Planes, Trains & Automobiles (1987)

Kod nas nazvan: Avioni Vozovi i Automobili
Žanr: Komedija
Režija: John Hughes
Glumci: Steve Martin, John Candy, Laila Robins...

Priča:
Dok se bori da doputuje kući za praznik, Nil (Steve Martin) upoznaje Dela (John Candy) koji mu naizgled donosi samo nevolje.

Moj osvrt:
Gledajući najfriškijeg oskarovca, Green Book, nekako mi se činilo da sam sve to negde već video ali nisam mogao da se setim gde. Braćo i sestre, kako se to sve lepo odmotalo sada. Green Book je uzeo ovaj film, izbacio opštiju temu, ubacio opšteobožavani problem rasizma, malo romantizirao priču da ne bude totalna komedija i to je to. Planes, Trains & Automobiles (PTA) je film koji pokriva više tema od Green Book. Možda ga ta neozbiljna nota koju nosi do pred kraj ne ubedi da je u pitanju bolji film. Mene je ubedio. Ako gledate dublje, ako ne posmatrate ovo samo na nivou "zajebancije" i komedije, videćete da je pred vama znatno kompleksniji filmić. 

Krenimo prvo od Nila (Martin). Prva stvar koju uočimo je da je on jako netolerantan. Netolerancijom pre svega obeležimo drugu osobu. Zajedno sa Nilom, Dela (Kendi) posmatramo kao hodajuću nevolju. No nama sa strane ni jedan ni drugi ne deluju kako treba. Nil je nepristupačni drkadžija, Del je neko od koga bi trebali bežati čim ga vidimo. Netolerancija nije vrlina, ona je odsustvo svesti o ljudima i svetu koji su oko nas. Netolerancija koju posedujemo je neretko znak egoizma i egocentričnosti. Mislite li i dalje da gledate običnu komediju? 

Elem, rekoh da netolerancijom obeležimo osobu koju ne želimo uz sebe. To nas sprečava u jednoj jako bitnoj stvari - mi ne vidimo osobu onakvu kakva jeste. Obeležili smo je na način koji mislimo da nam odgovara. I u filmu mi kao gledaoci imamo ne baš sjajno mišljenje o Delu. U filmu koji se deklariše kao komedija to je bezazleno. U stvarnom životu ćemo nekom drugom servirati pogrešnu sliku o osobi koju taj drugi ne poznaje. Zamislite da je više ljudi koji su takvi, koji će udaljiti druge od vas. Naravno, čak i takva procena može biti tačna. Ali ona to obično nije? 

Ako smo netolerancijom i odbijanjem udaljili nekog od sebe, mislimo da smo sigurni, da se nećemo uniziti. To nekad može biti i tačno ali uglavnom nije. Uglavnom smo odbili osobu koju ne razumemo. Umesto da potražimo način na koji možemo da funkcionišemo, mi tražimo način da se udaljimo. Pogledajte kako se ova dvojica nose sa problemima kada sarađuju a kako kada ta saradnja ne postoji. Možda je glavno pitanje, šta ako smo time što odbijamo nekog od sebe odbili potencijalnu dobrotu koju ta osoba može da nam pokloni. 

Ono što nam ne pada na pamet je da, kada smo netolerantni, kada odbijamo druge, zapravo ne vidimo kakvi smo sami. Precenjujemo se iz sve snage smatrajući da smo iznad ostalih. Problem je što se ne zapitamo kako izgledamo u očima drugih. Tužno je to što čak i oni koji nas vole vide tu lošu stranu u nama. Kada nam konačno neko saspe istinu u lice, ne prija, protivimo se ali ako imamo i trunku razuma, shvatićemo istinu i prihvatiti poraz. Nije ovo kritika. Svi smo ponekad netolerantni, svi smo nekada nefer prema drugim ljudima. To je ljudska priroda. Nekad se uznesemo i zbog najmanje pobede. Jako je teško reći "izvini" posle toga, ali probajmo. Priznajmo grešku. Iskrenost oslobađa. Otvorimo se. Pokažimo ko smo. Tako će ljudi dopreti do nas. 

Sada se vratimo na onaj komični deo. Dela ceo film posmatramo kao hodajuću nevolju u smislu da nespretnost i njega i Nila konstantno dovodi u neprilike. U momentu kada se tim nevoljama smejete najviše, zastanite. Da li zaista mislite da je neko toliko tup da konstantno ne shvata da je napravio problem ili grešku? Šta mislite kako on živi sa tim? Možda film želi da nam kaže nešto, možda ovaj čovek nije nespretan već neuspešan? Šta je razlog tome? Hajde da to posmatramo na drugi način. 

Šta ako stvari koje čovek radi, radi dobro, radi uspešno, ali ih doživljava kao nesreću. Recimo Del uništi automobil ali dođe na cilj, izgubi novac ali se snađe da ga ponovo zaradi itd. Da li film želi da nam kaže da zapravo Del radi dobru stvar ali je ne dožvljava kao uspeh. Kada uspeh ne ispunjava čoveka? Kada sve što čovek radi nema neku poentu i ne deluje dobro? Kada čovek izgleda kao gubitnik iako on to zaista nije? Da li je moguće da nam film govori da je ovaj čovek nesrećan? 

Zašto onda filmu nisam dao veću ocenu? Pre svega što je morao da ističe upravo ove stvari o kojima sam pisao. Nekad ih je baš zapostavio zbog samo malo zabave. Neke stvari je ponovio više puta, samo ih je malo prepakovao. Nije to loše, zabavno je za gledanje ali je propuštena prilika da se poentira na više mesta u filmu a ne samo na emotivnom kraju. 

Kako god vam ovo zvučalo, film ne nosi Stiv Martin. Volim Martina i jedan je od onih glumaca koje kada vidim na TV pustiću film u koji god da je i u kom god momentu film bio. Koliko god mu i neki film bio slab, mogu ga gledati uvek. Ne kažem da je on ovde loš, daleko bilo. Ima samo nekoliko momenta slabije glume kada kao da nije znao da prenese emociju pa je preterao sa teatralnošću. Film nosi Džon Kendi. Uspeva da nas iznervira, da nas nasmeje, da nas rasplače, da nas zabavi da nas natera da bežimo od njega ali i da ga zagrlimo. Martin mu je odlična podrška. 

Da se vratim na prvi pasus. Green Book vs. PTA. Imamo nespojiv par gde se ljudi baš i ne mirišu, gde jedan misli da je bolji od drugog, gde je drugi svesniji kvaliteta ovog prvog. Njihov put vodi do razumevanja (pri čemu je tu Green Book priznajem i bolji). Mortensenova uloga je upečatljivija od Kendijeve ali Mortensen je imao samo jedan posao - da nam bude simpatičan. I jedan i drugi film imaju plemenitu temu a to je prihvatanje razlika i pronalaženje stvari koje su zajedničke. Green Book kopira nekoliko scena iz PTA uključujući i kraj filma. 

Ono gde je PTA znatno pobegao Green Book-u je tema. PTA igra na ljudskost, na netoleranciju koju svi posedujemo. Green Book je robovao novoj modi pa se bavio rasizmom, na žalost na petparački način servirajući patetične scene koje samo treba da nerviraju. No, oba filma popravljaju raspoloženje i zato im skidam kapu. Oba mogu da kažu sa su nam izmamila osmeh na lice pa zašto i ne reći, naterali da nam oči malo zasuze. Oba filma se dešavaju za praznike pa nam pokazuju da je to vreme topline, prijateljstva, ljudskosti. Nemojmo samo tada potezati ovakve filmove i takve stavove. Oni su uvek dobrodošli.

Zanimljivosti:
I Kendi i Martin su izjavili kako je ovo najdraži film u kom su glumili. Scena u kojoj vidimo avion sa spoljašnje strane je pozajmljena iz filma Airplane! (1980). Kada u Vičiti objave da je let otkazan, vidi se na tabli iza da je destinacija "nowhere" (nigde). Džon Hjuz je izjavio kako je motivaciju za film našao u jednom putovanju kada mu je let otkazan pa je putovao pet dana. On je snimio nešto manje od dva kilometra trake što je duplo veće od proseka filmske industrije. Potvrdio je da postoji rediteljska verzija filma od tri sata ali da ona nikada nije montirana. Nilova kuća je izgrađena od temelja za potrebe filma i troškovi su bili oko 100.000 dolara što je razljutilo studio.

Naj scena:

Shvatanje

Moja ocena: 7/10