Viktor Tanasković

1. The Master (2012)  
2. Posetitel muzeya (1989) 
3. Značaj Humora u Hororu  
4. Pohvala Dokumentarnom Filmu
   

Yunhui-ege / Moonlit Winter (2019)

 

Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Dae Hyung Lim
Glumci: Kim Hee-ae, Yūko Nakamura, Kim So-hye...

Priča:
Yoon Hee živi sa svojom ćerkom tinejdžerkom Sae-Bom. Jednog zimskog dana ona dobija pismo iz Japana. Sae-Bom slučajno čita to pismo i saznaje o prvoj ljubavi svoje majke, o kojoj joj ona nikada nije pričala.

Moj osvrt:
Ovaj film u principu ne radi ništa loše. Problem je u tome što je generalno jako siromašan sadržajem. Svega ima tu, sjajne atmosfere, odlične glume, dobrih emocija ali je to sveukupno ostalo nedorečeno, neiskorišćeno i na kraju se nije isplatilo. Nemam neki osećaj razočaranosti. Pre svega preovladava izneverenost jer postojali su svi preduslovi da ovo bude prelepa drama. 

 

Ono gde filmu možemo dati desetku je atmosfera. Spor ritam, lagana muzika, tišina, šuštanje snega i sjajna naracija. Film izvlači maksimum iz osećanja melanholije. U prvih nekoliko minuta ćete mu dati ruku i reći "tvoj(a) sam". No kako film odmiče, shvatićete da je to samo jedna lagana šetnja sa jako malo priče i otkrivanja. 

 

U filmu imamo šest likova. Nisu svi sa svima u odnosima ali iskreno, jedva sam čekao svaku interakciju među njima. I kada do tih interakcija dođe, emocije ili njihovo skrivanje su očigledne. Oooo da. Ponovo je jasno kao dan da ovaj film lako može da trijumfuje. Odlično je postavio figure na tablu. Mat je izvestan. Ali jebigica, igrač je malo zadremao pa mu je pat više nego prihvatljiva situacija.

 

U čemu je problem? U odsustvu interakcija ili njihovom neiskorišćenošću. Likovi su dragi, opipljivi, ljudski i nekako jedva čekate bilo kakvu komunikaciju, bilo šta što izađe iz njihovih usta može biti neprocenjivo. Kao što rekoh, film ima sve uslove da uspe. Sve što treba je da spoji ove likove u bilo kakvim situacijama i da im da malo dijaloga. Ali film to ili ne radi ili radi na tako antiklimaktičan način da je to neverovatno. Zamislite npr film u kom od samog početka čekate da se dvoje sretnu, nebitan razlog. I zamislite da se u jednom momentu sretnu i kažu jedno drugom "e, šta ima". Ili počnu da pričaju o kursu kanadskog dolara u Azerbejdžanu. Zaštooo? Imaš sjajnu emociju, sjajne likove, odlično odglumljene, atmosfera ti je da padneš na dupe i kada treba da poentiraš, odustaneš. 

 

Ko ne voli spor razvoj priče, verovatno mu ovo neće tako lako pasti. Recimo "Roma" film je bio jako težak za gledati zbog toga. Moonlit Winter nije baš toliko težak pre svega zbog kvaliteta kojim nas kupi na početku. Ali ono što Roma radi a ovaj film ne je to neko građenje priče i likova tako da kada dođemo do oslobađanja emocija, budemo svesni šta smo gledali. Kada se na kraju "Rome" Kleo na plaži sruši u suzama, nekako osetimo njenu tragediju i opipljivost ovog lika. Moonlight Winter igra na kartu "zabranjene ljubavi" a to je u današnje vreme preslabo. Od cele priče dvoje glavnih aktera imamo dva pisma sa jako malo sadržaja i to je to. 

 

Kao što rekoh, Roma nas stavlja u gomilu situacija i na kraju kada prište emocije sve je jasno i razoružani smo. Moonlit Winter nam samo ostavlja prostor da nagađamo. Vidi se neko "nedostajanje" i to je odlično. Glumice na perfektan način dočaravaju to neko stanje uma. No mi ne dobijamo ništa više od toga. Ne znamo šta se dešavalo u njihovim životima i kako su se zavolele ili razdvojile. Jako malo sadržaja tu dobijamo. Jako malo materijala iz kojeg bi zaključili koliko je ta ljubav velika ili živa. Mi to samo pretpostavljamo dok se film oslanja na sjajnu glumu. 

 

No u svemu ovome ima jedna prelepa scena. Znate onaj osećaj kada previše zadržavate emocije i kada vas ni iz čega okine i one krenu da se prosipaju. Braćo i sestre, uz jedan zagrljaj ovde i ja umalo ne pustih suzu. Iako nam se ništa posebno ne govori, glumački talenat sjajne Juko Nakamure ovde eksplodira. To mogu samo veliki majstori. Uvek volim da pomenem scenu iz The Diving Bell and the Butterfly i pokrete velikog Max Von Sydow-a kada glumi oca koji telefonom priča sa sinom koji je doživeo nesreću. Ili recimo u filmu Philadelphia, pogled beznađa Tom Henksa kada izađe iz advokatske kancelarije. Ovo je jedan takav momenat. 

 

Uprkos sporijem ritmu, uprkos nedorečenost, uprkos neiskorišćenosti svega dobrog što je film doneo, ne mogu da kažem da ovo nije vredno gledanja. Pre svega atmosfera nešto u čemu sam jako uživao. Glumačka ekipa na čelu sa pomenutom Juko Nakamurom drži čas kako treba glumiti. Likovi su takvi da bih zagrlio svakog od njih. Film uspeva da probudi emociju i održi je celim trajanjem. Još dve snažne scene su bile potrebne da ovo bude film koji bih obožavao i gledao iznova. Ovako mi ostaje da žalim za propuštenim.

Zanimljivosti:
Film je imao jako mali budžet i snimanje je moralo biti jako brzo završeno. Sneg u Saporou je to značajno otežao ali film je uz korejsku ekipu imao i onu iz Japana koja je, uprkos tenzijama između ove dve države, pružila ogromnu pomoć snimanju. 

Naj scena:

 Zagrljaj

Moja ocena: 7/10

Andrej Rubljov (1966) – umetnost i religija

 

     

 Boris Tiosavljević

     Kao jedan od najuticajnijih ruskih/sovjetskih filmografa, Anrej Tarkovski je neko koga ne treba posebno predstavljati iako verovatno nije preterano popularan među mlađim generacijama. Njegovi filmovi su vizuelna poezija koju karakterišu dugi kadrovi koji sa lakoćom prevazilaze duge kadrove recimo Serđa Leonea. Teme kojima se bavi kako u ovom tako i u ostalim ostvarenjima su umetnost i umetnička sloboda, naročito pod represivnim, diktatorskim režimom, politika, religija, kao i sprega ova dva sveta. I upravo su u ovom filmu religijski motivi značajno naglašeni, predstavljajući religiju kao značajnu sponu u identitetu ruske države i nacije. Ovo je za vreme kada je film sniman bilo nečuveno. Nakon umetnički liberalnog perioda koji je završen dolaskom Statljina na vlast, nastupa period represije i cenzure kada su snimani isključivo propagandni filmovi. Kao zvanično ateistička država, Sovjetski savez nije bio pogodno tle za filmove koji su prikazivali religiju ne samo u pozitivnom svetlu, već i kao esencijalni deo ruske istorije i kulture. I tako je ostalo sve do 50ih i ranih 60ih, što je bio period vladavine Nikite Hruščova, obeležen znatno liberalnijom politikom koja je umetnicima omogućila veću slobodu izražavanja. Međutim, kada je Hruščov osetio da su oni ipak dali sebi „previše“ slobode u kritici države, ona im još jednom biva oduzeta. Ovo je razlog zašto film nije prikazivan u Rusiji do kasnih 80ih dok je evropska publika prvi put mogla da ga gleda još u godini produkcije, na Kanskom festivalu.

     Andrej Rubljov je bio jedan od najznačajnijih ruskih srednjovekovnih ikonopisaca i umetnika uopšte. Međutim, kako je sačuvano malo zapisa o njegovom životu, Tarkovski je sebi dozvolio veću umetničku slobodu u kreiranju njegove filmske verzije. Ovo, naizgled ograničenje, navelo ga je da zapravo odbaci klasične kanone filmske kompozicije i glavnog lika samo povremeno predstavi kao protagonistu, a češće kao pukog svedoka dešavanja koja su u centru pažnje ili da ga čak i potpuno odstrani iz određenog dela filma. Ovo je urađeno iz više razloga. Jedan je što se time naglašava da fokus i nije na Rubljovu već na svim ostalim gorepomenutim temama i da je jedan čovek samo izgovor kako bismo mogli da se upustimo u istraživanje socio-političko-religijskih aspekata života u Rusiji s početka 15. veka. Drugi razlog je što Andrej Rubljov na metaforičkom nivou povezuje celine filma. Iako je on podeljen na 8 poglavlja, ako bismo umetnike uzeli kao predstavnike celina ovog filma, onda se može reći da ih on ima tri. Prva je sam početak filma i deo koji svi obično odmah zaborave jer ne deluje logički povezan sa ostatkom. Ovaj deo može da se u metaforičkom smislu shvati kao prošlost i čovek koji leti rudimentiranim balonom je i sam umetnik, vizionar, drugačiji od ostalih i on ostvaruje svoju životnu aspiraciju o (umetničkoj) slobodi kada se poput ptice balonom vine u nebo. Sadašnjost predstavlja sam Rubljov dok je budućnost oličena u mladom Boriski, koji nakon očeve smrti nastavlja posao izrade zvona. Ljudima sa ovog podneblja nije teško da razumeju značaj i simboliku zvona u pravoslavlju te i u samom filmu. Treći razlog je i najočigledniji – Rubljov je metafora za umetnika u (ruskom) društvu uopšte. Umetnost, kao i religija, na svoj način pomaže ljudima da nađu mir i utehu u teškim vremenima, a ovaj, obeležen čestim napadima Mongola odnosno Tatara, je svakako bio jedan od težih i mračnijih. To je upravo ono što Rubljova čini idealnim simbolom svetlosti takvog razdoblja – on je i umetnik i pobožan čovek.

     Međutim, i njegova vera u Boga ima svoje limite i on uskoro počinje da je preispituje, suočen sa grehom ljudi oko sebe i sumnjom da li uopšte ima moć da utiče na tolike ljude. Ovo se ogleda i u drugim likovima.  Kada Kiril napusti selo i slikanje ikona ljut na boga što mu nije dao talenat da slika, pas ga prati ali ga Kiril odmah ubija. Ova scena deluje konfuzno, ali ako psa shvatimo kao simbol vernosti, što je oduvek i bio, može se reći da Kiril na taj nači metaforički ubija svoju veru u boga.

     Tarkovski nam u startu daje neke vizuelne naznake da će staza kojom Rubljov korača biti duga i trnovita. Vidimo čoveka čije je telo (tačnije noge) prekriveno mravima, što je simbol truljenja, raspada, propadanja. Ubrzo vidimo i zmiju u vodi, koja u sveopštem religijskom kontekstu treba da evocira zmiju iz rajskog vrta koja je iskušavala Adama i Evu. Nemogućnost Rubljova da stvara umetnost kojom bi širio reč božju reflektuje i njegovu veru u boga koja zamire. Razlog tome nije samo greh kao takav već i njegova nemogućnost da ga definiše. Da li je počinjeno delo greh u božjim očima, ili samo u očima njegove religije? Da li će taj greh rasrditi Boga? Ili Čoveka? I kako da se takav grešnik iskupi? I pred kim? Pred Bogom ili Čovekom? Takođe, Rubljov vidi i nesklad između onoga što smatra grehom i onoga za šta Crkva kaže da je greh. Zašto je licemerna i okrutna prema grešnima i odbija da im pruži utehu i oproštaj? Da li su mračna vremena posledica bezbožnosti?

     Film daje mnogo scena u kojima se priroda greha preispituje. Kada lakrdijaš ismeva Državu i Boga, neko iz krčme obaveštava vlast i ubrzo dolaze vojnici koji ga muče i odvode. Koga je on uvredio – Čoveka ili Boga? Da li je uopšte moguće tako lako uvrediti Boga? Na kraju krajeva, zar ne bi trebalo da je Bog iznad toga? U jednoj sceni se osoba, pretpostavljamo, osuđena za neki zločin, stavlja na točak za mučenje. Da li je njegov zločin greh ili je greh i mučiti ga? Da li ovo prvo opravdava ovo drugo? Scena u kojoj se rekreira Hristovo raspeće zapravo i daje odgovor na ovo pitanje tvrdnjom Rubljova da su ljudi koji su ga razapeli to uradili po Božjoj zapovesti što ih abolira od greha.

     Rubljov odbija da naslika biblijsku scenu koja predstavlja Strašni sud jer želi da ohrabri i motiviše ljude da veruju, a ne da ih strahom primora na to. Ovo predstavlja srž konflikta koje se vodi u njegovom umu – on želi da širi reč Božju, ali se sa druge strane boji jer ljudi tu istu reč s lakoćom zloupotrebljavaju. Ako ovo znači da čovek nije dorastao zadatku širenja vere, onda je taj posao, po Rubljovu, uzaludan. Kada spašava mladu devojku tako što ubija vojnika koji ju je zgrabio, Rubljev se, u pokušaju da se iskupi, odriče svog rada i zavetuje na ćutanje. U kontekstu filma i religijske teme kojom se bavi, svakako je bitno da li je njegovo iskupljenje uspešno i da li će ga Bog za to nagraditi. Ako se napravi paralela između njegovog umetničkog rada i njegove religioznosti, odgovor je svakako potvrdan. Kao i u svom odnosu prema religiji, i u umetnosti on stvara, ima period sumnje i iskušenja, ali ipak poslednji kadrovi, koji su u boji, pokazuju njegova do danas preživela dela, te vidimo da on kroz njih večno živi i da mu je to nagrada. Slično se, pretpostavljam, može reći i za samog Tarkovskog. Stvarao je umetnost u vreme velike represije, trpeo posledice zbog toga, ali i dan danas živi kroz nju.

The First Great Train Robbery / The Great Train Robbery (1978)

 

Kod nas nazvan: Velika pljačka voza
Žanr: Avantura | Krimi | Drama | Triler
Režija: Michael Crichton
Glumci: Sean Connery, Donald Sutherland, Lesley-Anne Down

Priča:
Engleska, 1850. Prekaljeni pljačkaš želi da opljačka voz koji prevozi pošiljku zlata. Obezbeđenje je veoma jako i sve to izgleda kao nemoguća misija. No on ima plan i pravu ekipu da to izvede.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, ovo je jedan skriveni dragulj od filma. Ne kažem da je ovo nešto što će vam se urezati u pamćenje. Ne ne. Ovaj film ne pokušava da priča neku veliku priču, da nam deli lekcije i donese neku dramu. Ovaj film pokušava ali i te kako uspeva da bude opasno zabavan. Postoje filmovi koje praviš isključivo zbog zabave. E ovo je genijalan primer kako takav film treba da izgleda. No, čudi me da nisam ranije čuo za ovo. Zašto film nije toliko cenjen? Učinio sam ono što retko činim i pročitao rivjue na imdb-u. Imao sam šta pročitati. Neke kritike možda i stoje ali većina kritika su takve besmislice i sada hoću da se rvem sa tim. 

 

Ok, ovo nije Oceans Eleven. Ne, nisam dobro počeo. Ne mislim na kvalitet filma. Oceans Eleven jeste dopadljiv ali vazda precenjen film. Ovo je za mene zabavnije i bolje. Kada kažem da nije Oceans Eleven, nemamo toliko kompleksan problem gde moramo da izmišljamo nemoguća rešenja kako bi pljačka uspela. Ovo je realističnije ali nipošto ne nedostaje izazova. Pljačka voza u viktorijansko doba bez pomoći tehnologije, brzih automobila, nekog velikog alata gde moraš da razmišljaš, snalaziš se i budeš efikasan. Meni je ovo znatno primamljivije. 

 

Kad smo kod tog Viktorijanskog doba, film ga je preneo sjajno. Preneo je one romantične segmente ali dodao neke svoje začine (malo kasnije o tome), preneo je i onu mračnu stranu (trebalo je nešto više) gde možete komotno ubaciti priču o čuvenom Trboseku. Složićete se da nimo imali priliku da gledamo filmove ove tematike smeštene u to doba. 

 

Sama pljačka je inspirisana stvarnim događajima ali ne tražite paralele. Taj stvarni događaj je samo inspiracija. Zlato koje treba opljačkati je namenjeno britanskim vojnicima. I sada bi pljačkaši trebali biti zlikovci zar ne? O ne. Kako je filmu onda uspelo da nas natera da zauzmemo stranu pljačkaša? Jednostavno. Likovi koje treba prevariti su isti oni koje vidimo u Vatrenim Kočijama, ljigavci koji misle da su iznad svih. Dobro, u pomenutom klasiku je valjda to trebalo biti ok. Sa druge strane nam stave Konerija, Saterlenda i Lesli-En Daun maksimalno iskoristivši njihove talente i harizmu. Izbor je lak. 

 

Pomenuo sam već začin koji je dodat tom viktorijanskom dobu i tu je već prva stvar gde dolazi do mog neslaganja sa opšteprihvaćenim mišljenjem o ovom filmu. Braćo i sestre, ovaj dijalog je suvo zlato. Toliko je dvosmislenosti, toliko igara reči, toliko skrivenih poruka koje nas ili nasmeju ili pred nas stave toliko pitanja i opcija da imam utisak da je neko sedeo i temeljno smišljao svaku prokletu izgovorenu reč u filmu. Smejao sam se neuporedivo više nego u većini novih komedija koje sam gledao. Ako dobro vladate engleskim, mogu samo da kažem da ćete uživati u onom što čujete. Naravno, ovako talentovana trojka je sve to začinila na najbolji mogući način. Znate već Konerija u Bondu. Kada god nešto izgovori sa osmehom znate da je to memorabilna rečenica. Ovo je Bond u viktorijansko doba. 

 

Najveća kritika ovog filma je da je dosadan i da se dugo čeka na tu pljačku voza. To sam pročitao u najviše prikaza i iskreno nisam mogao da verujem da je to neko napisao. Da bi se opljačkao voz, likovi moraju doći do tri ključa. Što znači da moraju na neki način da izvedu prevare i pljačke da bi došli do tih ključeva. Svaka od tri pljačke je neprocenjiva. Nije prekomplikovana ali svaka od njih je tražila analizu i detaljno planiranje. Scena u kojoj uvežbavaju samu pljačku je vrhunska. Ja sam uživao u svakom momentu te tri pljačke i to toliko da kad je došlo do pljačke voza, nisam ni bio toliko zagrejan da vidim šta će sada izvesti. Sve dotle mi je bilo sjajno tako da ne moram da imam mega klimaks. Ali dobro, za te likove što im je dosadno, premotajte Space Jam na kraj - Džordan daje odlučujući koš sa pola terena. Nemojte se mučiti da gledate film. I da, nikako ne gledajte Bekstvo iz Šošenka. Čoveku bre treba bre dva sata da pobegne iz zatvora. Premotajte 2 sata filma da vidite da je izašao. Nema ovde sporih i dosadnih delova filma. Kako reče veliki Lemi, "The Chase is better than the catch". 

 

Ovaj film drži predavanje kako iskoristiti talentovane glumce i kako svakom dati ulogu tako da je bitan šraf i zabavan lik. Uzmimo Oceans Eleven recimo. Ta ekipa je simpatična ali tu postoji par favorita. Ostali su tu da ispune formu. Ako mislite da nisam u pravu, pitaću vas o koliko njih možete snimiti zaseban film? Ovde bih gledao film o bilo kom od ovo troje. Čak mi je krivo što još nisu dali više detalja o njima, što se još nisu igrali i dali nam i duži rasplet. Ne samo da su dozvolili glumcima da iskažu svoj talenat što ćete videti u brojnim scenama koje će delovati kao da zapravo vežbaju uloge i relaksirano improvizuju, već su svakom liku dali vreme i jedinstvenosti takve da ćete se zaljubiti u njih. 

 

Zašto je sve to dobro? Recimo Saterlendov lik upoznajemo kao uspešnog džeparoša koji ima dobru ekipu. No kada vidimo njegov talenat u pljačkanju, onda se zapitamo da li je on samo običan džeparoš ili nešto više? Koja je njegova tajna kada mu ovakve stvari polaze za rukom. Film daje šansu da se o njemu priča naširoko ali to ne radi.  Lik koji tumači Lesli-En Daun je prelepa dama koja nosi veliku misteriju sa sobom. Savršeno glumi svaku ulogu u koju je stave i vidi se ta romantična povezanost sa likom koji tumači Koneri. I tu nam golicaju maštu šta će biti. I tu nas zainteresuju više za istoriju ovog lika ali ne dobijamo ni to. I na kraju Konerijev lik oko koga je čini se uloženo najviše truda. On je tek velika zagonetka. Nešto kao Istvudov lik u Dobar, Loš Zao. Nekako se čini da nije iskren i opet nam golicaju maštu sa tim kako će on da postupi na kraju. Ni to ne koriste do kraja. Čak u jednom momentu dolazimo dotle da je ovaj lik spreman na krvavu osvetu i tu sam bio malo iznenađen jer je to bio odlazak u prilično tamu stranu. Nije mi delovao kao lik koji nosi mrak sa sobom. E ovo mi je možda najkrivlje što nije razrađeno. No, sve ovo što "fali" zapravo nije mana već samo pokazatelj koliko je ovo dobro osmišljen film i koliko je još potencijala imao. 

 

Sjajan momenat filma je u finalu kada se glavnom junaku postavlja pitanje zašto se odlučio na pljačku. Ceo film nam golicaju maštu Konerijevim likom - šta će da uradi, šta mu je plan, da li postoji nešto što nam se ne govori, da li je zaista tako šarmantan ili je prevrtljivi zlikovac. I njegov odgovor na pitanje oko pljačke je nešto što izaziva salve smeha. Zašto? Zato što je neočekivan. To je ok, ali zašto bi snaga bila u neočekivanom odgovoru na takvo pitanje. Ne, braćo i sestre, snaga je u iskrenosti. Time, The Great Train Robbery pred nama kreira antiheroja u kog smo večno zaljubljeni. Konerijev talenat to iznosi na spektakularan način. 

 

Kao što rekoh, namera ovog filma je da vas zabavi i što se toga tiče, ovo je sjajno ostvarenje. Bez i jedne scene viška, bez idiotskih obrta, sa sjajno zamišljenim i odglumljenim likovima, sa sjajnim dijalogom ovo je nešto što bih mogao gledati iznova i poseduje toliko scena koje mogu rado da prepričavam. Ne bih da odajem najbolju scenu. Nek stoji samo ovako. Mogu da vam kažem da je čovek ( u ovom slučaju Saterlend) uradio najobičniju moguću stvar dva puta a da sam bukvalno plakao od smeha. Toliko je ovaj film zabavan i toliko je ova ekipa dobra. Za one kojima je nebitno sve pre kraja, koji neće da sede skoro dva sata gledajući pljačke pre one glavne, da se ne biste mučili, otkriću vam da će oni na kraju da...

Zanimljivosti:
Koneri je zaista trčao po vrhu voza i ta scena je snimana nekoliko dana. Voz je trebao da ide 35 milja na sat a Koneri se žalio da voz ide znatno brže. Ekipa koja je snimala iz helikoptera je utvrdila da je Koneri bio u pravu - voz je išao preko 55 milja na sat. Krov voza je bio posut peskom kako bi se smanjila šansa da se Koneri oklizne. Lik Clean Willy-ja je igrao jedan od najčuvenijih britanskih baletana. On sam je izveo scenu sa penjanjem koja je bila jako rizična zbog pada sa tolike visine.

 

Kako bi promovisali film, United Artists su ponudili nagradu od 10.000 dolara onome ko dokaže da su Koneri i Vili koristili statiste. Film je zasnovan na Krajtonovoj knjizi koja je inspirisana stvarnim događajima. Snimljen je tri godine posle izlaska knjige. Izraz "I'll see you in lavender." je korišćen u viktorijansko doba i značio je "see you dead".

Naj scena:

U podrumu...

Moja ocena: 8/10

Mong-ta-joo / Montage (2013)

 

Žanr: Drama | Triler
Režija: Geun-seop Jeong
Glumci: Uhm Junghwa, Kim Sang-kyung, Song Young-Chang

Priča:
Pre 15 godina, majka je izgubila svoje dete u slučaju kidnapovanja. Sličan zločin se dešava opet i ona ovog puta ne želi da dopusti da ubica izmakne zakonu.

Moj osvrt:
Gubitak deteta je najgora stvar koju jedan roditelj može da doživi. Neću o tome naširoko ovde. O tome ću za nekoliko dana kada budemo pričali o jednom potcenjenom remek delu. Samo želim da pohvalim način na koji se Montage nosi sa tim. Nema ovde gomile eksplicitnih scena koje će vam ogaditi život. Ne moraš da prigrliš takve stvari ako želiš da šokiraš. Ne moraš da pričaš patetične priče iz prošlosti i osvrćeš se konstantno na njih. Ovo što sam video ovde je mnogo manje od toga ali udara u stomak i glavu istom jačinom. Dečije patikice u majčinim rukama su sasvim dovoljna slika da vam upropasti nekoliko narednih dana. Film ima nekoliko takvih finesa. 

 

Potom se malo smirite i krene scena u kojoj neko progoni dete tako što ga prati lagano u pustoj ulici. Montage ovde drži predavanja kako napraviti napetu scenu na jednostavan način. Dok kroz oči progonitelja gledate kako to nevino stvorenje hoda, stomak vam se izvrće iznova i iznova. Ovo dolazi kao posebna vrsta mučenja a scena je neeksplicitna i jednostavna. Vratimo se na nedavno pogledani The Treatment gde smo primorani da gledamo početak dečije pornografije kako bi bili šokirani. Montage dovodi do ništa manje zgađenosti u jednoj sceni gde dete i odrasla osoba hodaju. 

 

Motage je jako dobar film ali ne mogu da kažem da je vrhunski jer mi je cela istraga pomalo klimava. Previše tragova se ispostavlja kao dobro. Npr. ubica nosi kišobran, na kišobranu piše neki tekst, ispostavi se da je taj kišobran poklon od banke i jebigica, ubica baš bude korisnik te banke. Mislim ok, ne zvuči to tako loše iako je čovek mogao pokupiti kišobran bilo gde ali kada mi previše ovakvih klimavih tragova staviš i svi navode na pravu stranu, zapitaš se kako je moguće da pre 15 godina nisu uspeli da nabodu ni jedan jedini trag koji bi rešio slučaj. 

 

Drugi problem je što sama istraga teži gomili obrta. Da se razumemo, nemam ništa protiv obrta kada su dobro napravljeni. Nećete u korejskim filmovima videti obrt radi obrta koji će dovesti do idiotskog rezultata (moram opet da pomenem The Dark Knight Rises). Tako da neki od ovih obrta prijaju pogotovu kada vidite na koji način vas je film varao. Ako obrti nisu idiotski, šta nam onda ovde smeta? Složićemo se da u tim obrtima jedan mora biti THE obrt, onaj glavni koji nas izvrne naopačke. Ako me bombarduješ sa pet obrta pre tog glavnog, taj glavni više nema takav efekat iznenađenja, zar ne. Ako mi deset puta napraviš obrt, jedanaesti put on već postaje nešto očekivano. Prevelikim korišćenjem obrta dovodiš dotle da odsustvo obrta postaje iznenađenje. 

 

Zanimljiva stvar je što bi holivudskim filmovima ovakve stvari možda i oprostio. Oni su me već navikli na idiotije pa bi ovakav film tamo bio lagano kandidat za oskara. Koreja me je navikla na masterpisove tako da njih već gledam dosta strože. Ima ovde još nekih propusta: recimo partner glavnog detektiva koji je budala i praktično ničemu ne služi ali se njegov lik prilično forsira dok u jednom momentu ne nestane iz priče i onda se zapitamo zašto on postoji. Da li je to "navlakuša" da pomislimo da je on umešan u zločin, ne bih znao ali to bi bio jeftin trik. Takođe imamo dedicu koji jedva diše ali u jednom momentu trči kao Ato Boldon. 

 

No da se vratim na dobre stvari vezane za istragu ovog slučaja. Uprkos manama koje sam naveo, istraga ide jako brzo tako da nema onog što me je nerviralo u pominjanom Treatmentu. Film me ne vuče za rukav i okreće na trideset strana odvodeći me od priče. Toliko stvari je ubačeno i ni na šta se ne čeka. Ko voli brzinu u ovakvim trilerima, uživaće svakako. Možda bih voleo da su neke scene malo više "izmuzli". Kada kažem neke, mislim na one ključne gde si mogao malo da zauzdaš događaje i obrte, pripremiš sve lagano i izudaraš me propisno. Tako da možemo slobodno reči da je dinamičnost filma na maksimumu samo što je šteta što su se neki momenti malo izgubili u moru događanja i obrta. 

 

Vidi se koliko sam slučaj znači detektivu koji radi na njemu i koliko utiče na njegov život. Taj dramski deo je jako dobro prikazan. Možda je malo klimavo što mi to sve vidimo 15 godina kasnije. Kako se film svakako igra sa vremenom, mogao je prošetati i malo u prošlost i prikazati još neku scenu sa ovim čovekom. No nema veze. Da budem iskren, volim tu dramu u kojoj vidim odnos detektiva prema slučaju i tu želim da se osvrnem na sjajni Homicide - Life on the street (kod nas preveden kao Odeljenje za ubistva). Ko je to gledao, seća se čuvenog slučaja koji je i najbolje detektive izmestio iz ravnoteže i naterao ih da prekrše zakon kako bi došli do pravde. Setimo se i dramatične scene u kojoj Bejlis traži od Pembltona da ga uhapsi. Upravo tu vidimo kako ovakve stvari utiču na život ovih ljudi i vidimo kako su i oni ljudi pre svega ljudi a tek onda detektivi. Ne bih pominjao Se7en koji je tu masterpis. Montage nije toliko dobar u ovom segmentu kao pomenuti ali svakako je pohvalno videti ovakvo nešto. 

 

Ponavljam, da je ovo nastalo u Holivudu, bilo bi prilično glorifikovano. Tako da ovu moju sedmicu uzmite sa rezervom. Ovo je sedmica kada uporedim šta sve dolazi iz Koreje. Ako ste fan trilera i misterije, ovo je nešto što morate pogledati. Jako dinamičan film, prepun dešavanja i obrta. Oni one sa "istančanijim" ukusom će svakako uživati u finesama, u snazi filma da nas zgrozi i šokira skoro bez upotrebe nasilja. U toj brzini i haosu triler je donekle sakrio vrhunsku dramu i sprečio je da zablista na najbolji mogući način. No, onaj ko ovo gleda ne razmišljajući o drami će da bude i više nego zadovoljan. Rekao sam već, ako bih birao jednu državu čije filmove bih gledao, to bi bila Južna Koreja tako da je i ovaj film samo potvrđuje da sam odabrao mudro.

Zanimljivosti:
Ovaj film je obrađen u Bolivudu (Te3n) ali je doživeo komercijalni neuspeh.

Naj scena:

Patikice...

Moja ocena: 7/10

Kelly's Heroes (1970)

 

Kod nas nazvan: Kelijevi Heroji / Kelijevi Junaci
Žanr: Avantura | Komedija | Ratni
Režija: Brian G. Hutton
Glumci: Clint Eastwood, Telly Savalas, Don Rickles

Priča:
Grupa Američkih vojnika ide iza neprijateljskih linija kako bi se dokopala tajne zalihe blaga koje je u rukama Nacista.

Moj osvrt:
Kada pogledaš glumačku ekipu, lako je odlučiti se za ovaj film. Kada pogledaš tematiku još nema se šta čekati. Pljačka banke iza neprijateljskih linija, Istvud, Savalas, Saterlend, šta tu ima da se misli. Na to, režiser je čova koji nam je doneo sjajni Where Eagles Dare. Uzmi iglu, ubodi me u venu i odvrni lagano da teče. Da li je prijalo? Hmmm recimo da jeste. Da li je ispunilo očekivanja? I ne baš. Očekivao sam više. Pričaću uglavnom o problemima ali imajte u vidu da je ovo jako zabavan film. Neću puno o pozitivnim stvarima jer i sami možete zaključiti koje su one. 

 

Ubedljivo najveći problem u filmu je neozbiljnost. Ok, ovo jeste komedija ali nije samo komedija. Da je totalna sprdnja, ne bi bilo problema. Ali ovaj film ne pokušava da bude potpuna sprdnja. On želi da budemo svesni žrtve i izgubljenog života. Problem je što su konstantnom vedrinom zanemarili taj dramski momenat, prilično ublažili užase rata i onda kada neko konačno nastrada, odreagujemo sa "meh" i idemo dalje. Nema onog momenta tragedije koji nas opasulji. Recimo i "Veliko Bekstvo" je imalo taj vedriji ton i pomalo neozbiljnosti ali kada udari, udara kako treba jer je drama bila na dobrom nivou. 

 

Zašto fali drame? Zato što nemamo jači upliv u likove. Kada imaš ovakve glumčine, treba ti jako malo detalja o njihovom životu, navikama, delima. Ovde su se igrali samo fasadom. Istvudov lik je tihi odmetnik kao i u onim starim vesternima, Savalasov je onaj standardni narednik koji mnogo viče ali jako je poštovan i voli svoje vojnike, Saterlendov lik je ona standardna budala. Ok, to je dobar nacrt za početak. Daj mi nešto više. Kako? Daj mi momenat koji će da ovog smirenog učini glasnim ili rasplače, daj mi momenat u kom će narednik da bude nečim poražen, daj mi momenat u kom će budala da bude pogođena tragedijom ili nastupi ozbiljno. Ništa. Sve je jako jednodimenzionalno. Ovo ne predstavlja problem za komediju jer ovaj film i jeste vrhunska komedija. Ono što ovom filmu manjka je malo drame i mnogo ratne realnosti. 

 

Mislite da zakeram i da tražim previše? Naravno da ne tražim. Evo pogledajte Inglorious Basterds. Imamo šale od kojih se slatko nasmejemo, zar ne. Bred Pitovo "Signore" je dovoljno da izmami osmeh na licu. Hajde da prošetamo onda u drugi momenat tog filma i vratimo se na Landino ispitivanje sa početka filma. Ja sam se preznojio. Zašto? Zato što je Landa jebeno zlo od koga se plašiš, zato što se plašiš za život običnog čoveka. Ne smatram taj film ništa boljim od ovoga ali mešavinu komedije i rata je doneo na znatno bolji način. Upravo zato si ovde morao da doneseš običnog čoveka iza te maske koju serviraš. 

 

Već ste naslutili sledeći problem iz pasusa gore. Pomenuh da je Landa zlo kojeg se plašiš. Ovde su Nemci bezopasniji od nevremena. Pričamo o vojsci koja je u jednom momentu samouvereno krenula da osvoji sve što može i krenula je to jako uspešno da radi. Sigurno postoji jak razlog zašto im je to uspevalo zar ne? Ovde od toga nema ništa. Nemci skoro nikog nisu ubili ceo ovaj film. Nemci su velika opasnost od kojih heroji beže početkom filma ali posle se lagano ušetaju u njihove linije i počiste ih gde god ih vide. Priča se o tenkovima koji su skoro neuništivi - ti isti tenkovi skoro ništa ne urade u odsudnoj borbi. I onda se sve ovo svede na "igramo se rata" što može da bude ok samo u čistokrvnoj komediji što, rekosmo već, ovaj film nije. 

 

Možda je ova nesposobnost Nemaca donekle ublažena ništa manjom nesposobnošću druge strane, prvenstveno vrha komande. Vojska naših heroja zapravo najveće nepriatelje ima u svojoj strani. Bombardovanja i vazdušni napadi koje jedva prežive dolaze od iste strane što naravno kod gledaoca izaziva salve smeha. Onaj momenat u kom misliš da je plan totano upropašten i skapiraš da je upropašten od strane kojoj pripadaju naši heroji je sa strane komedije neprocenjiv. A tek kada vidite suludi vrh komande koji nema pojma ni o čemu, zapitate se zašto se film i trudio biti ozbiljan uopšte. O Kelijevim Herojima kao komediji ne bih trošio reči. Slatko sam se smejao skoro svakoj sceni. Vidi se da postoji hemija među glumcima tako da su komične scene došle prirodno. Tu imam samo reči hvale. 

 

Zapravo jedina stvar koju mogu da zamerim filmu sa te komične strane je preterivanje sa Saterlendovim likom. Ok, on je posveta hipi pokretu ali šta ta posveta traži u filmu čija priča se odvija u drugom svetskom ratu. Cela njegova jedinica su hipiji. Sa jedne strane Saterlend je mega talentovan kada treba da donese blesav lik na filmsko platno. Ali samo malo ozbiljnosti da su mu dali, mislim da bi ovo bilo znatno efektnije. Ako je već odličan vojnik, ako ima jedinicu koja je jako sposobna i bespogovorno ga sluša, mogli su nam dati jasnije razloge zašto je to tako. On je samo vesela budala ovde koja donosi salve smeha a mogao je biti mnogo, mnogo više. 

 

Još jedna stvar mi je ovde zanimljiva - zlato kao motiv. Ok, svi žele da se obogate ali pazite, ovi ljudi su već u ratu i razikuju glavu. Ovo im je šansa da urade nešto za sebe. To je sjajan zaokret kada se ima u vidu koliko nekada filmovi prosipaju tu famu oko heroja a neretko se i proseravaju. Uzmimo Spasavanje Redova Rajana u razmatranje. To je sjajan film. Ali ideja da žrtvuješ ceo vod i šalješ ga u samoubilačku misiju da bi vratio jednog momka zato što je njegova majka izgubila nekoliko njih jako smrdi na patetiku. Zašto? Ako uzmemo da je preko 16 miliona amerikanaca učestvovalo u drugom svetskom ratu, da je preko 400.000 ubijeno, da li je moguće da je ovo jedina majka sa takvom situacijom? Zašto bi onda ovo zlato bilo dobro kao motiv? Pogledajmo sa strane i recimo da ne znamo zašto ova vojska prodire u neprijateljske linije. Videćemo odred koji čisti sve pred sobom što izgleda kao opako herojski čin. Zar je onda bitan povod? Mislim da se film odlično igra sa ovim. 

 

Iako sam kritikovao film, iako je previše neozbiljan, iako je na početku prilično razvučen, iako nije doneo naročito sjajnu dramu, on je opasno zabavan i kao komedija ima jako veliki kvalitet. Budimo realni, sa ovakvom ekipom glumaca morao bi da budeš teški balvan da napraviš loš film. Neko kao Tarantino bi ovde verovatno izvukao maksimum iz priče i likova ali druga je to era. Možda nisam dobio ono što sam očekivao ali je ovo sasvim dovoljno zabavan film da bih uvek rado ponovio neke od scena pa zašto ne i reprizirao ga. Ne mora da bude sve tako mračno. Why don't we knock it off with them negative waves.

Zanimljivosti:
Saterlend se toliko prehladio tokom snimanja da je poslao supruzi telegram da hitno dođe ali ju je upozorio da će on verovatno biti mrtav kada ona stigne. Film je sniman u Jugoslaviji zato što je Jugoslovenska vojska još uvek imala veliki broj Šerman tenkova. 1990 grupa entuzijasta je želela da napravi model grada potpuno isti kao u završnoj borbi u filmu. Toliko su bili predani poslu da su otputovali u Vizinadu (Hrvatska) i iznajmili helikopter kako bi imali bolji uvid u izgled grada. Hrvatska policija ih je uhapsila i optužila da su strani špijuni ali su pušteni nešto kasnije.

Naj scena:

Odlična posveta vesternima

Moja ocena: 7/10

Re-Animator (1985)

 

 Žanr: Komedija | Horor | Naučna Fantastika
Režija: Stuart Gordon
Glumci: Jeffrey Combs, Bruce Abbott, Barbara Crampton...

Priča:
Kada pomalo čudan student stigne u kampus, počinju bizarni eksperimenti sa oživljavanjem mrtvog tkiva.

Moj osvrt:
Ako bih birao jedan žanr koji mi najmanje leži to bi bila horor-komedija. Za mene su to najiskrenije dva teško spojiva žanra. Ima tu bisera koje volim pogledati ali uglavnom ostanem ravnodušan prema smešno-strašnim filmovima. Retko koja horor-komedija ima dobar balans između žanrova. Desi se da gledam film i uvuče me u horor atmosferu i onda krene drugom stranom gde odmah izgubim interesovanje. Evil Dead je nešto što je dinamikom i sjajnim junakom uspelo da dostavi kvalitet koji želim. Re-Animator spada u bolje horor-komedije koje sam pogledao ali i dalje je to nešto što mi je ok za jedno gledanje. 

 

Nisam siguran da li su imali nameru da od ovoga prave pravi, čistokrvni horor ali mi se sviđa što su bili dovoljno pametni da shvate da nešto ovakve tematike ne može biti toliko efikasno kao čistokrvni film strave. Ovo je snimano 1985 i filmovi o ludim naučnicima su ostali zatrpani decenijama iza. Da bi dostavio nešto vrhunsko, morao bi da budeš jako originalan. I sama odluka da se sprdaju sa tom tematikom je jako dobra. Mala zamerka je u tome što su, čini mi se, čekali neko vreme da krenu sa tim. Iskreno nisam ni znao da je ovo horor-komedija. Tek kada se film zaleteo shvatio sam o čemu je reč. 

 

Ono što me je oduševilo je odnos prema tim ludim naučnicima. U starim horor filmovima svi beže od njih, oni su očigledni zlikovci. Ovde, šta god oni uradili ljudi prihvataju i prilaze im. Vest je jako sumniv, izvodi nešto grozno i eto, glavni junak ide uz njega. U fazonu "jebi ga, pametniji je od mene". Iako ta genijalnost ne prizvodi ništa dobro, iako se rađa problem za problemom, nema zaustavljanja. Vest ima podršku, odvratni profesor koji izrasta u Vestovog neprijatelja takođe. Još je i više nego jasno kakve namere taj profa ima, koliko greši, plagijator je itd. Ali jebigica, on je uvaženi drug član i njegova reč se poštuje. Genijalnosti ovih ludih naučnika eskaliraju i eksplodiraju gomilom suludih scena kako priča odmiče. 

 

Već sam napisao da kod horor-komedija imam problem sa tim prelazom između horora i komedije. Recimo ovde vidimo jednu vaskrsnutu raspalu mačku. Ta scena me je malo podsetila ja scenu sa jednom kucom koja me i dan danas boli a iz filma je Fly 2. Prvo što pomisliš, u kakvim bolovima je to stvorenje što je ipak elemenat horora. Iskreno sam mislio da će se posvetiti više tome, momentu oživljavanja i žrtvom. No film je odlutao u komediju i ugasio mi interesovanje za tu temu. Moja greška je svakako što to nisam očekivao. Igra se film time kada treba oživeti žrtvu i u kakvom stanju će biti. Ali nekako mi je neiskorišćen potencijal toga pogotovu kada se ima u vidu poslednja scena u filmu koja je bila i više nego očekivana. 

 

Najbolja stvar u filmu je Herbert Vest u odličnom tumačenju Džefrija Kombsa. Kombs je odlično izneo lika koji u isto vreme deluje genijalno ali i zlokobno. Za mene najveća vrednost ovog lika je neodlučnost oko toga da li je on ovde negativac ili pozitivac. Film nas navodi na obe strane. U početku izgleda kao ludi genije koji ne donosi ništa dobro ali onda vidimo druge likove u poređenju sa kojim ovaj čova izgleda kao najnormalniji čovek na svetu. Tako da je on verovatno jedan od najkarakterističnijih antiheroja koje možete videti na filmu. 

 

Nemam ovde još puno šta dodati. Horor-komedije me retko privuku i pokrenu tako da je sličan slučaj i sa ovom. No opet, ovo spada u bolje koje sam gledao i zbog Kombsa (Vesta) rad sam pogledati i nastavke. Za razliku od većine filmova iz ovog žanra, ovaj mi je držao pažnju i doneo mi momente zabave. Ljudima koji nemaju problem sa ovim žanrom, verujem da će ovo biti beskrajno zabavno tako da navalite. Što se mene tiče, ovakve stvari baš i nisu moja šoljica pepsija.

Zanimljivosti:
Za potrebe snimanja, potrošeno je oko 15 litara lažne krvi. Stjuart Gordon je inicijalno želeo da film bude crno beli i da bude veran Lavkraftovoj priči. Uloga Herberta Vesta je jedna od prvih većih Kombsovih i zbog te uloge je uglavnom ostao u Horor žanru kroz celu karijeru. Kada je bio na audiciji za ovu ulogu, Kombs nije ni znao ko je Lavkraft.

Naj scena:

Početak haosa

Moja ocena: 6/10