Značaj Humora u Hororu

 Viktor Tanasković

Da bismo uspešno shvatili važnost humora u delima strave i užasa, moramo prvo razumeti njegovu osnovnu poziciju u tom žanru. Humor se, za početak, iako je to izlišno pomenuti, pojavljuje u horor književnosti, ali ću svoje argumente pretežno (ali ne i isključivo) utvrđivati primerima iz filma, jer je jasno da je taj medij dostupniji i poznatiji široj masi, koja je za horor, nažalost, nedovoljno zainteresovana. 

 

Humor je, dakle, jedan od ključnih elemenata koji "drugu stranu", gorku, strašnu, odbojnu, čini privlačnom i, usudio bih se reći, šarmantnom. Rekao bih i da je njihova povezanost neraskidiva čak u samim temeljima oba pojma. Ako krenemo redom, prvi zajednički činioci, koji se najlakše daju primetiti, jesu ideja apsurda i ideja groteske. 

 

Horor u umetnosti postoji da bi se, kroz analogije, alegorije i metafore, prenele ideje bazirane na suštinskim i stvarnim strahovima realnog sveta. To mogu biti iskonski strahovi od mraka, samoće i nepoznatog ("Halloween" Džona Karpentera, na primer), strahovi od vezivanja, naprednih ljudskih odnosa, nepoznatih nadolazećih iskustava ("Easerhead" Dejvida Linča) ... Nabrajanje može ići u nedogled. Suštinu horora čovek mora shvatiti kao stilizovani pogled na stvaran život kome je horor mnogo bliži i opipljiviji nego što mi to prihvatamo. 

 

Naravno, to se mora spojiti sa gorenavedenim argumentom vezanim za odnos horora i humora, savršeno opisanim izrazom "jedno bez drugog ne mogu". Horor, dakle, kao sredstvo za pokazivanje svoje ideje, koristi, već navedene, metafore, analogije i alegorije, ali i ironiju, cinizam, i naravno, grotesku i apsurd. 

 

Horor je svestan svoje, na prvi pogled, otuđenosti od realnog sveta, pa je prinuđen da stilizuje, nasilno i preterano menjajući objekat obrade. Stoga se neretko zalazi u apsurd i grotesku, sa tim svetim ciljem pokazivanja onoga što kreator dela želi reći. Uzmimo primer: ima li boljeg načina da se prikaže sasvim čest strah od roditeljstva nego stvaranjem kafkijanski karikiranog, mračnog i deprimirajućeg sveta u kom je ljubavni par prinuđen da odgaja komično deformisano neljudsko odojče? 

 

Datim primerom iz gorepomenutog filma "Eraserhead" želim reći da je i više nego jasno da u pitanju metafora gurnuta u apsurd: prilično je razumljivo da nije u pitanju strah od dobijanja zombifikovane spodobe umesto pravog deteta, nego strah od stvaranja novog života, od strane mladih ljudi, na ovom, samom po sebi jezivom mestu, planeti Zemlji.

 

Naveo sam samo jedan primer, i da ne bih otišao u digresiju, neću ih navoditi još. Ipak, cilj teksta jeste nešto drugo. Apsurd smo, dakle, u hororu opravdali. Ali, gde se on nalazi u humoru? 

 

Čini mi se da je na ovo pitanje mnogo lakše odgovoriti. Apsurd i groteska su jedne od apsolutno ključnih komponenti svakog žanra zasnovanog na humoru, poput komedije, ironije ili satire. Odlazak u apsurd je, sam po sebi, humorističan, jer sama pojava preterivanja, bilo ona idejno angažovana ili larpurlartistički provokativna, neretko odlazi u polje zabave, neočekivanosti, intrigantnosti, kreativnosti... Sve što spada pod osnove humora. 

 

Primer, ovoga puta iz treće sezone "Twin Peaks-a" (ponovo Linč, ne zamerajte), bez većih spojlera: Jedan od glavnih likova (čije ime ipak jeste spojler) odlazi da razgovara sa drugim bitnim likom, kojeg je u prethodnom pojavljivanju otelotvorio Dejvid Bouvi. Međutim, sada nema Bouvija, čak ni osobe: taj bitan lik je pretvoren u metalnu kantu sa umećem govora. Dobro ste pročitali. Iako ta scena nema komičan karakter, sama po sebi biva smešna jer je apsurdna i jer otvara toliko pitanja na koje čovek ne može dati logičan odgovor. 

 

Još jedan primer, čisto radi dodatnog utvrđivanja pozicije apsurda u humoru, bila bi epizoda iz animiranog programa "Sunđer Bob Kockalone", u kojoj se glavni likovi, izgubljeni u nedođiji, vrate u grad, vozeći najobičniju džinovsku stenu. Takvo upotrebljavanje apsurda urnebesno je zbog tempiranosti, parodirajući pojavu "boga iz mašine", kao i zbog preterano emotivnih i dijametralno suprotnih reakcija likova.

 

Smatram da je jasno razjašnjena pojava ovih momenata u pojmovima o kojima je reč u ovom tekstu. Stoga, smatram i da je jasno zašto i kako se oni, neretko, pojavljuju na istom mestu. Kao što horor i humor ne isključuju apsurd i grotesku, tako ni apsurd i groteska ne isključuju horor i humor.

 

Primer bi bila, recimo, Kamijeva priča o Sizifu, koji je osuđen, od strane bogova, na surovo strašnu i večnu kaznu, guranje kamena na vrh planine, koji će se uvek otkotrljati ponovo na dno. Međutim, obrt nastaje kada Kami tvrdi da je, uprkos takvom drakonskom tretmanu, Sizif zapravo srećan i nalazi sreću u tome što sada jeste njegov život. Time čini već apsurdnu ideju (večno guranje kamena na vrh planine) još apsurdnijom i iznenadnijom, ali ipak setno razumljivom i mračno humorističnom. Svet jeste brutalno mesto, stoga se sa Sizifom povezuje svako ko se nepokolebljivo bori sa problemima koji bivaju bačeni na njega. Oni će da traju koliko i život, pa ostaje samo da budu prihvaćeni i savladavani. 

 

Reklo bi se da je ovo dovoljan razlog da se u isti koš stave oba pojma. Ali, simbioza ta dva žanra ne prestaje kod zajedničkih korena. Oni nisu dovoljni da budu jedini snažan argument za potvrdu značaja i nezanemarljivosti humora u žanru horora. Da bi se došlo do konačnog odgovora, jednostavno se mora ponovo pomenuti jedna sintagma koju smatram karakternom crtom koju svi umetnici imaju: larpurlartistička provokativnost. Ona predstavlja jednu prezanimljivu pojavu u umetničkom svetu.

 

Šta bi, u suštini, bila larpurlartistička provokativnost? Mislim da naziv (koji sam sam smislio, ne zamerajte) dovoljno govori. To bi bio onaj momenat kada stvaralac dela, ničim izazvan, počne terati šegu sa uživaocem dela, skoro ga sadistički nervirati, frustrati i terati na reakciju. Naravno, ceo ovaj poduhvat može ostaviti neiskusnog i površnog konzumenta umetničkog rada vidno povređenim i besnim, ali ne i nekoga ko je svestan toga da umetničko delo mora biti živ proizvod koji je u interakciji sa njegovim uživaocem i njegovim kreatorom. Ovo važi u svim pravcima tog odnosa. 

 

I kao što važi u svim pravcima, važi i u svim žanrovima i sprovodi se na različite načine. Može se raspravljati oko toga da li je opravdano preterano maltretirati publiku, tako da izgovor imaju samo oni koji to rade sa umećem i ukusom. Tada, umesto frustracije, i stvaralac i uživalac zajedno posmatraju dekonstrukciju nečega što neko bez hrabrosti ne bi ni smeo dotaći. Međutim, kada, kako i zašto se to dešava u hororu i kakve veze humor ima sa tim? 

 

Još gore sam pomenuo da horor mora biti svestan sebe i svojih ograničenja. Horor dela će, u očima mase, zauvek ostati neshvaćena, ali ono mora zadržati određenu količinu bunta i potrebe da se dokaže kao kvalitetno i u očima ljubitelja žanra. Stoga, iskusni i dobri sočinitelji rado primenjuju razne sisteme manipulacije i osvežavaju žanr, neretko izvrćući konvencije naopačke. Neretka je, naravno, i upotreba provokacija, u cilju aktivacije pažnje i moždanih vijuga onoga ko je odlučio da bude saučesnik u ljubavnom trouglu "kreator - delo - posmatrač".

 

A sama ta pojava provokacije postaje humoristična i kao finalni produkt i kao deo procesa u kom se pojavljuje. Setite se samo fon Trirovih komentara da je vrištao od smeha dok je snimao urnebesno melodramatične scene filma "Breaking the Waves" (Digresija: FDU ovaj film drži u obaveznoj literaturi za pripremu prijemnog, odsek režija. Sumnjam da bi njihova reakcija bila pozitivna kada bi neko ko iskušava njihovo strpljenje izjavio, sa potpunim pravom, da je u pitanju zapravo vrhunska crna komedija i da je jedan od najboljih primera baš ovoga što je tema prethodnih par pasusa.), ili Linčovog tvrdoglavog "trolovanja" publike sa filmom "Inland Empire" i pomenutom trećom sezone serije "Twin Peaks".Baš takav tip humora, koji praktikuju skoro svi veliki kreatori (Hercog sa izmišljanjem "činjenica" za svoje dokumentarce, Kronenberg sa otkačeno napadnim veneričnim hororom, Fuler sa divnom samosvesnom pretencioznošću serije "Hannibal", to name a few), zapravo unosi život i šarm u nešto što, samo po sebi, i nije toliko lako oživeti i voleti. 

 

I ovime se vraćam na tezu rečenu još u početnim pasusima ovog teksta: Humor je jedan od ključnih elemenata koji "drugu stranu", gorku, strašnu, odbojnu, čini privlačnom i šarmantnom. Horor je umro onog momenta kada je postao suviše ozbiljan, angažovan i udaljen od ostalih učesnika stvaranja. Humor, naravno, nije niti jedini, niti obavezan, sastavni deo svakog dobrog horora, ali njegovu svrhu, i svrhu ostalih bitnih elemenata u činjenju živog, prirodnog dela, ne smemo zanemariti. Onog momenta kada to učinimo, ubijamo umetnost.