The Martian (2015)

 

Kod nas nazvan: Marsovac - Spasilačka misija
Žanr: Avantura | Drama | Naučna Fantastika
Režija: Ridley Scott
Glumci:  Matt Damon, Jessica Chastain, Kristen Wiig...

Priča:
Astronaut je ostavljen na Marsu kada su njegovi saputnici pomislili da je preminuo. On mora da se osloni na svoju inteligenciju kako bi preživeo i poslao signal Zemlji da je živ.

Moj osvrt:
Ako ste voleli Bear Gryllsa, obožavaćete dobar deo Marsovca. Nema ovde neke veće razlike, većeg sadržaja, veće drame, većih glumačkih umeća. Eventualno lepote prirode smo zamenili Marsom. Čak BG ima više mašte od ovoga. Ovo je krenulo u BG fazonu pa je odlutalo u komplikovanje, mrsomuđenje i dvosatno smaranje. Od celog onog hajpa da u kratkom roku imamo dva moderna naučnofantastična klasika, dobili smo jednu jeftinu zabavu u obliku Interstellara i jedan isprdak poput Marsovca. Ex Machina je duplo bolji od ova dva filma zajedno. No, ovde se radi o Marsovcu, pa hajde da mu damo tekst kakav (ne)zaslužuje. 

 

Mrzim šablone. Šabloni su nešto što nas ne dirne, što nas ne izbaci iz zone komfora, što ne stvara revoluciju i što ne donosi nešto jedinstveno. Ceo Martian je nemaštoviti šablon: problem - borba - rešenje i to se vrti u svakom momentu i aspektu ovog filma. Sve to počinje zanimljivo ali posle prvih ničim izazvanih problema jasno je kao dan da će ceo film da vozi to isto i da će se čekati samo kraj gde ćemo imati jaaaako veliku tenziju i neizvesnost u tome da li će ovog jadnika da spase. Heh, samo što kad je došao taj kraj, iskreno me je izbolelo šta će da se desi. Film me je brzo izgubio i nije me zanimalo ništa. Ako posle dela sa krompirom premotate na kraj - nista nište propustili. 

 

Jedan od početnih problema je zapravo jedina stvar vredna pažnje a evo i zašto. Problem je u tome što čovek nema hranu i pokušaće na neki način da je proizvede. I to je zaista tražilo rad, strpljenje ali i žestoko razmišljanje. Problemi koji su se tu pojavili su bili realni i prepreke teške ali eto, idejama, učenjem na greškama i delanjem čovek se izborio. I tu Bear Grylls prestaje i počinje nešto što naš narod jako prostački ali nadasve deskriptivno zove "jedenje govana". Zašto? Zato što je svaki naredni problem užasavajuće isforsiran. Nema realnih problema u tom momentu već se kreiraju novi slučajnim greškama, neočekivanim nesrećama i bespotrebnim odlukama. 

 

Bukvalno ne postoji plan koji se ne izjalovi zbog nečega i to već na pola filma počinje da bude iritantno. Lik dolazi sa revolucionarnom idejom, njegov obračun je super, super kompjuter potvrđuje njegovu teoriju - kada to krene da se odvija, ispostavlja se da to nije dobar obračun i to na takav način kao da je očigledno zašto to ne valja. Bukvalno svaki plan koji izgleda sjajno i dobar je po obračunima i svemu ne ispadne nikad dobar do kraja. I onda se zapitaš da li u NASI rade kompletni idioti koji ne umeju ništa da isplaniraju kako valja i koji ne znaju ni jedan jedini zakon bilo koje usrane nauke. Bukvalno, da računica 1 + 1 = 2 predstavlja rešenje nekog problema, ispalo bi da je 1+1 = "tulumba". I onda bi naravno morali da prilagodimo našu akciju tome i ta akcija bi izgledala jedva izvodljivo ali bi došli do te tulumbe. 

 

Zapravo po ovom filmu u NASI i rade sami idioti. Osim toga što im ni jedan plan ne valja, oni troše brdo vremena na nefunkcionalne pregovore i razgovore. Kada neko zapravo donese odluku (npr. letimo bez testiranja), znaš da će se ona izjaloviti. Više puta se likovi dogovaraju šta će da se radi (što jako iritira) i na kraju će se raditi šta jedan jedini lik odluči iz nekog jebiga razloga. Šta sad, treba da bude odvažnih koji će svojim delanjem da spašavaju živote. Ovo je vreme heroja. Usraću se od toga. Iskreno mi je žao Džefa Danijelsa. On je odličan glumac koji je mogao glumiti negde drugde. Ovo što je on glumio ovde može i Ben Stiler da odradi. Sve te scene i dijalozi u NASI pa i ona sardanja sa Kinezima (koja gle čuda nije naročito jasna ali je patriotski-prijateljska limunada) su čisto gubljenje vremena. Doduše i ceo ovaj film je gubljenje vremena. 

 

Ako ste gledali Moon, videli ste šta samoća ume da uradi od čoveka. Naš Bananamen na Marsu nema tih problema. On je vedar, uvek se šali, sve će da reši, nema momenata slabosti. Zaista? Pa mogao si da nam daš mentalnu i fizičku borbu za opstanak. Ali neeeeeeeeeee. Hajde da se igramo neustrašivog genijalca koji sa osmehom rešava svako sranje koje mu sudbina servira. I onda nam odjednom daju mršavog, umornog lika u zadnjih 10tak minuta kad nas baš jako zabole. Ali ne, drama nije ovde cilj, borba za mentalno i fizičko zdravlje nije cilj, cilj je da pokažemo kako je američki duh nepobediv i volja nepokolebana. Rečima Đorđa Čvarkova, "usraću se u sopstvene mokasine".

 

Ok je taj početni entuzijazam gde je lik prelomio da će da preživi, gde će da se bori. Ali kada hiljadu petsto sedamdeseta stvar ni iz čega krene po zlu, zar ne bi trebao da bude uzdrman? Zar ne bi trebao da bude svestan smrti koja je izvesna? Ma kaaakvi. Idemo "looking for some hot stuff baby this evening" wouuuuuuuuuu. Ludilooooo. Sad ćemo to da rešimo, šta. Sandra Bulok sletela iz svemira a ja ne mogu da preživim na Marsu. Ha ha gledaj što sam lud, pa pričam sam u kameru i zezam se jako. Kakav sam ja svetski mega car.... Film ovo radi dva sata. Mislite da je zanimljivo? Uživajte onda. Ja sam jedva imao stomak. 

 

Drama je na velikoj nuli svakako. Iako se sve svodi na te sudbonosne momente, film ni jednog momenta ne uspeva da nas poveže sa likovima. Svi su šablonski superheroji bez trunke oklevanja kada je život drugih u pitanju. Ako ste roditelj, znate kako je teško i jedan dan kada niste uz svoje dete. Evo ovde imamo posadu u kojoj ima ljudi koji nisu uz svoju decu oko 2 godine i eto tako lako će bez oklevanja, bez trunke razmišljanja da pristane na misiju koja će ih odvojiti od dece još toliko. Nije problem u tome što su doneli takvu odluku, u ovako šablonskom filmu nismo ni očekivali da će biti drugačije, ali ne vidimo težinu te odluke. Ovo je manje stresno od momenta iz Mi Nismo Anđeli: "Ljubinka sine, tata ide u rat. Nećemo se videti neko vreme.". Svi likovi pa i naš Marsovac su samo kartonski ukrasi sa kojima se slikaš. Ništa više od toga. 

 

Ali hajde, doguramo do kraja i pomislimo da će bar malo da izvade situaciju, da ovo bude barem vredno jednog gledanja. Šta se dešava na kraju? Spasavanje čoveka je pretvoreno u Reality Show. Na žalost ne mislim figurativno. Ovo je bukvalno reality show. Zar zaista iko normalan može da prihvati da je takva misija NASE nešto što treba da ide u globalnom radio prenosu? Postoje šanse da ti ljudi poumiru gore ali hej, ko ih jebe, saće neki Mitrovići da dignu sebi rejting praveći od nečijeg života šou program. Postojala je šansa da u programu uživo čujemo nečiji samrtni ropac (ili ropce) ali who gives a fuck. Ovo je svakako predodređeno za uspeh. Poraz nije opcija u zemlji slobodnih i domu hrabrih. 

 

Marsovac je skoro dvoipočasovno gubljenje vremena. Ima i pozitivnih stvari ali ne bih ih naročito pominjao. Mars izgleda spektakularno u nekim scenama ali te scene ne mogu da poprave jako slab utisak koji film ostavlja. Lik koji tumači Šon Bin je ostao živ do kraja filma što je retkost koja me je obradovala. Ljudska drama ne postoji. Problemi se prave na idiotski način gde svaka stvar polazi po zlu. Naučnici su idioti. Ali ništa to ne može da smeta jer su likovi Avendžersi, Supermeni, Bananameni, role-modeli američkog heroja za kojeg ne postoji poraz. Ako slučajno niste ovo gledali, sačekajte da krompir poraste iz govneta i prekinite sa filmom. Videli ste sve što je vredno.

Zanimljivosti:
Stvarna mala bašta sa krompirima je napravljena za potrebe snimanja. Ridli Skot se trudio da Dejmon što manje susreće svoje kolege za vreme snimanja. On je izjavio kako mu je najveći problem koji je imao taj kako da publici objasni heksadecimalni sistem koji se koristi u filmu.

Naj scena:

 

Krompiriću šareniću....

Moja ocena: 4/10