Nordwand / North Face (2008)

Alternativni naziv: North Face
Kod nas nazvan: Ledeni Ambis
Žanr: Avantura | Biografski | Drama | Istorijski | Sportski
Režija: Philipp Stölzl
Glumci: Benno Fürmann, Florian Lukas, Johanna Wokalek...

Priča:
Zasnovan na istinitim događajima, North Face je napeta avantura o usponu tima alpinista na najopasniji vrh Alpa. 1936 naci propaganda želi da domaći alpinisti osvoje do tada neosvojim vrh švajcarskog masiva - Eiger.

Moj osvrt:
Nordwand ili North Face je pravljen po istorijskom događaju. O paralelama i istinitosti filma ne bih puno, pre svega što ovakav niti šteti niti koristi celoj toj priči. Da su smanjili romantični aspekt, išli na neku realnost, zaobišli šablonske odnose i standardni holivudski pristup, verujem da je ovo mogao biti upečatljiv film. Zapravo taj holivudski pristup me je podsetio na onaj Stalingrad iz 2013 kad su mase klicale "tako bre Rus pravi film, jebite se amerikanci" a zapravo film je poluuspešni holivudski produkt. North Face ima isti princip ali niti je začinjen dovoljno da bude holivudska patetična zabava, niti je realan i ogoljen dovoljno da bude prava drama. 

Predstavlja nam se priča o nesavladivom usponu na jedan od alpskih vrhova. Hajde sada da zanemarimo priču oko samog uspona. Složićemo se da treba da nam predstave taj neosvojivi uspon kao nešto kolosalno i to što pre. Neko može da kaže "pa dobro, video si ga kasnije u filmu". To je tačno. Ali mi kreiraš dramu oko uspona a ja ne znam na šta mi se penju ovi likovi. Daj malo više priče o tom usponu, daj mi snimke surove prirode i opasnu muziku, daj mi nekoliko legendi, priča iz naroda o tome. Tako gradiš priču. Tako gradiš tenziju. Tako gradiš atmosferu. Setimo se Blair Witch project-a, gde likovi idu i razgovaraju sa ljudima o tome. Bez i jedne jezive scene ti zapravo imaš priču od koje ti se diže kosa na glavi. Ali neeee, daj da mrcvarimo publiku likovima i situacijama čije su priče neubedljive i poluispričane. 

Kapiram da pravi Kurz i Hinterstoisser (dva glavna penjača u filmu) nisu bili baš fanovi Adolfa i njegove družine. Film se iz petinih žila trudi da nam to pokaže. Oni ne "hajluju" nikom i sve suprotno su od onog standardnog naci šablona. Da vas pitam, ne bi li takva dva lika, koja su pride i vojnici i koja upadljivo pokazuju netrpeljivost postala jako sumnjiva u vreme kad naci režim cveta? Ne bi li malo najebali zbog toga? No eto, imamo dva zajebanta u jako ozbiljna vremena. Kakvi su oni ljudi zapravo? Koga boli patka. Evo neće da slušaju nadređene i ne vole Hitlera. Što bih nam pričali priču o njima? Zato što, kada mi staviš u životnu opasnost jednog od ova dva, najgora moguća varijanta je da mi je svejedno šta će se desiti. Varijante u kojim navijam da se likovi popnu i padnu su mnogo bolje. 

Kroz ceo film se forsira neka ljubavna priča između Tonija (Kurz) i novinarke. Vidimo da je nešto bilo među njima ali nismo sigurni šta zapravo i zašto je njihov odnos ovako rezervisan. Ali to naravno prerasta u ljubav koja je nova dimenzija, ljubav koja pomera granice i presudna je varijabla u jednačini života. Zašto? Čemu to služi? Tome da glas čedne djeve može da spasi život našeg hrabrog penjača? Tome da se ona koja nije planinar penje da ga spasi tamo gde ni planinari ne smeju da idu bez da se oklizne ili da ima problem sa zimom, snegom, lavinom, kamenjem, slabom nijansom turskog laka za nokte, bilo čim...

Hajde malo o namerama. Realno gledano imamo tri strane u ovoj priči. Naciste koji žele da njihovi ljudi osvoje neosvojivo. Nije to loše. Šta vidimo od toga? Ništa bokte. Ako se ovi popnu, dokazaće veličinu rajha. Čime onda nacisti pokazuju da im je stalo da se penjači nađu na vrhu? Ničim. Ako su nacisti hteli glorifikovati ovo, uložili bi sav napor i pružili svu pomoć i najbolju opremu ljudima koji se penju. Ne bi se desilo da im iz bušne torbe ispadnu kramponi koji služe da se oni penju po klizavom. U filmu je to prestavljeno prejadno. Izgleda kao da su nacisti izgubili interesovanje za ovo pre nego što su ljudi i počeli da se penju. 

Druga strana bitna za ovaj uspon je sama novinarka. Ona dobija šansu da se probije u poslu i uslika ovako veliki događaj. Prvo pokazuje veliki smisao za fotografiju. Drugo, nadređeni sa kojim putuje želi nešto više od novinarke koja fotografiše. Opa, sjajna priča. Baš me zanima da li će čedna djeva da poklekne odvratnom, nacističkom, bezosećajnom gmazu. Zaista? Čemu služi ova priča u ovakvom filmu? Pre svega je dosadna do krajnjih granica. Svi dijalozi i zajedničke scene ovog dvojca možeš da ukloniš iz filma. Čak i ovaj nadređeni je šablonski kreiran da vidimo kakvi su ti naci gmazovi. On je zapravo takav da bi ga pravi naci gmazovi natakli na zastavu i tako odneli na vrh ove planine. Zašto bi onda ova čedna djeva želela da se naša dva planinara popnu na vrh? Fuck me if I know. Bolje da su se ona i Toni peli jedno na drugo. Iz njihovih smešnih priča to je jedino što je imalo smisla. 

Treća strana su naravno naši neustrašivi planinari. Prvo, sama njihova odluka da se penju rezultira gomilom patetike. Kada se već odluče na taj poduhvat, nije ti baš jasno zašto. Ako znaju da nacisti žele da slave njihov uspon a oni nisu nacisti, zašto bi išli gore. Zar ne bi trebalo to da ih odbije. Jedino ako su imali nameru popeti se na vrh i okačiti zastavu na kojoj bi pisalo "Duvaj ga Hitleru". U fazonu su "wow, niko se nije uspeo do vrha tamo i mnogi su poginuli. Aj probamo". Zašto? Šta dokazuješ? Mislim ne kažem da nisu trebali da se penju. Kažem da si morao da me ubediš zašto se penju, zašto rizikuju život. 

I kada prebrodimo brdo patetisanja i mrcvarenja, momci (konačno) kreću na uspon. S obzirom na kvalitet nekih scena gde se momci bore sa vremenom i usponom, zapitaš se zašto ovo nije počelo ranije i zašto veći fokus nije bio na ovome. I u tom momentu jako zažališ što te zabole za likove koji se penju. Takođe, ako je ovaj događaj tako grandiozan, nije li premalo da samo dve ekipe kreću da se penju. Čini mi se da je tu bilo dosta ekipa ali ceo fokus se sveo na četiri čoveka. No, da ne bude da samo mračim, borba protiv planine i protiv (ne)vremena je baš surova i neke od scena su masterpis. 

Druga dobra strana ovoga je što su momci nekako žrtve svega. Prvo, nacistima su šansa da se busaju u grudi. Njih dvojica nisu nacisti i izgleda da se bore za tuđi cilj. Drugo, novinarima su šansa za spektakl. Popeli se ili pali, novine će da iskroriste to da plasiraju svoju vest. Treće, običnoj svetini su zabava. Kada ovo shvatimo, jasno je da žalimo što ne vidimo čistu nameru ovih alpinista. Njihov uspon bi trebao biti uspon protiv svega ovoga.

Velika boljka holivudizacije se vidi kada nam serviraju probleme na koje likovi nailaze (ako izuzmemo planinu i nevreme). Bušna torba iz koje ispadne oprema, odron koji jednog lika izbaci iz upotrebe pa je onda taj isti lik teret, pa rukavica koja nekako spadne sa ruke pa se ta ista ruka ledi (gde ti je rezervna čoveče) itd. Zar nije bolje da si te scene zamenio sa još nekoliko nemogućih uspona i teških prepreka. Ovo smrdi kao Armagedon gde gomila slučajnosti polazi po zlu. Ne kreiraš tako dramu već kreiraš već viđenu dosadu.

Znate li šta je najgore? Što se svi ti problemi najave mnogo ranije. Ne samo problemi, već svi ključni momenti. Recimo postavi se pitanje da li da sklone neko uže. I kao sklonićemo, neće nam zatrebati. Oni sklone uže i onda kamera zumira prazno mesto gde je ono bilo. Šta mislite, da il im je zatrebalo uže kasnije na tom mestu? Priča se o dužini nekog užeta i onda se kreira atmosfera da će sve biti ok i onda je iznenada to uže prekratko. Pa nemoj me zajebavati sa ovim čoveče. 

Ovi problemi su sprečili još jedan potencijalno sjajan deo filma. Kada ekipe kreću, skontaju da je uspon preveliki izazov i udružuju se. GENIJALNO. Pre svega, ovo je dobro jer nemamo supermena, nemamo favorite. Navijamo da čovek savlada planinu, da se popne gore, da dokaže da u timu može da se pobedi ovakva prepreka. Ali hej, koga boli patka za to. Daj probleme notikuda i daj brdo patetike. 

Film uglavnom ima pozitivne kritike. Ja, blago rečeno, nisam impresiran. Ok, postoji lep broj vrhunskih i memorabilnih scena na samoj planini ali to je više produkt trenutnog utiska u kom vidiš koliko je čovek nemoćan naspram prirode. Jako je lepo to usnimljeno i uslikano. Problem je što je sve ostalo, od priče, preko likova, do namera i poente jako neubedljivo, slabo pa i promašeno. Zapravo film nam i kaže dve stvari. Prva, u snežnoj oluji ne bi smeo da zaspiš jer je moguće da osvanuti nećeš. Drugo, uz North Face (film) možeš odspavati sasvim dobro i kvalitetno. Osvanućeš odmoran.

Zanimljivosti:
Kada alpinisti dolaze, vodiči koji razgovaraju vide alpiniste i izgovaraju im imena. U pitanju su Bartolo Sandri i Mario Menti. Diskusija ovih vodiča se završava sa "Još jedan par budala. Dolaze vozom a vratiće se u kovčegu". Menti i Sandri su poginuli pri padu tokom uspona na Eiger 21 juna 1938.

Naj scena:

Trenuci očaja

Moja ocena: 5/10