четвртак, 21. март 2013.

The Words (2012)

Djuka

The Words (2012) on IMDb
Kod nas nazvan: Reči
Žanr: Drama, misterija, romansa
Režija: Brian Klugman, Lee Sternthal
Glumci: Bradley Cooper, Dennis Quaid, Olivia Wilde, Jeremy Irons...

Priča:
Pisac na vrhuncu svog uspeha otkriva visoku cenu koju mora da plati zbog krađe dela drugog čoveka.

Moj osvrt:
Do sada sam pisla isključivo "udružene" recenzije, tj. kada drug Autsajder napiše osvrt, ja dodam par stvari koje mislim da je propustio ili svoje viđenje filma koje je drugačije od njegovog. Nisam se bavila svim segmentima filma, niti poklanjala pažnju nečemu što je drug Autsajder već obrazložio, da se ne bih ponavljala i bespotrebno ispisivala redove drugim rečima sa istom suštinom. Negde sam ostavljala komentare (npr. Inception i Shutter island) i oni su sadržali par detalja dovoljno bitnih da se spomenu, ali nedovoljno njih da bi se pisao osvrt, kad je drug sve lepo pokrio. Elem, moji osvrti su do sad bili dodatak, a ovo sad je moja prva samostalna recenzija, pa neka vam je bog u pomoć :) 


Odmah upozoravam sve čitaoce da će tekst koji sledi imati verovatno dosta spoilera. Danak neiskustvu :) Moram priznati da me je tema filma o ukradenom rukopisu u prvi mah ohladila jer me je podsetila na film A Murder of crow. Očekivala sam sad neku silnu osvetu i zapetljanciju, kad ono...Međutim! Ovaj film je daleko od trilera, nema osvete, nema histerije i priče koja potresa javnost. Ovo je film o intimnim dramama dva čoveka, o sujeti, unutrašnjoj borbi između zamišljene i realne slike o sebi, o izborima koji menjaju život. Film je naratološki jako zanimljiv. Imamo tri priče, ali one ne teku linearno da bi se u nekom trenutku povezale, već su jedna u drugoj. 


Svaka priča je jedan sloj koji je potreban za razumevanje prethodnog. Možemo reći i da je sve jedna priča, čiji nam se detalji otkrivaju postepeno. Prva priča, da tako kažemo, je sam početak filma. Klej Hamond (kog igra Denis Kvejd) je uspešan pisac i održava promociju svoje nove knjige. On čita odlomak iz romana i to je zapravo druga priča. U pitanju je mladi, nepriznati pisac Rori Džensen (Bredli Kuper) koji pokušava da nađe izdavača za svoje radove, ali ne uspeva u tome. Pratimo Rorija kroz sve faze, od entuzijazma i vere u sebe, do prilagođavanja životnim okolnostima (u smislu nalaženja bilo kakvog posla zbog preživljavanja, i dalje verujući i ne odusajući od svog sna), do potpune rezigniranosti i sumnje u sopstveni talenat. 


Mislim da je  lik Rorija psihološki jako dobro razvijen, i takvo vođenje radnje (koje se u nekim momentima čini predugačko i nepotrebno) je neophodno zarad boljeg osvetljavanja postupaka koji će uslediti. Rori pronalazi slučajno zagubljeni rukopis nepoznatog autora, delo koje je savršeno u svakom smislu. Na vrhuncu svoje krize identiteta kao pisca, Rori prekucava taj rukopis, bez namere da ga prisvoji, ali igrom slučaja on ga i prisvaja. Proslavlja se, dobija brojne nagrade, a na osnovu tog romana, uspeva da objavi i svoja ostala dela. Na vrhuncu slave, prilazi mu stari čovek, pravi autor romana i predstavlja mu se. E, sad, tog starca igra fantastični Džeremi Ajrons, i ne znam ko drugi bi bolje izneo tu ulogu (osim možda bogoca Alana Rikmena). 


Starac priča Roriju o svom delu, kako je ono nastalo, šta je on sve izgubio, šta je naučio. To je ona treća priča, to je priča u priči (u književnosti bi se ovo zvalo skaz). Tu se dešava ključna stvar u ovom filmu, koja će verovatno mnogima promaći, zato ću se na tome više zadržati. Starac ne želi novac, ne želi priznanje, mada je to prvo što očekujemo. On samo želi da Rori shvati šta je ta priča njemu značila, kakav je uticaj imala na njegov život. Po principu „preuzeo si priznanja, onda moraš da poneseš i teret i svo saznanje koje ta priča nosi“. Sam taj fokus na gubitak priče nas uvodi u potpuno drugu dimenziju, dimenziju koju ne može da shavti niko ko se ne bavi nekom vrstom stvaralaštva. Nije tu reč o slavi, ni o novcu, nisi ti nekome ukrao priznanje, ukrao si deo njegovog života, ukrao si deo njega koji je on utkao u svoju priču. 


Sećam se da kad sam pričala o tome sa jednim drugarom koji, inače, piše, rekao mi je: „Meni kad bi neko uzeo sve ono što sam napisao, ja bih se razboleo. Mislim da bih mesecima bio zaista bolestan i ne znam kako bih se od toga oporavio.“ I upravo tu je ključ. Nema to veze sa slavom, to je gubitak one veze sa samim sobom, gubitak koji menja život. Sad, to se vama može učiniti preterano, možete da kažete „šta lupeta ova, pa neka sedne da piše opet, ako je pisac, pisaće“, ali nije to baš tako. Možda to ima veze sa određenom dozom sujete prisutne kod svih umetnika, ne znam. Neću dalje o tome, da se ovo ne bi pretvorilo u sve sem recenzije. Želim da napomenem samo da u toj trećoj priči igra Ben Barns koji me je veoma prijatno iznenadio i jedva čekam da dobije više prostora i da počne da igra ozbiljnije uloge, jer mislim da će moći da ih iznese. 


Na nekoliko mesta priča o Roriju se prekida, tj. Klej Hamond prekida čitanje (jer je, jelte, u pitanju promocija knjige, pa čita samo odlomke). Tu se pojavljuje i Olivija Vajld, koja igra lepu studentkinju čiji idol je Klej Hamond. E, sad, tu ima tušta i tma nekih dijaloga, svaki drugi kao pametan, u pauzama neki značajni pogledi i ne znam ti ni ja šta. Moram priznati da mi je sve to bilo onako malo bljak, na par mesta sam i prevrnula očima, i iskreno, nije mi jasno toliko prenaglašavanje stvari koje su i više nego očigledne. Ali ajde... Možda je to najbolji način da se priča zaokruži, da saznamo ko je Rori a ko je Klej. Ipak sve to ima neku poentu. 


Naravno, ima i stvari koje mi se nisu dopale. Na prvom mestu je gluma Bredlija Kupera koja je na nekim mestima veoma neubedljiva. U sceni u parku u kojoj mu starac priča svoju životnu priču, on ima neki blagoteleći osmejak kao da sluša bebu kako guguče. I na još nekoliko mesta isto, niđe veze. Druga stvar koja mi se nije dopala je što je film hipersenzibilan, na nekim mestima je na ivici da sklizne u patetiku. Mislim da je moglo i bez toga, a poenta bi ostala jasna. Prosto, ima previše njanjavih scena. Ljudima koje zanima ova tematika, film će se dopasti. Ostalima će biti predugačak, prespor, možda čak i dosadan. Zbog tematike koja je meni bliska, ja ne mogu da se udaljim i objektivno ga posmatram kao običnu dramu. Pošto sam pristrasna samoj tematici filma, imajte u vidu da ću ovom filmu dati ocenu više nego što realno zaslužuje.

Zanimljivosti:
Pošto su scenaristi Sterntal i Klugman prijatelji Bredlija Kupera, želeli su da on glumi u ovom filmu, što im je on i obećao još 1999. godine, kada je i scenario napisan.

Naj scena:


„Više mi je bilo stalo do reči, nego do žene koja me je inspirisala da ih napišem.“

Moja ocena: 8/10

8 коментара:

  1. nisam vise anoniman :D22. март 2013. 14:09

    Odlican film,odlicna recenzija,vise nego odlican Jeremy Irons.
    Mada,mislim da je moglo ipak malo bolje da se poradi na liku Rorija.Lik je ostvario svoj san,postao je priznat tamo gde je ceo zivot tezio da bude priznat,pokazao je da su se godine truda i zanemarivanja skoro svega osim pisanja napokon isplatile ali sve to uz pomoc tudjeg dela.E sad,da se ja nadjem u takvoj situaciji,iskreno,boleo bi me svaki kompliment,svaki autogram koji bih dao bi me podsecao da nisam ja taj kome se dive nego da je to neko kakav ja tezim da budem a nikada necu biti i kontam da bi te muke svakog dana bile sve gore i gore(mada,svi smo mi razliciti).Prikazano je to u filmu ali ne na dovoljno dobar nacin(bar po meni).U svakom slucaju,preporuka za film.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, slažem se, nekako su zbrzali sve to. Tj. kroz Kleja vidimo šta se zapravo desilo sa Rorijem. Pokazali su kako se Rori otuđuje od drugih ljudi (od svoje žene) a samim tim i od sebe. Možda je to bio pogrešan potez, jer sama ta priča ima dovoljno veliki dramski potencijal da nema potrebe da se začinjava i ljubavnom pričom i posredno se prikazuje. Ali ok, možda je to da bi se zadovoljio ukus širog kruga gledalaca.

      Избриши
  2. Djuko, malo si mu progledal kroz prste s ocenom.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hehehehe jesam, napisala sam i zašto. Ipak je to subjektivna ocena, i pokušala sam da je obrazložim i opravdam svim onim što je na mene ostavilo utisak.

      Избриши
  3. Sa torbom su totalno zeznuli stvar a mogli su sve to mastovitije da odrade.

    ОдговориИзбриши
  4. Da, to je odrađeno malo u stilu "prst sudbine". Mislim da je to bilo jedino rešenje, s obzirom da kod Rorija nije postojala namera da rukopis prisvoji. Prosto su se okolnosti namestile tako, i njegov izbor u sekundi (tj. prećutkivanje istine) je ono što mu menja život. Da je postojala jasna namera, to bi ipak Roriju kao liku pridodalo osobinu koja je, bar u tom trenutku, van njegovog karakternog sklopa. Dobili bismo potpuno drugačiji karakter, a sa takvim karakterom i priča bi morala biti drugačija.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ma ok je meni što to u stilu "prst sudbine" nego me iritira činjenica da je torba kada je izgubljena bila nova i sjajna a kada je konacno završila kod glavnog lika to je bila najofucanija torba ikada što je sasvim logično jer je prošlo dosta vremena ali ono što je totalno nelogično je to da predhodni vlasnik ili vlasnici koji su "baš" koristili tu torbu nisu u njoj pronasli rukopis od 200 i kusur strana a naš glavni junak ga je prona[ao prilikom prcg otvaranja sudbonosne torbe.
      Eto to mi je najviše zasmetalo u filmu iz prostog razloga jer se to moglo odraditi na kudikamo logičniji način.

      Избриши
  5. Kad mi jedan glumac tako kaže, onda mogu samo da se osmehnem i zahvalim :)

    ОдговориИзбриши