Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika | Triler
Režija: George Miller
Glumci: Mel Gibson, Joanne Samuel, Hugh Keays-Byrne...
Priča:
Negde u bliskoj budućnosti, nakon nuklearnog rata svet je pretvoren u pustoš. Napuštenim putevima australijskih nedođija vladaju motorizovane bande krvožednih ludaka koji žele da se dočepaju preostalog goriva, tečnosti vrednije od života. Njima su pljačke, silovanja i ubistva jedina svakodnevica. Policija je potpuno nemoćna. Umoran od svakodnevnog nasilja, očajan zbog smrti najboljeg prijatelja, policajac Maks Rokatinski odlučuje da se povuče i živi porodični život. Međutim...
Moj osvrt:
U ediciji "vratimo se klinačkim ljubavima" stigli smo i do čuvenog Mad Max-a. Moram da priznam da ovo nisam gledao barem 20 godina. U glavi mi je ostao kao epski film. Sećam se da sam očekivao standardnu akciju a bio šokiran viđenim. Po sećanju, Mad Max 2 se odlično nadovezao na ovaj film, treći deo je bio razočarenje a o oduševljenju četvrtim delom sam već pisao. Pošto je tata Miler odlučio da nas počasti i petim delom, valjalo bi se onda vratiti na film kojim je sve počelo. Da li je on zaista dobar koliko se sećam da jeste? Napravio sam grešku čitajući review-e pre gledanja, što skoro nikada ne radim. Video sam zaista veliki broj obeshrabrujućih komentara. No hajde da vidimo da li je repriza izneverila onu klinačku oduševljenost.
Početak je čista kombinacija adrenalina i testosterona. Jurnjava u kojoj zlikovci lako eliminišu sve snage reda i zakona dok se naš Maks lagano sprema za akciju. Ne volim filmske jurnjave jer me obično uspavaju no ovo je kratko i efektno. Sve jurnjave u filmu su takve. Nema beskonačnog lomatanja na sve strane. Ovaj početak je tako dobar ali u isto vreme ume da prevari. Možemo pomisliti da gledamo još jedan klasični akcioni film ali Mad Max je mnogo, mnogo više od toga. Ako niste ovo gledali ne slušajte kritičare koji preteranim kritikama ovog filma nesvesno glorifikuju svoje slepilo.
Ono što me sa ove tačke gledišta fascinira a što kao klinac nisam pohvatao je budućnost koja je prikazana u filmu. Miler na fantastičan način uz jako malo stvari dostavlja mnogo priče. Na sve strane su pustare. Jednostavan način da mi pokažeš propast i post-apokaliptični svet. Kada već zađemo u naseljena mesta tu sam dobijao utisak vesterna. Vestern obožavam. Post-apokaliptični vestern - imaš moju potpunu pažnju.
Priča se na početku svodi na borbu između dobrih i loših momaka. No kako ulazimo u priču, vidimo da je svet takav da ne vidiš čemu služi održavanje reda i zakona. Ne vidiš više nadu da ovde može da se uspostavi bilo kakav normalni poredak. Sve je već otišlo u tri lepe. Ljudi koji štite zakon više liče na grupu entuzijasta koji se trude da održe kakav-takav red nego na prave policajce.
Ovakvi filmovi moraju da izrode heroja, zar ne? Da ali u ovakvom svetu, čemu bi heroj služio? Da li bi heroj doprineo nečemu? Eeee tu smo. Gomila prikaza koje sam čitao je totalno promašila poentu. Svi misle da je ovo jednostavan film o osveti. Ne, braćo i sestre. Ovo nije jednostavan film za ubijanje vremena. Mad Max je filmčina. Jedno je u potpunosti tačno, on sve to radi na jednostavan način ali zar svaki majstor svog zanata ne radi tako? Kada gledate najbolje ljude u bilo čemu, oni svoj posao prikažu tako da izgleda lako. No, da se vratim na temu. Budućnost je takva da nam heroj ni ne treba. Čekaj tetka Tino, ti ideš u trećem delu.
Zašto nam heroj ne treba, šta je onda preostalo? Jedino što vidimo je porodica. Jedino što je preostalo je porodica. Jedino za šta se vredi boriti je porodica. Heroj ne može ništa da uradi u ovakvom svetu. Ostaje samo briga o sopstvenoj porodici. To je najbolji pokazatelj beznađa koje vlada. Heroj bi doneo revoluciju - ovde nema kome da je donese. Heroj bi doneo spas i porazio zlo - ovde ne vidimo šta je ostalo da se spase, ne vidimo kome bi značilo to opšte dobro kada su nasilje i zlo prihvaćeni kao normalni.
Transformacija koju doživljava glavni lik je jedna od najupečatljivijih koju sam video na svetu filma. Maks je u početku neustrašivi policajac. Ovde bih vas vratio na tekst koji sam pisao po izlasku iz bolnice. Pomenuo sam da čovek ima utisak da je neuništiv sve dok mu se nešto ne desi. Ovde imamo nešto slično samo što se desilo Maksovom prijatelju. Samo najbolji filmovi donose realnost gubitka na najbolji način. Većina filmova igra na sentiment kod publike, na povezanost gledaoca za onog lika koji doživi tragediju. I to je sasvim dobro. No dočarati taj gubitak kroz druge likove je pravi izazov. Recimo na pamet mi padaju Apocalypto i Braveheart.
No ovo nije jedini gubitak. Na njega se nadovezuje još tragičniji i onda u Maksu ostaje samo ono životinjsko. Od veselog heroja i porodičnog čoveka Maks je transformisan u praznog nasilnika koji samo traži osvetu. Ne, ovo nije film o osveti, ovo je film upravo o pobesnelom Maksu, ovo je film o društvu i okolnostima koje običnog, vrednog porodičnog čoveka unište, oduzmu mu sve i obesmisle sve što je on bio. E to je užasavajuća priča ovog filma i priča koju ljudi i te kako propuštaju da vide.
Jedna od zamerki filmu je što nemamo eksplicitnih scena nasilja. Kada znaš da režiraš, one nisu potrebne. Moć sugestije je iskorišćena na najbolji mogući način. Na samom početku filma kada dete na koje roditelji ne obraćaju pažnju odšeta na put, šta je prvo što ćemo pomisliti? A zamislite seriju scena u kojima su životi nevinih i nezaštićenih u opasnosti? Te scene vam kidaju stomak onim što može da se desi. Da li vam zaista treba vizuelizovati to? Jedino ako ste užasno siromašni maštom. Onda vam umetnost svakako nije naklonjena.
Mad Max nije izneverio očekivanja. Naprotiv. Sada kada imam porodicu, bolje razumem njegovo crnilo pre svega. Kao klinac, gledao sam jeziv film o osveti. Sada, gledam film o raspalom čovečanstvu u kom heroj više ništa ne može da uradi, u kom se dobar čovek pretvara u nasilnu životinju, u kom se njegovo postojanje obesmisli. Ne samo da me ovaj film šokira, on me neizmerno plaši realnošću svoje poruke. Nema nade. Nema pobede. Nema svrhe. U takvom svetu gubiš sve što jesi i borba za ono malo što vredi je uzaludna.
Zanimljivosti:
Većini statista je plaćano pivom. Moto-bandu su tumačili članovi stvarne moto bande. Postoji scena u filmu kada se jednom daje kartica za besplatan izlazak iz zatvora što je zapravo šala. Zato što su se ovi ljudi maskirani vozili na svojim motorima, često ih je zaustavljala policija pa su imali pismo koje je potvrđivalo njihovo učešće u filmu. Tim Barns se toliko uživeo u ulogu da je nervirao sve na setu. Jednog dana su ga za vreme ručka vezali lisicama i ostavili kako bi mogli mirno da jedu.
Džordž Miler je sakupio novac za snimanje ovog filma tako što je radio kao doktor u hitnoj pomoći. Neke od rečenica koje Nightrider izgovara na početku su izvučene iz pesama AC/DC-a. Miler je platio vozaču kamiona 50 dolara da uništi motor. Pošto vozač nije želeo da ošteti svoj kamion, napravili su mu dodatni branik. Vozila koja su korišćena na filmu su zapravo rashodovana policijska vozila. Motore je donirao Kavasaki.
Nije postojalo budžeta za lažna vrata pa su glumci morali da probijaju prava. Scene na putu su snimane bez dozvola pa su morali da paze na saobraćaj i da ih policija ne otkrije. Šeila Florens je slomila nogu na snimanju. Pošto je bio relativno nepoznat u Americi, u traileru su uglavnom prikazivane scene jurnjava automobila. Kuća koja je korišćena za snimanje je zapravo napuštena a nameštaj koji je korišćen pripada Džordžu Mileru.
Naj scena:
Pobesneli Maks
Moja ocena: 9/10
