Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika | Triler
Režija: George Miller
Glumci: Anya Taylor-Joy, Chris Hemsworth, Tom Burke
Priča:
Priča o Furiosi i vremenu pre nego što se srela sa Mad Max-om.
Moj osvrt:
Vi koji ste gledali Furiosu, nadam se da ste svesni kakvu filmčinu ste pogledali. Ako niste, tu sam da pokušam da vas razuverim. Ako tek treba da gledate, tu sam da pokušam da vas obodrim da to što pre učinite. Prosto mi je neverovatno da jedan serijal u današnje vreme ima više od tri filma i nije postao ili kompletno smeće ili totalno nerelevantan. Recimo Terminator 1 smatram jednim od najepskijih filmova ikada. Terminator 2 je dostojan nastavak. Trojka je već nerelevantna. Četvorka je loša. Genesis (ako se tako zvao sledeći) sam pokušao da gledam i posle deset minuta procenio da se radi o neopevanom smeću za koje svi koji su učestvovali zaslužuju da plaćaju kaznu. Aliens serijal je proizvodio sve i svašta ali me generalno sada ostavlja ravnodušnim. Predator takođe a kombinacija AvP je blago rečeno katastrofalna. Sa druge strane, čika (ili deda) Miler nam isporuči dva takva filma posle kojih se zapitam da li je moguće da su ovoliko dobri i samo mogu da kažem da hoću još.
Zašto sam dugo čekao sa gledanjem? Furiosa mi jeste odličan lik ali nekako me sama ideja prikvela nipošto nije privlačila. Vidim šta je postala, potencijalno me zanimaju delovi te priče ali nipošto sve. Kako sam se samo prevario braćo i sestre. Ne samo da je ova priča vredna pažnje, već je svaki period u odrastanju Furiose jako karaketrističan i svaki od njih sadrži stvari koje su nam donele onu Furiosu koju smo gledali u Fury Road. Na kraju filma zaista kažeš "to je to", to je Furiosa. Ubedio si me čoveče. Znate šta je još simpatično? Ako niste gledali Fury Road, možete gledati Furiosu pre njega slobodno. Dva filma stoje rame uz rame po priči a bloga mi i po kvalitetu.
Neću ovde pisati o akciji, o efektima, fazonima i forama. Akcija je sjajna, adrenalinska, možda grešim ali je za nijansu tanja od Fury Road ali moguće i da me sećanje vara. Imate to sve u tekstu o Fury Road. Od mana, ima tu nekih nelogičnost, ima nekih neubedljvosti ali zaista nemam nameru da seciram film toliko. Te stvari ne zaslužuju pažnju. Možda za mene najveća je pokušaj reciklaže Maksolikog lika. Pojavljuje se čova koji bi trebao predstavljati neku verziju Maksa i prva pojava je upečatljiva. Ali na žalost, taj lik je nekako ostao nedefinisan, previše setan i sve u svemu mrljav. To je to. Idemo na bitnije stvari.
U prvoj polovini u nekoliko scena film se fokusira na umetnost, što kroz priče jednog starca koji pokušava da edukuje Dementusa, u ovoj priči glavnog negativca u tumačenju iznenađujuće sjajnog Krisa Hemsforta, što kroz sliku koju u detalj preslikava na zidu jedan od likova, što kroz još neke detalje. Prva stvar koja je tu i više nego uočljiva je koliko umetnost štrči u ovakvom okruženju. Sa jedne strane, tužno je jer ona očigledno umire. Sa druge strane prelepo ju je videti ili čuti u ovakvom svetu jer predstavlja nadu (o nadi još nešto malo kasnije). No kako priča eskalira umetnost ostaje odbačena, umrljana, prekivena prašinom i krvlju. Pred potrebom za onim što čovečanstvo smatra esencijalnim, umetnost pada i umire. Oni koji je neguju umiru oni koji bi je mogli čuvati pretvaraju se u nešto čemu ona ne treba.
Potom imamo odnos ka prirodi. U početku je tu borba za pronalazak prirode koja predstavlja oazu, sklonište, spas. Film se ne bavi direktno ovom temom ali vidi se odnos prema njoj kako vreme protiče. Od nečeg za čim se traga, to postaje stvar iz legendi i na kraju simbol za nadu. Evo je opet ta nada. Siguran sam da ste gledali mnoge filmove gde smo u priči konstantno u potrazi za tim konačnim skloništem, za nečim što je spas iz trenutne apokaliptične situacije. Sklonište od opasnosti, bolesti, čudovišta, ljudi, bilo čega što preti našoj egzistenciji ili mentalnom zdravlju. I bez obzira da li ga na kraju našli ili ne, uvek postoji nada da nas nešto takvo čeka. No šta se dešava kada ti neko ubije tu nadu, kada je se odrekneš i zaboraviš na nju?
Osim na samom početku i Furiose kao klinke, ne vidimo decu u filmu. Dementus pominje dete koje je izgubio. Imamo i pokušaje dolaska do zdravog nasledstva. Najbolja simbolika detinjstva u ovom dobu je jedan plišani meda koji slučajno ostaje u lancima. Ovo je jedna od stvari u kojoj film poentira na samom kraju. Ako imamo odricanje od one oaze, od onog spasa kojem težimo, to je znak da smo napustili nadu. No postoje oni koji se još uvek nadaju, ili možda imaju nadu da će jednog dana neko promeniti ovo što živimo. To su oni koji dolaze posle nas. Film na jednostavan, bolan ali i prelep način pokazuje odricanja sopstvenog spasa zbog nade za one koji će doći. Furiosina nada je simbolično predstavljena kroz jednu košticu breskve. Ona bukvalno sahranjuje svoju nadu zajedno sa onim koji ju je oduzeo ali je pruža priliku drugim da se nadaju. Njena nada je izgubljena. Njena misija tek počinje.
Ceo ovaj film mi je sa jedne strane bio na nivou Fury Roada ali konstantno mi je falilo to nešto što bi ga stavilo dovoljno blizu kvalitetom tom prethodniku... ili sledbeniku... kako god. Imamo akciju, likove (doduše nemamo Maksa) ali opet, sve je slično a opet mi nešto fali (osim toga što je u pitanju prikvel). Možda ima i toga što sam Fury Road gledao u bioskopu. Ali šta je ovaj film podiglo na skoro pa isti nivo? Završni dijalog. Iako Dementus generalno deluje kao blesav lik, iako furiosa skoro pa i ne progovara čitav film, oni dostavljaju sjajan rasplet upravo dijalogom. Ne bih da spojlujem previše ali opet moram malo. Momenat u kom Dementus objašnjava Furiosi kako je zapravo do ovog momenta nije vodila nada već bes je momenat u kom on možda nije pobedio ali joj je dokazao da ni ona neće moći. Taj momenat shvatanja da više nemaš nadu, da te do ovog momenta vodi bes i posle toga potencijalno nemaš cilj je ravan ubistvu. I sad mnogi su očekivali verovatno klimaktičniju završnicu ali upravo u tome leži zec. Ovo je ona situacija u kojoj ne možeš da pobediš. Nema klimaktičnog okršaja, mučenja, akcije, nema ničega. Svi su izgubili. U tome je genijalnost ovog filma.
Kada mi je neko rekao da se snima nov Mad Max film, bilo mi je drago jer me je kupio sa Fury Road. Kada sam čuo da je prikvel, bio sam donekle razočaran i pomislio da je možda vreme ostaviti ovaj serijal ovakvim kakav jeste. Tri perfektna filma i jedan slabunjav (mada i on mora na reprizu). No posle Furiose, može samo da me raduje odluka da se snima dalje. Ali hej, zašto ne bi otišli dalje u budućnost. Zašto ne bi gledali starijeg Maksa (ako to ima smisla). Eno ga Mel živ i zdrav. Ne pamtim kada sam željno iščekivao neki film. Čini mi se da bih imao neizdrž gledati još jednog Maksa sa dobrim starim Melom. No, hajde sada da se iz ove apokaliptične budućnost preselimo u prošlost. Mačeve u ruke pa da se ogledamo sledeći put.
Naj scena:
...You fabulous thing. You crawled out of a pitiless grave, deeper than hell. Only one thing that is going to do that for you. Not hope. Hate...
Moja ocena: 9/10
