In Bruges (2008)

Kod nas nazvan: U Brižu
Žanr: Komedija | Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Martin McDonagh
Glumci: Colin Farrell, Brendan Gleeson, Ciarán Hinds ...

Priča:
Rej, ubica kojeg proganja krivica i njegov saradnik Ken čekaju dalja naređenja u Brižu, poslednjem mestu na kojem on želi da bude.

Moj osvrt:
2018, išao sam na IT konferenciju u Berlin. Da budem iskren, nije mi se naročito išlo. Bio sam u nekom lošem periodu i hteo sam prepustiti taj put nekom drugom od kolega. Ipak sam na kraju otišao. Mogu vam reći da je konferencija bila jako slaba. Isto tako, mogu vam reći da sam obećao sebi da ću morati da se vratim u Berlin. Za ta tri kratka dana sam imao neprestani utisak melanholije. Ne postoji dan u kom se ne setim Berlina a uz ta sećanja, Rundekova Helga mi se krene odmotavati po glavi. Ne mogu da opišem šta je to tako fascinantno. Jednostavno, postoji taj neki osećaj koji me drži. Melanholija. Gledajući In Bruges, one scene u kojima se čuje prelepa glavna tema na klaviru a kamera luta po Brižu... Braćo i sestre, to je taj osećaj. To ne možeš da opišeš. Možeš da doživiš i nosiš u sebi. 

Nema ovde neke velike filozofije. Ovaj film moraš da doživiš. Nije mi se svideo kada sam ga gledao prvi put. U moju odbranu, bio sam desetak godina mlađi i znatno manje bogat životnim iskustvom. Čudo jedno šta novi ljudi i promene donesu u životu. In Bruges je doživljaj pre nego nešto što treba da te oduševi pričom, akcijom, neverovatnom dramom ili užasavajućom dubinom. In Bruges je prelepa slika jednog momenta u životu koji može da bude značajan, može da bude i mali, ali i takav on je prolazan a u isto vreme i večan. Slike blede iz sećanja. Osećanja nikada. Onaj ko je pravio film kao i fenomenalni Karter Barvel koji je pravio muziku, doneli su tu emociju na platno. Verujem da ću ovaj film kao i emociju sa godinama doživljavati sve jače. 

Ima tu stvari i van ovog doživljaja. Naravno. Krenimo od originalnog i suludog dijaloga. Scene su raznobojne u smislu da nemamo samo jednu emociju, jedan žanr, jedno opredeljenje. Dijalozi to prate. I bilo da dijalog nosi dozu sete, bola, sreće, šale, bilo da je priča koja ga prati teška, neobavezna, blesava ili velika, taj dijalog je takav da će vas uvek nasmejati. Iako je takav, on se ni jednog momenta ne poigrava sa emocijom koju scena nosi. Pre nego što vam ovo zazvuči besmisleno, odmah da vam dokažem da nije. Ne postoji situacija u kojoj se nećete nasmejati. I u teškim momentima možete se setiti nečeg lepog. I kada ste besni, postoji neko ko može da vas nasmeje. Sve te emocije, kakav god trag ostavile na vama, sve je to život. Film se ne sprda sa emocijom. Film je dočekuje osmehom. 

Pričajmo malo o osećaju krivice. Ok, znam, mnogi će potegnuti ovde za The Machinist. Ali to je kategorija za sebe. Ne bih sada išao u tom smeru. Rej (Farel) je slučajno ubio dečaka i sa sobom nosi tu težinu krivice. I ta njegova krivica oslikava nebrojeno stvari. Empatija prema kepecu je jedna od njih. Razmislite malo o tome. Rej se neprirodno trudi da pokaže simpatiju prema ovom liku toliko da kada ne dobije odobravanje iz drugog smera, on pobesni. Zašto? Zato što mu treba barem neka uteha. Barem neko malo prepoznavanje da on nije takav, da on nikada svesno ne bi napravio takav zločin. Potom imamo taj njegov stav da ne zaslužuje ništa, da je ono što mu se loše dešava očekivano. Nada da će ga kazna iskupiti je prisutna. Farelova gluma je besprekorna. Nasmejaće vas, osvojiće vas, rasplakaće vas. 

Kako je ovaj film doživljaj i kako je emocija ono što vlada, moraš da imaš ljude koji to mogu da iznesu. Glison i Farel su ovde besprekorni. Dve glumačke bravure uspevaju da se igraju rečenicama, emocijama i gestovima iz scene u scenu. Bez velikih dela, bez velikih reči, bez veštački kreiranih emocija, oni jednostavnim dijalogom uspevaju biti opipljivi u svakom momentu. Ni jednog momenta ih ne posmatraš kao dve ubice što jesu već ih gledaš kao dva čoveka koja želiš da pročitaš. Lako je ubediti gledaoca da je ispred njega heroj ako izađe sam i napravi nešto veliko. Lako je ubediti u emociju ako postaviš scenu da probudi one najjače emocije u ljudima. U filmu laganog ritma, to je mnogo teže. In Bruges i ovi glumci to uspevaju. I ne samo dva glavna glumca, zaljubićete se i u vlasnicu prenoćišta gde ovi ljudi spavaju, u preslatku Kloi koja nije klasična princeza iz bajke, u sve te sporedne likove koji donose još neku dozu blesavosti u ovaj film. Ovo je jedan od retkih filmova gde bi i negativcu stavili ruku na rame. 

Kada smo već kod bajki, film neretko koristi tu reč. Svaka bajka ima svoje heroje, svoje princeze i zlikovce. Ako pogledamo i ovaj film je na neki način bajka, samo što ovde nećete naći heroje i čedne princeze. Ovo je bajka o antiherojima, o ubicama, o princezi koja je lopov i diler, o kralju koji seje smrt. Uprkos tome, carstvo je i dalje bajkovito. Kako se ono bajke završavaju - živeli su srećno do kraja života. I tu je sve što treba da znamo, zar ne. In Bruges, iako nas nekako uljuljkuje u tu bajkovitu atmosferu, u priču o ljubavi, iskupljenju i prijateljstvu, pokazuje da je život i van toga. Kako god grmelo u našem životu, to je samo neznantna buka naspram života oko nas. To je samo naša priča, naša bajka koja se u nekom momentu završava. Kraljevstvo pripada svima. Sada smo u Brižu. Jednog dana ćemo morati da ga ostavimo za sobom.

Film se lepo igra i sa prvim utiskom. Glison izgleda kao čisti intelektualac, Rej kao simpatična budala, Kloi kao standardna lepotica iz priča. I onda likovi krenu da se otvaraju i komuniciraju, i upravo tada vidiš da svako ima neki problem, da je svako udaren na neki svoj način. Ono što je zanimlijivo, kada likovi krenu da komuniciraju i uvidimo sve te njihove mane, mnogo su nam draži tako sjebani. To je porepoznavanje čoveka i bežanje od karikatura, floskula i šablona. No, što su ti likovi sjebaniji sve su više povezani. Njihov odnos je sve lepši. Ljubavna priča, iako minijaturna, ona je prelepa i donosi nadu. Odnos između Reja i Kena prerasta u prijateljstvo i to ono veliko za samo kratko vremena. Čak i ono obećava neko bolje sutra. Šansu da čovek zaista može da okaje svoje grehe.  

Zapitaš se zašto Farel Briž doživljava kao loše mesto. Mesto je bajkovito i čak kada mu se lepe stvari dešavaju, on nekako beži od tog Briža. Film nam namerno servira taj neki mali deo Briža pri čemu mi imamo utisak da je to gradić od stotinak ljudi. Samo u jednom momentu kamera ide visoko gore i vidimo prostranstvo. Zašto je to tako? Briž u filmu predstavlja jedan deo života ovih ljudi ali to je onaj deo života u kom svodiš račune, u kom sabereš ono što si uradio i shvatiš šta si. Zašto Rej beži od Briža? Iz istog razloga zbog kog pati - krivica. Ni jednog momenta on ne uspeva da je se okane. Nema bežanja. Čak i kada pokuša, on se vraća nazad. Ne svojom voljom doduše ali to nije bitno. Bitno je da je na istom mestu, mestu koje mu se neprestano gadi i koje proziva. Vreme je da se saberu računi. Kenu (Glison) to ne pada tako teško. Stariji je. Proživeo je više. Rej sa druge strane je neko ko naizgled ima dosta pred sobom. Da li je ipak sve to prosuo ili zaslužuje drugu šansu?

U jednom momentu Rej kaže kepecu 'A lot of midgets tend to kill themselves...' Verujem da ste se zapitali o čemu ova budala priča. Priča Vam o tome da je ovaj film, iako bajka, bajka o malom čoveku. O čoveku koji je tako ranjiv u ovom velikom svetu. Ako pogledamo, tri ubice, varalica, kepec mizantrop, niko tu nema veliku priču vrednu poštovanja. Ali budimo realni, nema je skoro niko od nas. Svi smo činili i dobre i loše stvari, svi mrzimo i volimo i svi ćemo doći do našeg Briža. Da li će nam se svideti? Ne znam. Mogu samo da se nadam da hoće i da ćemo tamo stići što kasnije. Svakako će svako od nas da ga doživi na svoj način. Kako neko reče :"One man's heaven is another man's hell"

Zanimljivosti:
U originalnom scenariju dva glavna lika su Englezi ali kako su oba glumca iz Irske, odlučili su da promene priču. Kako bi se očuvala praznična atmosfera, u Brižu su sačuvani novogodišnji ukrasi do marta kada je film i sniman. Gradske vlasti su o tome obavestile stanovnike. Snimljena je i scena u kojoj mlad Hari brutalno ubija policajca koji je ubio dete ali je nisu ostavili u filmu. Ta scena bi možda bolje objasnila onu na kraju filma.

Naj scene:

Za mene su to melanholične slike briža u sjajnu muziku Kartera Barvela.

Moja ocena: 8/10