Ghost Dog: The Way of the Samurai (1999)

Kod nas nazvan: Put Samuraja
Žanr: Akcija | Drama | Krimi | Triler
Režija: Jim Jarmusch
Glumci: Forest Whitaker, Henry Silva, John Tormey ...

Priča:
Afro-američki plaćeni ubica koji postupa po samurajskom kodeksu postaje meta mafije.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, nisam uspeo da uživam naročito u ovom filmu. Pre svega, konstantno mi je bio u glavi Melvilov Samuraj. Što je zanimljivo, razlog nije bio naslov. Nekako sam ovo doživeo kao Džarmušovu verziju tog filma o usamljenom ubici koji ima neki svoj kodeks i koji baš i nema neki društveni život ili svrhu. Tokom gledanja, paralele između ta dva filma su bile neminovne. Srećom se ne sećam baš svega iz Melvilovog čeda ali ono čega se sećam je da je taj film imao mnogo upečatljivjii ton i atmosferu. Nekako mi je ukupan utisak bio ubedljiviji. 

Glavna paralela je ta da na obe strane imamo usamljenog ubicu. Lepo je ta usamljenost preneta ovde. Ghost Dog ima neki kontakt sa svetom oko sebe, nije to sporno, ali njegov svet je u princpu zatvoren za druge. On prilazi drugima ali drugi ne prilaze njemu. Scene sa golubovima koje gaji su možda i najupečatljiviji pokazatelj ovog o čemu pričam. Takođe, u velikom delu filma ovaj čovek ćuti što opet doprinosi tom ukupnom utisku povučenosti i odsustva komunikacije sa svetom. U mnogim scenama on ide okolo/vozi i posmatra svet. Te scene su nekad atmosferične ali neretko razvučene. 

Ono što jeste sjajno je taj njegov odnos sa nekolicinom drugih likova. Prvo, imamo čoveka kojem duguje život i prema njemu se odnosi sa najvećim poštovanjem. Potom, njegov najbolji prijatelj je čovek kojeg ne razume. Ghost Dog priča na engleskom, taj drugi momak na francuskom. No, iako se ne razumeju verbalno, tu imamo neko veće razumevanje. Ako gledate verziju gde imate prevod onog što francuz govori, videćete da jezik nije jedino sredstvo (spo)razumevanja. I te scene su mi prijale. Takođe, imamo odnos Ghost Dog-a i jedne devojčice ali jasno je ka čemu to ide od prvog momenta. To je ona priča kako utičemo na druge ljude i šta im ostavljamo. Nije me ta priča kupila ali ne mogu reći da je slaba. 

Glavni fazon je da se Ghost Dog vodi pricipima jednog samuraja (Bušido). Sa jedne strane to je simpatična ideja gde u društvo i situacije koje nisu uobičajene unosiš nešto iz druge kulture. Ideja je na mestu ali je izvedba neretko fejk. Sa jedne strane, na površini to izgleda perfektno. Ghost Dog je svoj život posvetio gospodaru - čoveku koji mu je taj isti život spasao. I postupaće po naredbama tog gospodara. Vidi se veliki uticaj te kulture na ovog čoveka i on se zaista trudi da prati Bušido. Moram da priznam da je ta maska zaista solidna. No šta je problem? 

Problem je što se dosta toga zasniva na rekla-kazala. Dosta je u filmu posveta ne samo Bušidu i samurajima, već imamo nekoliko scena koje referenciraju mnoge samurajske filmove. No kada pogledate ovaj film, te scene nemaju neko veće značenje. Uzmite knjigu "Rašomon" koju Ghost Dog nosi i daje drugima na čitanje. Najtoplija preporuka sa moje strane je da pročitate to Akutagavino delo. Imate u izdanju Tanesija "Pakao i druge priče". Kada sam video tu knjigu u filmu, očekivao sam veliku posvetu tome. No od svega je ostala samo maska. Samo nešto o čemu se priča. Uticaj Rašomona kao knjige i uticaj drugih samurajskih filmova je zapravo samo šminka. 

U mnogo scena čujemo Ghost Doga kako čita silne redove gde vidimo kako samuraj treba da se ponaša. I sad pročita nešto spektakularno i očekujemo scenu koja će da prati to što je pročitano. Najčešće se desi da scena nema veze sa tim ili da je prilično slabo ispratila to što smo čuli. I onda sve te rečenice budu samo šminka. Atmosfera je dobro pripremljena i sve to što čujemo kreira još veća očekivanja. I onda dobijemo nešto totalno drugačije i/ili slabije. I kako vreme prolazi, sve to što Ghost Dog čita dočekivao sam sve ravnodušnije. 

Još jedna stvar koja je za mene epska kada su u pitanju svi ti samurajski filmovi - svaki od njih kao jedan od hajlajta ima čast. Iz svakog od njih pamtim nekoliko vrhunski emotivnih scena, upečatljivih likova i nečega što jeste kamen temeljac za veliku priču. I ovde vidimo čoveka koji se vodi tim principima. I kako taj veoma časni lik ubija negativce? Na prevaru. Neke ubija nenaoružane, na prepad. Jednog je ubio (spoiler) kroz cev lavaboa. Gde je čast u tome? 

Kada smo već kod negativaca, oni su ispali iz komedije. Ovakvu mafiju nisam video ni u jednom ozbiljnom filmu. Oni ne mogu da plate stanarinu tri meseca, ne mogu da izađu na kraj sa klinjom koji ih gađa igračkama sa prozora, ne mogu da ubiju manje-više nikoga, non stop gledaju crtane filmove... Treba li još da nabrajam. Ovi likovi su totalno nebitni. No sa jedne strane to može da radi posao i tu mislim na pricipe koje poštuje Ghost Dog. Ovi gangsteri su smešni protivnici ali on bi trebao da se časno odnosi prema njima. Ok, on ih doživljava kao časne protivnike ali ih baš i ne eliminiše časno. Takođe, Ghost Dog služi jednog od njih pa možemo pričati o tome da je on dosledan u poštovanju svog kodeksa bez obzira kakve su budale sa druge strane. Ali slabo je to za mene. 

Najbolja stvar u filmu je Vitakerova gluma. Dosta je doprineo priči o ovom čoveku i uspeo je da donese neku emociju tako da ovaj lik bude uspešan. Sem toga, mogu da kažem da je atmosfera u filmu povremeno jako dobra. Sve ostalo mi je nekeko već viđeno, prosečno ili fejk. S obzirom da mi je ovo prvi Džarmušov film, rekao bih da nismo baš počeli sjajno ali dobro, biće šanse za popravni.

Zanimljivosti:
Džarmuš je izjavio kako je ulogu pisao za Vitakera i da on nije pristao da glumi, film nikakda ne bi bio snimljen. Svaki put kada Ghost Dog pušta muziku u automobilu, pojačava na nivo 21. Sve kuće koje poseduju mafijaši imaju ispred znak "na prodaju". Prvu rečenicu u filmu Vitaker izgovara tek posle 37 minuta. Crtani filmovi koji se pojavljuju u filmu najavljuju sledeću scenu.

Naj scena:

Let

Moja ocena: 6/10