklon. Savršenstvo. Prvo, ovom čoveku je verujem svaki cent bitan, ali opet njemu će biti čast da par narandži pokloni Korleoneu. Korleone je već moćan, za njega je to sića, ali on bez pogovora prihvata taj poklon pokazujući da ceni ovog čoveka i da ceni tih njegovih nekoliko centi. Nije išao na "ne dolazi u obzir" varijantu ili tako nešto. Time bi malo i potcenio ovog čoveka. Ovako je pokazao veliko poštovanje prema malom čoveku. Prvi film je pokazao da se nikada ne zna kada će ti neko trebati. Samim tim ovo je genijalna scena koja pokazuje svu draž te ideje. 

Fascinantan mi je odnos Vita i njegove žene. I u prvom filmu i ovde mi vidimo da on nju isključuje iz posla. Može sad da se javi milion frustriranih i kaže da je to potcenjivanje žene kao takve i ne pokazivanje vere u nju i njenu inteligenciju. To je gomila gluposti. S obzirom na prirodu posla, Vito dozvoljava svojoj ženi da bude žena i pokazuje neizmernu ljubav prema njoj. I u prvom delu filma i u drugom, Vito savršeno pokazuje da u ovaj posao ne treba mešati ženu jer je ona pre svega majka. Naravno, ona mu uzvraća velikom podrškom. Sada imamo neku zaokruženu sliku o Vitu Korleoneu. 

Hajde da sada malo pričamo o Majklu. Na njega pada breme da mora da nasledi oca, da bude kao on. To mi je užasno zanimljiva tema. Vito najviše vere ima u Majkla iz prostog razloga što su Majklu neuprljane ruke i obraz čist. Majkl može da iznese ovu porodicu na koliko toliko legalne grane. Soni je impulsivan, Fredo slab kao ličnost, nipošto glup. Majkl je taj koji može da unese promenu. To je ono kako Vito gleda. Hajde da sada gledamo u drugom smeru. Majkl ima teret legendarnog oca i to mu svi nabacuju na pleća. Problem je to što on ne ide u smeru u kome se nadao njegov otac, on ide u smeru da postane svoj otac. To je savršeno jer pokazuje koliko je veliki Vito Korleone, koliko Majkl poštuje svog oca iako su im polazišta bila potpuno drugačija. Uprkos tim razlikama, on želi biti kao otac. Po svima, njemu to ne uspeva, ali nije baš tako. Kada se dešavao problem a Vito je bio na vrhu, svi su imali vere da će se rešiti jer Vito je to izveo mnogo puta. Majkl nije imao priliku da se puno puta dokaže. Zbog toga imamo problem da on skoro ni u kome nema podršku kakvu bi trebao. 

I sada dolazimo do najveće razlike između prva dva dela i potvrde onog što sam rekao, da je ovo najpametnije napravljen nastavak ikada. Prvi deo se naravno bavio porodicom Korleone ali je akcenat bio na njihovom jedinstvu i borbi protiv konkurencije. Ovde je potpuno drugačije. Naravno, imamo borbu protiv konkurencije ali to kada se izdvoji, skontamo da je moglo biti bilo šta ubačeno ovde. Glavna stvar u ovom filmu je zapravo borba jednog čoveka da sačuva svoju porodicu. Ne da im sačuva živote, već da sačuva njihovo jedinstvo. To se u prvom delu nije ni dovodilo u pitanje, Vito je držao konce. Majkl još nema taj autoritet, non stop sebe i svoje odluke gleda kroz oca. Tu moram da vam prenesem jednu rečenicu koju je moj otac rekao meni a radi se o njegovom ocu a mom dedi kojeg nisam upoznao jer je umro pre mog rođenja. "Kada je tata umro i kada sam preuzeo sve na sebe, falila mi je njegova pomoć. Ne da nešto radi, ne mora ni prstom da mrdne. Samo mi je falilo da sedi i da mi govori šta da radim. I danas mi to fali." I tako sam kroz reči mog oca uvideo mnogo. 

Vito je imao podršku u svojoj supruzi. Majkl to nije imao. Ne želim da diskutujem o tome da li je to ok ili ne sa njene strane, tu svako može da iznese drugačije mišljenje. Ali činjenica je da je ona znala u šta kreće kada se udala za njega, tako da je činjenica da je ona veliko sidro za Majkla. U odnosu muškarac - žena, u istoriji filma ne postoje dve ovako snažne scene kao u ovom filmu. Prva scena je rasprava kada Kejt hoće da napusti Majkla i odvede decu. U momentu kada mu saopštava nešto što je užasno, što je neoprostivo, pogledajte glumu Al Paćina. Braćo i sestre, ja kada god gledam ovaj film, tu scenu pogledam barem 10 puta. Način na koji on gleda dok mu se lice grči a vilica drhti i eksplozivna reakcija koju pokazuje, to me je ohladilo samo tako. Bukvalno sam se osećao kao da prisustvujem sceni iz realnog života. 

Druga scena je kada Kejt dolazi kasnije da vidi decu i stoji na vratima a Majkl prilazi. Braćo i sestre, to zatvaranje vrata je neverovatna scena. U principu finale filma se svodi upravo na to, na zatvaranje vrata stvarima koje su Majklu sidro, koje su trulež. Kako bi sačuvao ono što je po njegovim stavovima dobro, odlučuje uništiti sve što mu predstavlja teret. Cena odluke je svakako visoka, on se sigurno neće oporaviti od toga. Moram sad malo da parafraziram. Recimo da imamo čoveka kome su noge u raspadu, koji od bolova ne može više ni da funkcioniše ali ipak može da hoda. Zamislite ipak njegovu odluku da amputira te noge. E, to je to. Majkl preuzima odluke koje nećete videti više ni u jednom filmu. Lupetam, hoćete, ali nećete ih videti nigde toliko potrkepljene nečim jakim, nećete videti da ih izvodi ovakva osoba, nećete videti toliki šok. To zatvaranje vrata i finale filma je nešto što niko živ ne bi očekivao. I dan danas, niko se u kinematografiji ne odlučuje na ovako nešto, to su neverovatne odluke a samo oni velikih muda mogu da ih izvedu. Danas ipak imamo one koji snimaju Argo, Bananamene (End of Watch), Hunger Games i ostala prazna sranja koja igraju na kartu jedne jedine karakteristične stvari u filmu. 

Da se vratim malo u nazad. Znamo iz prvog dela šta je bio Vito a znamo i kako je Majkl počeo. Ono što ipak nije moglo da se pretpostavi, koliko će on zapravo biti jak. Prva scena u filmu govori mnogo. Prvo, ako pogledate njegov izraz lica videćete premor i neispavanost. To dovoljno govori o njegovoj posvećenosti i stanju u kom je. Da ne ispadne ipak da se on teško nosi sa tim i nema toliku snagu, pokazuje se ubrzo u sceni u kojoj Majkl priča sa senatorom. Tu pokazuje i moć. Na jendostavan način nam je prikazana i moć i posvećenost. Pitanje je da li je majkl mogao zadobiti približno poštovanje koje je imao njegov otac. Naravno da to mora da stiče godinama ali pazite kako je on počeo: Članovi porodice hoće da se vide sa njim, ali su primorani da čekaju na red. Sada to može da bude loše ako se gleda sa strane porodice, ali ako obratimo pažnju malo više, zar nekom van porodice ne bi bila čast da dobije prednost u odnosu na člana porodice kada je razgovor sa Majklom u pitanju. To je ono pokazivanje poštovanja. 

Kao što rekoh, Majkl se bori da sačuva porodicu, ali problem je što je porodica ta koja ga uništava. Bukvalno niko od njegove krvi osim majke nije uz njega. Ako pogledamo njegovu Majku, i u prvom i u drugom delu vidi se veličina tog lika jer je uvek podrška svojoj porodici, nikada sidro. Kada dolazi do velikih problema, kome se Majkl obraća. Polubratu, Tomu Hejgenu. To dovoljno govori koliko Majkl trpi od svoje porodice. Naravno, nije problem samo u njima, problem je i u njemu jer samom tom svojom posvećenošću, on je postao manijak kada je kontrola u pitanju. Nije sporno da je on najinteligentniji, najodgovorniji i najhrabriji u porodici. Problem je što je on zacrtao sliku svog oca i sve mora da bude onako kako je on zamislio da bi njegov otac voleo da bude. Ako imamo u vidu da je Hejgen ipak čovek kome on najviše veruje, zamislite onda koliki je njegov duševni bol kada nema poverenja u svoju krv. Kada smo već kod toga, imamo seriju jezivih scena u odnosu Majkla i njegovog brata. Ovo nije odlično, ovo je iznad savršenog i neponovljivo. 

Na kraju, muzika - savršenstvo, gluma - maestralno. Paćinov Majkl Korleone je posle Brandovog Vita Korleonea nešto najbolje što možete videti u filmu. Robert De Niro, Dajana Kiton, Robert Duval, Džon Kazal nisu za udžbenike jer ovo se ne uči, sa ovim se rađaš. Svi ostali, takođe bez greške. Recimo Majkl Gazo (Frenki Pantanđeli) glumi tako lagodno da to fenomenalno karakteriše njegov lik u filmu. Bukvalno kao da je došao kod vas kući i priča vam anegdote iz života. Ako vam kažem da su u oba filma pazili na svaki gest, na svaki pokret, na svaku mimiku glumaca ili da su glumci sami to izveli do perfekcije, možete misliti da preterujem, ali nije tako. Ne postoje reči kojima mogu da opišem kvalitete prva dva Kuma. To su svakako dva najbolja filma u istoriji kinematografije.

Zanimljivosti:
Kopola nije želeo režirati ovaj film zat što je imao mnogo problema kada je režirao prvi deo. Ideja je bila da film režira Skorseze, ali su producenti to odbili pa se Kopola ipak latio posla. Ovaj film je planiran čak i pre kraja snimanja prvog dela. Da bi se bolje pripremio za ulogu, Robert De Niro je živeo na Siciliji. Originalno, Klemenza je trebao svedočiti protiv Korleonea. Problem je što je glumac koji je tumačio Klemenzu smršao preko 20kg i nije hteo ponovo da se goji tako da je zamenjen sa likom kojeg tumači Majkl Gaza koji je kasnije i dobio nominaciju za oskara. Marlon Brando i Robert De Niro su jedini glumci koji su dobili oskara a da su tumačili isti lik. Prvi nastavak koji je dobio oskara. 

Džejms Kan je želeo da dobije platu istu kao u prvom delu iako se ovde pojavljuje u jednoj kratkoj sceni. Želja mu je ispunjena. Ukupno ima 16 mrtvih u celom filmu. Kopola je želeo da vrati Branda da glumi i mladog Vita jer je bio ubeđen da Brando može da oglumi bilo šta, ali posle oduševljenosti De Nirom na audiciji, promenio je tu odluku. Scene u kom se vidi odrastanje i uspon Vita Korleonea postoje u knjizi ali nisu prikazane u prvom delu. Ovaj film je uveo u upotrebu čuvenu rečenicu "Keep your friends close, but your enemies closer." Li Strasberg se vratio iz penzije da glumi Hajmana Rota i to na specijali zahtev Al Paćina. Brando je trebao da se vrati da glumi u jednoj maloj sceni ali se zbog lošeg odnosa koji je pokazan prema njemu nije se pojavio na snimanju. Snimanje je trajalo 104 dana. Iako je napisano da je i ovaj film zasnovan na Puzovoj knjizi, samo scene koje prate život Vita Korleonea postoje u njoj. Li Strasberg je bio bolestan tokom snimanja pa je onda promenjeno u scenariju da i njegov karakter bude bolešnjikav. Gazo je izabran za ulogu dan pre početka snimanja.

Naj scene:

"Zatvaranja vrata"

Moja ocena: 10/10

Green Lantern: Emerald Knights (2011)

Kod nas nazvan: Zelena svetiljka - Smaragdni vitezovi
Žanr: Animirani | Naučna Fantastika| Fantastika | Akcija | Avantura
Režija: Chris Berkeley, Lauren Montgomery, Jay Oliva
Glumci: Nathan Fillion, Jason Isaacs, Elisabeth Moss...

Priča:
Dok se planeta Green Lanterna sprema za borbu protiv drevnog neprijatelja, Hal Džordan priprema novog regruta Arisiu za predstojeću borbu tako što joj priča priče o nekoliko prvih Lanterna kao i o svojim saborcima.

Moj osvrt:
Planeti Oa preti neverovanta opasnost. Koliko je to ultra zajebana opasnost govori činjenica da se Lanterni sele sa svoje planete. Koliko je to ultra, mega zajebana opasnost, govori činjenica da će ovo biti jedna od najtežih borbi ikada. Koliko je to ultra, mega, giga zajebana opasnost govori činjenica da su joj posvetili čitavih petnaestak minuta celog filma. Ok, kontam ja da nemaš ideju pa ćeš da nam plasiraš borbu a ustvari hoćeš da ispirčaš nekoliko pričica. Ali ne vidim čemu tolika priča o neprijatelju i opasnosti ako ti on služi samo kao podloga da možeš da pričaš te male pričice. 

Hajde, završiću prvo o tom neprijatelju i borbi pa se bacam na pričice koje su prikazane. Kada se konačno neprijatelj pojavi, zaista ostavlja utisak ogromne opasnosti. Prvo pojavljivanje nečega što ga nagoveštava bilo je surovo. Nisam baš očekivao toliko brutalnu egzekuciju jednog od Lanterna. Ako on već deluje kao opasnost i ako već deluje toliko zastrašujuće, smisli spektakularan način da ga poraziš. Ova ideja mi je bila baš smejurija. 

Elem, Hal Džordan je praktično zadužen da nam pokaže šta su lanterni. Iz filma smo saznali malo. Ovaj crtani film proširuje priču. Tako da imamo prvu pričicu o nastanku Lanterna. To je već ona glupava priča o nekom ko nije ni izgledao kao heroj pa od knjiškog moljca izrasta u velikog mudadžiju i mudraca. Ništa epohalno, ništa kolosalno - naprotiv. Ova pričica je skroz nezanimljiva. Ja tu nigde ne vidim neku mudrost tih lanterna. Eto, dobili su prsten i mogu da kanlišu moć kroz njega. Moš mislit. I sad je fazon što je neko skontao da može da proizvede neke tamo oblike i da se pomoću toga efikasnije bori protiv zla. I onda širi mudrosti o miru, blagostanju i dobroti. To mi je jedva držalo pažnju. 

Druga priča se nadovezje na lik Kilvoga. To je onaj ogromni lik koji drži treninge. E tu vidimo nekog matorog Lanterna koji je trenirao i Kilvoga i još neke. I opet imamo već viđeno - kao tu je surovi narednik koji će ih naučiti da ne budu sise već da budu opaki mamojebi. Ma daj. Barem da su scene u kojima ih je bacao u frku bile zanimljive. Čak ni toga nema. Naravno, oni tek na kraju posle tragedije shvataju koliko je ovaj čova bio u pravu jer su oni izrasli u prave Lanterne koji zaslužuju svoje mesto. Leeeeeejm i nešto zanimljivije od prethodne priče, ali opet ništa vredno pomena. 

E onda imamo zaokret. Na red dolaze tri pričice koje i te kako piju vodu i znatno podižu kvaltet ovog crtaća. Priča o Lairi već ima nešto što ove ranije nemaju a to je dašak originalnosti. Ovde vidimo stanje kroz koje mora devojka da prođe i napokon cenu onoga što je postala. Ako pogledamo Green Lantern film, videćemo da je Hal Džordan običan klošar koji ničega nije morao da se odrekne. Jednostavno lika je usralo da postane to što je postao i to je to. On kao Hal Džordan može da bude zanimljiv samo zbog jeftinog humora. Laira je nešto sasvim drugo. Prvo joj je zbog porodice i položaja bilo suđeno da postane nešto što niko nije očekivao. Potom je to što je postala Lantern i te kako imalo uticaj na celu situaciju u kojoj su bili i ona i njena porodica. A kada već dođe okršaj sa tom njenom prošlošću, tu me je ovaj filmić potpuno zadobio. Nije ni ovo epohalno braćo i sestre, ali moram da priznam da je veoma dobro. Bio bih veoma nepravedan kada bih izostavio scene borbi ovde. Animacija je u tom momentu odlična. Ljudi nisu propustili niti jedan jedini pokret, niti jedan jedini potez i udarac - sve je tu, na nama je samo da uživamo. 

Sledeća priča je još jedan zaokret. Prvo je zanimljivo što ona ne prati Lanterna već lika koji želi da pokaže da je najbolji ratnik u univerzumu. Tu nam je prikazana njegova surovost na najbolji mogući način. Nekako vam bude žao njegovih žrtava, iako ne znate ništa o njima osim da su brutalno iskasapljene. E, ta dileja saznaje da za najboljeg ratnika važi jedan od Lanterna i kreće u potragu za njim. Ovaj segment mi se dopao pre svega zbog Lanterna, jer ideja je zaista blesava. Druga stvar je što ipak ova pričica nosi neku simoboliku o snazi same prirode i tome koliko čovek nije svestan toga. Na efikasan način, skoro i ne prikazivanjem Lanterna prikazana je njihova snaga i vrednost. Lep, donekle i komičan segment vredan gledanja. 

Poslednja priča je vezana za Abin Sura, Lanterna kojeg je nasledio Hal Džordan. Ovde praktično vidimo odličan okršaj sa nekom zverinom. Nekoliko puta sam pomislio da je Abin Suru došao i kraj jer borba je zaista dobro prikazana. Ovaj segment možda i nema toliki utica na film ali i te kako može imati na naredne. Ovde nam se otvara jedna mogućnost u koju Lanterni ne veruju a koja deluje brutalno i zaista bi vredelo videti pričicu o tome. U principu, svodi se na neko proročanstvo u kom se vidi da će Lanterni biti skoro istrebljeni. Ako je već tako simpatična pričica koja golica maštu u pitanju, zašto da ne. Svakako je bolje od drevnog neprijatelja i ovog sranja od načina na koji su ga savladali. Ok, jeste ovo spojler bio, ali budimo realni, da li je iko mislio da će taj neprijatelj da savlada sve Lanterne? 

Kad podvučem crtu, utisci su svakako pozitivni. Možda ima uticaja i ovaj raspored pričica jer da se išlo obrnutim redosledom, verujem da bi ove početne upropastile utisak na kraju. Ovako, ovo je svakako ok crtać za ubijanje vremena. Nisam neki fan Lanterna zato što mi se ne sviđa ni kako su osmišljeni ni na šta liče. Ima samo par dobrih ideja koje mi se dopadaju i to je to. Verujem da će fanovi ovih superheroja biti prezadovoljni. Neke pričice su odlične, animacija borbi je savršena, nekoliko poznatih likva pozajmljuje glasove, tako da, što se mene tiče, ovo je sasvim ok.

Zanimljivosti:
Nejtan Filion pozajmljuje glas Halu Džordanu. On je bio zvezda kućnog videa koji je bio dizajniran kao lažni trejler za Green Lantern film.

Naj scena:

Nedruštveni Mogo

Moja ocena: 6/10

Marebito (2004)

Žanr: Drama | Misterija | Fantastika | Horor
Režija: Takashi Shimizu
Glumci:  Shin'ya Tsukamoto, Tomomi Miyashita, Kazuhiro Nakahara...

Priča:
Slobodni kamerman opsednut strahom istražuje urbanu legendu koja uključuje misteriozne duhove koji pohode podzemlje Tokija.

Moj osvrt:
Ako imam u vidu da je ovaj film režirao Takaši Šimicu, čovek koji je doneo Ju-On, jednu od najboljih horor franšiza, moram da kažem da me je ovaj film malko razočarao. Naravno, pod dobrom Ju-On franšizom mislim samo na Japanske filmove. Američka The Grudge smeća apsolutno prezirem. Imamo kamermana koji je u metrou snimio jedno samoubistvo. Tu vidimo da je on opsednut užasom na licu samoubice. Ovde moram da povučem paralelu sa odličnim Peeping Tom-om. Tamo smo imali sjajnog lika, sasvim običan karakter koji je u sebi krio tu mračnu stranu i bio je opsednut užasom na licu osoba koje će upravo umreti. To ga je nagonilo da čini zločin za zločinom. 

Ovde je malo drugačije. Ovaj lik u Marebito-u želi osetiti užas umesto videti ga na licima drugih. Problem je u tome što ovaj bata ne deluje ni izbliza tako zanimljivo. Čovek deluje kao da mu je konstantno dosadno, non stop je bezvoljan i mlitav. Ako poredim ova dva pomenuta lika, uvek sam na strani onog iz Peeping Tom-a. Bolje je iskarakterisan i za razliku od ovog smarača, vredan je pažnje. Kontam da je ovaj čova potpuno smoren pa mu treba taj užas da bi ga možda trgao, ali daj malo unesi neki entuzijazam u potragu za tim užasom. 

Potom dolazimo do jednog od dva velika problema koji sam imao sa ovim filmom a to je užasna kamera. Ovo nije snimano iz ruke, ovo je snimano iz ruke sto pedeset osmogodišnjaka koji ima Parkinsonovu bolest. Zaključak - kamera ne miruje niti jednog jedinog momenta. Drugi veliki problem je ista stvar koja me je nervirala u čuvenom Haunting-u. Što se tiče Haunting-a, tu me je poštovani čitalac fino izvređao zato što sam filmu dao peticu. Ne sporim kvalitet tog filma, to jeste kultni horor, verovatno jedan od najboljih, ali ja ne mogu da se unesem u film kada u najjezvijem mogućem momentu čujem šta žena misli a te misli su tako očajno teatralno iznesene da su mi upropastile svu draž gledanja filma. Ako je potrebno da pre ženinog vriska čujem misao "ah vrisnuću", priznajem da sam pogrešio i da veze nemam o filmu. Taj problem imamo i ovde. Ovde nemamo te jezive scene, ali mnoge stvari dočarava sama scena, ne treba mi monolog užasavajuće smorenog lika koji deli neku mudrost koja baš i nema neki uticaj na ono što gledamo ili pak priča nešto što i sami vidimo. Previše je ovog monologa i kada ga baš isforsiraju, film postaje prilično dosadan pa čak i za mazohistu poput mene. 

Da se sad vratim na temu filma. Dakle lik želi da oseti kolosalni užas i kako je snimio jedno samoubistvo, taj snimak ga fascinira jer na licu žrtve on prepoznaje baš taj strah. E, iz tog videa on na neki način dobija poziv i kreće da istražuje šta je samoubica video. Tragom toga on završava u nekom podzemnom svetu. E tu opet dolazi do izražaja njegova smorenost i ne baš sjajan dijalog koji vodi sa do tada preminulim. Vidimo mi i taj podzemni svet i jednu osobu u njemu, ali previše je sve dotle neubedljivo da bih ja ovo svatao za ozbiljno. Moje viđenje je da je lik potpuno otkačio onog momenta kada je snimio to što je snimio i dobio je želju da oseti taj ludački strah. Ovaj podzemni svet i mogućnost da komunicira sa preminulim su plod mašte totalnog ludaka koji je uprkos tom ludilu i dalje potpuno smoren kao da je osuđen da 10 sati gleda Nadalov tenis i njegov jedan jedini udarac. 

Tu dolazimo i do devojke koju je on navodno doveo iz spoljašnjeg sveta, koju drži u stanu i ispituje je. Čak i kad saznamo ko je zapravo ta osoba, čak i kad na kraju skontamo pravo stanje stvari, ostaje gomila pitanja. Naravno, nećemo pitati "zašto", ipak je reč čoveku pomračenog uma, ali ne mogu da se otmem utisku da je ta osoba ostala tako žestoko neobjašnjena. Kada saznajemo opsesiju te osobe, bude se zanimljiva pitanja. Kada dodamo na sve to i neke likove koji kao progone ovog glavnog smarača, cela misterija postaje još zanimljivija. Ali kada vidimo rezultat svega, zapitamo se kako je došlo do toga, čemu to služi a uz sve to, uopšte i ne radi. Imala je ta cela priča potencijala, i to kakvog. Onda se pretvorila u verziju Let The Right one In, da bi na kraju ostala prilično mlaka i neobjašnjena. 

Kada saznašmo bolnu istinu bar se ponadah da ćemo i doći napokon do tog užasa. I tu je napravljen dobar temelj. Samoubica je video nešto toliko užasno i ubio se. Imamo lika koji želi da oseti taj užas. Ne može biti lepše za ljubitelja bolesnih filmova poput mene. I ta priča, kao i priča sa onom devojkom ostala je nekako okrnjena. Možda ja nisam pohvatao ovde nešto, ali ne može niko da me ubedi da ovo nije moglo bolje. Čovek teži užasu, šizne, počne da pravi užasne stvari. Hm, malo mi ovo nema veze jedno sa drugim. Ako želi da doživi nešto užasno, zar ne bi trebao da pomera granice koje će ga dovesti u situacije gde će osetiti strah. Ovako on sebe tera da radi užasne stvari ali od straha koji treba da doživi, ništa ne dobija. 

Na samom kraju to sve i dobija smisao. Problem je što sam dotle ja kao gledalac bio ubijen u pojam izvedbom silnih ideja. Ako je shvatanje šta je učinio i šta je postao dovelo dotle da on konačno oseti užas, nemam problem sa idejom. Veliki problem imam sa tim kako i zašto je došao do toga. Jednostavno očekivao sam mnogo više od ovoga. Ne mogu na osnovu dobre ideje da kažem da je ovaj film uspešan. Mogu samo da kažem da je imao odličan potencijal koji je zatrpan u dosadnjikav filmić nabacan svim i svačim.

Zanimljivosti:
Film je snimljen za samo 8 dana.

Naj scena:

Podzemni svet

Moja ocena: 5/10

Platoon (1986)

Kod nas nazvan: Vod
Žanr: Ratni | Drama | Akcija
Režija: Oliver Stone
Glumci:  Keith David, Tom Berenger, Willem Dafoe...

Priča:
Mladi regrut u Vijetnamu dolazi u moralnu krizu kada se suočava sa užasima rata i dvoličnošću ljudi.

Moj osvrt:
Platoon je uradio nešto što drugi ratni filmovi nisu i to je izveo na najbolji mogući način. Možda mu je najpribližniji po tome Cross of Iron, ali opet nije ni blizu surovo realan kao ovo ostvarenje. Kada prave ratne filmove, svi se uglavnom baziraju na karakterističnim događajima, spektakularnoj akciji, okruženju i naravno borbi dobrih momaka protiv loših. Platoon je sve to zanemario i u ratu ogolio čoveka. Da kažem da film ima neki tok, da se čeka neka određena akcija, da je cilj neki vojni pohod, lagao bih najgore. Evo sada ću to na najbolji mogući način objasniti. Zamislite recimo da nemate blage veze o istorijskim činjenicama, da je ovaj film npr. zasnovan na fiktivnim događajima. Vi kao gledalac ne biste imali veze da li vojni odred koji pratite u filmu predstavlja one dobre ili ipak loše momke. Braćo i sestre, Oliver Stoun je ogolio čoveka pred ratom i prikazao sve ono što čovek jeste u toj situaciji. 

Film otvara citat za koji bi približan prevod bio "Uživaj mladiću u svojoj mladosti". I šta ide posle toga, slika momka koji provodi najbolje godine života u zdravlju, sreći i veselju - malo sutra. Stoun momentalno opaljuje šamar autoru citata jer mladić kojeg mi pratimo upravo dolazi na ratište. Naravno, na samom početku on ne može ni fizički ni psihički da izgura sve poteškoće trenutne situacije. Sve mu smeta, strah je veliki, teško se snalazi itd. Ako ste mislili da će Stoun da se bazira na kreiranju ratnika od ovog momka, think again. Ponavljam, Platoon je ogolio čoveka pred ratom koji od njega stvara i/ili iz njega izvlači stvari kojih nije bio ni svestan da poseduje. Saznajemo da klinja ovde treba da provede godinu dana i naravno kreće odbrojavanje do povratka. Tih godinu dana uz činjenicu da se čovek nalazi u ratu su savim dovoljan period za određene transformacije u karakteru ovog momka. Ok, očekivano je to da imamo događaje koji mu bude strah i iz kojih on izlazi možda ikusniji, hrabriji ili šta već. Time se ne bih bavio zato što smatram da je zanemarljivo naspram drugih stvari. 

Tu dolazimo do pitanja koga mlad čovek treba da prati. To je generalno zanimljivo pitanje, ne samo u ratu, već uopšte u životu. Ovde momak ima dvojicu likova koji imaju veoma veliki uticaj. Obojica su odlični ratnici ali ono u čemu se razlikuju, to je čovečnost. E, to je već najbolji deo ovog filma. Obično u filmovima likove koji su lošeg karaktera prave tako da vam se gade. Neosporno je ovde da imamo jednog vođu koji je teško đubre, ali ono u čemu Platoon lagano dominira je to da je lik tako kreiran da imamo vođu kojeg je lako pratiti. Sada ovo može da deluje malo čudno, ali Platoon je napravljen tako da ratnika možete da razdvojite od čoveka. Danijel Defo je zadužen za tog dobrog vođu (Elias). Nema sumnje da je reč o strašnom ratniku ali isto tako je jasno kao dan da je on čovek koji brine o svojim vojnicima i vidna je dobrota koja izlazi iz njega. Za ovog drugog (Barns) je zadužen Tom Berindžer i za mene ovo je ubedljivo najbolji lik u filmu. 

Činjenica je da imamo jedno neopevano đubre, ali kao ratnik ovaj čovek je neustrašiv, neverovatan mudadžija, odličan taktičar i pre svega uvek preuzima odgovornost. E sada, meni se baš ne dopada to što su svi oni koji su u njegovom vodu teški idioti. Ok, može neko reći da ipak on ostavlja utisak na njih, da im je on vođa, da imaju veru u njega i da se ugledaju na njega. Sve je to tačno, ali kod tih njegovih momaka iz voda se ne vidi ni trunka ratnika kakav im je vođa. Ako je već dokazano kroz film da i ljudi koji imaju ispravne stavove mogu da se dive Barnsu, da budu srećni što ih on vodi, zašto neko iz njegovog voda ne bi mogao biti takav. U principu ta generalizacija je jedna od dve stvari koje mi se nisu baš dopale u filmu. Druga i manje bitna stvar koja nije baš na najvišem nivou je gluma. Berindžer i Defo su odlični kao i još nekolicina sporednih, ali MekGinli je očajan za sve zajedno. Njegov lik treba da bude ljigav, to stoji, ali ne mora da bude ljigav glumom već postupcima. Ni Šin se nije naročito proslavio ali opet on je golobradi klinja koji se uglavnom formira u filmu pa je to manje više ok. 

Platoon takođe pokriva sve uslovno rečeno tipove vojnika. Imamo čoveka koji je glavni i koji je teški teoretičar. Recmo tu se vidi Barnsov autoritet kada je svima jasno da iako je ovaj drugi čovek poručnik, izgleda jadno pored narednika, i kao vojnik i kao taktičar. Glavna tema filma je upravo razvoj ovog golobradog momka kroz rat. E to je već nešto posebno. Kao što rekoh, preskočiću ovaj deo vezan za vojne sposobnosti. Videćete ovde i strah i hrabrost i nalete adrenalina i potpuno ludilo - to sve stoji. Te reakcije su neprocenjive. Scene u jednom selu u vijetnamu su nešto od čega sam se naježio. E tu se vidi kako se ovaj momak lomi, kako reaguje na gubitak, kako se u njemu bes meša sa strahom i dolazi do pomračenja. Ima toga još dosta, ali na ovom bih se zaustavio. Ako smo prethodno videli da je ovaj momak bliži sa Eliasom koji je dobar čovek, pitanje je zašto onda i on kreće da nerezonski čini loše stvari. Ustvari nije to pitanje, to je samo potvrda stvari koje sam već rekao. Prvo imamo činjenicu da na čoveka utiče rat a potom vođe. U situacijama kada strahujete za život, lako je pratiti onog ko hrabro ide ispred vas i vodi vas u spas/oslobođenje/pobedu. Zašto onda ne biste pratili takvog čoveka i u ostalim postupcima. 

U finalu ovog teksta pomenuo bih još jednu genijalnu stvar. Vidimo mnogo raskola u američkoj vojsci. Ono što je zanimljivo, svaki raskol nastaje zbog neprijatelja. Kada malo prokefamo, zaključujemo da je to potpuno suludo. Umesto da budemo jedinstveni protiv neprijatelja, dozvoljavamo da on bude taj oko koga se krvimo. Koliko je samo ovo genijalno i koliko je potvrđeno, pa i u našoj istoriji. Elem, ne bih više filozofirao i govorio da film pokazuje besmisao rata i sve te stvari. U dobrim ratnim filmovima, to zaista ne treba ni pominjati. Takođe Platoon lepo pokazuje koji sloj ljudi odlazi u rat, pokazuje kako dobri stradaju dok loši vode igru, ali ne bih ni o tome nešto posebno govorio. Platoon je  film koji se ne zasniva na akciji, koji nije avantura, jedan je od najboljih ratnih filmova a verovatno najbolja ratna drama ikada.

Zanimljivosti:
Originalno, narednika Barnsa je trebao glumiti Kevin Kostner. Kada u jednoj sceni likovi puše marihuanu, glumci to zaista rade. Finalna bitka je rekreacija bitke koja se zaista vodila u Vijetnamu. 

Film je zasnovan na iskustvima Olivera Stouna iz rata u Vijetnamu. Šin je izjavio da duguje život Kitu Dejvidu. U jednoj sceni prilikom leta, helikopter se nagnuo pod nezgodnim uglom a Šin se nije držao kako treba tako da je za malo ispao. Ožiljak na Beridnžerovo lice je svakog dana po tri sata nanošen. Defo je za vreme snimanja jednom pio vodu iz reke ne znajući da je u njoj uzvodno mrtva svinja tako da je naredna 24 časa imao zdravstvene probleme. Beridžer je zbog uloge izgubio preko 10kg. Snimanje je trajalo samo 54 dana. Stoun je Defou koji je do tada uvek glumio negativce da ulogu pozitivca a isti obrt je uradio i Berindžeru. Oba glumca su bila nominovana za oskara.

Naj scena:

Eliasov beg

Moja ocena: 8/10

Pulp Fiction (1994)

Kod nas nazvan: Petparačke priče
Žanr: Kriminalistički | Triler
Režija: Quentin Tarantino
Glumci: John Travolta, Samuel L. Jackson, Bruce Willis...

Priča:
Životi dvojice plaćenih ubica, boksera, mafijaševe žene i para sitnih pljačkaša se prepliću u pričama o nasilju i iskupljenju.

Moj osvrt:
Tarantino ovde potvrđuje jednu stvar a to je da kada je dijalog u pitanju, u istoriji kinematografije ne postoji niko ko mu je ravan. Kada likovi u njegovom filmu vode razgovor, u stanju ste slušati to koliko god trajalo. Sada ću da dokažem svoju tvrdnju jer dijalogom Tarantino ovde razbija sve šablone. Likovi u filmu pričaju gomile priča koje možemo nazvati urbanim legendama, ludački zanimljivim tračevima ili šta već. Ako pogledate scenu u kojoj se likovi nalaze, videćete da ona ima potencijal da se izrodi u nešto vredno gledanja. Recimo kada lik izvodi gazdinu (mafijaševu) ženu a iz ranije priče znamo kako je prošao lik koji joj je prethodni put pravio društvo. Sada tu možete očekivati gomile pizdarija. Ok, dođemo mi do njih konačno, ali pre toga imamo opaku količinu dijaloga. 

Neprocenjivi kvalitet tog dijaloga leži u tome da on apsolutno baci u drugi plan ceo potencijal koji situacija ima. Kažem, konačno mi vidimo rasplet situacije, ali ovako kvalitetan dijalog odloži taj rasplet a da gledalac to uopšte i ne primeti. Kada rasplet dođe, bukvalno u svakoj sceni imamo jedninstveno i nadasve neočekivano ludilo. Svaki dijalog vodi ka nečemu što oduševljava. Ako malo kefamo, po logici stvari taj dijalog bi trebao ubiti draž tog raspleta jer ga neminovno odlaže. E, u tom grmu leži zec. Bez obzira da li je taj dijalog vezan za samu situaciju ili ne, bez obzira da li su priče koje čujemo lične ili ne, svi ti razgovori kreiraju određeno raspoloženje kod likova i atmosferu koji i te kako rade u korist raspletu. 

Sledeći kvalitet tog dijaloga leži u tome da to o čemu god likovi pričaju izgleda mnogo dobro. E sada, ako zamislimo da umesto priča koje čujemo zapravo idu scene, shvatićemo da takve scene ne bi pile vodu ni malo. Dijalogom, Tarantino je pobedio potencijalno prikazivanje scene. Samim dijalogom on razbija šablon ponašanja. Recimo upravo kada očekujemo neku surovu akciju, on dijalogom pravi pauzu i pravi obrt. Samim tim likovi ne rade ono što se od njih očekuje i za razliku od šablonjara koje gledamo, kakvi god bili, likovi iz Pulp Fiction deluju inteligentnije i bliže običnom čoveku. Možda ovo zvuči kontradiktorno, ali jednostavan lik koji ne radi šablonske gluposti mi deluje deset puta inteligentnije nego neki iskarikirani genije. 

Recimo ako ste gledali Bekstvo iz Zatvora (Zakon Braće), u gomili preterivanja videli smo gomilu pizdarija koje je Skofild izvodio. Naravno sve to izgleda odlično i pitko. A kako je vreme odmicalo, siguran sam da ste počeli da očekujete tačan momenat kada će Majkl odraditi nešto što niko od drugih likova ne očekuje. To ne pravi genija od Skofilda već idiote od drugih likova. Zbog toga, kakav god bio društveni položaj bilo kog lika iz Pulp Ficiton, kolika god taj lik bio budala, ne može se reći da je glupan. Čak i jedan običan džeparoš na početku rezonuje inteligentno. 

Koliko god neko delovao glupav u nekoj situaciji, opet postoji situacija u kojoj dobro koristi kefalo. Fora je samo u tajmingu kada će šta uraditi, ali zar to nije slučaj i u stvarnom životu. Tarantino je uspešno to predstavio zato što mu je svaki lik jedinstven ali i svaki nosi nešto kontroverzno. Imamo plaćenog ubicu koji čita Modesti Blejz, imamo plaćenog ubicu koji citira Bibliju, imamo grubijana od boksera koji se ponaša kao dušica prema devojci koju voli, imamo čoveka koji želi da ubije drugog a kasnije je odlučio da ga spasi... Mnogo toga ima, ne bih da lopatam ovde bespotrebno, jer ako ovo niste gledali, gledaćete. Ono što želim reći je da je Tarantino uložio trud i u dijalog i u likove i u događaje. 

Ako malo dublje uđemo u sve to, kada pogledamo glavne likove, bukvalno svaki od njih je neostvaren. Koliko god bili uspešni, koliko god ostvarili neke od bitnih planova, u suštini, svaki od njih je osakaćen nečim bitnim. Ako zanemarimo novac, šta imaju i u šta veruju ovi likovi? Od vrednih stvari samo jedan jedini lik ima nešto što mu je značajno, a to su žena koju voli i sat koji je nasledio od oca. Priča o tom satu je opasno luda i oduševljen sam što je Kristofer Volken lik koji je trebao da je ispriča. Elem, da bi svi ovi dijalozi pili vodu i da bi sve to bilo ubedljivo, pobrinula se vrhunska ekipa glumaca: Semjuel L. Džekson, Džon Travolta, Harvi Kajtel, Brus Vilis, Tim Rot, Uma Turman, Kristofer Volken... Rafal ovakvih harizmatičnih glumaca je svakako ceo film podigao na viši nivo. 

Moram da se osvrnem i na jednu transformaciju. Recimo, mnogi filmovi koji pokušavaju da transformišu osobu u vernika ili da povrate veru osobe, time se bave površno. Bacićeš osobu u neku bezizlaznu situaciju i on će na lepom kraju shvatiti da je vera izlaz i da on može da se pronađe u veri. Uvek se traže neki jaki i kolosalni razlozi a vera objašnjava na najbanalniji mogući način. Pulp Fiction se tom temom igra opasno dobro. Imamo plaćenog ubicu kojem se događa nešto ne baš neverovatno, ali recimo da je imao dosta sreće. On u toj najobičnijoj stvari vidi kolosalno čudo. Ne pokušava da daje neko objašnjenje zašto ima u planu da se ostavi ovako prljavog posla, on to ne razume najbolje, ali oseća i veruje - zar to nije suština vere. Ako veruješ, zašto bi morao da obrazlažež i da daješ kolosalni razlog, pokaži mi jačinu svoje vere a ne banalizuj to i ne objašnjavaj prizemnim razlozima. 

Ako gledamo priče koje likovi pričaju, sve deluju kao one priče koje i mi pričamo u društvu nekada, zašećerene nekim manje verovatnim događajima čisto da bolje zvuče i privuku pažnju. Naravno, to se uvek priča radi raspoloženja i neke kreativne rasprave. Ono što je u Pulp Fiction genijalno je to što likovi iako pričaju neverovatne priče, njima se dešavaju mnogo luđe stvari. Ono što vidimo da se zaista dešava, nadmašuje svaku priču tako da nam Pulp Fiction zapravo pokazuje i prikazuje život kao gomilu neverovatnih događaja, prikazuje život kao splet neverovatnih okolnosti koje se mogu pronaći i u običnim stvarima i prikazuje život kao neverovatnu priču. Tako da ovo nije kriminalistički film, ovo nije triler, ovo nije drama - ovo je Tarantino. Uživajte

Zanimljivosti:
Tarantino je ulogu Džulsa specijalno pisao za Semjuel L. Džeksona. Ta uloga umalo nije otišla Polu Kalderonu posle odlične audicije, ali kada je Džekson čuo za to, odmah je doleteo u L.A. na audiciju kako bi osigurao svoju ulogu. Citat iz Biblije je izmišljen a napisao ga je sam Tarantino. 

Scena kada Vinsent zabija iglu u Mijino srce je snimana u nazad. Lik Wolfa je specijalno pisan za Harvija Kajtela. Reč fuck je izgovorena 265 puta. Budžet za snimanje je bio samo $8.000.000 od čega je $5.000.000 otišlo na plate za glumce. Kada god Vinsent ode u wc, nešto loše se desi. Brus Vilis je radio 18 dana. Marselus i Mia ne pričaju ni u jednoj sceni iako su muž i žena. Lik Vinsenta Vege je pisan specijalno za Majkla Madsena ali je 2 nedelje pre početka snimanja Madsen prihvatio ulogu u filmu Vajat Erp. Vinsent Vega čita knjigu Modesti Blejz. Sam Tarantino ima želju da snimi film po tom liku i čak je i platio prava na to.

Naj scena:

Fenomenalni Kristofen Volken i neverovatna priča o satu.

Moja ocena: 10/10