уторак, 4. децембар 2012.

Ostrov (2006)


The Island (2006) on IMDb
Alternativni Naziv: The Island
Kod nas nazvan: Ostrvo
Žanr: Drama
Režija:  Pavel Lungin
Glumci: Pyotr Mamonov, Viktor Sukhorukov, Dmitriy Dyuzhev ...

Priča:
Negde na severu Rusije u malom manastiru živi čudan čovek čija neobična posvećenost zbunjuje njegove prijatelje monahe. Ljudi ga posećuju smatrajući da on ima moći da izleči i zaštiti, ali niko ne zna njegovu mračnu tajnu.

Moj osvrt:
Početak obležavaju scene u kojima čovek iz straha izdaje svoje saborce i čak ubija jednog od njih. Kasnije saznajemo da se spasao smrtonosne eksplozije i da su ga pronašli sveštenici na nekom ostrvcetu. To je manje više sve što vas zanima od radnje ovde. Ranije sam pisao o filmu Machinist sa Kristijanom Bejlom. E, ovo je to, samo mnogo ozbiljnije, bolje i bogatije. Ozbiljnije jer nemamo onih repetitivnih scena koje se zapravo nisu ni desile, samim tim je sve i jasnije. Bolje jer je zbog te ozbiljnosti upečatljivija ljudska drama. Bogatije jer je bez te preterane simbolike bliži običnom čoveku. 


Pretpostavio sam da će zbog ovakvog uvoda film obilovati simbolikom i napravio početničku grešku ne razumevajući film neko vreme zbog toga što sam se ubijao od traženja te iste simbolike. Ima je, ali ona se tek fino provlači kroz film. Evo samo jednog primera: obratite pažnju na boju odeće koju nosi glavni lik i kada ju je prvi put promenio. Što se tiče simbolike, to su samo finese. Najveći kvalitet filma je igrarija sa ljudskom psihom. Prvo imamo taj slučaj gde svako na prvu loptu osuđuje ovog čoveka. Lako je osuditi nekog. Ja mogu da laprdam ovde o nemoralnosti tog čina a da zapravo nisam nikada bio u takvoj situaciji, zato svaku osudu koju iznesete na početku, zanemarite. Takvom liku je tri puta teže nego vama. 


Što se tiče same priče, ona nas vodi kroz jedan kratak period u životu lika koji je postao sveštenik koga svi obožavaju i poštuju osim njega samog. Čak se pokreće i priča da će ga proglasiti za sveca. E sada zamislite tu ironiju, čoveka koji na duši nosi greh ubistva ljudi zbog dobrote koju pokazuje žele postaviti za sveca. Kako bi povećali njegov značaj, ovde mu serviraju neka čudesa koja su po meni bespotrebna. Veći utisak su na mene imali njegovi saveti koje je davao ljudima jer su mi veće čudo od magičnog izlečenja noge jednog dečaka. Ono što izbija na površinu kao najbitnije je odnos ovog lika prema drugima i prema samom sebi. On ne može da podnese sebe, ne može da se pomiri sa svojim gresima i pokušava na svaki mogući način da prouzrokuje svoje uništenje. 


Sada neko može da pita zašto se on nije ubio. 2 jednostavna razloga: kao veoma pobožan čovek on veruje da je na Bogu da daje i uzima život, i drugi, još bitniji razlog je taj što zbog svojih greha ne sme da se suoči sa Bogom. Ja nisam naročito pobožan ali sam lako prihvatio ovu priču što znači da je ona dobro servirana. Način na koji je predstavljen njegov odnos sa drugima je za stojeće ovacije. U više prilika će vam se učiniti da je ovaj čovek lud, ali poslušajte pre svega njegove savete koje daje ljudima. Kada malo porazmislite, rezultat slušanja tih saveta bi morao da bude srećoa onoga koga savetuje, bez obzira koliko savet bio nelogičan. Ne bih se bavio Božjim čudima, o tome sam dovoljno pričao. Takođe, većina njegovih postupaka deluje čudno, što opet vuče na tu priču o ludilu, ali svakim od tih postupaka je nešto otkrio, objasnio ili pomogao drugima da uvide neke stvari, tako da sve te postupke u prvom momentu uzmite sa rezervom, videćete da i te kako imaju smisla. 


Odnos glavnog lika sa mladim sveštenikom je nešto što je teško postići u današnjim filmovima. Većina današnjih odnosa između likova se zasniva na ljubavi (čitaj patetici) ili mržnji. Pomenimo jedan segment iz KNJIGE Gospodar Prstenova gde Teoden, hrabri kralj, poziva Aragorna, koji je u tom momentu jedan običan šumar, da izjaše s njim u verovatno poslednju bitku. Šta smo time dobili? Neverovatno poštovanje koje kralj ukazuje običnom ratniku jer mu je čast da umre uz njega. Time pokazuje da je Arangorn za njega veliki i dobar čovek. Hvala Tolkinu na ovoj genijalnosti. Sa druge strane imali smo ograničenog Džeksona koji se ipak loži na patetični američki marinac stvari pa Aragorn zove kralja da izjaše s njim. Šta smo tu dobili? Dobili smo kralja koji je kukavica, Aragorna koji se plaši da kralj ne ispadne seronja pred masom. Poštovanja nigde, emotivnog naboja nigde, patetične gluposti i Rambo herojizam na sve strane. U tome je razlika između genija (Tolkin) i ograničenog čoveka koji ipak želi napraviti svima dostupan proizvod (Džekson). Ponavljam, da sam na filmove o Gospodaru Prstenova gledao kroz knjigu, oni bi bili samo prosečni slatkiš za oko bez trunke duha. 


Sve ovo pričam zbog odnosa glavnog lika sa jednim mlađim sveštenikom. Jednostavno vidite nešto što deluje kao mržnja mladića prema starcu, pa vidite zbunjenost, pa otkrijete da je u pitanju nemoć da razume što kulminira velikom ljubavlju i poštovanjem prema starom čoveku. Za mene, to je možda i najbolji deo filma. Postoji još jedna stvar koja vam okrene želudac naopačke, nije vizuelna gadost već mentalni udarac. To daje filmu još jednu dodatnu dimenziju i ostavlja gorak i neizbrisiv utisak. Iako možda u prvom momentu deluje kao sitnica, to jednostavno promeni mnoge stvari u filmu tako da bravo za velemajstorski neočekivani poklon. Na kraju, dodao bih samo da je film vizuelno perfektan. Ostrvce okruženo vodom i zimsko sivilo dominiraju celim filmom i predstavljaju vizuelni spektakl. Sve ovo prati i savršena muzička podloga, možda i najbolja koju sam čuo u filmovima novije istorije. Za ljude koji vole psihološku dramu, Ostrov će biti prava poslastica.

Zanimljivosti:
Ovaj film je 2006. godine zatvorio festival u Veneciji. Pjotr Mamonov je bio jedini izbor reditelja za glavnu ulogu. On je prvo odbio ulogu. Pošto glumi na selu, on se obratio seoskom svešteniku koji mu je rekao: "I ne razmišljaj, to ti je posao. Privataj."

Naj scena:


Zvona...

Moja ocena: 8/10

2 коментара: