недеља, 26. мај 2013.

Marebito (2004)


Marebito (2004) on IMDb
Žanr: Drama | Misterija | Fantastika | Horor
Režija: Takashi Shimizu
Glumci:  Shin'ya Tsukamoto, Tomomi Miyashita, Kazuhiro Nakahara...

Priča:
Slobodni kamerman opsednut strahom istražuje urbanu legendu koja uključuje misteriozne duhove koji pohode podzemlje Tokija.

Moj osvrt:
Ako imam u vidu da je ovaj film režirao Takaši Šimicu, čovek koji je doneo Ju-On, jednu od najboljih horor franšiza, moram da kažem da me je ovaj film malko razočarao. Naravno, pod dobrom Ju-On franšizom mislim samo na Japanske filmove. Američka The Grudge smeća apsolutno prezirem. Imamo kamermana koji je u metrou snimio jedno samoubistvo. Tu vidimo da je on opsednut užasom na licu samoubice. Ovde moram da povučem paralelu sa odličnim Peeping Tom-om. Tamo smo imali sjajnog lika, sasvim običan karakter koji je u sebi krio tu mračnu stranu i bio je opsednut užasom na licu osoba koje će upravo umreti. To ga je nagonilo da čini zločin za zločinom. 

Ovde je malo drugačije. Ovaj lik u Marebito-u želi osetiti užas umesto videti ga na licima drugih. Problem je u tome što ovaj bata ne deluje ni izbliza tako zanimljivo. Čovek deluje kao da mu je konstantno dosadno, non stop je bezvoljan i mlitav. Ako poredim ova dva pomenuta lika, uvek sam na strani onog iz Peeping Tom-a. Bolje je iskarakterisan i za razliku od ovog smarača, vredan je pažnje. Kontam da je ovaj čova potpuno smoren pa mu treba taj užas da bi ga možda trgao, ali daj malo unesi neki entuzijazam u potragu za tim užasom. 

Potom dolazimo do jednog od dva velika problema koji sam imao sa ovim filmom a to je užasna kamera. Ovo nije snimano iz ruke, ovo je snimano iz ruke sto pedeset osmogodišnjaka koji ima Parkinsonovu bolest. Zaključak - kamera ne miruje niti jednog jedinog momenta. Drugi veliki problem je ista stvar koja me je nervirala u čuvenom Haunting-u. Što se tiče Haunting-a, tu me je poštovani čitalac fino izvređao zato što sam filmu dao peticu. Ne sporim kvalitet tog filma, to jeste kultni horor, verovatno jedan od najboljih, ali ja ne mogu da se unesem u film kada u najjezvijem mogućem momentu čujem šta žena misli a te misli su tako očajno teatralno iznesene da su mi upropastile svu draž gledanja filma. Ako je potrebno da pre ženinog vriska čujem misao "ah vrisnuću", priznajem da sam pogrešio i da veze nemam o filmu. Taj problem imamo i ovde. Ovde nemamo te jezive scene, ali mnoge stvari dočarava sama scena, ne treba mi monolog užasavajuće smorenog lika koji deli neku mudrost koja baš i nema neki uticaj na ono što gledamo ili pak priča nešto što i sami vidimo. Previše je ovog monologa i kada ga baš isforsiraju, film postaje prilično dosadan pa čak i za mazohistu poput mene. 

Da se sad vratim na temu filma. Dakle lik želi da oseti kolosalni užas i kako je snimio jedno samoubistvo, taj snimak ga fascinira jer na licu žrtve on prepoznaje baš taj strah. E, iz tog videa on na neki način dobija poziv i kreće da istražuje šta je samoubica video. Tragom toga on završava u nekom podzemnom svetu. E tu opet dolazi do izražaja njegova smorenost i ne baš sjajan dijalog koji vodi sa do tada preminulim. Vidimo mi i taj podzemni svet i jednu osobu u njemu, ali previše je sve dotle neubedljivo da bih ja ovo svatao za ozbiljno. Moje viđenje je da je lik potpuno otkačio onog momenta kada je snimio to što je snimio i dobio je želju da oseti taj ludački strah. Ovaj podzemni svet i mogućnost da komunicira sa preminulim su plod mašte totalnog ludaka koji je uprkos tom ludilu i dalje potpuno smoren kao da je osuđen da 10 sati gleda Nadalov tenis i njegov jedan jedini udarac. 

Tu dolazimo i do devojke koju je on navodno doveo iz spoljašnjeg sveta, koju drži u stanu i ispituje je. Čak i kad saznamo ko je zapravo ta osoba, čak i kad na kraju skontamo pravo stanje stvari, ostaje gomila pitanja. Naravno, nećemo pitati "zašto", ipak je reč čoveku pomračenog uma, ali ne mogu da se otmem utisku da je ta osoba ostala tako žestoko neobjašnjena. Kada saznajemo opsesiju te osobe, bude se zanimljiva pitanja. Kada dodamo na sve to i neke likove koji kao progone ovog glavnog smarača, cela misterija postaje još zanimljivija. Ali kada vidimo rezultat svega, zapitamo se kako je došlo do toga, čemu to služi a uz sve to, uopšte i ne radi. Imala je ta cela priča potencijala, i to kakvog. Onda se pretvorila u verziju Let The Right one In, da bi na kraju ostala prilično mlaka i neobjašnjena. 

Kada saznašmo bolnu istinu bar se ponadah da ćemo i doći napokon do tog užasa. I tu je napravljen dobar temelj. Samoubica je video nešto toliko užasno i ubio se. Imamo lika koji želi da oseti taj užas. Ne može biti lepše za ljubitelja bolesnih filmova poput mene. I ta priča, kao i priča sa onom devojkom ostala je nekako okrnjena. Možda ja nisam pohvatao ovde nešto, ali ne može niko da me ubedi da ovo nije moglo bolje. Čovek teži užasu, šizne, počne da pravi užasne stvari. Hm, malo mi ovo nema veze jedno sa drugim. Ako želi da doživi nešto užasno, zar ne bi trebao da pomera granice koje će ga dovesti u situacije gde će osetiti strah. Ovako on sebe tera da radi užasne stvari ali od straha koji treba da doživi, ništa ne dobija. 

Na samom kraju to sve i dobija smisao. Problem je što sam dotle ja kao gledalac bio ubijen u pojam izvedbom silnih ideja. Ako je shvatanje šta je učinio i šta je postao dovelo dotle da on konačno oseti užas, nemam problem sa idejom. Veliki problem imam sa tim kako i zašto je došao do toga. Jednostavno očekivao sam mnogo više od ovoga. Ne mogu na osnovu dobre ideje da kažem da je ovaj film uspešan. Mogu samo da kažem da je imao odličan potencijal koji je zatrpan u dosadnjikav filmić nabacan svim i svačim.

Zanimljivosti:
Film je snimljen za samo 8 dana.

Naj scena:

Podzemni svet

Moja ocena: 5/10

Нема коментара:

Постави коментар