Desert Hearts (1985)

 

Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Donna Deitch
Glumci: Helen Shaver, Patricia Charbonneau, Audra Lindley...

Priča:
Vivijen Bel ( Helen Šejver),  profesor na Univerzitetu "Kolumbija" , nakon razvoda odlazi u Reno, u Nevadi. Poznanstvo sa Kej Rivers (Patricija Šarbono)  donosi joj ljubav,  ali i dilemu da li da se upusti u vezu sa ženom.

Moj osvrt:
Davno kada sam gledao Brokeback Mountain najveća zamerka je bila ta što mi je ljubavna priča bila totalno neubedljiva. E sada, davno sam gledao, moguće da grešim ali nekako mi se činilo da je zaljubljivanje stavljeno u drugi plan. Više je igrano na fazon toga što su u pitanju dva muškarca nego da nas ubede u tu priču. Recimo ako tražimo film sa gej protagonistima, A Signle Man je neuporedivo bolji. Taj film moram da repriziram čim pre jer mi je ostao u jako dobrom sećanju. Desert Hearts je sve ono što je pomenuti Brokeback Mountain trebao biti. Lepa i jednostavna emotivna priča u ne baš tako jednostavnoj situaciji. 

 

Pošto je film ostavio na mene uglavnom pozitivne utiske prvo ću navesti onaj jedan koji je donekle mana a to je gluma. Nije ona na lošem nivou ali za emotivne scene ti treba ubedljivija gluma. Ovde je ona povremeno izostala. Neki dijalozi su neubedljivi baš zato što glumci deluju pomalo neprirodno i stegnuto. Neće to pokvariti sveukupni utisak ali verujem da bi sa nešto boljom glumom i doživljaj bio malo lepši. 

 

Kako profesorka iz grada dolazi u malo mesto, to je za nju velika promena. Retko gde sam video da su nam dočarali osećaj malog mesta koje je nekako ostalo zarobljeno u vremenu kao ovde. Ne mislim samo na slike već na ljude, teme, ponašanja, priče. Nije to tema ovog filma ali jasno vam je kako promene ne utiču baš najbolje na ovo podneblje. Dok ostatak sveta gubi taj prisni, prijateljski stav što se najbolje vidi kod dame iz grada, ovi ljudi ga i te kako neguju. No ostatak sveta juri za profitom i materijalnim napretkom dok ljudi koji ostaju u ovim malim mestima nemaju taj benefit i život je sve teži. Prelepo je što ovo nije tema ni u jednoj sceni u filmu a sve se to lepo vidi. Bravo. 

 

Sada malo o onome što sam zamerio Brokeback Mountainu. Desert Hearts to radi na odličan način. Prvo taj neko mora dopreti do nas. Moramo shvatiti da želimo biti u njegovoj blizini i društvu. Moramo uvideti da nas blizina te osobe ispunjava, da nas čini srećnim. Moramo biti svesni da ne moramo da se pretvaramo pred tim nekim, da možemo da budemo mi u svim vrlinama i manama. Ček ček ček, pa ne pričam o zaljubljivanju, pričam o prijateljstvu. Ubedi me prvo u povezanost osoba čiju ljubavnu priču mi pričaš. Ima li bolje povezanosti od prijateljstva? I onda preraststanje prijateljstva u ljubav je mnogo lakše. Ceo taj put se vidi na profesorki koja je na početku digla zidove oko sebe. Videćemo kako se ti zidovi ruše i kako se ona oslobađa, kako se menja, postaje srećnija i voli. 

 

Sve je to napravljeno bez trunke patetike, bez trunke floskula, šablona, klišea, predvidivih glupavih scena koje nerviraju, osoba koje bi pravile spletke. Sve emocije koje vidimo u filmu su one koje smo već doživeli u životu. Ovaj film me je iz minuta u minut kupovao baš time što ne robuje svim tim glupostima kojih filmovi ne mogu da se oslobode decenijama. Čuj ne mogu da se oslobode. Danas uglavnom ne umeju da naprave film koji će biti lišen komplikacija i tereta svih tih klišea. Kao da ljudima nije cilj da vas emocijom dirnu već svim ostalim sa strane da vas nerviraju. Ne ne ne, braćo i sestre, Desert Hearts je baš zato savršen u svojoj jednostavnosti. 

 

Čekao sam one momente posle zaljubljivanja baš zbog situacije što imamo dve žene. Očekivao sam one scene gde će nam se gaditi svi oni koji bi ih nerezonski mrzeli. Znate već te scene koje su jako isforsirane i u današnjim filmovima. Pa evo jedan nedavni oskarovac je imao te rasističke splačine koje treba da nam se zgade. Ali hej, film se ni jednog momenta ne bavi tim spoljašnjim svetom idiota koji je i te kako nepotreban. Film je fokusiran na glavne likove, njihovo prihvatanje, njihovo snalaženje u celoj situaciji i njihove emocije. Da, ovo nisu svakodnevne stvari, pogotovu u vreme kada se radnja filma odvija ali hej, pričamo o emotivnom stanju, pričamo o ljubavi između dve osobe. Ona treba da bude u centru. Prijateljstvo, ljubav, oslobađanje - to su univerzalne teme. Ovaj film je pravio neko pametan. 

 

No imamo tu jedan konflikt. Ček, nemamo idiote sa kojima bi se sukobili ali imamo konflikt, kako to? Lepo. Imamo unutrašnji konflikt žene koja prvi put oseća ljubav prema osobi istog pola. Ti momenti kada se lomi, kada joj nije jasno šta se dešava, kada ne zna kako da se ponaša, kada nije sigurna kako da prihvati to što oseća su odlični. Čak su povremeno i vrhunski odglumljeni. Nije film patetisao, prošao je jednostavno kroz ovo pokazavši odličnu borbu između emocija i bespotrebne kontrole koju namećemo sebi. E tu smo. U jednoj sceni ova žena kaže da joj je život bio pod kontrolom. Upravo tada, kada je sve bilo pod kontrolom ste je videli mrzovoljnu, nesrećnu i bledu. Sada kada joj je život u haosu, kada emocije udaraju sa svih strana i kada je van zone komfora, ona se transformiše u osobu koja izgleda mnogo srećnije. Odličan pokazatelj da nekada treba da se prepustimo lepoj emociji da nas vodi. 

 

Pomenuo sam već, morao bih reprizirati Brokeback Mountain ali sam i te kako siguran da on nije u rangu Desert Hearts. Ovaj filmić je pitak, jednostavan, prirodan. Iako su emocije kompleksne mnogi umeju da ih iskomplikuju. Desert Hearts ih je preneo onakvim kakve jesu. Nema mudrovanja, nema patetisanja, nema robovanja klišeima, samo iskrena, čista emocija.

Zanimljivosti:
Tokom snimanja celog filma, Patricia Charbonneau je bila u drugom stanju. Njen muž je radio na ovom filmu kao nadzornik montaže rasvete. Film nije finansiran od strane studija veće je novac za njega sakupljan nezavisno. Rediteljka Donna Deitch je imala problem sa studiom zbog dve scene - scene vođenja ljubavi i samim krajem. Istrajala je i obe scene su ostale nepromenjene.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10