Dolor y gloria / Pain and Glory (2019)

Alternativni naziv: Pain and Glory
Kod nas nazvan: Bol i Slava
Žanr: Drama
Režija: Pedro Almodóvar
Glumci: Antonio Banderas, Asier Etxeandia, Leonardo Sbaraglia...

Priča:
Režiser se osvrće na izbore koje je pravio u prošlosti koji ga proganjaju u sadašnjosti.

Moj osvrt:
Izgleda da 2019 neće biti tako sušna godina kada su solidni i dobri filmovi u pitanju. Dobro, nije da smo pali u nesvest koliko je to sjajno ali posle nekog vremena možemo reći da imamo dostojnog Oskarovca, da imamo nekoliko filmova vrednih gledanja i da imamo sasvim pristojna ostvarenja koja su vrednja pažnje. Pain & Glory spada u ovu grupu. Kada bih ga opisao u nekoliko reči, mogao bih reći da je on mešavina Felinijevog 8 i po i Fordovog A Single Man. Pain& Glory je pokupio dosta dobrog iz oba i dodao ponešto svoje. Sveukupan utisak je da sam zadovoljan pogledanim a postoje i momenti u kom sam istinski uživao. 

Priča počinje u momentu kada je njen glavni protagonista već veteran kinematografije. Stari režiser koji je izgubio volju, emociju, nadu. Jedno obično sivilo i u životnom i poslovnom planu. Film u tom momentu ne otkriva mnogo već nas vraća u nazad kako bi sadašnji momenat kasnije biou upečatljiviji. Taj recept je zaista sjajan. Priča nas vrati u detinjstvo i onda sadašnjost postane jasnija. I tu dolazimo do jednog od od glavnih pitanja kojima se film bavi, šta nas je dovelo do ovog momenta. 

Da li su nas dobre stvari dovele do ovog što sada živimo? Koliko su nas uspesi i saznanja uzdigli, koliko su nam dali samopouzdanja i koliko su ugazili put ka ovome što jesmo? Koliko nam je ljubav doprinala sreći i ispunjenosti koje sada osećamo? Koliko nam je podrška prijatelja pomogla u tome da osećamo sigurnost u ono što radimo i ono što jesmo? Koliko ono što smo stvorili govori o tome kakav smo teret podneli i koliko sebe dali za takav cilj?

Šta je sa lošim stvarima? Koliko poraza nas je nateralo da izgubimo samopouzdanje? Koliko neuspeha je dovelo dotle da odustanemo? Koliko bola smo podneli kada smo konačno shvatili da nismo u stanju da ga porazimo? Koliko puta smo pregaženi kada smo konačno odlučili da nećemo više ni da ustajemo? Koliko puta je nešto naše pripalo nekom drugom? Koliko puta smo propustili nešto što nikada nećemo nadoknaditi? Kako su sve te loše stvari dovelo dovde? 

Zastaniomo. Zapitajmo se, da li su loše stvari koje su nam se desile odgovorne za ovo što danas ne valja? Koliko su dobre stvari odgovorne za sve ovo što je dobro? Istina je da ne ide jedno bez drugog. Ako smo sada jako srećni i dobre i loše stvari imaju istog udela u tome. Sve što nam se dešavalo i dobro i loše nas je definisalo. Ne verujete? I dobre stvari koje su vam se dešavale mogu da vas danas nateraju da se osećate loše. Loše stvari koje su vam se dogodile mogu da vam služe kao motiv i kao podsećanje gde ste bili u poređenju sa današnjim uspehom. Sve te stvari nas definišu. Stvar je u tome da prigrlimo i jedne i druge. 

Kada nam film sve to servira, daje nam konačno razlog zašto je čovek ovakav kakav jeste. I onda vidimo njegov beg u prošlost. Zašto ga ta prošlost leči? On uviđa sve ono što smo upravo govorili. U toj prošlosti on vidi sve te ljude koji su uticali na njega. Seća se sitnih detalja koji su ga ispunjavali. To su jednostavne i prelepe scene. I on se gubi u tim slikama neprestano. Prvo sam pomislio da traži neki zaborav, da se seća nečeg što je voleo kako bi zaboravio ovo danas. Film je znatno pametniji od toga. Njegov beg u prošlost je potraga za pitanjima. Ne možemo reći da on tamo beži jer je samo tamo bio srećan. To su gluposti. Čovek je imao ispunjen život, pravio je filmove i voleo to da radi. Jasno je da mu sve to nedostaje. Kakve odgovore on onda traži? 

Iz te prošlosti je jasno koliko su ljudi uticali na njega. Sve te odluke koje je donosio kao dete, sva osećanja koja gajio su genijalno preslikani u sadašnjost. Na najlepši mogući način su sve te emocije iz prošlosti preslikane u danaašnjeg čoveka kroz ono što je radio i kroz ono što ima. No, šta ga je to onda dovelo do trenutne učmalosti? To su lepa sećanja. Da li ta potraga za dragim ljudima koji nisu više uz njega može da dovede do ovoga? Može, to je sigurno. Ali stanje ne može da bude ovako ekstremno kao ono koje vidimo. 

Taj beg od stvarnosti prerasta u nešto više kada u priču ulazi i heroin - u početku bezazleno potom i ozbiljno. Ne, ovo nije film o zavisnosti iako se ona pominje. Čak je napravljena i pametna paralela. Jedan segment filma (za mene najlepši) je posvećen monodrami Zavisnost. I priča jeste o čoveku koji je imao problem sa drogama ali poenta nije u toj zavisnosti. Tu već vidimo priču o zavisnosti o ljudima koje volimo, o zavisnosti o ljubavi koju osećamo i koju primamo. Ta monodrama, iako je gluma, odlično ogoljava tri osobe: pisca, glumca i gledaoca. Neverovatno. Iz toga će vam cela priča konačno imati smisla i videćete nešto što vam je promicalo ceo film. 

Pomenuo sam u prethodnom pasusu heroin. On je svakako lakši put ovom čoveku u tu neku prošlost, u momente koji su ga definisali. I videćete šta on prodaje za taj beg od sadašnjosti. I kada vidite, zapitajte se šta on tu zapravo prodaje? Svoje delo? Svoje sećanje? Svoju emociju? Još bitnijepitanje, za šta? Za odmor, za beg od sadašnjosti, za zaborav. Sviđa mi se način na koji film donosi ovakve scene. Naprosto, to izgleda jednostavno, bezazleno, kao šala. Zapravo krije još jedan deo slagalice ličnosti ovog čoveka. 

Odnos sa majkom je jako istaknut kroz film. To je prelepo i scene iz prošlosti su zaista odlične kao i Penelopa Kruz u toj ulozi. Ono gde me je film malo izgubio su scene u bliskoj prošlosti. Čini mi se da je do tog momenta film manje više sve rekao (minus završna scena) i onda je razvukao priču bespotrebnom dramom koju je mogla pokriti jedna rečenica. Nisu te scene loše ali umesto njih da je samo servirana poslednja scena sve bi leglo na mesto. Čini mi se da su ubile emociju i razvodnjile završnicu. 

Rasplet je čista poezija. Pre svega, imamo prihvatanje bola. Manje više ceo film vidimo pokušaj da se pobegne od njega i beži se u momente sreće, u momente kada taj bol nije ni postojao. Zašto ga onda čovek prihvata. Zašto pristaje na bol i nastavlja dalje. Rekao sam već - i loše stvari su dovele do ovoga što jesmo. I zbog loših stvari smo uradili nešto dobro. Ako smo sada srećni, te loše stvari imaju svoju zaslugu u tome. Zašto ovaj čovek prihvata bol? Zato što mora da nastavi dalje, zato što ga bol podseća da je još uvek živ. 

No šta ga je navelo da prihvati taj bol, šta ga je navelo da nastavi dalje i nastavi da radi ono što ga usrećuje? Zašto je išao u prošlost? Šta je to tražio? Našao je sve te ljude koji su uticali na njega. Tako osećamo zahvalnost. Time pokazujemo koliko nam ti ljudi znače. To mora da ih čini srećnim zar ne? To što su nekom podarili zanje, to što su nekom podarili ljubav, to što su nekom inspiracija. Time što poštujemo sve to, pokazujemo ljubav prema njima. A šta je sa tim kako mi utičemo na druge? Pokazuje li nam to da vredimo? Pokazuje li to da smo uradili mnogo dobrih stvari? Pokazuje li to da smo voljeni? 

Da sam ovaj tekst pisao dan posle gledanja filma, verovatno bi ocena bila niža. No obaveze koje imam su naterale da tekst odleži neko vreme u mojoj glavi kao i sami utisci. Pišući o njemu i vraćajući se na neke scene, čini mi se da pronalazim delove svog života, da više razumem glavnog aktera i da njegova priča mnogo više znači. Možda ovaj film zahteva barem neke godine da bi bio shvaćen. Možda traži da proživiš neke stvari kako bi ih razumeo. Biću iskren, ovo mi je prvi Almodovarov film. Imao sam neki pogrešan utisak da ono što on priča neće dopreti do mene. Srećom, debelo sam pogrešio.

Zanimljivosti:
Julieta Serrano i Antonio Banderas su preovog filma već dva puta glumili majku i sina u Women on the Verge of a Nervous Breakdown (1988) i Matador (1986). Oba je režirao Almodovar.

Naj scena:

Zavisnost

Moja ocena: 8/10