Panique (1946)

 

Alternativni naziv: Panic
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Julien Duvivier
Glumci: Viviane Romance, Michel Simon, Max Dalban...

Priča:
Posle ubistva jedne žene, mišljenja su manipulisana, dokazi podmetani, nasilje ključa i panika se budi.

Moj osvrt:
Na kraju sjajnog Memories of a Murder, čovek se okreće i gleda u nas, gledaoce kao da očekuje da kažemo nešto. Balavi ja tada razmišlja "što gledaš u mene, pa nisam ja ubica". Stariji ja razume. Nekada nismo oni koji su povukli obarač, zaboli nož, zategli omču, sipali otrov, ali nismo ništa manje krivi. Panique ne priča samo o tome. On nas postavlja na nekoliko mesta sa kojih vidimo priču iz više uglova. Ovo jeste priča o zločinu ali je isto tako priča o samoći i ništa manje priča o društvu. Neću reći društvu onog doba jer ovo je univerzalna priča. 

 

Bavimo se prvo društvom koje ovde ubistvo prihvata kao spektakl, kao nov događaj, kao nešto zabavno što im se retko dešava. Mnogi tu vide šansu da se istaknu svojim smatranjem. Ovaj film je sniman 1946. Da li vidite neku razliku danas? Pogledajte šta se dešava, pogledajte aktuelne teme. Svi imaju mišljenje i bez konačnog suda i bez otkrivanja istine. Svi vole da sude i presuđuju. 

 

Da li ljude istina razoružava? Ne. Istina interesuje retke. Ljude interesuje spektakl. I onda će prigrliti bilo koju laž kako bi spetakl bio veći, kako bi mogli da pričaju o svojoj ulozi, kako bi bili na strani većine i imali tu snagu da sude. I ovde je laž oružje slabih jer će oni pre stati na stranu većine nego na onu stranu gde leži istina. I kada gledam takvu rulju, čini mi se da bi se utrkivali da prvi bace kamen. Moć da sudiš drugačijem u tvojim očima potire sopstvenu ništavnost koje si i te kako svestan. Ali pobeda u tvom malom svetu odvratnih te uzdiže visoko, među prvi izmet na toj gomili otpada. 

 

Čekaj, šta je sa žrtvom? Žrtva je pala u drugi plan još u momentu kada se čulo da je neko ubijen. I to je jedan od velikih razloga zašto ponavljamo greške, zašto ne učimo, zašto nam se gluposti dešavaju iznova, zašto nam svaka generacija proživi bar jedan rat. Žrtva može da bude pokretač, bolno upozorenje, revolucija koju ćeš podići protiv lošeg. Ali ne, čekaj, gde je tu spektakl? Tu treba uložiti snage i stati pred opasnost. Neka. Ostaću u masi i dolivaću ulje na vatru. Za godinu dana se niko neće ni sećati žrtve. Ali kada budem pričao kako sam baš ja bio taj koji se suprotstavio imaginarnom ubici, kad nakitim tu priču, pa kada svi kao ja dodaju svoje, to će ličiti na bitku u Helmovom ponoru. Kako se zvala žrtva? Žrtva?! Koja žrtva? U sceni sahrane te iste žrtve vidimo luna park. Toliko o empatiji. 

 

I u toj rulji imamo jednog jedinog čoveka koji je drugačiji. Ne izgleda on čisto, ne izgleda nevino, ali je bitno da je drugačiji. Dobri ljudi prihvate razlike i nauče nove stvari. Rulja izopštava. I ovaj čovek je meta. Film to pametno a naizgled nevino servira u jednoj vožnji autića na sudaranje gde se svi usmeravaju na njega? Zašto. Zato što je drugačiji? Donekle. Ono što je primetnije - ovaj čovek je sam. Odatle ide nepoverenje. Lakše je izopštiti nego pružiti ruku. Imate takve ljude oko sebe. Sklanjate se ne pokušavajući da prihvatite tog drugog. Ne zanima vas da uvidite razlog zabog kog on gaji odbojnost prema svetu. Prigrlite ga i videćete da on može biti jako dobra osoba. Ili uzmite baklju i krenite sa ruljom u linč - na vama je. Vi sami znate šta vas čini zadovoljnijim. 

 

Zamislite sada ljude iz te rulje. Ako im je to ubistvo spektakl, to dovoljno govori o njihovoj neispunjenosti. I kada se ovaj spektakl zaleti, stvaran život je i dalje prisutan sa svojim problemima. I koga onda kriviti za te probleme? Sebe? Ma daj, to rade borci, to rade oni koji će na kraju uspeti u nameri da naprave nešto. I koga onda krive? Sudbinu? Rekoh već više puta, sudbina je izgovor slabih. Mnogo je lakše kad tvoj krivac ima lice. Onda je lako kriviti vlast, to je univerzalni krivac za sve. Ali vlast je jaka, teško je suprotstaviti se. Zamislite onda koliko je lako kriviti nekog ko je sam i izopšten. Kako je tek tada lako upirati pristom i presuditi. U čemu je razlika onda između povlačenja obarača i upiranja prstom?

 

I ovde je već jasan onaj deo o samoći. Jeste lako suditi ovom čoveku jer vidite da mu je jako teško prići. Njegov osorni stav svakako daje motiv za netrpeljivost. Šta je potrebno da se otključa ne samo ovakav čovek već bilo ko? Ljubav. Ovaj čovek nam se otvara kada se u njemu probudi ljubav. I onda se zapanjimo zapravo koliko je drugačiji od onoga što smo videli. Prvo nam njegova inteligencija postane vredna poštovanja ali nakon toga njegova samoća postaje bolna, njegova naivnost uz tako malo ljubavi postaje tužna. Ako na njegovo preveliko poverenje i lako zaljubljivanje gledate kao na mane, onda niste svesni šta znači samoća. Mišel Simon doprinosi svemu ovome sjajnom glumom. 

 

I u ovoj bolnoj priči postoje dve stvari koje mogu da ulivaju nadu. Prva je ono što je najbolje na ovom svetu - deca. Iskrenost deteta uliva veru u nešto bolje i jedno dete nam pokazuje koliko je veliki čovek naspram svih odraslih okolo. No, to dete je okruženo i odrasta uz tu rulju. Druga stvar, prilično bolna je što ta iskrena ljubav uspeva da razoruža. Ne mogu da kažem da je pobedila ali je ganula, otključala jedno srce i pokazala dobrotu jednog malog čoveka. To uliva neku nadu. Ali tu istu nadu gubimo kada pogledamo ljude generalno. Tren posle smrti se čuje pesma, žrtva se zaboravlja, osećaj krivice je nepostojeći, kazna nedovoljno velika. Neke stvari se jednostavno ne mogu popraviti. Ako ni vama nije bio jasan taj pogled na kraju Memories of a Murder, sada treba ne samo da ga budete svesni, treba da osetite taj pogled svom njegovom jačinom. Zlo nije izolovan slučaj. Postoji velike šanse da samo i mi učestvovali u njegovom stvaranju.

Zanimljivosti:
1943, Žorž Simeon je na aukciji prodao manuskript novele po kojoj je pravljen ovaj film i novac donirao zatvorenicima u Drugom Svetskom Ratu.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10

Solaris (1971)

 Boris Tiosavljević

     Šta znači biti čovek? Postojati? Kako volimo? Ovo su neka od pitanja koja postavlja poetični i samo naizgled naučnofantastični film Andreja Tarkovskog, Solaris. Međutim, baš kao što definitivni odgovor ili generalni konsenzus o istima ne postoji, ni film se ne trudi da ga pruži, već, postavljajući ih, vodi nas na put samospoznaje.

     Kada govorimo osnovnim egzistencijalističkim pitanjima, kao što je ono o postojanju, svi obično prvo pomisle na Renea Dekarta i njegov solipsistički stav „mislim, dakle postojim“. Drugi bi se možda osvrnuli na potpuno suprotno, Hegelovo gledište da je postojanje društveni konstrukt i da nas definiše tuđa percepcija o nama samima. Međutim, može se reći da se sam film možda ponajviše oslanja na stanovište Džona Loka koji je u suštini tvrdio da postojati znači imati svest a ona je po njemu satkana od sećanja. Dakle, ne puko fizičko telo, jer čovek koji bi, hipotetički, ceo život proživeo u komi, ne bi bio osoba, već samo organizam.

     U Solarisu vidimo Kelvinova (Donatas Banionis) sećanja na njegovu pokojnu suprugu, Hari (Natalya Bondarchuk), te kako posredstvom Solaris Okeana on kreira novu Hari. Lokova definicija nas navodi da se zapitamo da li je ova nova verzija takođe osoba. Iako saznajemo da je njeno telo satkano od drugačijih čestica nego naše (neutrini, naspram atoma), njena svest i sećanja je čine onim što jeste, ne njeno telo, što je identično ideji sjajnog animiranog filma Ghost in the Shell (1995). Međutim, upravo ovde leži problem njenog identiteta, s obzirom da se ona sama ne seća ničeg jer je tvorevina Kelvinovog uma. Nakon što neuspešno pokuša da je se otarasi, ona počinje da živi sa njim na svemirskoj stanici i upravo kroz ovo iskustvo ona stiče sećanja kroz koja i razvija svest o sebi kao osobi. Shodno tome, razmišljanje u suprotnom pravcu nas navodi da se zapitamo da li bi iznenadna totalna amnezija značila da ona više nije osoba. 

     U jednom razgovoru, doktor Snaut (Jüri Järvet) kaže da u istraživanju svemira mi zapravo ne tražimo druge svetove već ogledala, čime želi da kaže da možda mi možda ne tražimo druge oblike života nalik nama već više potvrdu o važnosti nas samih. Ovo je u skladu sa gorepomenutim Hegelovim stavom da je naše postojanje proizvod tuđe spoznaje nas samih. Samim tim se i kao tema filma nameće istraživanje Solarisa ne zato što je strani oblik života već zato što time pokušavaju da odgonetnu smisao sopstvenih života. Oni ne uspostavljaju vezu sa svesnim i inteligentnim okeanom već sa licima iz sopstvene prošlosti.

     Treba reći i da je ovo film pun kontrasta – između prirode i civilizacije, Zemlje i Solarisa kao i između prošlosti i sadašnjosti, i toga kako prošlost oblikuje sadašnjost i kako sadašnjost formira naše viđenje prošlosti. S tim u vezi, kontrast je naglašen kroz odraze u vodi i ogledalima – realnost i refleksija koju vidimo. Na početku filma, Kris Kelvin ne gleda u kuću svojih roditelja već u njen odraz u jezercetu. Ovo nas ponovo vraća na temu sećanja jer to je upravo ono što ona jesu – neopipljivi, možda u izvesnoj meri izobličeni odraz realnosti. Film pokazuje kako nas sećanja oblikuju. Kelvin pokušava da pobegne od svoje traumatične prošlosti izazvane disfunkcionalnim odnosom sa roditeljima, kada zapravo treba da je prigrli jer je to upravo ono što ga je napravilo takvim kakav jeste. Nasuprot tome, njegov otac upravo želi da ponovo proživi prošlost. Na Zemlji Kelvin može da je izbegne, da njenu dokumentovanu verziju spali, ali na Solarisu on mora da se, kroz lik Hari, suoči sa njom. Njen identitet nije kompletan jer je nastala iz njegovih sećanja na nju, ali joj Kelvin, za razliku od prave Hari koja se ubila jer je on nije voleo, daje svu svoju ljubav. Možemo zaključiti da on zapravo voli ne nju već ideju o njoj jer na taj način dobija šansu da ispravi greške iz prošlosti.

     Zato, kada se vraća na Zemlju on konačno odbija da nastavi da beži od prošlosti te se miri sa ocem u sceni koja je refleksija Rembrantove slike „Povratak bludnog sina“. Međutim, poslednja scena uvodi preokret iz kojeg zaključujemo da je za Kelvina prošlost (smrt Hari kao i njegovo detinjstvo) bila jako traumatično iskustvo zbog kog je ostao zarobljen u nekom svom svetu, koji je kreirao kroz Solaris, gde može da bude srećan i uspostavi odnos pun ljubavi kako sa ocem tako i sa suprugom. Ovaj (naučno)fantastični film je još jedan dokaz briljantnosti Tarkovskog kao režisera i njegovog posledičnog uticaja na druge velike režisere - ovaj momenat kao i neki vizuelni detalji, ne samo iz ovog filma, već iz Stalker-a (1979) više su nego očigledni u Skorcezeovom Shutter Island-u (2010).

Terminator Salvation (2009)

 

Kod nas nazvan: Terminator: Spasenje
Žanr: Akcija | Naučna fantastika
Režija: McG
Glumci: Christian Bale, Sam Worthington, Anton Yelchin...

Priča:
2018, misteriozno novo oružje je pronađeno za rat protiv mašina. Pola čovek , pola mašina pomaže Džonu Konoru u borbi protiv Skyneta.

Moj osvrt:
There should be only two. Prvi Terminator - Epski. Drugi, maaalko slabiji ali nadoknađuje akcijom, zabavom i budžetom. I dalje vrhunski. I onda posle toga kao klinja već nestrpljivo čekam naredni. Ni tada nisam naročito prepoznavao kvalitet filma ali i tako balavom bilo mi je jasno da tu baš ne štimaju neke stvari. To je onaj momenat kada pomisliš da i tvoji filmski heroji, Švarceneger i Van Dam (Double Team) mogu da glume u sranjima. Neverovatno, zar ne. Zapravo shvatiš da nisi više toliko klinac pa ne mogu da ti prodaju sve i svašta. Počneš da se plašiš da i te klinačke ljubavi prema filmu neće biti izneverene jednog dana. I onda dođe Terminator 4 i tvoje nade se probude opet... Ma koga zavaravam, još tad mi je bilo jasno da je u pitanju šibanje mrtvog konja. Niti mi se žurilo sa gledanjem, niti sam šta očekivao, niti sam nešto dobio. 

 

Hajde sad ozbiljno. Radnja u prošlosti (tj. sadašnjosti) više nije mogla ništa da donese do izlizane priče i ponavljanja istog. Morao bi opet da vratiš neku mašinu iz budućnosti i idemo sve u krug. Ideja da se radnja preseli u budućnost je mogla da oživi ovaj serijal. Ok, ne bi to doseglo ne znam kakve visine ali u rukama nekog ko zna šta radi, T4 je mogao biti pristojan film. Iz te mračne budućnosti smo videli samo isečke i oni su napeti, jezivi, užasni, deprimirajući. Čak i ono što znamo da će se desiti u budućnosti (Konorova sudbina koju smo saznali u T3) daje nam nadu da tu može da se donese nešto dobro. Šta bi moglo da se ispriča? Paaa recimo mogao je da se ispriča i taj prelaz od onog sudnjeg dana do mračne budućnosti. Mogli smo dobiti priču Kajl Risa (ne zajebavajmo se, ovo što ovde vidimo to nije), mogli smo da vidimo kako je Konor došao do modela T-800, kako ga je reprogramirao i poslao u prošlost (tj. sadašnjost). Mogli smo videti i epilog rata. Ima tu šta da se priča. Šta smo videli? 

 

Vratimo se na prva dva filma. Složićemo se da su te slike budućnosti užasavajuće. Šta je upečatljivo? Tama. Mrak. Odsustvo bilo kakve svetlosti tj. nade. Terminator 4 je film čijih se 90% borbi i akcija odvija u sred bela dana. Ovaj film nije uspeo za 2 sata napraviti jednu jedinu scenu koja bi se po drami mogla meriti sa 2 sekunde jedne scene budućnosti iz prva dva filma. Ovo što vidimo ovde podseća na američku bazu u nekoj od zemalja u koju su otišli da šire demokratiju. Nigde traga totalnom uništenju, nigde neke šire slike. U onim scenama iz prva dva filma ne moraš da imaš terminatora da bi bio isprepadan. Jedna slika je dovoljna i užas nastaje. Bilo koji film Transformersa ima više tenzije i bilo prokleto čega od nečeg što treba da bude brutalna budućnost iz Terminatora 4. 

 

I onda nam se servira šamarčina da Konor nije taj glavni baja. Čekaj, istorija i priče kažu da je Konor taj koji je narodu dao nadu i naučio ih da se bore protiv mašina. But nooooooooooo. Ovde imamo generale i neke vojnike višeg čina. Hajde sad zastanimo ovde. Sudnji dan je bio onaj u kom je većina ljudi uništena u trenu. Hoćeš da mi kažeš da su tamo neki zastavnici, narednici, pukovnici i generali preživeli i oni su uspeli da se saberu i organizuju? Postoji šansa, ali kolika? Ali hajde, recimo da se to desilo. Kaže se da su borci otpora uniformisani. Čekaj, hoćeš da kažeš da je posle sudnjeg dana Prvi Maj Pirot uspeo da nastavi da radi i uniformiše ove iz pokreta otpora. Hej, njihova uniforma je svud prepoznatljiva i moraš da je zaslužiš. I evo treće idiotije na temu, među tim vojnicima, dva vodeća su Amerikanac i Rus. Mislim lepo je što propagiraju ljubav dve bratske nacije ali da te ja pitam nešto heroju iz Rusije, da li si u Ameriku posle sudnjeg dana doleteo PanAm-om, Quantasom ili možda Lufthansom. Što bi sudnji dan sprečio avio kompanije da saobraćaju. I eto, Konor mora da se bori sa ljudima koji su i na njegovoj strani. To sam jaaaaako želeo da vidim u Terminator filmu. 

 

U T1, Terminator je bio nezaustavljiva mašina. Što je film više odmicao sve manje nade je bilo da može biti poražen. U dvojci ta mašina je bila na našoj strani ali je ona druga bila napast koja je takođe izgledala nepobedivo. U T4 terminatore ubijaju kao mrave. Pazite ovu činjenicu, u T4 je stradalo više terminatora (mašina) nego ljudi. Pazi, Aliens je napravio nešto slično. U prvom Alienu zverinu nisi mogao pobediti čoveče. U drugom ih nije bilo teško ubiti ali su na nas bacane horde aliena pa su sve to nadoknadili brojem. U T4 sam samo pri kraju (i to nakratko) imao taj utisak da je ta mašina opasna. Ovde jednu od mašina čovek ubije tako što baci krstasti ključ na nju. Drugi čovek eliminiše terminatora nožem u vrat. Mislim šta je sledeće, ubiće je lošom muzikom? Šta i to se desilo? Kako bre? Nekim elektro-prdežom... Hm. Ne menjajte kanal. U T5 Terminatora ubija prejaka reč... Sećate se kada nam u T1 kajl ris kaže da je oružje koje postoji tada na planeti nemoćno protiv T-800 terminatora. Ovde imamo ništa modernije oružje ali jebigica, nekako radi posao. 

 

Odabir glumaca je, kako god okreneš, tužan. Kristijan Bejl kao Džon Konor je odličan izbor ali ovo nije film o Džonu Konoru. Ovakvog Konora je mogao da otalja bilo ko. Sem Vortington, ne mogu da kažem da je loš izbor ali njegov lik jednostavno u filmu nije smeo da postoji - na žalost ovo je film o tom liku. Helena Bonam Karter - neiskorišćena. Majkl Ajronsajd - iskorišćen za nepotrebnog lika. Mun Bladgud - manekenka iskorišćena za patetičnu priču. Bris Dalas Hauard - nije glumica. Mislim ok, treba da glumi u onim presmešnim Jurskim Parkovima i nekim možda tupavim sitkomima. Ona je žena koja ne ume da glumi ni nekog ko treba da stoji i ćuti. Užasavajuće preglumljuje svaki izraz lica a kamo li govor. Jeljcin kao Kajl Ris. Imao sam ogroman problem sa ovim kada sam prvi put gledao film. Bio sam ljut izborom glumca ali sada povlačim to što sam rekao. Jeljcin je dobar izbor ali ovo u filmu nije Kajl Ris. Ovo je klišeizirani tinejdžer koji se bori protiv nepravde. Kajl Ris je za mene jedan od najvećih filmskih heroja i prokleto je JEDINSTVEN. Jeljcin možda fizički odgovara mlađanom Risu ali ovo što su doneli je jedna kolosalna SRAMOTA. Šteta jer smo mogli momka koji nas je prerano napustio zapamtiti po nečemu mnogo boljem. 

 

Film je prepun referenci na ranije filmove. No umesto da mu to bude snaga, da poveže recimo neka mesta sa onim iz ranijih filmova, T4 "odaje počast" prethodnicima tako što koristi iste rečenice. Koliko puta I'll be back može biti zabavno? Više puta ali iz usta Švarcenegera. Ovde je to tužno. Come with me if you want to live? - odlično iskorišćeno u T1 i T2. Ovde ti dođe da ih ošamariš. Da ne nabrajam dalje. Nije problem samo to što su izlizali legendarne fraze. Kada vam kažem te fraze, povezaćete ih sa scenama iz starih filmova zato što su te scene prokleto legendarne. Ovde je to umuvano u neke rutinske scene bez trunke akcije ili drame. E hajde da to kažemo jer je postojalo u ranijim filmovima pa idemo dalje. Ovaj film nije radio neko ko je gledao Terminator filmove. Ovaj film je radio neko kome je desetogodišnji balavac neimpresioniran efektima prepričao T1 i T2. 

 

Sukobi sa mašinama su smešni. Nema drame, nema tenzije, nema neke akcije. Nema čak ni građenja scene pre sukoba. U T1 sam se plašio da će T-800 da iskoči iza svakog ćoška. Ovde je sve laganica i onda se mašine pojave ni iz čega. Mislite da ovo nije užasno? Hajde recimo da ste u pustinji i ušli ste u neku kolibicu. Jedan minut kasnije kolibica se ruši i pojavljuje se mašina visoka kao trospratnica. Kako je nisi primetio u toj pustari? Još bitnije pitanje, kako se prikrade nešto što ima toliko tona i kreće se? Kamion kad prođe pored kuće tresu se prozori. Sam dolazak ove mašine je trebao srušiti kolibu. Ali neeeeee, ko jebe zdravu logiku. Ovde se mašine od nekoliko desetina tona prišunjaju lakše od zmije kroz pesak. I kada sukob počne ta mašina samom kretnjom pravi nesnosnu buku. Kako je onda bila tiha u dolasku? Jel samo meni ova idiotija smeta? 

 

Ne bih više o nelogičnostima, prepun ih je film. Nismo zato ovde. Ovde smo da pričamo o filmu koji nije Terminator. Ovo je film o čoveku mašini koji je baš ispao baksuz i završio u Terminator priči. Zašto me ova priča ne zanima ni malo? Prvo, stavio si je u Terminator priču, u priču zbog koje sam krenuo da gledam film a onda mi servirao ovo. Drugo, gledao sam tu priču nebrojeno puta. Ako ćemo o široj slici, eto ga Blade Runner. Ako ćemo na dramu - eto ga Robocop. Ovaj maneken ovde je posađen i oko njega se grade patetične priče kako bi američke domaćice pustile suzu za tužnim marincem koji traži drugu šansu i daje život za veći cilj. Hhhhhhhhhhk pu. Ali šta očekivati od režisera Čarlijevih Anđela i scenarista koji su već usrali motku sa T3. Ne valja menjati ekipu koja pobeđuje, zar ne? 

 

Ali outsideru, šta fali tom humanoidnom Terminatoru, zar ne donosi nešto novo u franšizu. Mdaaaa, donosi bljuvotine. Evo zašto suštinski ne valja. U T1 imamo mašinu i ističe se da je to mašina koja nema kajanje, nema dvoumljenje, nema dilemu, surova je i hladna. Užasava činjenica da imate nešto što vam želi zlo a ne možete da doprete do njega, da mu dokažete da to zlo ne valja, da se ponadate da će imati i malo milosti. Surovo, hladno brutalno. U T2 imamo zaokret ali opet priča radi posao. Koliko od vas je plakalo kada se terminator na kraju filma samouništio? Bolelo je i te kako. Zašto? Zato što smo jako želeli da ta mašina oseti emociju, da oseti ljubav i ta mašina je pokazala da može biti veći čovek od čoveka ali njegova tragedija je što ne oseća veličinu svoje žrtve. On je samo prokleta mašina, samo prokleti program i u tome je njegov usud. Ovde imamo manekena marinca koji žali što nije čovek ali će se žrtvuje jebiga jer eto tako. Interstelar stajl - nije bitno o čemu se do sad radilo, hajd da namestimo film da se glavni junak žrtvuje jer to je altimet čin herojstva. Hhhhhhhhhhhhhhhk pu. 

 

Verujem da znate onaj vic kada čovek ulazi u pekaru i kaže:
- Daćete mi ovu kiflu sa džemom.
- To nije kifla sa džemom, to je kifla sa šunkom.
- Toliko u njoj ima šunke da ćemo je zvati kifla sa džemom.
Hteli ste da gledate Terminator film? Jebigica, to nije ovaj. Nema ovde toga. Evo vam setni marinac robokapovske sudbine koji tako šeta naokolo, svi ga mrze a on sve voli, sve spašava i čeka momenat da se namesti za savršenu žrtvu. Ostalo - nije ni bitno. Scenario je ionako pisan 20 minuta i to bez trunke truda. Zašto dvojka a ne kec? Ne mogu da dam keca filmu koji ima Alice in Chains u soundracku.

Zanimljivosti:
Sten Vinston, majstor specijalnih efekata je preminuo za vreme snimanja. Markus pokazuje Kajlu kako da drži oružje i možemo videti to kod Kajl Risa u T1 filmu. Linda Hamilton je snimila glas za potrebne snimanja ali nije navedena kao glumica u filmu. Jedini Terminator film bez Švarcenegera. On nije mogao da učestvuje u snimanju jer je postao Guverner Kalifornije. Helena Bonam Karter je za vreme snimanja izgubila 4 člana porodice u saobraćajnoj nesreći što je odložilo snimanje na jedan period. 

 

Bejl je želeo da odbije ulogu pošto je smatrao da režiser McG nije dovoljno sposoban da napravi dobar film na temu Terminatora. Uspeli su da ga ubede ali je on svakako potvrdio da je ovo loš film i da neće više nikada raditi sa ovim režiserom. Ajronsajd je prihvatio da glumi u filmu iako je imao gadnu povredu kada je pao sa kuće popravljajući krov. Ni u jednoj sceni on ne sedi kako bi izbegao velike bolove. Ovaj film je trebao biti prvi u trilogiji ali nije (srećom) doživeo uspeh pa su odustali od ideje.

Naj scena:

Nema. Mrzim ovaj film od prvog do zadnjeg momenta. Ali hajde, ako baš moram, recimo da su Konorova obraćanja otporašima koliko toliko pristojna.

Moja ocena: 2/10