уторак, 6. септембар 2022.

Čekanje...

 

Ušao sam u seriju, film za filmom. Ovaj je sjajan, sulud, jedinstven. Želim da vam pišem o njemu, želim da mi pišete o njemu. Ali nemam vremena...

 

Ne bih da okolišam, želim da dođem do glavne teme pa ću u ovom pasusu da probam da preletim kroz nekoliko napetih dana. Večera, poziv od stanodavca, njegovo kukanje kako je u Švajcarskoj sve poskupelo. Znam gde sve to vodi. On kaže da sutra može ovaj stan da izda za 600 eura pa će mi izaći u susret i izdati mi za 500. Ne brinite za gazdu, tugu je utopio kupivši još nekoliko stanova. No, njegov stan njegova pravila. Rusi dolaze, oni će da plate to što on traži što se na kraju i ispostavilo tačnim. Sutradan frustriran odlazim u agenciju jer mesecima ne mogu da nađem stan po normalnoj ceni. Oni pronalaze (naravno uz procenat) to što mi treba. Ulazim u frku sa bankom, kredit, papirologija i sranja. Banka mi nudi da osiguram celu sumu ali morao bih da uzmem životno osiguranje i odem na sistematski pregled. Tu smo...

 

Nalazi krvi i urina - odlični. Kardiolog - odlično. Sve je na mestu i ostaje samo UZ stomaka kod interniste i završio sam. Doktorka lagano pregleda, objašnjava da je sve ok, okrećem se na bok i u tom momentu vidim majčinsku brigu na licu žene koju vidim i koja me vidi prvi put. "Ivane, da li ste nekada imali povredu bubrega". Da, imao sam dva veća pada. Jedan u osnovnoj na košarci, drugi 2004 na ledenim stepenicama. Nešto tu postoji. Moram hitno na CT. Ona zna da se na hitan CT u Srbiji čeka jako dugo i želi da mi pomogne kako bih na neki način ranije došao na red. Srećom sam u mogućnosti da platim to i ići ću privatno. Sve dok se nešto čoveku ne desi, on ima utisak da je neuništiv. I ja sam imao isti stav. No i dalje gledam u majčinsko lice doktorke koja je za mene u narednim danima postala anđeo čuvar. Ne znam da li ćete ovo ikada čitati, ali ako se to desi, Nataša, po ko zna koji put, HVALA. 

 

I sada dolazimo do one igre koja je najteža, igra čekanja. Sutradan odlazim na CT. I dok me sto vozika napred nazad, kroz glavu i dalje prolaze misli da je to sve ok. Ja sam neuništiv. Šta meni može da se desi. Nedavno sam uradio novu majicu sa Rodi Pajperom i čuvenom scenom iz filma: "I have come here to chew bubblegum and kick ass, and I'm all out of bubblegum". U njoj sam došao na snimanje. Da, to sam ja. Šutiram svaki problem u guzicu. Da, glava pokušava da kaže "hej, a šta ako nije baš sve kako treba". Petlja kaže "meni to ne može da se desi". No iako je pozitivan stav živ, opet čekam sutra i čekam rezultate snimanja. Čekanje. 

 


Sutradan na poslu dobijam poziv iz ustanove gde sam bio na snimanju. Dolazim po rezultate, dok se vraćam na posao čitam ih u taksiju. Sve mi je jasno ništa mi jasno nije. Šta znači ovo "promene". Nigde ne pronalazim utešnu reč "cista" ili neku neutešnu koja bi definisala bolest. Na kraju samo rečenica - Javiti se urologu. Slikam rezultate i šaljem Dr Nataši. Od nje dobijam tri imena koje ona smatra najrelevantnijim u domenu i kaže "probajte da dođete do njih i nadam se da će što pre uspeti da vas operišu". Ah tu smo. Znači mora operacija i to što pre. Ali šta je ovo? Šta ja to imam u sebi? Da, znam, ne sme niko da mi kaže telefonom. Tako da se igra čekanja nastavlja. Telefon blokira, prvi broj ne uspevam da dobijem. Drugi uspevam (ispostaviće se srećom) no ženski glas mi kaže da je doktor prezauzet u narednom periodu. Ja kažem da mi je hitno i zahvaljujem se. Pozvaću sledećeg. Zamoljen sam ipak da sačekam na vezi posle čega mi gospođa kaže da dođem sutra. Opet sutra. Opet čekanje.

 

I dolazi to "sutra". Znam da ću na operaciju. Za dva dana bih trebao ići na more. Zamišljam situaciju u kojoj bih ćerkici morao da objasnim da nećemo ići na more i mnogo mi teže pada nego "tata mora na operaciju". Doktor gleda snimke, pregleda me i konačno dobijam odgovore na sva pitanja. Na levom bubregu postoje dva tumora, jedan manji (2cm) i jedan veći (8cm) i bubreg je toliko izmenjen da mora da se vadi. Slušajući doktora koji smireno priča i ja sam konačno osetio mir. Znam na čemu sam. Znam šta mora. Pitam ga da li je hitno da otkazujem odmor. Dobijam odgovor da jeste hitno ali kako nemam tegobe, kaže mi da slobodno idem na odmor i da mu se javim odmah čim se vratim. Ne sme se puno čekati. 

 

Da se ovo desilo mesec dana pošto sam se uselio u svoj stan, bio bih miran. Ovako čekam odobrenje kredita, čekam da završim svu papirologiju i da prijavim operaciju. Odmor - bio bi savršen da nema svih ovih stvari koje su mi nad glavom. Ne mogu da spavam kako treba. Iako je odmor odličan, mesto sjajno, vreme lepo, moje dete srećno, meni je u glavi samo to - kako ću stići da preselim sve do prvog oktobra a neću biti u stanju išta da radim. Odmor prolazi, kredit je odobren i čekam rasplet i završavanje papirologije. Prolazi prva nedelja posle odmora. Pozivam doktora da saznam cenu operacije jer on sad samo radi privatno. Cena je prevelika ali imam sreću - osiguranje koje nam plaća firma pokriva sve. Doktoru nije jasno zašto ne zakazujem operaciju ako mi je već rečeno da je hitno. Objašvavam mu da čekam ključ. "Nemojte čekati Ivane". Spremam ekipu na poslu za moje odsustvo, dobijam ključ, pozivam doktora, pozivam bolnicu, operacija zakazana za sledeću nedelju. Igra čekanja se bliži kraju. Imam li loših misli? Sada već imam. No znam šta moram. Moram da se rešim tog iz sebe. Moram da se probudim posle operacije. Ne zbog sebe - zbog svog deteta. 

 

I dalje sam savršeno miran. "Jak sam u glavu". Roditelji misle da operišem cistu, ne želim da ih brinem toliko niti želim dodatni pritisak koji bi mi pravili time da li sam izabrao najboljeg doktora ili pravu ustanovu. No, teta iz Švajcarske zove da mi objasni da ne idem na operaciju i da se javim homeopati kojeg poznaje. Ona me ubeđuje da samo treba organizam da mi se pročisti. Govorim joj da u pitanju nije cista već tumor. Ona svakako smatra da treba da se obratim homeopati. "Teto, meni sat otkucava. Uz svo dužno poštovanje, ako odem kod tvog homeopate i on mi da te tralalala tabletice i kaže za 6 mesci ćemo snimiti da vidimo jel se smanjuje, šta ako ja ne dočekam tih 6 meseci. Tvoj homeopata će da kaže, jebiga kasno je došao" Onda mi predlaže lečenje organskim sumporom. Kako da joj kažem da smo imali slučaj čoveka koji je tako lečio ljude gde su svi pomrli a on zaradio na njihovoj patnji. Ne, ja znam gde idem, znam ko me operiše, znam šta će da mi rade i znam da ću posle toga biti dobro. Znam da mi teta želi najbolje ali ja znam da ona, kako prolazi vreme, hvata se za slamku jer ne može da zaustavi starenje. 

 

Nedelja 21 Avgust, prijem u bolnicu. Dobijam krevet, dobijam cimera, dobijam večeru po izboru. Doktori dolaze da me obiđu i pričaju sa mnom o onome šta me čeka. Tehničari dolaze da mi objasne da su tu za mene. Vode me na EKG, merenje pritiska i pregled dr opšte prakse. Vraćaju me u sobu. Ležem u bolnički krevet koji vredi kao petina mog stana. Osećam se potpuno sigurno u rukama ovih ljudi. Upoznajem cimera kojem moraju da vade desni bubreg. Slična priča. Slučajno otkriveno kao i kod mene, nema tegoba ali mora da se vadi. Od nas dvojice jedan kompletan. Isti doktor nas operiše. Vidi se teret koji ovaj čovek nosi. Nedavno je izgubio suprugu. Zbog svih tih nevolja koje je prošao, šećer i pritisak su mu otišli u nebo. Uprkos tome, on uspeva da me zasmeje nebrojeno puta. Dolazi tehničar, momak koji nam donosi bensedin da spavamo mirno i da se mišići opuste. Ustajanje je u 5 ujutru gde nas spremaju za operaciju. Nemam više nikakve emocije prema tome što sledi. Samo čekam. U dobrim sam rukama. Pijem bensedin po prvi put u životu, ležim u mraku i čekam neku reakciju. Razmišljam samo kako jedva čekam sutra da se probudim posle operacije i javim se supruzi i ćerkici. Pola sata kasnije sam utonuo u san. 

 

Svetlo se pali u sobi. Buđenje. Brijanje. Žao mi je momka koji je morao da me brije jer sam gorila. Stojim go ispred njega. Ne osećam sramotu, ne osećam ništa. Sve je ovo normalno. Na kraju mu pomažem malo. Stomak je obrijan, veći deo leđa, deo ispod stomaka. S obzirom da je stomak obrijan a grudi nisu, pretpostavljam da izgledam kao da imam dlakavi grudnjak. Našalio bih se sa ovim momkom ali verujem da mu posle ovoliko brijanja nije do šale. Sačekaću malo. Vode me da mi snime srce i pluća. Čovek koji to radi pita me zašto sam tu. Objašnjavam. Uspeo sam da uhvatim izraz njegovog lica koji je pokazao strah zbog onog što sam rekao. Dobro sam. Biću dobro. Želim da on to vidi. Ljudi žive i sa jednim bubregom. Pričam smireno kao da je ovo najnormalnija stvar na svetu. I to je nešto u šta ljudi nisu mogli da veruju. Sestra, supruga, prijatelji, nisu uspeli da shvate kako tako mirno pričam o tome. Ja i dalje imam onaj stav da sam neuništiv. To neću izgubiti nikad. Da, biću pametniji, jednom godišnje ću ići na sistematski ali i dalje ću imati taj stav. Vraćaju me u sobu, daju mi duge čarape koje se nose zbog tromba, zbog dugog ležanja. Noge mi izgledaju smešno. Šaljem sliku supruzi i sestri, pišem poruku "prvo su me depilirali, potom su mi doneli svilene čarape da obučem. Ako se probudim kao žena, ovi su pogrešili operaciju". Tu foru sam prepričavao braći i sestrama koji su brinuli o meni u narednim danima. Niko neće slušati kako kukam, svi će se smejati sa mnom. 

 

Lagan doručak, poseta kardiologa. Prošlo je 3 sata od buđenja - 8 sati ujutru posle kojih nisam smeo ništa ni jesti ni piti. Čekam dva. Vreme se vuče. Igra čekanja prilazi kraju. Cimer, Aleksanadar, Sale kako mi se predstavio i njegov vedar duh mi čine ove sate podnošljivijim. Pola dva. Sestra mi kaže da će uskoro doći po mene. Šaljem poruku supruzi, sestri i mami. Čujemo se kad se probudim. Vode me u operacionu salu, skidaju, postavljaju na sto, povezuju braunile sa raznoraznim tekućinama. Momak koji sve to radi kaže mi da ću se čudno osećati u glavi. Da, osećam kako se slika mota kao filmska traka. Smešno mi je. Pišem godinama o filmovima a sad motam jedan. Dolazi anesteziolog i pita odakle sam. Odgovaram i čekam taj momenat kada ću osetiti da polako gubim svest. Tog momenta nije ni bilo. 

 

Budim se. To je to. Završeno. Čujem doktora koji me pita kako se osećam. Odgovaram sa "kao da mi svi bubrezi nisu na broju" Ne sećam se toga ali me je doktor podsetio da sam mu to rekao. Da, to zvuči kao nešto što bih rekao. Sećam se da sam osećao da mi se mokri. Samo su mi rekli slobodno mokri. Kateter je bio namešten ali šta ja znam tako poludrogiran i prvi put operisan. Dobro, ne računam operaciju krajnika sa početka devesedetih. Sećam se da sam tražio da čujem suprugu. Ovo je intenzivna nega, nema telefona. Nešto kasnije momak koji je pazio na mene dolazi noseći moj telefon. "Bio sam slobodan da otvorim vaš ranac i donesem vam telefon". Dajem mu šifru, poziva suprugu, trudim se da zvučim kao da ležim na plaži a ne u bolnici. Čujem suprugin i ćerkicin glas. Čujte sreće kako sam jak, kako sam rutinski ovo obavio. Gotovo je. 

 

Noć na intenzivnoj nezi provodim budan. San je uspeo da me prevari ali me je jak bol u grlu probudio. Srce se jako uzlupalo. Momak koji me pazi pritrčava da vidi šta se desilo. Tek tada shvatam da mi je sonda provučena kroz nos do želuca. Momak koji me je čuvao tu noć smenjuje boce koje mi se istaču u vene sprečavajući bol da mi se javi. Vidi da ne mogu da spavam i razgovara sa mnom do zore. Slušam njegovu priču, kako je radio u Sudanu, Bahreinu, Saudijskoj Arabiji, kako je razveden i ima klinca. On je moje godište a kilometraža mu je značajno veća. U jednom momentu ustaje, gleda tabelu da vidi šta mi sledi i kaže "sad ćeš dobiti morfij". To mi donosi blag osmeh na lice jer u glavi kreće da se odmotava:
Here I lie in my hospital bed
Tell me, Sister Morphine, when are you coming round again?
Oh, I don't think I can wait that long...

Moja omiljena pesma od Stonesa i to baš u ovom "lajv" izvođenju. 

 


Ujutru me prebacuju u sobu u kojoj sam bio. Pitam za cimera pošto nije u sobi. Vratili su ga kući sa terapijom. Pritisak i šećer moraju da se dovedu u red. Dobijam drugog cimera, 1942 godište, operacija prostate. No on je naredna tri dana na intezivnoj i to vreme u sobi provodim sam sa dva tek usputna pacijenta koji su bili tu na rutinskim intervencijama i pušteni su kući istog dana. Već drugi dan me podižu na noge. Soba se vrti, bol je ogroman ali stojim. Ko bi rekao da ću samostalno ustajanje iz kreveta, šetanje, kenjanje i puštanje goluba jednog dana doživeti kao trijumf. Možda u nekim poznim godinama. 38 sigurno nije taj broj. 

 

Treći dan samostalno ustajem, uspevam izvesti gimnatisku sa kateterom i drenom. Nosim te kese i crevca u rukama i šetam. Gospođa koja donosi svima hranu i treći dan me gleda tužno dajući mi samo čaj. "Pa vi ništa ne jedete. Zašto vam ne daju nešto". Zahvaljujem na čaju koji mi prija. Jelo još uvek ne bih mogao pogledati. No četvrti dan dobijam supu i malo pirea. Gospođa mi pruža to i kaže "dodala sam i krišku hleba. I ovako ćete biti gladni, ovo nije ništa" Na moju konstataciju da ne znam da li smem hleb, ona izlazi iz sobe, pronalazi doktora da bi ga pitala. Vraća se kod mene sa osmehom i kaže "pitala sam doktora, smete". Narednog dana mi donosi ceo obrok sa velikim osmehom "konačno možete nešto normalno da pojedete". Eto. Tu ženu sam video tih sedam dana i možda više nikada. Ali dirnula me je ovakvom brigom. To su sitnice zbog kojih ste ljudima zahvalni i koje pamtite ceo život. Takve stvari treba da nas nauče mnogo i nateraju nas da budemo bolji. Nije teško pokazati malo dobrote. Onom kome je pokazujemo znači mnogo.

 

Poneo sam knjigu koju sam mislio da slistim u bolnici. Mobi Dik. U levoj ruci ne mogu da je držim jer sa te strane mi je rana. U desnoj je nemoguće jer mi iz te šake vire dve braunile. Listam tv kanale besomučno tražeći nešto što bi mi držalo pažnju. Preskačem vesti. Forged in fire, posle toliko emisija ne mogu više koliko god mi se to dopadalo. MTV 90 - idemo. Muzika kada sam bio klinac. Koliko je tu ima blesavih nevinih stvari. I onda počinje "Snow - Informer". Ovo me je tako slatko nasmejalo. Učim da se smejem na deliće, učim da zevam na deliće. Plašim se kašlja i kijanja a oni vrebaju noću. MTV90 je fora, ne mogu više. Listam dalje i na HBO idu solo nastupi Nika Kejva. Nemoj sada, ne treba mi. Ali ne mogu da prebacim. Sestra ulazi i daje mi infuziju koja se kroz braunilu istače u jednu venu. Kejv je u drugoj veni. Igla u mišici je znak divne tekućine koja će zaustaviti bol. Kakvo prelepo trojstvo. 

 


Znate šta najteže pada u ovakvim momentima? Nemogućnost da se normalno krećeš i obavljaš stvari kako treba? Ne baš. Ovo te prešalta u nekog ko se bori da sve te stvari obavi na mnogo teži način. Kada su mi povadili drenove i kateter i kada sam konačno mogao da se okupam, prvo sam sat vremena smišljao taktiku šta i kako, svaki potez zbog braunila i zavoja preko pola stomaka. Kada sam uspeo da se okupam, operem kosu i obrijem, shvatio sam da mi je na to otišlo 45 minuta i da sam se umorio kao nikada u životu. Srušio sam se u krevet i nije mi teško palo sve to. Bio sam zadovljan jer posle nekoliko dana uspeo sam normalno da se okupam. Nije ovo tako teško. Kao što rekoh, običan prdež sam doživeo kao trijumf. Ni sranja koja dolaze sa TV-a, loše vesti ni zli ljudi ne mogu da te ubiju tako. Ljubav je mnogo zajebanija. Kada su supruga i ćerkica poslali kremu koja mi je trebala, dobio sam i crtež od ćerkice gde smo nacrtani svi troje. To me je unakazilo. Sutradan sam u paketu koji je sadržao komplet za brijanje dobio crtež na kom smo kuća, ja i strelica. Tu je pisalo "tata" i "cilj". Oba crteža su stajala na stočiću pored kreveta. Ponosno sam ih pokazao i cimeru i tehničarima koji su me obilazili. Kada bih ih sam gledao, suze ni jednog momenta nisam uspeo da zaustavim.

 

No, to nije sve. Prijatelj koji je oličenje dobrote je vozio suprugu i ćerkicu u salon nameštaja kako bi kupili nešto. U povratku je dovezao do bolnice. To nisu znale ni ona ni ja. Znao je da posete nisu dozvoljene ali me je detaljno ispitao gde mogu da se pojavim na prozoru. Objasnio sam mu. Ustajem lagano, uzimam dren, sklapam pidžamu i krećem u hodnik. Spuštam dren niže da se ne vidi kroz prozor i njih troje stoje ispred. Kada bi se od dobrote živelo, ovaj čovek bi bio besmrtan. 

 


Vade mi i poslednji dren. Spreman sam ići kući. Oblačim se lagano. Oblačenje - još jedna pobeda. Šetam. Pričam sa ljudima koji su brinuli o meni. Osećam tugu na neki način zato što ih možda više neću videti. Otkrivam da je jedan od njih poreklom iz gradića koji je uz moje selo. Pričamo neobavezno, čekam izveštaj. Možda bih trebao sesti da odmorim ali ne mogu. Čekam. Javljaju mi da je moj veliki prijatelj, čovek kojem sam bio kum, došao po mene. Nedavno sam dobio kumče. I to me je tada rasplakalo. Sada sam srećan što mogu da ga pitam "kako mi je kumče". Izlazimo iz bolnice, duboko udišem vazduh. On me vozi do zgrade, ostavlja me pred vratima stana i odlazi pre nego supruga i ćerka otvore vrata. Želi da sami podelimo ovaj momenat. Dešava se isto kao kada se vratim sa puta. Obično let bude kasno. Stignem kada mi ćerka već spava. Tada dođem do njenog kreveta, kleknem, gledam je kako spava i plačem. Sada je budna, grlim moje dve devojke i ponovo plačem. Ne shvatam ljude koji se lako odreknu trenutaka koje mogu da provedu sa svojim detetom ili decom. 

 

Najveći junaci ove priče uz ljude koji su brinuli o meni u bolnici i moju suprugu su prijatelji. Oni me sada voze na previjanja, oni brinu o stanu u koji treba da se selim, prenose stvari, jašu majstore, rade sve ono što bih ja radio. Koga god od njih pozovem, ni jedan nema obaveza u tom momentu i svi dolaze šta god da mi treba. To dovoljno govori kakvi su ljudi u pitanju. Na neki način sam i ponosan jer mora da sam ponekad uradio dobre stvari kada sam ih zaslužio ovakve. Kad god pogledam telefon tu je poruka od nekog od njih. Žele da znaju kako sam. Neki od njih su uspeli da dođu do supruginog broja telefona kako ne bi mene uznemiravali. Takvi su to ljudi. 

 

Sada ponovo učim da šetam. Korak po korak. Malo sporije pa malo brže. Svakog dana sve više.  Učim da ustajem i sedam lagano umesto dosadašnjeg skakanja i iskakanja koje sam praktikovao. Čekam kada će mi skinuti ovaj vez sa stomaka. Čekam kada će mi se u potpunosti vratiti snaga. Čekam kraj meseca da se uselim u svoj stan. Čekam dan kada ću ponovo ući u kancelariju među kolege. Opet ta igra čekanja. Ali hej, ova je dobra. Ono najgore je prošlo. Bubreg sam izgubio ali sam dobio nekoliko dana sa divnim ljudima koji su se brinuli o meni kao da od mene zavisi sudbina naše civilizacije. New Hospital u Novom Sadu. Svakog od tih momaka i devojaka sam doživeo kao brata ili sestru. Njihova neiscrpna volja i borba da svakom od nas olakšaju svaki momenat je nešto što nikada neću zaboraviti. Hvala vam veliko divni ljudi. 

 

Braćo i sestre, mogli bi sada malo u nove pobede. Ček, zar nisam pobedio? Ne, braćo i sestre, ovu sam partiju izgubio. Ovo nije pobeda, ni blizu. Da, moglo je biti mnogo gore, ali ne ravnamo se po tome kako je moglo biti. Ravnamo se po onome kako zaista treba da bude. Život je rolerkoster, sada krećemo da se uspinjemo. Ide teško, ali idemo gore. Naredna partija će biti pobeda. Sada sam mudriji. Sada znam koje greške ne smem da ponavljam. Šta? Čeka me bazen pun aligatora? Heh, kada me sretnete u gradu, pogledajte kakav kaiš od aligatorske kože imam.

Čitamo se. Uskoro.

13 коментара:

  1. Druže...

    Ne znam šta da ti kažem, a opet imam toliko toga na umu. Pre svega, drago mi je što se na kraju sve završilo najbolje moguće u datoj situaciji i mnogo me raduje tvoj pozitivan stav na kraju. Tumor je bolest koja je odnela meni neke jako drage ljude tako da sam posebno osetljiv po tom pitanju ali nadam se da je ova operacija bila završna bitka sa tom bolešću, nadam se da nećeš morati na razne terapije i zračenja i da si pošteđen toga, ali i u tom slučaju siguran sam da ćeš završiti kao pobetnik. U trećoj deceniji 21. veka ta gnusna bolest broji mnogo više poraza nego pobeda i imaš svaki razlog za optimizam. Sada, ovo ti ne bih govorio da nemam iskustvo iz porodice - molim te, poslušaj svaki savet lekara, odradi svaku kontrolu i svaki test/analizu koju predlože kao bitnu. Kao što rekoh, znam ljude kojima se vratilo jer su stvar shvatali olako. I izvini molim te ako će ova poruka zvučati kao da sam neki seronja ili lik koji pametuje ali samo sam osetljiv i brinem.

    Poživeo ti meni druže i neka te zdravlje prati i da ovo bude posljednji put da pričamo ovako nečemu!:)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na lepim rečima, prijatelju. Da, biće sve ok. Stigli su rezultati pre dva dana, benigno je :)
      Samo redovne kontrole i biće sve ok.

      Избриши
    2. Hvala Bogu pa je benigno. Nekako ne skontah iz teksta ali nadao sam se da jeste:)

      P.S Delimo mišljenje oko Sister Morphine:) Takođe, u slučaju da nisi, poslušaj verziju Merijen Fajtful koja mi je još mračnija i mističnija:)

      Избриши
    3. Znaš kako, samo sam otkucao tekst i objavio ga. Ništa nisam proveravao tako da je dosta grešaka i propusta tu. Zaboravio sam pomenuti da je benigno. Takođe, sve vreme sam bio na vezi sa Dr Natašom. Ona je čak ponudila da dođem u državnu bolnicu da ona proba preko reda da me ubaci na CT ali kao što rekoh, srećom sam u situaciji da mogu da platim privatno. Tako da ima dosta rupa u tekstu ali namerno nisam hteo da ga peglam.
      Rado ću da overim i tu verziju pesme.

      Избриши
    4. Ma sve ok druže. Najvažnije je da je benigno, slutio sam iz samog kraja teksta da je ok ali drago mi je da sam dobio potvrdu

      Избриши
  2. I sada,kada si tu sve je lakse. Samo da si tu. ♥️♥️♥️

    ОдговориИзбриши
  3. Drži se legendo! Falio si nam ova dva meseca i jako potresno je bilo čitati zbog čega je tako bilo... I mada je u ovom trenutku to najmanje važno, valja ti još tekstova pisati :) Brz i uspešan oporavak!

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман27. јул 2023. 18:21

    Ulazim na ovaj blog nakon dugoo vremena. Da vidim koje si naslove dodao. Kad listajući vidim ovo. Žao mi je što se to desilo, milo mi je što te to nije oborilo i što izašao jak nakon svega i zdrav. Svako dobro

    ОдговориИзбриши