Boris Tiosavljević
Martin Skorceze (Martin Scorsese) je režiser većini poznat po ultranasilnim filmovima o kriminalu koji obično dele teme vere, greha, krivice i iskupljenja. U saradnji sa legendarnim glumcem Robertom DeNirom, napravio je neke od najlegendarnijih filmova uopšte, kao što su Taksista (1976), Razjareni bik (1980), Goodfellas (1990; prevod Dobri momci je urnebesno netačan, prim aut.) i Kazino (1995). Međutim, postoji jedan film darovitog režisera koji većina ne razume u potpunosti i zaboravlja, te on uvek ostaje u senci prethodno pomenutih, a to je svakako Kralj komedije (1983). Samim tim, zapostavljena je i DeNirova uloga Ruperta Pupkina u kojoj, bar po meni, briljira vise nego u svim ostalim Skorcezeovim filmovima. Jedini izuzetak je možda uloga Trevisa u Taksisti, koje su izjednačene, što može biti posledica sličnosti koje ova dva filma dele a čime ćemo se pozabaviti kasnije.
Film se bavi opasnom opsesijom i očajničkim, trapavim pokušajima Ruperta Pupkina da postane zvezda malih ekrana, konkretno, kroz gostovanje u emisiji poznatog komičara Džerija Lengforda (Jerry Lewis). Međutim, njegova opsesija je toliko jaka da on uopšte nije u stanju da registruje odbijanje i pritom se često prebacuje u svet fantazije te posledično ne može da je razluči od realnosti.
Kroz lik Ruperta Pupkina spoznajemo dve karaketristike ljudi koji nisu poznati. Prva je nametljivost. To vidimo prvo kroz lik gospođe koja telefonira u govornici i kada vidi poznatog TV voditelja Džerija Lengforda, ona ga bez ustručavanja pita da preuzme slušalicu kako bi prozborio koju sa njenom sagovornicom. Kada ovaj, prirodno, odbije, gospođin stav se u sekundi menja iz korena a ljubaznost se pretvara u otrovne kletve. Međutim, najbolji primer je ipak sam Rupertov lik. Njegova detinja sebičnost i naivnost ga navode da uvek traži više, zadržava se duže nego što je poželjan i uopšte gura do krajnjih granica i krši sve norme kulturnog ponašanja.
Druga karakteristika je potreba mnogih ljudi, što prečesto viđamo u današnjoj kulturi masovnih medija i idolizovanja javnih ličnosti, da svoj život žive kroz živote poznatih. Ovo je naročito evidentno u slučaju rijalitija gde se izjave i potezi učesnika doživljavaju lično. Opasnost je u tome što posledično osoba ne živi svoj već tuđ život. A zahvaljujući konstantnom bombardovanju žute štampe, više smo nego svesni činjenice da slavne ličnosti imaju probleme poput naših, neretko i veće i pritom uzrokovane pomenutom slavom. S toga se možemo zapitati, koja je prava vrednost slave? Film svakako želi da sebi postavimo ovo pitanje, a sam Rupert ima svoje mišljenje o ovome: „Bolje biti kralj na jednu noć nego debil celog života“ (prev.aut.).-
Rupertovi potezi rezultiraju nečim što se u neku ruku može nazvati (kratkoročnim) uspehom, ali ono što je mnogo bitnije je prikaz sučeljenih perspektiva. S jedne strane imamo blještavilo tih pet minuta slave ali je ono pomračeno jezivom stranom realnosti koja okružuje kulturu poznatih. Realnost Džerijevog života, koji na kratko vidimo, svakako nije ono što je Rupert zamišljao. Dakle, ako biti poznat nema neku realnu vrednost za one koji jesu poznati, to navodi na zaključak da je slava fenomen koji ima samo onu vrednost koju joj ljudi (koji nisu poznati a žele da budu) pripisuju. Pretpostavljam da je to razlog zašto je Skorceze odlučio da na početku filma nekoliko minuta gledamo zamrznut kadar ruku pomahnitale obožavateljke Maše (Sandra Bernhard) na prozoru Džerijeve limuzine kojima zaklanja Rupertovo lice. Ovaj kadar na slikovit način prikazuje želje obe osobe (ona je opsednuta poznatom osobom a on želi da postane poznat) kao i glavnu temu filma – očajničku opsednutost slavnim ličnostima. Takođe se može spekulisati da ova slika nimalo slučajno podseća na najčuveniji kadar iz filma Poltergeist (koji se pojavio svega nekoliko meseci ranije i bio je jako popularan u tom momentu) i predstavlja svojevrsnu metaforu za pokušaj da se makar dotakne ono što je s druge strane ekrana (ili u našem slučaju, prozora limuzine) a što ne možemo imati. Zato je dodatna zanimljivost što u tom kratkom trenutku vidimo upravo lik Ruperta a ne Džerija. Jer, i on je na kratko imao priliku da iskusi kako je biti pod reflektorima. Mada, ceo kadar pokazuje da on zapravo i ne treba da bude tu gde se našao te da koliko god želeo da bude u ulozi uspešnog TV komičara, to mu prosto nije suđeno.
Zato on kopira Džerija, njegov komičarski stil, pokrete i način oblačenja – on želi ne samo da bude kao Džeri, on želi da bude Džeri. Pored ove, iznenađuje i njegova opsesija samim sobom, što se posebno vidi time koliko voli zvuk sopstvenog imena, da se tako izrazim. Posledično, do izražaja dolazi njegova frustracija kada mu ljudi ne prepoznaju ili pogrešno izgovore prezime, što se dešava jako često. Zapravo, i sam sam često greškom pisao Pumpkin (eng. tikva, prim.aut.), što pokazuje koliko pažnje je posvećeno uklapanju svih delova slagalice u savršenu sliku ovog tragikomičnog lika.
Scena koja po meni daje najviše intimnih detalja o Rupertu te nam i najbolje govori o tome kakva je on ličnost i šta ga motiviše da radi sve što radi je njegova fantazija spostvenog venčanja na televiziji. U njoj, kum je Džeri, čovek kog on jedva poznaje ali obožava, mlada je žena koju takođe jako slabo zna ali očajnički nastoji da je impresionira, matičar je direktor njegove osnovne škole a ono što on izgovara nema nikakve veze venčanjem. Umesto toga, on se javno i duboko izvinjava Rupertu za sve ono čime se škola ogrešila o njega. Dakle, imamo čoveka koji vuče brojne psihološke traume i nesigurnosti iz detinjstva i kome je jedini cilj u sadašnjosti i za budućnost da kompenzuje za nedostatke iz prošlosti.
Odmah se mogu zapaziti neke sličnosti sa DeNirovim Trevisom iz Taksiste. Obojica su društveno neprilagođeni, opsesivni usamljenici koji žele da impresioniraju osobu koju slabo poznaju. Trevis želi Betsi (Cybill Shepherd) jer veruje da ako ima nju imaće i njeno samopouzdanje i ambiciju. Rupert želi Ritu (Diahnne Abbott) jer za njega je ona oličenje te blistave budućnosti u kojoj je on TV zvezda. Obojica, zbog konstantnih odbijanja, postaju opasni i spremni na sve da bi bili primećeni. Takođe, obojica na kraju uspevaju da impresioniraju žene do kojih im je stalo ali nije potpuno jasno da to ipak možda nije samo još jedna fantazija. S ovim filmom u vezi, želja da se snimi Kralj komedije delom je proistekla i iz tragičnih događaja koji su obeležili ovaj period: ubistvo Džona Lenona (1980) a naročito pokušaj atentata na Ronalda Regana (1981) od strane Džona Hinklija (John Warnock Hinckley Jr.), čoveka opsednutog upravo filmom Taxi Driver i glumicom Džodi Foster (Jodie Foster).
Posebno bitna scena koja govori o njegovim najdubljim željama i najbolje ih opisuje je još jedna fantazija. Rupert stoji na kraju hodnika, ispred ogromnog postera publike i entuzijastično izvodi svoj stand-up nastup za njih. Kamera se lagano povlači pokazujući sve veći i veći broj ljudi koji sede i sjajno se zabavljaju „gledajući“ njegov nastup. Iz ovoga se jasno zaključuje da on ne želi novac i druge privilegije koje idu uz slavu. On želi da bude prepoznat, priznat i obožavan.
Kada se sve uzme u obzir pomalo je neobično da je ovaj zreli i nadasve zanimljivi film sa briljantnom glumom Roberta DeNira loše prošao na blagajnama bioskopa. Ovo se možda može delom pripisati činjenici da nas teme kojima se bavi kao i način kako to radi pogađa negde duboko, razotkriva neke neugodne istine o nama samima i tera ljude da razmotre fantazije i opsesiju poznatima koju većina potajno gaji podećajući ih da takvo ponašanje baš i nije društveno prihvatljivo.