Joker (2019)

Kod nas nazvan: Džoker
Žanr: Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Todd Phillips
Glumci: Joaquin Phoenix, Robert De Niro, Zazie Beetz...

Priča:
U Gotamu, mentalno oboleli komičar Artur je odbačen od strane društva. Kada bude umešan u zločin, stvari se menjaju u korenu...

Moj osvrt:
Smeh bi trebao da bude lek, zar ne? Smeh bi trebao biti proizvod šale, dobrog raspoloženja. Smeh odaje našu zaljubljenost. Smeh pokazuje svu lepotu ljudskog lica. Svi volimo osobe koje su uvek nasmejane i koje nas uvek nasmeju. Zašto ovakav uvod? Zato što se u filmu smeh predstavlja kao "stanje". Smeh je bolest, mana, pokazatelj bolesti i nastranosti. Ako se zapitamo šta je sa tim čovekom koji ima takav problem, promašili smo temu. Nismo razumeli šta nam se govori. Ono što treba da se zapitamo, kakav je to svet u kom je osmeh bolest? Kakav je to svet u kom se nasmejana osoba smatra poremećenom. Kakvi smo to ljudi kada nasmejanog čoveka gledamo sa sažaljenjem, sa potcenjivanjem, kada mu dajemo epitete koje lepimo za osobu za koju bismo rekli da je luda? U šta se svet pretvorio kada nam je smeh odbojan? Kakvi smo to ljudi postali? 

Šta je lek za taj smeh? Lekovi. Dosta lekova. Rešenje je beg od stvarnosti? Kakva je to stvarnost iz koje čovek želi da pobegne? Još tragičnije je pitanje, od kakve to stvarnosti, čovek koji se smeje, želi da pobegne? Nije samo beg do stvarnosti potreba, već i potpuno odsustvo emocija. Ako otupiš, ideš ispod radara, nadaš se da će sve proći kako treba ili da se barem neće desiti ništa loše. Da li je to pokazalo rezultat? Naravno da ne. Ovaj čovek je pretučen, ponižen, pregažen, odbačen. Zašto? Zato što želi da se smeje i da nasmeje? Do čega je dovelo društvo kojeg je on deo? I lekovi onda treba da služe kao beg. Lekovi treba da ga prevare da je sve u redu.

Iz scene u scenu gledamo poraze ovog čoveka. Da li mu se bar nešto lepo dešava? Pretučen, ponižen, pregažen, iskorišćen, rastužen, povređen, odbačen i sve to bez trunke patetike. Zašto kažem da je to bez trunke patetike? Zato što to automatski povlači da su svi događaji i emocije plod surove realnosti. Jeste tragično što je ovaj čovek neshvaćen. Još tragičnije je što se niko ne trudi da ga shvati. I simbolično u jednoj sceni on završava u đubretu. Odličan i simboličan pokazatelj gde ga je društvo smestilo. I u svom tom crnilu, da li mu se nešto lepo dešava? Da. Reklo bi se da tu ima jedna lepa obična sitnica. Užas je kada shvatimo da je ta obična sitnica plod njegove mašte. Tako malo je potrebno nekom da bude srećan a to je tako užasno daleko. 

Ima tu još sjajne simbolike. Imamo tri scene koje se odvijaju na stepeništu, od kojih će ova treća ući u onu grupu legendarnih. U prve dve scene vidimo kako se Artur (Joker) teško penje niz stepenice i obe scene su praćene teškom porodičnom dramom. Svaki uspon je težak ali prelazimo ga da bi došli do nečeg boljeg. U penjanju ovog čoveka se vidi umor i težina svakog koraka. I kada se popne, nema svetla. Tama vlada ali Artur ostaje čist. Idemo na scenu kada on silazi niz stepenice. Kontra logika. Pad. Artur više nije čist. Možemo reći da je potpuno moralno posrnuo i crn je u skoro svakom polgedu. Silazak, tj. pad je lak. Samo je fazon u tome što Artur u njemu blista. Njegova transformacija od crnog Artura do Jokera čije boje sijaju je potpuna. Moralni pad je zagrantovan. Ali Arturov smeh više nije bolest. On je simbol. 

Kada sam već pomenuo transformaciju, ona je perfektna. Vratimo se koji dan u nazad kada sam se u tekstu o Infinity War zapitao zašto nismo dobili Tanosovu priču? Ok, on je grandiozan ali kako, zašto. Daj da vidim kako je došao dotle. Ovde imate potpunu fizičku i psihičku transformaciju od mrljave gusenice do predivnog leptira, od plašljivog crva do lukave zmije. Iz tišine smo prešli u buku. Iz tihog plača u samoći došli smo do vriska koji svi čuju. Ok, doći od jednog do drugog nije teško. U većini današnjih filmova bi se to desilo u zadnjoj sekundi filma i ni iz čega. Umesto da se siluje neki obrt, ovde je transformacija postepena. Pogledajte pažljivo, svaka scena, svaki događaj, svaki pokret, svaki dijalog je samo jedan korak u ovoj transformaciji. Ne postoji korak u nazad, ne postoji suvišan momenat. Sve je to vodilo do Jokera i to takvog kakvog nam niko nikada na filmu nije dao. Ok, neću reći da nema ovako temeljno izgrađenih negativaca. Ima ih, ali su užasno retki. A oni kod kojih možeš videti ovakvu transformaciju su još ređi. 

Kroz celu ovu priču mi upoznajemo Artura. To upoznavanje je proces koji traje. To je sjajno iz više razloga. Prvo, film je postupio neverovatno pametno znajući da mi znamo ko je Joker. Joker koga smo dobili jeste onaj kojeg smo videli u Batman filmovima. Nije to sporno. Samo što je film uspeo da nam da čoveka iza tog ludila i iza maske. Opet se vraćam na Infinity War gde sam rekao da možeš da razmišljaš o Tanosovim razlozima kao validnim, koliko god surovi oni bili. Ovde je isto to, samo što nam je Joker, kao običan čovek, mnogo bliži. Kroz ceo film mi upoznajemo Jokera i uviđamo sve kroz njegovu transformaciju. Znate li šta je još bolje? I on sam upoznaje sebe. To nije mala stvar. Koliko se nas zapravo trudi da sagleda sebe kroz druge, kroz to kako nas ostatak sveta vidi. Kroz realnu sliku onog što jesmo i što možemo biti. Ne puno. Zašto? Zato što to može da povredi, može jako da boli i da smeta. 

Kako se Artur menja kroz film, tako se menja i naše mišljenje o njemu i način na koji ga doživljavamo. Tu se takođe vidi veliki kvalitet ovog filma. Prvo ga sažaljevamo i pokazujemo empatiju. Pokušavamo da ga razumemo i da sagledamo njegovo stanje ali i stanje društva. Potom nas intrigira u tom procesu promene. To se nastavlja šokom gde još uvek tražimo neki njegov karakter. Na kraju kada on procveta, bez trunke sumnje je zastrašujuć. U nekoliko scena ovaj čovek me je prilično preplašio. I onda se vratim na početak i pitam se, da li je on u tom momentu bio vredan sažaljenja. Naravno da jeste. On se ne krije iza maske ni u jednom momentu. U procesu transformacije on je čovek od prvog do zadnjeg momenta kada definitivno prerasta u nešto više. 

Sve ove scene prati turobna muzika koja naglasi taman takvu notu da savršeno prati radnju. Kada treba, ta muzika odlično ide uz tugu, tragediju, šok, dramu i bilo kakvu emociju koju nosi trenutni momenat filma. Kada je Artur povređen, melodija nekako strugne kao još jedan udarac koji mu je zadat. Kada je tužan, kao da će ga melodija gurnuti preko ivice u očajni ambis. Kada ga se plašimo, tonovi donose dodatni nivo tog straha čineći da se ježimo. Tek ponegde vidimo određenu pesmu koja je opet sjajno izabrana. 

Jedan od ključnih momenata u Arturovoj transformaciji je kada prvi put u nemoći povuče obarač. Onda smo u iščekivanju, iščekivanju da vidimo šta će se desiti sa Arturom, kako će se odraziti na njega, kako će reagovati okolina. I tek tada vidimo neku dozu samouverenosti. U tom momentu pa potom kada ponovo ubije, vidimo neku snagu koju on nosi. I ovo nije samouverenost koja dolazi iz činjenice da je on nekom oduzeo život. Ovde ima mnogo više. Po prvi put on je odlučio da se brani. Vratimo se na početak filma gde je samo želeo da se isključi iz svega, da se nakljuka lekovima, ne oseća ništa, ne želi ništa sem neke zablude koja će ga ubediti da mu je dobro. Ovog puta on radi nešto što oseća. Ovog puta on oseća nešto što nije strah, poniženost, potištenost i nemoć. I to je oslobađanje, to je spoznavanje sebe. On oseća slobodu celim svojim bićem. Na žalost to se desilo kroz ovakav događaj. To će ga definisati kao čoveka. Obratite pažnju kako je nastavak ovih scena usnimljen. Kamera se posadi iza Artura i prati ga. Mi imamo utisak čoveka koji samouvereno hoda, koji gleda široko i kaže "svete, evo me. konačno. ovo sam ja.". Prolivanjem krvi leptir je počeo da se oslobađa ružnog oklopa gusenice i izlazi na videlo. 

U nastavku te prve scene, vidimo Artura koji zastaje i počinje da se kreće kao da nastupa na pozornici. Znamo za njegovu želju da bude komičar i da nastupa. On ovde u samoći kreće da izvodi predstavu. Da li je pronašao talenat koji ga ispunjava? Da li je konačno zadovoljan nečim što je uradio? Da li proslavlja neku pobedu? Možda ima tu svega po malo ali nije to ono što film u ovom momentu hoće da nam kaže. Šta se to zapravo desilo? Krenimo sa druge strane. Koje nastupe pamtite? Bez obzira na vrstu umenosti, sporta ili bilo čega trećeg. Pamtimo nastupe koji su nas oduševili, pamtimo nastupe koji se prepričavaju. Do čega dovedu takvi nastupi? Šta je to što izvučete iz nečega što vas oduševi? Ne rodi li se u vama želja da pokušate isto u nečemu u čemu ste vi dobri? Ne motiviše li nas to na nešto? Tu smo negde. 

Još jedan od ključnih momenata kada se ovaj čovek pokazao svetu je i nastup koji su milioni mogli da gledaju. I tu imamo neku posvetu čuvenoj Sceni iz Scarface-a kada Toni Montana ljudima u lice saspe sve što misli. Potpuno istu stvar ovde radi Artur. U lice licemerima sasipa bolnu istinu. Samo što ta istina boli njega. I u ovom momentu on postaje nešto više od običnog čoveka. Braćo i sestre, tu smo došli do poente. Setimo se kako se u dobrom ali vazda precenjenom Dark Knightu Nolan igrao sa idejom a ne samo herojom. Ovaj film to radi perfektno i neuopredivo bolje. Artur u jednom momentu postaje ideja. Postaje glas naroda. Postaje pokret poniženih, poraženih, bednih, siromašnih, ugnjetenih ljudi koji više ne vide izlaz. 

Ovo je neuporedivo veća ideja nego ideja iz Nolanovog Betmena. Tamo, u prkos tome što je ona dobra, malo je i teatalna. Ideja heroja u tom filmu je lepa i plemenita. Gura se priča o naporima i žrtvi heroja. Ali to je priča pojedinaca. Heroja nema toliko. Joker je priča o ljudima, o narodu, o moći koja je data običnom čoveku, i to ne samo jednom već mnogima. To je sila protiv koje heroj teško može da se nosi. Ova ideja nosi dozu straha jer moć može završiti (i završava) i u rukama ljudi koji je ne koriste dobro. U isto vreme, ova ideja je opravdana i ubediće vas u to lako. Uostalom deo smo sistema koji nije baš najsrećniji. Svaki glas protiv lošeg sistema znači neku pobunu. Svaki postupak može biti pokretač.

Film nam daje Artura/Jokera na dlanu. Rekao sam već, transformacija je opravdana i potpuna. Njegova priča je ispričana besprekorno. Ali film odlazi korak dalje, daje nam društvo koje je trulo u svakom pogledu. I to društvo stvara ovakvog čoveka. To nije sve. Film odlazi dalje i daje nam ideju. Pre svega, Joker nije negativac kakvog očekujemo. On nam je dat kao čovek. Potom nam je dat kao ideja. I ta ideja treba da se shvati. Možeš biti na njenoj strani ili ne. Stvar je u tome što ćeš je razumeti i nećeš je ignorisati. I ta ideja stvara novo društvo. To novo društvo će stvoriti heroja kojeg već dobro poznajemo. 

Posle ovoga ostaje da čestitamo sjajnom Finiksu na Oskaru koji će dobiti. Ovo je one man show i zlatna uloga koju potpisuje fenomenalni glumac. Njegov talenat blista iz scene u scenu. Nateraće vas da plačete, da strahujete, da strepite, da ga žalite, da ga volite i da ga se plašite. Ulogu Jokera su ovekovečili fantastični glumci. Cezara Romera nisam gledao ali tadašnji Betmen je bio drugačijeg duha. Džek Nikolson je sigurno najveći glumac u ovoj ulozi i dao je Jokeru malo svojevrsnog ludila. Ledžer je lik predstavio realnijim i samim tim je više zastrašujuć. Iz njega je sipalo realno ludilo. Džared Leto je imao tu nesreću da glumi u Suicide Squad ali njegov Joker je, uz Harli u tumačenju sjajne Margo Robi jedina stvar koja je bila visokog kvaliteta u tom smeću od filma. Čak je šteta što on nije imao više mesta u tom filmu. I onda na kraju dolazi Finiks. Ovo je sigurno najbolja gluma i najbolje iskarakterisan Joker na filmu. I Finiks i Joker u ovom filmu su toliko dobri da nam iz korena menjaju utisak svakog prethodnog filma i svaki bi valjalo ponovo odgledati sa ovim saznanjem. Ne samo da su film i Finiks dodali dimenziju Jokeru kao liku, dodali su istu tu dimenziju svim prethodnim filmovima.

Zanimljivosti:
Joakin Finiks je izjavio kako mu je bilo najteže da savlada Jokerov smeh. On je taj smeh zasnovao na snimcima ljudi koji imaju patološki smeh. Svi satovi u filmu pokazuju vreme 11:11. Tod Filips je izjavio kako je Finiks tokom snimanja neretko imao ispade tako što je odlazio u sred snimanja scene. On je rekao Filipsu da ne reaguje, da će da prošeta povremeno i vrati se i sve će biti u redu. Jedini glumac od koga nikada nije odlutao je bio De Niro. Finiks je izgubio 28kg za potrebe snimanja filma. I to je donekle bilo kritično pa su se trudili da što pre snime svaku scenu. Tod Filips je pisao scenario tokom snimanja zbog toga.

WB je želeo da Skorseze režira film a da Artura glumi Di Kaprio. To na kraju nije bilo moguće jer je Skorseze radio Irishmana a Di Kaprio glumio u Once Upon a Time in Hollywood. Finiks je izjavio kako je inspiracija za ples bio Ray Bolger. De Nirova uloga je omaž njegovoj ranijoj ulozi u filmu The King of Comedy (1982). Na kraju premijernog prikazivanja na filmskom festivalu u Veneciji film je dobio osmominutne stojeće ovacije. Radni naslov filma je bio Romero kao posveta prvom glumcu (Cezar Romero) koji je glumio Jokera. 

Finiks je trebao glumiti Betmena u Batman: Year One filmu koji je otkazan a kojeg je trebao režirati Aronofski. Finiks i De Niro su ušli u sukob na početku snimanja. De Niro praktikuje da se pre snimanja scene glumci pripremaju čitajući scenario i glumeći. To se Finisku nije svidelo ali je na kraju pristao pri čemu je mrmljao dok je čitao svoju ulogu. Brzo su izgladili nesporazum. Finiks je izjavio kako je De Niro njegov omiljeni glumac.

Naj scena:

Ples

Moja ocena: 9/10