четвртак, 2. септембар 2021.

The Witch (2015) – šta narodne priče govore o strahu, religiji i nama

 

Boris Tiosavljević


     Kroz istoriju, a naročito u Srednjem veku, vračanje je predstavljalo jedan od najtežih prestupa u Božjim, odnosno ljudskim očima jer je prkosilo kanonima vere uspostavljenim još u Starom zavetu: „A čovek ili žena, u kojima bi bio duh vračarski ili gatarski, da se pogube, kamenjem da se zaspu, krv njihova na njih“ (Knjiga Levitska 20:27 prim. aut.). Sve do dolaska doba Prosvetiteljstva (otprilike od 1650-ih do 1780-ih, prim. aut.), koje se oslanjalo na razum i analizu, nasuprot dogmatskim stavovima tradicionalnih autoriteta, hrišćanstvo je predstavljalo najdominantniji uticaj na način života ljudi. U suštini, verovalo se da Bog pažljivo prati i prosuđuje svaki naš potez. I upravo je ovo nešto što pokazuje Robert Egers (Robert Eggers), režiser i scenarista filma The Witch. On je želeo da predstavi kako bi prosečna porodica koja veruje u veštice i vradžbine doživela i sebi objasnila događaje koje vidimo u filmu. Samim tim, glavnu temu predstavlja paranoja izazvana preteranom pobožnošću i posledične strahote kao njen ishod.


     U startu treba istaći da ovo nije tipičan horor film već porodična drama sa elementima horora, planski pozicionirana na prostorno-vremenskoj ravni istorije (Nova Engleska tokom 1630-ih godina, prim. aut.). Negde u ovo vreme su se po prvi put javile optužbe za veštičarenje u (severoistočnoj) Americi. Tačnije, 1656. godine Meri Parsons optužuje Saru Bridžman za klevetu (Sara je pronela glas da je Meri veštica), a 1674. godine Sara optužuje Meri za vračanje. Iako je u oba slučaja sud presudio u korist Meri, do kraja (njenog dugog) života pratio ju je glas da je veštica. Još ozbiljnija posledica ovih sudskih sporova je da su izazvali paranoju u vezi sa postojanjem veštica u Novoj Engleskoj a sve je kulminiralo suđenjem vešticama iz Salema 1692. godine u Masačusetsu. Ono što je iz njihovog gledišta bilo potpuno normalno, današnji istoričari vide kao masovnu histeriju i paranoju izazvanu religijskim fundamentalizmom. To pokazuje da vračanje samo po sebi nije bitno, već kontrola i ogromna moć religije u tadašnjem društvu, što je ideja koja prožima film od prve do poslednje scene.


     Porodica iz filma sledi načela Puritanizma, pokreta nastalog u okvirima Protestantizma koji je nastojao da hrišćanstvu vrati stariju, idealnu formu. Njihova stroga moralna načela su promovisala uzdržavanje od svega što su videli kao iole grešno a ovo se posebno odnosi na hedonizam i seks, što su dve jako očigledne teme u filmu. U biblijskoj knjizi Postanja govori se o tome kako podleganje iskušenjima preti da ukalja Svetu zemlju. Jedan ovakav greh primorava Adama i Evu u egzil iz Raja a ovo je preslikano u porodici iz filma koja je takođe proterana iz njihove zajednice zbog religijskog prestupa, tačnije, zbog gordosti oca Vilijema (Ralph Ineson). Čak i jedna od scena, kada porodica večera, pokazuje ga nalik Isusu na Tajnoj večeri, čime se naglašava njegova oholost i verovanje da ako je glava porodice, onda je i sam u neku ruku Bog. S druge strane, njegov muški ponos se u nekoliko situacija dovodi u sumnju. Na primer, on često cepa drva a i ćerka Tomasin (Anya Taylor-Joy) ga optužuje da je samo za to i sposoban. Ovo je tradicionalno uvek bio posao koji se pripisivao osobi koja se bavi kućnim poslovima, dakle ženi, a ne nekom ko bi trebalo da ide u lov i prehranjuje porodicu. Na kraju i umire zatrpan cepanicama iliti simoblično sopstvenim ponosom, kao čovek koji je patio od zablude o sopstvenoj veličini uprkos tome što je bio loš u većini stvari koje je radio.

     Drugi „grešnik“ je njegov sin Kejleb (Harvey Scrimshaw) a njegov greh je požuda (koju oseća prema sopstvenoj sestri). U jednoj od scena on iskašljava jabuku, dvostruki simbol koji u religijskom kontekstu aludira na Zabranjeno voće (zbog uticaja srednjovekovne likovne umetnosti rašireno je verovanje da je bila u pitanju jabuka, ali Biblija ne pominje ime voća izričito, prim. aut.) pa je u tom kontekstu ovo metafora za uživanje u nemoralnim zadovoljstvima.


     Samjuel, tek rođeni sin koji nestaje na samom početku, svakako ne može biti svesni počinilac greha, međutim, zbog očeve ekskomunikacije, on nije bio niti može biti kršten. Učenje svetog Avgustina (ali i drugih u Srednjem veku) govori da se svi rađamo grešni te da bez krštenja idemo u Pakao bez obzira na dobra dela koja smo počinili u životu. To je razlog zašto ga veštica i uzima.


     U slučaju Tomasin, roditelji diskutuju kako bi trebalo da je, pošto je ušla u pubertet, daju drugoj porodici. Ovo je zapravo i bio običaj među Puritancima koji su verovali da će razdvajanje od majke u periodu adolescencije dete približiti Bogu. To je ono što ona, ubistvom majke Katarine (Kate Dickie) na kraju i čini pre nego što i postane veštica, čime u potpunosti i raskida vezu sa svojom porodicom i postaje bliža njenom Bogu, Đavolu, oličenom u crnom jarcu zvanom Crni Filip, što su sve prilično jasne aluzije. Uz ovu, još jedna značajna životinja je i zec, za koga su ljudi u davna vremena verovali da je veštičji sluga i jedna od brojnih formi u koju veštica može da se transformiše. Dakle, namera autora nije da ovo bude nekakvo šokantno otkriće već da pokaže šta je sve ljudski um sposoban da projektuje na svoju okolinu pod uticajem paranoje. Tomasin je poslednja osoba koja je videla brata, bebu i blizance dok su bili živi, a usput je i sestri Mersi (Ellie Grainger) u šali priznala da je veštica. Sve ovo je čini sumnjivom u očima roditelja. Ovo na kraju dovodi do samoispunjujućeg proročanstva – kombinacija tragedija i optužbi da je veštica dovode do samoobmane u kojoj ona na kraju i počinje da veruje da jeste veštica.


     Vizuelno, ovo potvrđuju tri scene. Prva je scena u kojoj je „krštena“ majčinom krvlju kao i ona gde se potčinjava Đavolu u liku crnog jarca, simbolično propetom na zadnje noge kao da je čovek (a svakao jeste jedini preostali muški lik u filmu). Treća je kada se gola pridružuje vešticama (koje su sada njena nova porodica) čime se aludira na još jednu poznatu scenu sa Adamom i Evom koji su se postideli svojih golih tela nakon što su zgrešili, čime i golotinja postaje greh. Ova scena je istovremeno i jasna metafora za pubertet i psihofizičko sazrevanje te se ona prosto pridružuje drugim (u ovom smislu) sebi sličnim devojkama. Metaforu dodatno potvrđuje činjenica da Biblija smatra da je Eva potpomogla Adapov pad te da žene generalno kušaju muškarce i navode ih na grešne misli. Ovo ih čini uzročnicama greha i zla te objašnjava jedan od glavnih razloga zašto su takve žene često i smatrane vešticama. 


     Neposredno pre početka ove scene a odmah nakon ubistva majke, imamo intermeco od par sekundi i mnogi su ovo intepretirali kao kraj filma. Dakle, ako ignorišemo epilog, imamo priču o devojci koja tragično ostaje sama, bez porodice, bez hrane, u negostoljubivoj divljini. Na početku kada otac drži klip kukuruza, vidimo da je prekriven nečim što liči na ergot, gljivu koja je bila čest uzročnik trovanja u Srednjem veku. Simptomi trovanja uključuju grčenje, halucinacije, paranoju i druge psihofizičke probleme, sve ono što i vidimo u filmu. Veruje se da je trovanje ergotom uzročnik Velikog straha iz 1789. godine, panike francuskog naroda koja je na kraju i pokrenula revoluciju. Shodno tome, moglo je da uzrokuje i celokupnu katastrofu ove puritanske porodice, a na širem planu i većinu suđenja vešticama.


     U vezi sa drugom stranom simblizma scene sa jabukom koju Kejleb iskašljava, može se uočiti sličnost sa bajkom o Snežani koja je čudesno oživela kada je iskašljala otrovnu jabuku. Nekom ovakva paralela i uopšte učitavanje bajki braće Grim u ovu priču može delovti nategnuto, ali svi su primetili da veštica na koju Kejleb nailazi u šumi sa svojim grimiznim plaštom podseča na Crvenkapu. Samim tim, blizanci Mersi i Džonas (Lucas Dawson) sa svojim bezbrižnim lutanjima po okolnoj šumi u kojoj je već jedno dete nestalo, podsećaju na bajku o Ivici i Marici koji su takođe nestali u kući veštice iz šume. Na kraju krajeva, i pomenuta Snežana je živela sa sedam patuljaka, a toliko je bilo članova porodice na početku i veštica na kraju filma. I smrtnih grehova, čime se povlači paralela između ovog religijskog ekstremizma i bajki koje su u suštini priče sa ciljem da uplaše, opomenu i spreče ljude da čine ono što se kosi sa pravilima njihove zajednice. Ne treba ni zaboraviti da se na samom početku filma, ispod naslova nalazi i podnaslov: „A New England Folktale“ (narodna priča iz Nove Engleske, prev. aut.). Vilijem Kejlebu priča priče o Bogu, majka izmišlja priču o vuku da bi sebi objasnila nestanak Samjuela, Tomasin priča o starom domu a Mersi priče o vešticama. I sve ovo vodi ka jednom zaključku – sve što se desilo Tomasin i njenoj porodici je samo još jedna upozoravajuća priča o strašnim posledicama koje čekaju one koji se drznu da vode život koji nije u saglasju sa njihovom zajednicom i Bogom. Priča koja upozorava decu, kako bi se držala dalje od nevolja. Da poštuju Boga i Crkvu, da ne lutaju šumom sami, da ne ljute roditelje, da ne uzimaju poklone od stranaca, da se ne predaju iskušenjima, da prihvate svet sa svim njegovim pravilima ali da istovremeno uvek budu na oprezu.

     The Witch pokazuje kako ova porodica (ali verovatno i bilo koja druga prosečna porodica tog vremena) vidi religiju. Oni se mole Bogu i zahvaljuju mu na usevima, ali kada Bog njihove molitve ne usliši oni počinju da sumnjaju da li on uopšte postoji ili da ih nije prosto odbacio. A jednom kada su ekskomunicirani, Đavo ih uzima pod svoje, ili mora biti da su se ljudi onda u takvim situacijama upravo tako i osećali. Ovo je posledica kako teškog života gde mogu da se oslone samo jedni na druge, tako i straha od Boga čije zaposvesti je nemoguće slediti jer postavljaju previše visoke standarde a povrh toga su i kontradiktorne. Ovo vidimo kada Tomasin oca naziva licemerom, ali u praksi shvatiti Bibliju bukvalno i slediti je na taj način nije izvodljivo. Čak i njeno ime uključuje reč „greh“ (eng. sin, prim. aut.) što dodatno naglašava da nas (ako je verovati Svetom Pismu) greh prati kroz ceo život. 


     Imena ostalih likova imaju takođe bitna značenja u kontekstu filma i njegovih tema. William znači zaštita ali i volja, želja (eng. will, prim. aut.). Takođe, suđenje u Salemu je počelo za vladavine kralja Vilijema III. Caleb je biblijsko i među Puritancima često ime i znači pas ili onaj koji radi šta mu se kaže. Katherine, po nekim izvorima, dolazi od imena Hekate, grčke boginje smrti i vradžbina. Sarah Good, jedna od žena optuženih u Salemu, u tamnici je rodila ćerku koja je ubrzo umrla a koja se zvala Mercy, baš kao i bliznakinja iz filma. Povrh toga, ovo ime označava milost, najveću hrišćansku vrlinu. 


     I uopšte, vidi se da je mnogo pažnje posvećeno svim detaljima filma. Tokom 5 godina koje je proveo tražeći finansijere za ovaj projekat, Egers nije gubio vreme već je dorađivao scenario i istraživao sve što se moglo saznati o puritanskom načinu života i suđenju vešticama u Novoj Engleskoj u 17-om veku i to se jasno vidi na svakom koraku. Takođe, njegov prethodni posao umetničkog direktora je u velikoj meri pomogao da setovi izgledaju jako autentično. Iako u svetu filma važi pravilo da to što nešto izgleda realistično nikako ne znači da će to doprineti da se priča dobro dočara i ispriča, ovde je to od suštinskog značaja. Odeća koju glumci nose pravljena je od materijala kakav se koristio u ono vreme i svaki kostim je ručno šiven, bez pomoći šivaćih mašina. Kuća u kojoj žive je takođe pravljena od lokalnog drveta, trske i blata, a uz pomoć vernih replika ondašnjeg alata, slično kao i u filmu The Crucible (1996). Primetan je i izostanak viljuški u scenama večere jer su ih ljudi tog vremena izbegavali, takođe iz verskih razloga. Realističnost je išla do te mere da je i Ralf Ineson završio u bolnici zbog povrede koju mu je jarac naneo rogovima.


     Ono što posebno pada u oči jeste šekspirovski način govora. Ovo nije čisto stilski potez, već je praktično svaka izgovorena rečenica citat iz nekog dokumenta, dnevnika ili nekog drugog sačuvanog zapisa iz sedamnaestog veka. Recimo, u scenama kada decu zaposedne Đavo, ono što buncaju je isto ono što su i druga deca iz 17-og veka pričala u delirijumu. Iako film ne odlikuje posebno upečatljiva muzika, svi zvučni efekti su izuzetni i savršeno grade napetost koja može da se seče nožem te film posebno briljira ako se gleda uz upotrebu kvalitetnih slušalica. Fotografija je takođe izvanredna i uz isprane boje sjajno dočarava ozbiljnost sumornog sveta naših protagonista. Posebno se ističu scene sa zumiranim drvećem i granjem koje izgleda kao neka gusta mreža ili kavez i naglašava da su poput neke lovine opkoljeni i uhvaćeni u zamku.


     Zato je i sam režiser naglasio da je uverljivost puritanskog sveta i načina života jako bitna, jer je potrebno da i mi kao publika poverujemo da veštica postoji. A da ekipa koja stoji iza ovog filma nije uložila neverovatan trud da savršeno dočara atmosferu, ovo bi bio samo još jedan jeftini horor film a ne briljantna priča o strahu, paranoji i najdubljim ponorima ljudske psihe.

Нема коментара:

Постави коментар