Lost Highway (1997)

 

Kod nas nazvan: Izgubljeni auto-put
Žanr: Misterija | Triler
Režija: David Lynch
Glumci: Bill Pullman, Patricia Arquette, John Roselius...

Priča:
Fred Medison, saksofonist, optužen je pod misterioznim okolnostima da je ubio svoju suprugu, Rene. Čekajući smrtnu presudu on postaje Pit Dejton, mladić koji vodi potpuno drugi život.

Moj osvrt:
Sećam se kada sam prvi put pisao o Mullholand Dr. i bio sam besan jer ništa nisam razumeo. Smatrajući da niti film niti priča nemaju naročitog smisla izbacio sam svu frustraciju iz sebe ne dozvoljavajući da me film kupi atmosferom, da me zaintrigira na novo gledanje, da me kupi utiskom i da se zapitam šta sam to gledao. Ako te delo natera da o njemu misliš dugo i razmišljaš šta si gledao, znači da je vredno pažnje. No ono što tada kao balavac nisam znao je da je Lost Highway isto Ličnov film. Ok, neću da se hvalim da sam ga razumeo tada kao klinac jer nisam ali bio mi je odlična, mračna misterija sa nekoliko opakih elemenata horora i bio sam kupljen. Pojma nemam šta sam gledao ali je bilo dobro. No, da vidimo kako ću da se snađem sa ovim 15tak godina stariji. 

 

Pre svega neću ulaziti u neku žestoku analizu. Postoji dosta dobrih tekstova koje ćete lako pronaći koji objašnjavaju neku verziju misterioznog čoveka u crnom i šta se zapravo desilo na filmu. Nešto sam i sam skapirao ali ne mogu da kažem da sam prokljuvio u najveći deo toga jer to bi bila laž. Naknadnu pamet oblikovanu u moje rečenice neću i ne želim da prosipam. To nikada nisam radio. Ono što ćete dobiti nije veliko ali mogu da kažem da su to moja dva centa. To su neke stvari koje su meni bile zanimljive i neke paralele koje sam sam izvukao i kako sam shvatio sve ovo. Linč je jedan od retkih koji će naterati masu ljudi da doživi film na svoj način tako da ćete pročitati neki moj doživljaj. Može biti da ću se izlupetati povremeno, ali tu ste vi da me vratite na pravi put. 

 

Kada sam pisao o Mullholand Dr. potcenio sam moć sna a evo i zašto. U 99% situacija u filmovima san te samo odvuče na pogrešnu stranu i bude gubljenje vremena. I kada god vidim san u filmu računam da taj deo filma nisam ni gledao. No potcenio sam tu moć sna i sada mi je to jasnije nego ikada. U Lost Highway je to još izraženije nego u Mullholand Dr. Ovde se Linč konstantno poigrava sa nama. Čak i najavi san i onda nisi siguran da li je san ono što sledi ili ono što je prethodilo tome. Zašto Linč spada onda u onih 1% koji znaju da iskoriste san kako treba? Zato što u 99% situacija nama je na pola sna jasno da je to san i da gubimo vreme i interesovanje do samog momenta buđenja. Kod Linča na kraju filma i dalje nismo sigurni ni šta je san. Ako ne možemo da razlikujemo stvarnost od sna, kakva je onda to stvarnost? Sulude stvari se dešavaju na sve strane i ovo nam dođe kao prilično mračna epizoda Zone Sumraka. 

 

I kao u Mullholand Dr. nisi siguran da li gledaš jednu priču, dve verzije jedne priče, dve priče ili šta već. U pomenutom filmu, Linč nam je stavio lice i naličje Holivuda i isprepletao te dve priče. U Lost Highway on je uronio u glavu jednog lika i onda je ostvario sve ono što je u tom umu. U početku vidimo čoveka koji sumnja u svoju suprugu. I nastavku nam se sumnje ostvaruju. Od čoveka koji je bio nekako povučen i nije uspeo da ispolji taj neki bes napravio je ubicu i čoveka od akcije. Zamislite kada bi neko ostvario sve ono što vam/mu je u glavi, sve želje, sumnje, sve ono što želite ali i ne želite da pokažete. Linč je to doneo na platno. I dok je početak nekako miran ali pun straha i nesigurnosti, to oslobađanje donosi potpuni haos i ludilo. O da, to je upravo haos koji svako od nas ima u svojoj glavi. Nebitno da li se on zaista desio. On se odvija u nama a Linč  uspeva da ga prikaže. 

 

I kada vidimo sve to, da li treba da budemo iznervirani što nismo sigurni šta je tu san, šta je java, šta su neostvarene želje donesene na platno, šta su strahovi koji su možda nepostojieći. O ne. Linč nam oslikava jedan suludi ali i izmučeni um na najbolji mogući način. Tu je sve ono svetlo i mračno u čoveku. Nemamo jasnu granicu između dobra i zla iako se Linč tu lukavo igra. Pogledajte onu smernu ženu u koju se samo sumnja - kosa joj je crna, non stop je u crnom, ali deluje jako nevino i smerno. I šta se dešava? Lako smo se zaljubili u ovu verziju koju tumači sjajna Patriša Arket. A kakava je u drugoj verziji - konstantno u svetlim tonovima, jako svetle kose ali očigledno nemoralna i nosi nevolju sa sobom. I od ovakve žene bežimo, zar ne? Zar ne? Oooo ne. I ova verzija Patriše Arket je nešto što obara s nogu. Šta to govori o ženama a šta o muškarcima. I opet se zapitajmo, koja od ove dve žene je ona prava, ona koja nije iz glave, ona koja je istinita? Zar je važno? Pali smo na obe. 

 

Haotičnost misli je na neki način pretočena u priču koja je tako rastrzana, kojoj hronologija nije naročito logična ali ono što je najbolje, prepuštamo se vožnji i uživamo. Na neki način, ovakvim pristupom, Linč je otvorio gomilu misterija. Dao nam je rasplet neke priče ali sam zaplet koji mu je sledio je otvorio pitanja što je magično. Saznajemo da je čovek mrtav pre nego što ga vidimo na ekranu i upoznamo uopšte. Ali onda njegova smrt donosi misteriju. Nije li to možda predstavljanje priče na neki naš način, na nešto što je naš doživljaj, nešto u šta mi želimo da verujemo ili nešto što sami nismo razumeli. Mi stvaramo priču i dodajemo elemente koji fale. Zašto mislim da je ovo povezano sa haotičnošću onoga što je čoveku u glavi? Sam glavni lik kaže da voli da se seća stvari na neki svoj način, ne nužno kako su se one dogodile. Eto nam odgovora.  

 

Kažem, imate sjajne tekstove na ovu temu koji detaljnije objašnjavaju misterioznog mračnog lika, koji objašnjavaju detalje cele priče mnogo bolje nego što ću ja da učinim. Možda ovo što ću nadalje da pišem neće imati za vas neke logike ali čini mi se da su tu ipak neke stvari očigledne. Uz svu tu priču o kojoj možete čitati, mislim da Lost Highway u sebi sadrži i posvetu samom filmu. Pošto ću pominjati neke od scena, ako niste gledali film, možete preskočiti dalji tekst. 

 

U početnim scenama filma, bile one san ili java, toliko puta se u sceni u pozadini nalazi crvena zavesa. Ok, to možda ne bi bilo čudno da nekoliko puta u scenama u kojima kamera luta kroz sobe ne fokusira samo tu zavesu. Nije ti ta crvena zavesa nešto što je karakteristično za bioskope. Pretražite slike na googleu, ukucajte recimo "movie theater curtain" i pogledajte koja će boja izaći u 99% slučajeva. Da li na neki način Linč želi da nam kaže da gledamo film u filmu? Da li su to glumci? Da li su to različite priče u kojima se oni nalaze? Moooožda. Za mene je to više od možda a evo i sledećih razloga. 

 

Kako glumci tumače više uloga u svojoj karijeri, oni u ulogama menjaju karaktere, menjaju izgled, navike, imena. Nije li upravo to ono što vidimo u filmu. Vidimo ženske likove koje tumači Patriša Arket i ta dva lika su suprotna po izgledu i po naravi. Vidimo situaciju gde jedan lik postaje drugi, gde jedan lik ima dva imena. Vidimo toliko stvari koje su na neki način posveta holivudskim filmovima (velike zabave, jurnjave vozilima, nevini momci koji jure za opasnim devojkama koje su, gle slučaja, devojke opasnih mafijaša). Linč se savršeno igra stereotipima i prodaje nam film o filmu i film u filmu dok nam priča još toliko stvari. Da li vam je još uvek neubedljiva moja tvrdnja? Ok, idemo dalje. 

 

U igru uvodimo misterioznog mračnog lika. Pronaći ćete u mnogim sjajnim tekstovima aluzije na đavola, na Mefista itd. U svakom slučaju on ovde deluje kao neko ko ima raznorazne moći. Za mene, ovo je jednom rečju filmotvorac (u isto vreme režiser, kamerman, scenarista....). Krenimo od samog početka. Kada bračni par dobija kasetu na kom se vidi kako im neko snima kuću pa kasnije još jednu kada se vidi da ih neko snima dok spavaju, malo se prestravimo. Ko ih snima? Ko drži kameru u posledjoj sceni? Misteriozni čovek u crnom. Njega ništa ne sprečava da snimi bilo šta, kuću, njih kako spavaju, njihove intimne momente, ubistvo. On je uvek prisutan.

 

Potom, u svim čudnim momentima kada se nešto natprirodno desi u filmu, on je prisutan. On deluje svemoguće. Kako to? On je čovek koji smišlja i menja priču. Prilagođava je kako hoće i utiče na sudbine likova. Ko to radi bolje od režisera i scenarista. Treba li vam još detalja? U jednom momentu on preti čoveku i kaže "when a person is sentenced to death, they're sent to a place where they can't escape, never knowing when an executioner may step up behind them, and fire a bullet into the back of their head". On stvara priču, on je snima, ne možeš mu pobeći, on odlučuje kad napuštaš scenu. Jedan momenat u kom ne zna šta će sa likom je dovoljan da ga se reši. Lik ne može ništa da uradi povodom toga. 

 

I sve to je složeno u poslednjoj, verovatno najznačajnijoj sceni u filmu. Zašto nije naj scena za mene, zato što prema ovoj koja mi je najbolja imam ljubav iz detinjstva. Vidimo na samom kraju kako misteriozni čovek u crnom totalno menja priču gde jedan lik nestaje, drugi menja oblik. On je taj koji određuje ime ženskom liku, on je presudio kakav je taj lik. I na tom kraju, on drži kameru i snimajući čoveka pita ga "And your name? What the fuck is your name?" Onaj ko ga je stvorio, ko može da ga uništi, ko mu menja život(priču), on mu i daje ime. Kao da za malo nije rekao "zoveš se kako ja odlučim". 

 

Braćo i sestre, Lost Highway je za mene potcenjeni dragulj od filma. Istog momenta kako sam završio gledanje, imao sam potrebu da ga pustim opet. Ovo je film koji možeš da gledaš od sredine bez ikakvih problema, odvešće te na pravi put. Možeš da ga gledaš nebrojeno puta i svaki put da pronađeš nešto novo. Linč nas vodi na putovanje kroz čovekov um, vodi nas kroz mračnu priču, vodi nas kroz suludi holivudski film. Vremenom postaneš neosetljiv na tip filmova koji si gledao toliko puta. Odgledaš rutinski, arhiviraš i to je to. Ovakve stvari naučiš da ceniš sve više. Na kraju, kada vidiš ovako nešto, smestiš se udobno i kažeš "sipaj u oči majstore".

Zanimljivosti:
Deo filma je zasnovan na nečemu što se Linču dogodilo. Neko mu je rano ujutru zazvonio na interfon i rekao "Dick Laurant is dead.". Kada je pogledao napolje, nije video nikoga. Kada su Ebert i Ziskel dali negativne kritike na film, Linč je naručio nov set postera na kojim se referencirao na ove kritike napisavši "još dva razloga da pogledate ovaj film". Kuća u kojoj živi Fred Medison (Bil Pulman) pripada Dejvidu Linču i on ju je sam osmislio. Pulman u jednoj kratkoj sceni svira Saksofon i za potrebe ove scene je i naučio da svira taj instrument. Robert Lođa je zaboravljao planirane poteze u sceni borbe pa se dešavalo da ga je Pulman odistinski udario nekoliko puta.

Naj scena:

-We've met before, haven't we.
-I don't think so. Where was it you think we met?
-At your house. Don't you remember?
-No. No, I don't. Are you sure?
-Of course. As a matter of fact, I'm there right now.
-What do you mean? You're where right now?
-At your house.
-That's fucking crazy, man.
-Call me. Dial your number. Go ahead.

Moja ocena: 9/10

Das Boot (1981)

 Boris Tiosavljević

Malo kojem filmu Dutch angle tako dobro stoji kao filmu o podmornici. Samim tim i ne čudi da se Das Boot otvara zvukom sonara dok gledamo potpunii mrak iz kojeg tiho izranja čelični Levijatan. Međutim, pravi uvod počinje malo nakon toga, kada upoznajemo posadu koja ovom plovilu daje karakter. 

Na zabavi u čast porinuća, oni pijanče preko svake ljudske mere, iskazujući pritom nepoštovanje prema nadređenim oficirima koji, iznenađujuće, uopšte ne reaguju na ono što je u normalnim okolnostima osnov za vojni sud i čak deluje kao da ih čitava stvar zabavlja. Takvo stanje stvari vrlo jasno pokazuje psihologiju ove grane mornarice - banči se kao da sutra ne postoji, jer za ove mornare, to, posebno u vreme globalnih ratnih razaranja i bukvalno jeste tačno. A i bez rata, ne može se reći da imaju najglamurozniji posao na svetu, te koriste svaku sekudnu da se izdivljaju pre povratka u svoju ploveću tamnicu gde će im biti uskraćena sva zadovoljstva, od pića do seksa. Sa time u vezi, ovo je jedna od tema, iskazana što simbolično, kroz falusoidnost plovila i njegovih torpeda, što kroz frustraciju posade u momentima kada se ispostavi da neće biti akcije kako na moru tako ni na kopnu.

Jedna od stvari koju je nemačka kritika zamerila filmu po njegovom izlasku, jeste što je priča predstavljena iz perspektive nacističkih mornara, međutim, teško da je i moglo iz bilo čije druge. Osim toga, preciznije bi bilo reći da sve gledamo iz perspektive mornara Nacističke Nemačke. Jer, odmah se vidi jedinstvena privilegija koju podmorničari imaju - kao ljudi okrenuti svojim saborcima i izolovani na i pod morem, oni nemaju potrebu da stalno fašistički salutiraju. Štaviše, oni čak i suptilno prekidaju zdravice na pomen Firera, i sem nekolicine ideoloski ostrašćenih, predstavljeni su kao obični ljudi koje ne dotiču svastike, fetišističke uniforme i politka fašizma. Oni slušaju francusku muziku, uglas pevaju It's a Long Way to Tipperary a "lojalnost" Hitleru pokazuju samo kad tuguju i besne zbog poraza omiljenog mu Šalkea. Njihova avetinjski bleda lica, zapuštene brade i pogled što se gubi u daljini jasno govore da nakon više misija takve stvari nisu relevantne nekom čiji je posao ophrvan nebrojenim opasnostima i ukalupljen monotonijom repetativnih dužnosti a povrh svega toga slabo kompenzovan za sav taj napor i rizik.

 

 

Ovde treba istaći sjajnu glumu svih redom, na čijim licima jasno očitavamo stanje stvari, mada se zamerka može u neku ruku uputiti činjenici da nisu svi dovoljno razvijeni, posebno kada se uzme u obzir trajanje filma. On je inače sniman za televiziju, te postoji u epizodnoj verziji od oko 5 sati, i paralelno za bioskop, gde traje duplo kraće, ali se 90ih režiser vratio da odradi Director's Cut, koji je u trajanju od 3 i po sata zlatna sredina i predstavlja najbolju i najpreporučljiviju iteraciju za gledanje.

 

Setovi su izvanredni, i kao i same procedure posade, izrazito autentični, i impresionira činjenica da je cela podmornica rekreirana, od pramca do krme, sa sve mašinskim odeljenjem i svim glavnim, pomoćnim i ostalim prostorijama. Inicijalna namera da se bok ostavi otvorenim radi lakšeg kretanja kamere je srećom napuštena u korist autentičnijeg doživljaja. I zaista se, posredstvom prelepe fotografije i izvrsnog rada kamerom, dok pratimo objektiv kroz mračne, klaustrofobične "tunele" sa povešanom hranom i prljavim podovima, osećamo kao da smo i mi tamo te da samo jaki i odbojni mirisi nedostaju da upotpune doživljaj.

Iako (srećom) čulo mirisa ne možemo da uposlimo prilikom gledanja, Das Boot je prava rapsodija za uši, delom zahvaljujući činjenici da je odrađen potpuno novi dizajn ionako odličnog zvuka u pomenutoj verziji iz 90ih. Od predivne muzike, naročito lajtmotiva dok podmornica seče talase na površini, preko eksplozija i talasa što se valjaju o bokove, preko zvukova elektronike, mehaničkih uređaja i života na podvodnom brodu, ovo je, uz Skotov Alien, jedan od onih filmova koje apsolutno treba gledati sa nekim kvalitetnim slušalicama na glavi. Ovom u prilog govori i činjenica da će vas svaki zavrtanj što pod pritiskom vode izleće iz ležišta svojim "pucnjem" naterati da se trgnete.

Treba pohvaliti i montažu i scenario, baziran na istoimenom bestseleru, koji daju i održavaju zanimljivost i napetost. Ovo se posebno ogleda u režiserovom poigravanju našim očekivanjima - nakon podužeg upoznavanja sa posadom i svakodnevnim dužnostima (pomalo u stilu Hjustonovog Mobi Dika), konačno nam se čini da ćemo okusiti akciju, međutim, na veliko nezadovoljstvo posade, od toga u prvih nekoliko navrata nema ništa i frustracija raste. Ali, ako su nas Ezopove basne ičemu naučile, to je da treba paziti šta želimo, jer to možda i dobijemo. I zaista, u čak tri uzastopna navrata kada i dolazi do okršaja, onaj za koga bismo očekivali da bude superiorini, tihi, nevidljivi predator, ispostavlja se da je bespomoćna, prestrašena, paralisana lovina, što pukom srećom preživljava detonacije dubinskih bombi. A čak i kada uspeju da, okupani pakleno crvenom svetlošću zapaljenih brodova, odnesu značajnu pobedu, i tu im je radovanje uskraćeno "nepredviđenim" užasima kojima svedoče a koji još jednom pokazuju ljudsku stranu i posade i rata. 

Naravno, za očekivati je da će im sreće kad tad ponestati i kada se to konačno i desi, počinje i najuzbudljiviji i najnapeti deo ovog filma koji je pisac pomenutog romana posprdno nazvao vesternom u morskoj vodi, mada je to iz današnje perspektive kompliment pre nego uvreda. Jer, ako je život mornara na podmornicama u regulranim situacijama bio naporad i dosadan, to nikako ne znači da i film treba da bude. A Das Boot, koji vešto kombinuje ljudsku dramu, psihološki triler i epsku akciju neumoljivo torpeduje nucleus akumbens i amigdalu nezaboravnim setpisovima i predstavlja iskustvo koje će i dugo nakon gledanja nastaviti da pinguje na vašem mentalnom sonaru.

Charles Manson Superstar (1989)

Žanr: Dokumentarni | Biografski | Kriminalistički
Režija: Nicolas Schreck
Glumci: Čarls Menson, Nikolas Šrek...

Priča:
Četrdesed godina Menson je preživljavao u onome što zove "hodnici svih puteva", popravnim domovima, zatvorima koji su mu bili dom i grobnica. Njegova vanvremena misao je rođena u samicama, bez uticaja društva. U svojoj ćeliji on stvara svoj svet, svoj jezik i svoje zaključke...
 

Moj osvrt:
Da li je moguće pronaći kvalitet u dokumntarcu koji ne iznosi najtačnije činjenice o polupanom idiotu poput Mensona? Da li je moguće pogledati skoro dva sata filma koji pokušava opravdati Mensona i predstaviti nam tog čoveka kao mesiju, genijalca, veličinu. Ok, stanite, nemojte odmah ovo gasiti. Imate primer u svakodnevnom životu gde se pravi kult ličnosti od bitange koja 50 godina nije imala dan radnog staža i samo je pretila sa govornica što i danas radi konstantno ulažući sve u svoju samopromociju. Tako da ne napadajte ljude koji veličaju Mensona. Mnogo je zavedenih ljudi na sve strane. Ono što hoću da kažem, koliko god se film trudio da nam ga veliča, mi vidimo daj podkontekst, vidimo kako on manipuliše i vidimo zašto bi se oni bez svog mišljenja poveli za tim da ga treba pratiti. 

 

Film funkcioniše po principu narator nam malo ispriča nešto i onda čujemo Mensonovo tzv. objašnjenje ili komentar na to. Film ne zalazi duboko u činjenice i servira samo ono što želi da čujemo neretko iskrivljujući istinu. Npr. kaže nam se da Menson nema veze sa ubistvom Šeron Tejt jer nije bio na licu mesta a dokazano je da su ubistva počinjena pod njegovim instrukcijama i od strane njegovih pratioca. Mensonovo opravdanje je da nije on kriv što neko koga zna je ubio nekog tamo. Pre i posle toga narator konstantno priča o kultu ličnosti i pratiocima Mensona. Povežite sve sami - lako je. Ne treba film da vas prevari da pomislite da je Menson nevin ili da je mesija. On to nije. 

 

Naratori zvuče užasno uspavano, kao da su na lakim drogama. To i nije toliki problem ali takvim glasom kada pričaš o činjenicama koje su pri tom nekad i netačne ili želiš da odvedeš ljude krivim putem, nije baš ubedljivo. Neretko se priča o nečemu i pridaje mu se veliki značaj i onda kada očekujemo Mensonov komentar na to dobijemo uglavnom besmislenu ili nebitnu rečenicu. Dosta je problematičnih stvari ali uprkos njima, ne mogu da kažem da ovo nije vredno gledanja. Jeste i te kako ali iz totalno drugih razloga od onih koje su ljudi koji su pravili ovaj film očekivali. 

 

Ima tu stvari koje su me prilično zainteresovale ali su otišle krivim putem. Npr. film kreće priču o povezanosti Šeron Tejt sa satanizmom i kultovima. I to je krenulo tako da mi nije bilo jasno gde ide ali se na neki način ispostavlja da je film tu imao želju da opravda Mensona na neki način, da ukaže da nije sve tako kako se tvrdi. No priča o kultovima se potom nastavlja i potencira se na uticaju koji su imali na Mensona gde opet on to složi u dve rečenice i ispada da smo izgubili dosta vremena u samom filmu ni na šta posebno. Postoje stvari kojima se film više posvetio, npr. uticaju nacizma na samog Mensona i njegova razmišljanja. Tu smo već videli njegov stav. Tu film nije lutao kao sa okultnim gde su morali pustiti Mensona da priča više o tome. 

 

E sada ono što mi je bilo dobro je što se jasno vidi tehnika kojom Menson manipuliše. Prva stvar koja je jasna, kada priča sa čovekom koji ga intervjuiše konstantno mu povlađuje, smatra ga za svog, konstantno ga uvažava, svojata i hvali stvari koje se uopšte ni ne vide. Ako kritikuje nekog prisutnog to nikada nije taj koji ga intervjuiše. Obratite pažnju, kroz ceo intervju ima to svojatanje. Neretko priča kako je na strani ugroženih, ugnjetavanih što je zanimljivo za jednog nacistu jelte. To su nekako te suptilne tehnike gde oni koji nemaju pojma o kakvom manipulatoru se radi mogu da nasednu na celu priču. 

 

Previše je opštih tema u njegovoj priči. Zalaže se za očuvanje životne sredine "solution to the polution", pa je onda jedno sa prirodom, pa voli životinje pa mrzi sistem i vlast. Budimo realni, to su sve opšte teme o kojima može da se drvi naširoko i on sam ne daje konstruktivno mišljenje već se veže za opštu temu i onda to zabašuri u rečenicu koja zvuči kao filozofija. Uprkos tome što je budala, Menson tačno zna šta radi. Tako da film tu ne greši - Menson nije glup. Ali da je mesija i genije, to nije. Ali i sami znamo da zabludele ne možeš odvratiti. 

 

Odgovarajući na pitanja Menson zapravo ne nudi odgovore. Ovo što radi mi je zapravo bila najbolja stvar u filmu. Njegov odgovor je složen tako da izgleda kao da sadrži određenu dozu filozofije. Zapravo vezuje se za ta opšta mesta i pokušava da fascinira stvarima koje nemaju logike ali te odlično nateraju da razmišljaš. Kako? Tako što odlično koristi simboliku i ti onda sam možeš njegovu repliku da složiš u nešto što misliš da je veliko ili dobro. Kada ga novinar pita ko si ti, on ga uzme za ruku i kaže "ja sam ova ruka". Ili recimo kaže "koliko zla je potrebno da bi se postigao mir u svetu". Vidite, poteže mir u svetu kako bi mislili da je pacifista i onda dodaje pitanje kako bi se mi zamislili. I to je zaista nešto oko čega možeš da se zamisliš ali to ne govori ništa o njemu. U jednoj rečenici kaže ga ne zanima šta ko o njemu misli ali pre toga se već bavio onima koji ga osuđuju i presudio im. 

 

On skoro uvek odluta u totalnu besmisao što jasno pokazuje da lik lupeta. Recimo kada kaže "kada hoću da razgovaram sa bušmanima, samo im pošaljem mentalnu poruku". Da majstore, obično to tako radi. I uprkos tim izletima, nelogičnostima, protivrečnostima, lik uspeva da ima veliki broj pratioca i sledbenika njegovih ideja. To je ono što mi je film otkrio. Mislio sam da su te zajednice male ali fascinantno je koliko ljudi uzdiže ovog (ne)čoveka i smatra ga za mesiju. O da - uspeli smo da od jednog ubice i teške budale stvorimo superstara. Dostignuće vredno ponosa. 

 

No Meson sam sebe smatra za nekog mesiju. Recimo kada priča o Elvisu i drugim velikanima, smatra ih za kopije ljudi koji pate a to su ljudi koji su u zatvoru. U zatvoru su svi originalni kreatori velikih stvari a svi drugi se koriste time. Praktično vuče na onu priču da je Isus stradao zbog tuđih grehova. I on je u zatvoru zato da bi neki drugi koristili njegov talenat. Ne samo on, već svi ti zatvoreni. I to su jako egoistične ali užasno opasne misli. Povedeni time će verovati da su ljudi nepravedno zatočeni. Menson je brutalni ubica. Zasluženo je u zatvoru. Sa njim su i druge ubice, silovatelji, zločinci. Ali eto, čovek ubeđuje onima koji imaju slobodu da je njihov put pravi. 

 

Ne želim da opravdam filmu pristrastnost niti iznošenje netačnih informacija. Jasno je da ekipa koja je pravila dokumentarac nema baš puno iskustva u ovome. Previše su lutali, nisu baš uspevali da povežu činjenice i Mensonova izlaganja ali sam Menson je polupan kada priča pa verujem da to i nije tako lako. Uprkos tim lutanjima, namerama i neprofesionalnošću, video sam Mensona onakvog kakav jeste. Uvek sam govorio da mi je nejasno zašto bi neko pratio takvog čoveka. Sada mi je jasno i film mi je dozvolio da vidim tog manipulatora. Znam da im nije bila namera ali hvala im na tome.

Zanimljivosti:
Ceo intervju viđen u dokumentarcu je snimljen u San Kventin zatvoru. Nikolas Šrek, režiser je ujedno i narator.

Naj scena:

Teško je izabrati ovo iz prostog razloga što Menson konstantno drvi o nečemu ali recimo kada je pričao o nacistima i Hitleru, tu je možda imao najsmisleniji i najiskreniji odgovor.

Moja ocena: 6/10