Gruz 200 / Cargo 200 (2007)

 

Kod nas nazvan: Kargo 200
Žanr: Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Aleksey Balabanov
Glumci: Agniya Kuznetsova, Aleksey Poluyan, Leonid Gromov ...

Priča:
Sovjetski Savez 1984. Ćerka sekretara Komunističke Partije nestaje. Nema svedoka, nema osumnjičenih. Iste noći, brutalno ubistvo se dešava u predgrađu.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, ovo je retko odvratan, brutalan, bolestan, iskren i hrabar film. Mislim da je Srpski Film poslednja stvar koja me je ovako upropastila. Užasno teško je ovo gledati. Ali nije taj užas ono što nas tišti dok gledamo ovakve priče. Ono što nas ubija je izvesnost i istina onog što svedočimo. Da, znamo da je to tako, znamo da smo nemoćni pred svim tim. Retko se viđa ovolika hrabrost kada treba kritikovati državu kojoj pripadaš. U sistemima poput našeg budeš označen kao izdajnik, neko ko mrzi svoju zemlju. Naravno, plitki će verovati u to i neće videti ogorčenost iza onog što želiš da kažeš. 

 

Balabanov jeste napravio kritiku Rusije i u Bratu ali Brat je nekako podnošljiv i ima tu neku nadu da mladost (ludost) donosi promenu i revoluciju. Odgovor za ove plitke koji će misliti da veličam ovaj film zbog potencijalne mržnje prema Rusiji je da ja ne mrzim Rusiju. Moja ljubav prema Rusiji seže do Dostojevkog, Peljevina, Čajkovskog, Rimski-Korsakova, Tarkovskog, Kasparova, Karpova, Hvorostovskog, Crvene Armije, Crnih Očiju i Podmoskovkih večeri. To je Rusija. Rusija za koju se plitki vezuju je Arhi-neprijatelj Amerike sa kojim odistinski neće ratovati nikada već to radi preko leđa malih i zavedenih. Balabanov ima onu stvar da prikaže sav taj glib koji krasi Rusiju sredine osamdesetih. 

 

Rusija bi trebala biti prelepa zemlja ali ni jedan jedini kadar ovde to ne prikazuje. Fabrike, sivilo, odsustvo lepih slika prirode i te kako budu pogubni po oči gledaoca. Ulazak u Leninsk se prikazuje nebrojeno puta i uvek je tu blato, dim fabrike i odvratna postrojenja. To isto sivilo se vidi kroz prozore soba u kojima se priča odvija. Kada pogledamo građevine, braćo i sestre, uhvati nas teška depresija. Sve se urušava, ne postoji ni jedan jedini normalan, čist zid. Kada vidimo sve te slojeve prljavštine po zidovima koji nikada nisu čišćeni ili prekrečeni jedino što može da nas snađe je mučnina. Balabanov ovde ne pokazuje samo koliko je Rusija zapravo ruinirana, već koliko je trula iznutra, koliko su ljudi otišli u tri lepe. To je jedan veliki ljudski poraz, prihvatanje da živiš u tome jer su te naučili da budeš zadovoljan smećem. Ne pričam o socijalnim slučajevima, prosjacima i beskućnicima koji su uleteli u kakav - takav smeštaj. Pričam o svima. 

 

Kada kažem pričam o svima, to je nešto što mi je Balabanov dozvolio. On se potrudio sa pokrije sve slojeve društva pa u priči imamo profesora, vojnika, seljake, policajce i mlade. Kroz svakog od njih uspeo je da ispriča priču i prikaže koliko je ova nacija u datom momentu otišla pogrešnim putem. Nije ovde stvar, braćo i sestre, u jednostavnoj kritici društva. Balabanov nije ovome prišao u smislu "e sad ću da serem po svakoj grupi ovde da vidiš kakva su oni govna u suštini". Ne ne ne ne ne. Ljude je postavio kao sliku sistema koji je truo do krajnjih granica. Ono što gledamo su jadne granice do kojih su ljudi dovedeni i postali su nesvesni šta rade. Ne ubija poraz nikada toliko kao mirenje sa njim i prihvatanje lošeg stanja kao normalnog. Onda se izgubi sva nada. I upravo me je taj osećaj beznađa ovaj film posadio u glavu. 

 

Kako reče veliki Pekić, treba da ljubimo zemlju naše dece a ne zemlju naših dedova. I počnimo od onih koji ostaju posle nas. Oni su naša nada. Ono što je "Brat" doneo, ta neka nada da će oni posle nas popraviti sranja koja smo napravili, u ovom filmu ne postoji. Zašto? Kakvi su mladi? Žive od danas do sutra. Ne vidi se nikakvo planiranje. Zapravo se vidi ali jedan tako smešan plan koji je odlazak na izlet ne uspeva da se ostvari. Zašto? Zato što me baš briga šta će biti sutra. To sutra još nije došlo a kad dođe biće to sve ok. Idem ja danas da ludujem bez da mislim da li će to imati ikakve posledice po sutra. I na ovom smešnom planu koji se ne ostvaruje zapravo nam pokazuju kratkovidost i besciljnost mladih generacija. Porazi koje vidimo kod starijih ne bole toliko. Ali odsustvo ikakve borbe kod ovih mladih je tragično. Njihova nevinost je izvrnuta ruglu i ubijena na najodvratniji mogući način. Njihova budućnost nebitna. Sa takvom perspektivom, da li je uopšte bitno to sutra? 

 

Ovo je period rata u Avganistanu. Šta se o tome priča? Ništa. Zašto je bio rat? Ne zna se. Koliko vojnika učestvuje, šta je njihov cilj? Ne zna se. Vojnik koji je u domovini je gladan (priča kako je problem doći do hrane). Vojnik koji se vraća iz rata je mrtav. Nema poštovanja, nema odnosa kao prema heroju. On je leš koji niko neće, koja nikom ne treba, koja nikom ne pripada. Znate one holivudske filmove gde se heroj vraća u sanduku kao veliki heroj ili se vraća kući u toplinu doma svoga kao veliki osloboditelj. Stvarna priča je drugačija ali u holivudu ćete to retko videti. Balabanov je imao hrabrosti da predstavi stvari kakve jesu. Taj mladić je bio samo oruđe u rukama idiota koji u ime patriotizma ispunjavaju ciljeve koji nemaju veze sa onim koji ginu. Ispunili su svoju svrhu, spakovani su i vraćeni kući. Oni su samo paket, teret. Sledeći se šalju na put. Da li će se vratiti isto tako spakovani?

 

Takvo stanje urušenosti i letargije daje šansu zlima a moćnima. I tu dolazimo do policije tj zakona. Zakon je selektivan tako da ne važi za one koji ga sprovode. Oni imaju apsolutno pravo da rade šta god požele. Kada budete gledali ovo, biće vam muka i te kako. Znate odakle dolazi ta zgađenost? Otud što predugo gledamo ljude za koje zakon ne važi, što smo deo naroda koji se ne samo pomirio sa tim već i podržava i pravda svako zlodelo koje zlikovci sprovedu. Ne predstavlja li to jedan užasan poraz jedne nacije? I upravo u običnom čoveku sa sela vidimo tu pomirenost, poraz ali i poniženje. Tu je da namiri potrebe za jelom i pićem ali i da bespogovorno pogine za ove koji sprovode zakon.

 

Na kraju moram da se osvrnem na profesora. Da bi pokazali uzaludnost njegove uloge u društvu, dato mu je da predaje ateizam. Iskreno, nisam istraživao da li je taj poziv ikada postojao ali ako jeste, to je najbesmislenija stvar koja je predavana ikada i to vam kažem ja koji sam ateista. Sav tvoj poziv se svodi na dokazivanje nepostojanja nečega. Ako razmišljaš o konceptu vere, vera je u čoveku i on će da veruje ne zato što mu je neko propisao već što oseća to u sebi kao ispravno. Da li je istina na tvojoj ili njegovoj strani, ovde je potpuno irelevantno. Prati ono što misliš da je ispravno. Ako pronalaziš u toj veri i na tom putu nešto što te pokreće i ispunjava, onda je to odlično. I ovaj čovek je toliko sluđen svim što vidi da više nema odgovor ni na jedno pitanje. I čini ti se, pošto on vidi sve ovo, on će da bude taj pokretač. On će da preduzme nešto. Ne, on je poražen svim tim i umesto tog delanja u pravom smeru, on .... E pa ne mogu da vam kažem, preveliki bi spojler bio.

 

I dok gledamo najveće užase, na TV-u vidimo uglavnom muziku i u jednom slučaju sprovođenje pravde što je zapravo bila užasna nepravda. Nije li to nešto što danas gledamo. Zabava i šareniš za mase. Gledamo život koji zapravo ne živimo. Sa druge strane, kada su pravda i zakoni u pitanju, slušamo reči, velike reči, ne vidimo dela. Ubice su na slobodi. Jedan nam servira šareniš sa svoje televizije. Silovatelji se oslobađaju zbog manjka interesovanja javnosti za njihov slučaj. Da li to vidite na TV-u? Ne, vidite sprovođenje pravde zlikovaca, vidite šareniš koji vam ti isti zlikovci serviraju. 

 

Način na koji je film završen ostavlja pitanja. Fali nam neki klasičan rasplet. Ali razmislimo malo i shvatićemo da je ovo genijalno. Ima li raspleta u ovakvom stanju? Ovo crnilo deluje kao nešto definitivno. Ima li bega od svega ovoga kada zaglibimo tako duboko? Jako teško. U oči upada i odsustvo empatije. To je nešto što najteže pada čoveku koji vidi sve ovo i koji ima savest. Sve to rezultira beznađem. Jednostavno je. Nema heroja kao u Bratu, nema nekog ili nečeg što predstavlja nadu, nema mladosti koja treba da preokrene. Ova mladost živi od danas do sutra, ne brine ni o čemu, nema empatije, potrošena je unapred. Ne zna za bolje. Čak i kada vidimo smrt zlikovca, nema nekog osećaja da je pravda pobedila. Nije ta smrt došla iz osećaja za pravdu već iz lične osvete. 

 

Od filmova koje sigurno nikada neću reprizirati, mislim da je Cargo 200 najbolji. Ne mogu da gledam ovo opet. Film me je ubio odsustvom bilo kakve nade, bilo kakve empatije, bilo kakve lepote. Skidam kapu Balabanovu što je uspeo da pokaže kako izgleda čovečanstvo kojem si ubio duh. Tu možda i leži neki mali problem koji imam sa filmom, osim ovog da me je izudarao u stomak. Ne mislim da je svet toliko crn i u tom mraku, mogao je pokazati barem malu svetlost. I najmanju koja bi sijala iako je na sve strane pretnja da će biti ugašena. Ovako je i svaki odsjaj ugasio. Njegovi heroji jašu u zalazak sunca ali su nebitni i nebitno je gde će biti i šta će raditi kada to isto sunce izađe. Možda nije užasavajuć za gledanje kao Srpski Film ali će vas izudarati skoro istom silinom. Od mene ima visoku ocenu ali na vama je da li imate spreman stomak na ovako nešto.

Zanimljivosti:
Berlinski i Kanski festival su odbili da prikažu ovaj film. Balabanov kaže da je sve što je u filmu prikazano istina (film je zasnovan na instinitoj priči) ali ne smatra da je film toliko užasan. On kaže da je stvarni život zapravo užasniji od onog što vidimo na filmu. Leonid Bičevin je lagao da zna da vozi kako bi dobio ulogu u filmu. Jedan statista ga je naučio da vozi tokom snimanja. Film je inspirisan i Foknerovom knjigom "Svetilište"

Naj scena:

Ne mogu da pronađem najbolju scenu. Film gomila nelagodu koja na kraju eskalira u totalni osećaj beznađa. Iako će ovde da stoji poslednja scena, ona nije ta koja ostavlja najjači utisak. Ali utisak je najgori kada se sve sabere.

Moja ocena: 8/10

Parni valjak i violina (1961)

 Boris Tiosavljević

     Ne samo što je neobično da, kada se priča o stvaralaštvu Tarkovskog, niko ne pominje ovaj apsolutno predivni, poetični srednjemetražni biser, već začuđuje da ga u sopstevnim knjigama i sam autor uglavnom ignoriše. Međutim, ovaj diplomski film se svakako može i mora postaviti na isti novo kao i ostala dela ambicioznog Rusa.

     Film govori o Saši, dečačiću koji uči da svira violinu. On se sprijateljuje sa Sergejem, zrelim muškarcem koji radi kao vozač parnog valjka. Sergej mu pruža zaštitu od dece koja ga maltretiraju i predstavlja svojevrsnu očinsku figuru. Pažnju nam u startu privlače prelepi vizuali koji u kombinaciji sa radom kamere iz njegovih kasnijih ostvarenja otkrivaju ko je najviše uticao na stil Vesa Andersona. Kao i u svim kasnijim filmovima, i ovde voda predstavlja značajan i čest motiv. Postavljene naspram sivila okolnih zgrada i pločnika, pastelne boje evociraju nostalgiju na detinjstvo, a kontrast između robustnog valjka i minijaturne violine uspostavlja vezu između stvaraoca i publike, umetnosti i rada, a može se reći i između umnog i fizičkog.  

     Kada smo već kod uticaja treba pomenuti i par filmova koji su u ovom slučaju inspirisali Tarkovskog. Crveni balon (Albert Lamorisse, 1956) je pokrenuo lavinu filmova sa preadolescentima u glavnoj ulozi. U oba filma imamo osetljive dečake, drugačije od stalih, zbog čega ih druga deca kinje te nemaju prijatelje, zatim, poetski oslikane velike gradove (Moskva i Pariz), naglašenu paletu boja i divnu muziku. Drugi značajan uticaj dolazi od italijanskog neo-realizma i filma Kradljivci bicikla (Vittorio De Sica). Zajedničke elemente ovde predstavljaju odnos između deteta i očinske figure ispunjen usponima i padovima kao i njihovo lutanje po gradu i vizuelna depikcija istog. Oba filma su smeštena u vreme nakon WW2 i iako se film ne bavi ovim direktno, svakako možemo da osetimo nešto od te atmosfere. Razlika između njih je što kod Tarkovskog nema konflikta koji se nalazi u imenu ovog drugog filma. Gorepomenuti odnos „oca“ i sina nije puki element preuzet iz drugog filma, već je i deo prošlosti slavnog ruskog režisera. Otac ga je napustio kada je bio jako mlad a mnogo godina kasnije, Tarkovski i sam napušta svog sina. Ovo je istovremeno i razlog zašto se jedan od njegovih najznačajnijih filmova zove Ogledalo (1974), dok je Žrtvovanje (1986) svojevrsno ljubavno pismo njegovom sinu. Parni valjak i violina nas takođe podseća i na činjenicu da je Tarkovski svoje detinjstvo proveo u mračnim godinama Drugog svetskog rata.

     Ono što nam je Andrej Tarkovski prikazao ovde nije puki dečji film. Njegove teme i kompleksnost ga čine prijemčivim publici svih uzrasta. U svega četrdesetak minuta stala je suština onoga što ćemo uvek povezivati sa njegovim imenom, delo koje među njegovim grandioznim epovima stoji kao najlepši sonet sovjetske kinematografije.

The Martian (2015)

 

Kod nas nazvan: Marsovac - Spasilačka misija
Žanr: Avantura | Drama | Naučna Fantastika
Režija: Ridley Scott
Glumci:  Matt Damon, Jessica Chastain, Kristen Wiig...

Priča:
Astronaut je ostavljen na Marsu kada su njegovi saputnici pomislili da je preminuo. On mora da se osloni na svoju inteligenciju kako bi preživeo i poslao signal Zemlji da je živ.

Moj osvrt:
Ako ste voleli Bear Gryllsa, obožavaćete dobar deo Marsovca. Nema ovde neke veće razlike, većeg sadržaja, veće drame, većih glumačkih umeća. Eventualno lepote prirode smo zamenili Marsom. Čak BG ima više mašte od ovoga. Ovo je krenulo u BG fazonu pa je odlutalo u komplikovanje, mrsomuđenje i dvosatno smaranje. Od celog onog hajpa da u kratkom roku imamo dva moderna naučnofantastična klasika, dobili smo jednu jeftinu zabavu u obliku Interstellara i jedan isprdak poput Marsovca. Ex Machina je duplo bolji od ova dva filma zajedno. No, ovde se radi o Marsovcu, pa hajde da mu damo tekst kakav (ne)zaslužuje. 

 

Mrzim šablone. Šabloni su nešto što nas ne dirne, što nas ne izbaci iz zone komfora, što ne stvara revoluciju i što ne donosi nešto jedinstveno. Ceo Martian je nemaštoviti šablon: problem - borba - rešenje i to se vrti u svakom momentu i aspektu ovog filma. Sve to počinje zanimljivo ali posle prvih ničim izazvanih problema jasno je kao dan da će ceo film da vozi to isto i da će se čekati samo kraj gde ćemo imati jaaaako veliku tenziju i neizvesnost u tome da li će ovog jadnika da spase. Heh, samo što kad je došao taj kraj, iskreno me je izbolelo šta će da se desi. Film me je brzo izgubio i nije me zanimalo ništa. Ako posle dela sa krompirom premotate na kraj - nista nište propustili. 

 

Jedan od početnih problema je zapravo jedina stvar vredna pažnje a evo i zašto. Problem je u tome što čovek nema hranu i pokušaće na neki način da je proizvede. I to je zaista tražilo rad, strpljenje ali i žestoko razmišljanje. Problemi koji su se tu pojavili su bili realni i prepreke teške ali eto, idejama, učenjem na greškama i delanjem čovek se izborio. I tu Bear Grylls prestaje i počinje nešto što naš narod jako prostački ali nadasve deskriptivno zove "jedenje govana". Zašto? Zato što je svaki naredni problem užasavajuće isforsiran. Nema realnih problema u tom momentu već se kreiraju novi slučajnim greškama, neočekivanim nesrećama i bespotrebnim odlukama. 

 

Bukvalno ne postoji plan koji se ne izjalovi zbog nečega i to već na pola filma počinje da bude iritantno. Lik dolazi sa revolucionarnom idejom, njegov obračun je super, super kompjuter potvrđuje njegovu teoriju - kada to krene da se odvija, ispostavlja se da to nije dobar obračun i to na takav način kao da je očigledno zašto to ne valja. Bukvalno svaki plan koji izgleda sjajno i dobar je po obračunima i svemu ne ispadne nikad dobar do kraja. I onda se zapitaš da li u NASI rade kompletni idioti koji ne umeju ništa da isplaniraju kako valja i koji ne znaju ni jedan jedini zakon bilo koje usrane nauke. Bukvalno, da računica 1 + 1 = 2 predstavlja rešenje nekog problema, ispalo bi da je 1+1 = "tulumba". I onda bi naravno morali da prilagodimo našu akciju tome i ta akcija bi izgledala jedva izvodljivo ali bi došli do te tulumbe. 

 

Zapravo po ovom filmu u NASI i rade sami idioti. Osim toga što im ni jedan plan ne valja, oni troše brdo vremena na nefunkcionalne pregovore i razgovore. Kada neko zapravo donese odluku (npr. letimo bez testiranja), znaš da će se ona izjaloviti. Više puta se likovi dogovaraju šta će da se radi (što jako iritira) i na kraju će se raditi šta jedan jedini lik odluči iz nekog jebiga razloga. Šta sad, treba da bude odvažnih koji će svojim delanjem da spašavaju živote. Ovo je vreme heroja. Usraću se od toga. Iskreno mi je žao Džefa Danijelsa. On je odličan glumac koji je mogao glumiti negde drugde. Ovo što je on glumio ovde može i Ben Stiler da odradi. Sve te scene i dijalozi u NASI pa i ona sardanja sa Kinezima (koja gle čuda nije naročito jasna ali je patriotski-prijateljska limunada) su čisto gubljenje vremena. Doduše i ceo ovaj film je gubljenje vremena. 

 

Ako ste gledali Moon, videli ste šta samoća ume da uradi od čoveka. Naš Bananamen na Marsu nema tih problema. On je vedar, uvek se šali, sve će da reši, nema momenata slabosti. Zaista? Pa mogao si da nam daš mentalnu i fizičku borbu za opstanak. Ali neeeeeeeeeee. Hajde da se igramo neustrašivog genijalca koji sa osmehom rešava svako sranje koje mu sudbina servira. I onda nam odjednom daju mršavog, umornog lika u zadnjih 10tak minuta kad nas baš jako zabole. Ali ne, drama nije ovde cilj, borba za mentalno i fizičko zdravlje nije cilj, cilj je da pokažemo kako je američki duh nepobediv i volja nepokolebana. Rečima Đorđa Čvarkova, "usraću se u sopstvene mokasine".

 

Ok je taj početni entuzijazam gde je lik prelomio da će da preživi, gde će da se bori. Ali kada hiljadu petsto sedamdeseta stvar ni iz čega krene po zlu, zar ne bi trebao da bude uzdrman? Zar ne bi trebao da bude svestan smrti koja je izvesna? Ma kaaakvi. Idemo "looking for some hot stuff baby this evening" wouuuuuuuuuu. Ludilooooo. Sad ćemo to da rešimo, šta. Sandra Bulok sletela iz svemira a ja ne mogu da preživim na Marsu. Ha ha gledaj što sam lud, pa pričam sam u kameru i zezam se jako. Kakav sam ja svetski mega car.... Film ovo radi dva sata. Mislite da je zanimljivo? Uživajte onda. Ja sam jedva imao stomak. 

 

Drama je na velikoj nuli svakako. Iako se sve svodi na te sudbonosne momente, film ni jednog momenta ne uspeva da nas poveže sa likovima. Svi su šablonski superheroji bez trunke oklevanja kada je život drugih u pitanju. Ako ste roditelj, znate kako je teško i jedan dan kada niste uz svoje dete. Evo ovde imamo posadu u kojoj ima ljudi koji nisu uz svoju decu oko 2 godine i eto tako lako će bez oklevanja, bez trunke razmišljanja da pristane na misiju koja će ih odvojiti od dece još toliko. Nije problem u tome što su doneli takvu odluku, u ovako šablonskom filmu nismo ni očekivali da će biti drugačije, ali ne vidimo težinu te odluke. Ovo je manje stresno od momenta iz Mi Nismo Anđeli: "Ljubinka sine, tata ide u rat. Nećemo se videti neko vreme.". Svi likovi pa i naš Marsovac su samo kartonski ukrasi sa kojima se slikaš. Ništa više od toga. 

 

Ali hajde, doguramo do kraja i pomislimo da će bar malo da izvade situaciju, da ovo bude barem vredno jednog gledanja. Šta se dešava na kraju? Spasavanje čoveka je pretvoreno u Reality Show. Na žalost ne mislim figurativno. Ovo je bukvalno reality show. Zar zaista iko normalan može da prihvati da je takva misija NASE nešto što treba da ide u globalnom radio prenosu? Postoje šanse da ti ljudi poumiru gore ali hej, ko ih jebe, saće neki Mitrovići da dignu sebi rejting praveći od nečijeg života šou program. Postojala je šansa da u programu uživo čujemo nečiji samrtni ropac (ili ropce) ali who gives a fuck. Ovo je svakako predodređeno za uspeh. Poraz nije opcija u zemlji slobodnih i domu hrabrih. 

 

Marsovac je skoro dvoipočasovno gubljenje vremena. Ima i pozitivnih stvari ali ne bih ih naročito pominjao. Mars izgleda spektakularno u nekim scenama ali te scene ne mogu da poprave jako slab utisak koji film ostavlja. Lik koji tumači Šon Bin je ostao živ do kraja filma što je retkost koja me je obradovala. Ljudska drama ne postoji. Problemi se prave na idiotski način gde svaka stvar polazi po zlu. Naučnici su idioti. Ali ništa to ne može da smeta jer su likovi Avendžersi, Supermeni, Bananameni, role-modeli američkog heroja za kojeg ne postoji poraz. Ako slučajno niste ovo gledali, sačekajte da krompir poraste iz govneta i prekinite sa filmom. Videli ste sve što je vredno.

Zanimljivosti:
Stvarna mala bašta sa krompirima je napravljena za potrebe snimanja. Ridli Skot se trudio da Dejmon što manje susreće svoje kolege za vreme snimanja. On je izjavio kako mu je najveći problem koji je imao taj kako da publici objasni heksadecimalni sistem koji se koristi u filmu.

Naj scena:

 

Krompiriću šareniću....

Moja ocena: 4/10

Značaj Humora u Hororu

 Viktor Tanasković

Da bismo uspešno shvatili važnost humora u delima strave i užasa, moramo prvo razumeti njegovu osnovnu poziciju u tom žanru. Humor se, za početak, iako je to izlišno pomenuti, pojavljuje u horor književnosti, ali ću svoje argumente pretežno (ali ne i isključivo) utvrđivati primerima iz filma, jer je jasno da je taj medij dostupniji i poznatiji široj masi, koja je za horor, nažalost, nedovoljno zainteresovana. 

 

Humor je, dakle, jedan od ključnih elemenata koji "drugu stranu", gorku, strašnu, odbojnu, čini privlačnom i, usudio bih se reći, šarmantnom. Rekao bih i da je njihova povezanost neraskidiva čak u samim temeljima oba pojma. Ako krenemo redom, prvi zajednički činioci, koji se najlakše daju primetiti, jesu ideja apsurda i ideja groteske. 

 

Horor u umetnosti postoji da bi se, kroz analogije, alegorije i metafore, prenele ideje bazirane na suštinskim i stvarnim strahovima realnog sveta. To mogu biti iskonski strahovi od mraka, samoće i nepoznatog ("Halloween" Džona Karpentera, na primer), strahovi od vezivanja, naprednih ljudskih odnosa, nepoznatih nadolazećih iskustava ("Easerhead" Dejvida Linča) ... Nabrajanje može ići u nedogled. Suštinu horora čovek mora shvatiti kao stilizovani pogled na stvaran život kome je horor mnogo bliži i opipljiviji nego što mi to prihvatamo. 

 

Naravno, to se mora spojiti sa gorenavedenim argumentom vezanim za odnos horora i humora, savršeno opisanim izrazom "jedno bez drugog ne mogu". Horor, dakle, kao sredstvo za pokazivanje svoje ideje, koristi, već navedene, metafore, analogije i alegorije, ali i ironiju, cinizam, i naravno, grotesku i apsurd. 

 

Horor je svestan svoje, na prvi pogled, otuđenosti od realnog sveta, pa je prinuđen da stilizuje, nasilno i preterano menjajući objekat obrade. Stoga se neretko zalazi u apsurd i grotesku, sa tim svetim ciljem pokazivanja onoga što kreator dela želi reći. Uzmimo primer: ima li boljeg načina da se prikaže sasvim čest strah od roditeljstva nego stvaranjem kafkijanski karikiranog, mračnog i deprimirajućeg sveta u kom je ljubavni par prinuđen da odgaja komično deformisano neljudsko odojče? 

 

Datim primerom iz gorepomenutog filma "Eraserhead" želim reći da je i više nego jasno da u pitanju metafora gurnuta u apsurd: prilično je razumljivo da nije u pitanju strah od dobijanja zombifikovane spodobe umesto pravog deteta, nego strah od stvaranja novog života, od strane mladih ljudi, na ovom, samom po sebi jezivom mestu, planeti Zemlji.

 

Naveo sam samo jedan primer, i da ne bih otišao u digresiju, neću ih navoditi još. Ipak, cilj teksta jeste nešto drugo. Apsurd smo, dakle, u hororu opravdali. Ali, gde se on nalazi u humoru? 

 

Čini mi se da je na ovo pitanje mnogo lakše odgovoriti. Apsurd i groteska su jedne od apsolutno ključnih komponenti svakog žanra zasnovanog na humoru, poput komedije, ironije ili satire. Odlazak u apsurd je, sam po sebi, humorističan, jer sama pojava preterivanja, bilo ona idejno angažovana ili larpurlartistički provokativna, neretko odlazi u polje zabave, neočekivanosti, intrigantnosti, kreativnosti... Sve što spada pod osnove humora. 

 

Primer, ovoga puta iz treće sezone "Twin Peaks-a" (ponovo Linč, ne zamerajte), bez većih spojlera: Jedan od glavnih likova (čije ime ipak jeste spojler) odlazi da razgovara sa drugim bitnim likom, kojeg je u prethodnom pojavljivanju otelotvorio Dejvid Bouvi. Međutim, sada nema Bouvija, čak ni osobe: taj bitan lik je pretvoren u metalnu kantu sa umećem govora. Dobro ste pročitali. Iako ta scena nema komičan karakter, sama po sebi biva smešna jer je apsurdna i jer otvara toliko pitanja na koje čovek ne može dati logičan odgovor. 

 

Još jedan primer, čisto radi dodatnog utvrđivanja pozicije apsurda u humoru, bila bi epizoda iz animiranog programa "Sunđer Bob Kockalone", u kojoj se glavni likovi, izgubljeni u nedođiji, vrate u grad, vozeći najobičniju džinovsku stenu. Takvo upotrebljavanje apsurda urnebesno je zbog tempiranosti, parodirajući pojavu "boga iz mašine", kao i zbog preterano emotivnih i dijametralno suprotnih reakcija likova.

 

Smatram da je jasno razjašnjena pojava ovih momenata u pojmovima o kojima je reč u ovom tekstu. Stoga, smatram i da je jasno zašto i kako se oni, neretko, pojavljuju na istom mestu. Kao što horor i humor ne isključuju apsurd i grotesku, tako ni apsurd i groteska ne isključuju horor i humor.

 

Primer bi bila, recimo, Kamijeva priča o Sizifu, koji je osuđen, od strane bogova, na surovo strašnu i večnu kaznu, guranje kamena na vrh planine, koji će se uvek otkotrljati ponovo na dno. Međutim, obrt nastaje kada Kami tvrdi da je, uprkos takvom drakonskom tretmanu, Sizif zapravo srećan i nalazi sreću u tome što sada jeste njegov život. Time čini već apsurdnu ideju (večno guranje kamena na vrh planine) još apsurdnijom i iznenadnijom, ali ipak setno razumljivom i mračno humorističnom. Svet jeste brutalno mesto, stoga se sa Sizifom povezuje svako ko se nepokolebljivo bori sa problemima koji bivaju bačeni na njega. Oni će da traju koliko i život, pa ostaje samo da budu prihvaćeni i savladavani. 

 

Reklo bi se da je ovo dovoljan razlog da se u isti koš stave oba pojma. Ali, simbioza ta dva žanra ne prestaje kod zajedničkih korena. Oni nisu dovoljni da budu jedini snažan argument za potvrdu značaja i nezanemarljivosti humora u žanru horora. Da bi se došlo do konačnog odgovora, jednostavno se mora ponovo pomenuti jedna sintagma koju smatram karakternom crtom koju svi umetnici imaju: larpurlartistička provokativnost. Ona predstavlja jednu prezanimljivu pojavu u umetničkom svetu.

 

Šta bi, u suštini, bila larpurlartistička provokativnost? Mislim da naziv (koji sam sam smislio, ne zamerajte) dovoljno govori. To bi bio onaj momenat kada stvaralac dela, ničim izazvan, počne terati šegu sa uživaocem dela, skoro ga sadistički nervirati, frustrati i terati na reakciju. Naravno, ceo ovaj poduhvat može ostaviti neiskusnog i površnog konzumenta umetničkog rada vidno povređenim i besnim, ali ne i nekoga ko je svestan toga da umetničko delo mora biti živ proizvod koji je u interakciji sa njegovim uživaocem i njegovim kreatorom. Ovo važi u svim pravcima tog odnosa. 

 

I kao što važi u svim pravcima, važi i u svim žanrovima i sprovodi se na različite načine. Može se raspravljati oko toga da li je opravdano preterano maltretirati publiku, tako da izgovor imaju samo oni koji to rade sa umećem i ukusom. Tada, umesto frustracije, i stvaralac i uživalac zajedno posmatraju dekonstrukciju nečega što neko bez hrabrosti ne bi ni smeo dotaći. Međutim, kada, kako i zašto se to dešava u hororu i kakve veze humor ima sa tim? 

 

Još gore sam pomenuo da horor mora biti svestan sebe i svojih ograničenja. Horor dela će, u očima mase, zauvek ostati neshvaćena, ali ono mora zadržati određenu količinu bunta i potrebe da se dokaže kao kvalitetno i u očima ljubitelja žanra. Stoga, iskusni i dobri sočinitelji rado primenjuju razne sisteme manipulacije i osvežavaju žanr, neretko izvrćući konvencije naopačke. Neretka je, naravno, i upotreba provokacija, u cilju aktivacije pažnje i moždanih vijuga onoga ko je odlučio da bude saučesnik u ljubavnom trouglu "kreator - delo - posmatrač".

 

A sama ta pojava provokacije postaje humoristična i kao finalni produkt i kao deo procesa u kom se pojavljuje. Setite se samo fon Trirovih komentara da je vrištao od smeha dok je snimao urnebesno melodramatične scene filma "Breaking the Waves" (Digresija: FDU ovaj film drži u obaveznoj literaturi za pripremu prijemnog, odsek režija. Sumnjam da bi njihova reakcija bila pozitivna kada bi neko ko iskušava njihovo strpljenje izjavio, sa potpunim pravom, da je u pitanju zapravo vrhunska crna komedija i da je jedan od najboljih primera baš ovoga što je tema prethodnih par pasusa.), ili Linčovog tvrdoglavog "trolovanja" publike sa filmom "Inland Empire" i pomenutom trećom sezone serije "Twin Peaks".Baš takav tip humora, koji praktikuju skoro svi veliki kreatori (Hercog sa izmišljanjem "činjenica" za svoje dokumentarce, Kronenberg sa otkačeno napadnim veneričnim hororom, Fuler sa divnom samosvesnom pretencioznošću serije "Hannibal", to name a few), zapravo unosi život i šarm u nešto što, samo po sebi, i nije toliko lako oživeti i voleti. 

 

I ovime se vraćam na tezu rečenu još u početnim pasusima ovog teksta: Humor je jedan od ključnih elemenata koji "drugu stranu", gorku, strašnu, odbojnu, čini privlačnom i šarmantnom. Horor je umro onog momenta kada je postao suviše ozbiljan, angažovan i udaljen od ostalih učesnika stvaranja. Humor, naravno, nije niti jedini, niti obavezan, sastavni deo svakog dobrog horora, ali njegovu svrhu, i svrhu ostalih bitnih elemenata u činjenju živog, prirodnog dela, ne smemo zanemariti. Onog momenta kada to učinimo, ubijamo umetnost.