The Way Back (2010)

Kod nas nazvan: Beg iz Gulaga
Žanr: Avantura | Drama | Istorijski
Režija: Peter Weir
Glumci: Jim Sturgess, Ed Harris, Colin Farrell...

Priča:
Begunci iz gulaga prelaze 4000 milja kako bi došli do slobode.

Moj osvrt:
Praviš ozbiljan film koji nije iz tinejdž žanra ili komedija a uzmeš Džima Stardžisa... Čovek sve što zna je da stenjucka, šapuće i to konstantno zvuči kao da hoće da zaplače svakog momenta. Čovek ima limitirane mogućnosti kada su emotivne scene u pitanju. Može da bude plačljivko i to je to. No, The Way Back konstantno od njega pravi velikog harizmatičnog vođu, mudraca kojem veruju i dobri i loši, i mini i agresivni, i vlast i opozicija. Iskreno, "neubedljivo" nije dovoljno ubedljiv epitet za njegovu neubedljivost u svakom glumačkom smislu. Posle prvog filma u kom sam ga gledao, zapitao sam se zašto su njegov lik napravili stenjavcem i kenjkavcem. Već posle narednih nekoliko, jasno je da je to njegov glumački stil. 

Elem, zatvorenici beže iz Gulaga. Kao klinac, gledao sam istoimeni film koji me je zainteresovao za temu pa sam malo istraživao istoriju pa sam godinama jurio Solženjicinov "Arhipelag Gulag". Tako da me je obradovalo to što je Gulag jedna od tema filma. Problem je što je premalo istorijskih referenci na sam Gulag. Ovo može biti bilo koji zatvor i bilo koji logor. Jednostavno ništa bitno se ne kaže niti se nešto epohalno dešava vezano za to mesto. Tu smo sa likovima neko vreme, ekipa se okupi i ćao. Šteta jer Gulag ima toliko da ispriča i sa istorijske strane i sa strane ljudi koji su bili tamo.

I sam film je propustio da okarakteriše taj istojiski momenat. Malo se tu priča u Gulagu, malo se pomene nešto za komnunizam ali to prođe neprimećeno. U celom filmu od skoro dva i po sata postoji jedna jedina scena koja ima neki pokazatelj zla koje je to vreme donelo. U pitanju je srušena crkva, jedan dijalog u njoj i nekoliko dobrih scena. To je bukvalno sve što vam ovaj film daje sa istorijskog aspekta. Prilično bedno pogotovu kada se ima u vidu tema filma. Ali hej, što bi nam to neko ispričao. Gle kako šetaju dva sada po brdima i dolinama. 

S obzirom da je priča o ekipi koja je prešla 4000 milja do slobode, očekivano je da će imati probleme sa prirodom, probleme sa drugima, probleme među sobom i probleme sa zdravljem s obzirom na zahtevnu šetnju koju treba da izvedu. Problem koji film ima u svakim od ovih aspekata je taj što ni jedan nije doradio do kraja. Sve su nekako započeli a ništa dovršili. Počnu da nam pričaju nešto i onda ukoče. U fazonu šetnja, pravimo film o šetnji i daj da šetamo. Nemoj mi pričati šta se dešava okolo niti mi govori šta je sa likovima, koja je njihova priča itd. 

Hajde prvo da pričamo o problemima sa prirodom. Gulag, sibir, šta je tu prva asocijacija. Videćemo malo mećave, malo snežnih prostranstava i to je to. Upravo u momentu kada sam očekivao velike probleme sa smrzavanjem (ne mora baš Igmanski Marš stajl) film se odjednom seli tri nedelje kasnije. U tom momentu jedini veliki problem je to što im je svima brada porasla. Ček, ništa specifično se nije desilo na zimi za to vreme? Pa onda Sibir i nije tako hladna destinacija. Odem tamo na klizanje, šta. Nema tu toliko zajebancija kad ljudi mogu nedeljama da šetaju bez nekih većih promrzlina i problema sa hladnoćom. 

Problemi sa drugima. Likovi beže iz Gulaga i treba da se skriju od svakoga kako ne bi ponovo završili u šakama komunista. Očekivano je da bi nekada naleteli na neki problem sa lokalcima koji bi ih primetili, zar ne? Ne, ovi likovi ne sreću skoro nikog opasnog po sopstvenu bezbednost. Tu i tamo neki susreti deluju da bi mogli biti opasni ali to je sve ispalo kao šala. Nigde vojske, nigde neke tenzije. U jednoj sceni čovek treba da uđe u selo kako bi pronašao hranu a da izbegne da bude viđen. Odlična šansa za napetu scenu. Šta vidimo od svega? Vidimo odmah kako je doneo ono po šta je krenuo. Umesto da se to iskoristi za neku tenziju, iskorišćeno je kako bi se možda promenilo mišljenje o ne baš lepom liku. Jbg, niste valjda očekivali da je Kolin Farel baš tolika Džukela iako je užasavajuće bedno napisan lik. 

Problemi u ekipi. Ništa. Nema velikih nesuglasica jer svaka rasprava se pokaže kao gubljene vremena. Problem je što su takvi i mnogi dijalozi. Lik kaže "ne mogu više, ostavite me ovde". 30 sekundi kasnije je ustao prvi i poveo masu za sobom. Krene rasprava o tome kako zbog gladi treba da pojedu jednog od svojih i pomisliš ovo će da ode krivim putem. To je jako dramatičan momenat zar ne? Posle toga se još jednom osvrnu na taj momenat sprdajući se. Ako već nema tako problema u ekipi, trebali bi biti onda sjajni među sobom. Čak ni razvoj odnosa među njima se ne vidi nigde. Oni povremeno čavrljaju i eto. Ponekad jedan lik pomenje drugog i to je to. Nikakva hemija u ekipi ne postoji. 

Zašto nema hemije među njima? Zato što ništa o njima ne znamo na početku i manje-više isto to znamo na kraju. Nema drame. Za svaki od likova nam se servira po jedna generička teška priča i to je to. Nema vrlina, mana, slabosti, želja, ispada, bilo jebeno čega što će nam dati neko mišljenje o liku. Razlikuješ ih samo po fizičkom izgledu i imenu. U jednom momentu se pojavi i ženski lik (vazda sjajna Sorša Ronan) i neverovatno je koliko nisu znali šta će sa ovim likom. Prvo ona kao ima neku tajnu, pa je onda trebala uneti nešto emocija, pa onda dopire do ovih likova... I od svega toga ispadne jedan brabonjak. Jedinu emociju koju imamo izazvala je Sorša svojom glumom i pojavom. Niti je njena tajna naročito potrebna biti tajna, niti je njena sudbina iskorišćena kao motiv, niti je njena priča ispričala nešto o trenutnom momentu u istoriji i čovečanstvu uopšte. To je bio idealan momenat da ošamariš gledaoca i pokažeš mu svu patnju trenutnog momenta. Ma jok, šetamo dalje. 

I od sve patnje, gladi, žeđi, fizičkog napora nisu nam dali niti jednu jedinu karakterističnu scenu. Uzmimo filmove o ljudima koji su u tako teškim uslovima. Bez obzira na kvalitet svi se trude doneti nešto upečatljivo i jezivo. Alive ima kanibalizam, Igmanski Marš ima odsecanje promrzlih prstiju, Vertical Limit ima jedno dramatično odsecanje sigurnosnog kanapa na kom visi čovek, The Grey ima vukove, Revenant i The Edge imaju medveda, Gravity ima ceo svemir, Cast Away ima šta god hoćeš... Šta ima The Way Back a da je vezano za preživljavanje? Glad, žeđ, zimu, vrućinu, iscrpljenost. A od svega imamo ispucale usne, otekle noge i to je to. Premalo je to, rođaci. 

Verujem da ste iz prethodnog teksta uvideli nedovršenost filma. Prvo je omanuo da ispriča nešto o istorijskom momentu. Drugo, propustio je šansu da u silnom mučenju svojih likova servira poneku upečatljivu scenu. Potom je propustio da ispriča jednu jedinu priču bilo kog lika kojeg pratimo. Šta ispada da smo gledali? Ako je Argo film o turističkom vodiču koji je skoknuo po neke ljude i vratio ih nazad u SAD bez ikakve opasnosti po život, zdravlje ili frizuru, ovo je jedan film o jako dugoj šetnji koja pak može malo naštetiti zdravlju. Bukvalno ništa više od toga. Na momente su bljesnuli poneki likovi i glumci (nikako Stardžis. Pre svega Sorša Ronan, Ed Heris i Gustaf Skarsgard) ali sve je to do njihovog talenta. Ovo je jedan od onih planskih filmova koji žele da pokažu veliki uspeh čoveka ali jednostavno nemaju suštinu. Možda on na ovakav način i potvrđuje da su događaji u njemu zapravo zasnovani na laži a ne istini koja je dugo prodavana.

Zanimljivosti:
Film je inspirisan memoarima Slavomira Rawicza koji je pobegao iz gulaga i šetao 4000 milja do slobode. 2006 se ispostavilo da on nije pobegao već je pušten na slobodu 1942. 2009 je Witold Glinski, bivši poljski vojnik tvrdio da je knjiga opisala njegovo bekstvo. No i ova tvrdnja je prepuna rupa. U jednom momentu na Valkinim (Farel) grudima se vidi tetovaža Lenjina i Staljina. Veruje se da su kriminalci tetovirali ova dva lika u nadi da niko neće smeti da puca u njih. Gulag za potrebe snimanja ovog filma je napravljen u Bugarskoj. On je i dan danas očuvan i služi za snimanje.

Naj scena:

Put me on the ground...

Moja ocena: 5/10