Nakon
detaljne analize vizelnog jezika i upotrebe brojnih tehnika u
rukovanju kamerom zarad dočaravanja unutrašnjeg stanja emotivno
umrtvljenog dečaka i njegovog depresivnog okruženja u Zamci
za pacove (1999.) režiserke Lin
Remzi (Lynne Ramsey), sada je na red došao još jedan jako bitan
filmski element – zvuk. Tačnije, videćemo kako je suptilno a
briljantno korišćen
u jednom od najboljih i najpoznatijih filmova iz impresivnog opusa
braće Koen, No Country for Old Men.
Kao i u mnogim svojim filmovima, i poput svakog dobrog eseja, Itan i
Džoel vole da priču započnu i završe na isti način, što je
posebno primetno u ovom slučaju, gde to rade posredstvom naracije
šerifa Eda Bela. I ne samo naracija, zvuk uopšte ima primarnu svrhu
da naglasi kako je zastrašujuće nasilje koje gledamo u skladu sa
dugom tradicijom krvoprolića.
Radnja,
koja se dešava tokom 1980ih godina na jugu Sjedinjenih Država, gde
je u toku rat protiv narkotika, adaptacija je romana Kormaka
Mekartija (Cormac McCarthy) i počinje voiceoverom
u kojem nam šerif Ed Bel (Tomi Li Džouns) izlaže svoju zabrinutost
zbog eskalacije nasilnih zločina. Po njemu, trenutnim brutalnostima
nema premca. Njegovo lamentiranje za „dobrim starim danima“
poklapa se sa scenom hapšenja Entona Šigura (Havier Bardem),
proračunatog plaćenog ubice koji deluje
da predstavlja to moderno
nasilje koje Bel ne može da pojmi. Iako je zapravo sporedan lik,
šerif igra značajnu ulogu jer njegov voiceover otpočinje a dijalog
završava film. Ovim se njegova razmišljanja smeštaju u prvi plan i
stavljaju fokus filmskih tema na njegove emocionalne reakcije na
događaje koje posmatra sa odstojanja. Međutim, jako je bitno
obratiti pažnju na način
na koji šerif govori, jer to pokazuje da njemu, te samim tim ni
filmu, namera uopšte i nije da kritikuje moderno društvo i eroziju
„pravih vrednosti“. Umesto toga, ovaj film nam predstvalja
ostarelog šerifa koji se oseća nebitno i nemoćno dok istovremeno
pokušava da se pomiri sa sopstvenom smrtnošću.
Iako
Bel sebe vidi kao mudrog čoveka, njegov izbor reči i i ton
podrivaju njegov autoritet. U slučaju tipičnog voiceovera, narator
se direktno obraća publici i daje prespektivu nekog ko je proživeo
radnju celog filma i unapred zna sve što će se desiti, jer za njega
se i desilo te je priča samo premotana na početak zarad nas,
publike. Nasuprot tome, Belova naracija je o sadašnjosti.
Pored toga, način na koji govori ukazuje da je njegov voiceover više
čavrljanje sa usputnim slušaocem u kancelariji pre nego formalna
naracija. A pored toga, monotoni ton kojim priča naglašava njegovu
nesigurnost. Zbog takvog voiceovera pitamo se da li su njegovi
strahovi utemeljeni na objektivnim dokazima ili su posledica
emocionalnog viđenja stvari.
Ono
što njegovo izlaganje čini još manje pouzdanim jeste vizuelni deo
filma koji protivreči njegovim tvrdnjama. Iako on govori o modernom
svetu gde su zločini na svakom koraku, mi to zapravo baš i ne
vidimo. Umesto ulica punih kriminalaca i propalica, kao recimo u
Taksisti
(1976), vidimo samo pustare Teksasa čiju prazninu naglašava
konstantno hučanje vetra. Naravno da u filmu ima nasilja i
kriminalaca na pretek, ali ambijent u stilu Divljeg zapada koji
asocira na genocid nad Indijancima i lutajuće bandite implicira da
je pomenuto nasilje odavno ukorenjeno tu i da nije simptom
iskvarenosti dvadesetog veka. Zapravo, kada Bel na početku filma
vidi leševe (žrtve obračuna narko bandi) koji trunu u prigradskoj
zoni, njega to mesto podseća na „obračun kod O.K. korala“
(istorijski poluminutni obračun između bande „Kauboja“ i snaga
reda 1881. godine, prim.aut.). Poređenjem nam se stavlja do znanja
da iako su se možda razlozi za nasilje promenili od vremena
Indijanaca i kauboja do danas, nasilje je deo Amerike vekovima
unazad.
Da
bi se dodatno naglasilo kako je taj kraj ogrezao u nasilje, film
koristi dijalog i vizelne tehnike kako bi povukao paralele između
relativno dobrodušnog Levlina (Džoš Brolin) i Šigura, neumoljivog
zla. Kada Šigur ubija jednog čoveka kako bi mu oteo automobil, on
ga prethodno zamoli da „stoji mirno“ sekundu pre nego što će ga
ubiti. U sceni odmah nakon ove, Levlin gleda kroz durbin svoje
lovačke puške i takođe šapuće svojoj lovini da „stoji mirno“.
Dakle, imamo eksplicitno izjednačavanje sveta droge i kriminala s
jedne, i lova, s druge strane.
Još
jedna scena koja naglašava ideju da je nasilje neraskidivo povezano
sa tim mestom već vekovima, je ona u kojoj se Levlin krije u sobi
malog motela. Tenziju dodatno pojačava upotreba isključivo
ambijentalnih zvukova: neki sumnjiv i zlokoban šum niže niz hodnik,
zvonjava telefona sa recepcije (na koji se niko ne javlja) koja se
čuje i u njegovoj slušalici, ali i kroz vrata sobe, škripanje
podnih dasaka uzrokovano koracima koji se približavaju... U isto
vreme, bitno je i odsustvo nekih tipično urbanih zvukova poput
rok/kantri muzike ili vreve saobraćaja. Može se tvrditi da emfaza
na ovako ostvarenoj intimnoj atmosferi motela više podseća na neki
vestern nego na moderni kriminalistički film.
Kada
pokušaji šerifa Bela da zaustavi nasilje ne urode plodom, on i
šerif El Pasoa (grada s druge strane granice gde se radnja premešta)
jadaju se jedan drugom da je vreme donelo promene samo na gore, a
pokazatelj toga su „klinci sa zelenom kosom“. U njihovim glavama,
pank kultura je predskazatelj apokalipse koja se nadvila nad
društvom. Međutim, film ne pokazuje ni jednog pankera. Naprotiv,
svi likovi u filmu nose vrlo tipičnu odeću za to vreme i mesto.
Bel, u stilu Sokrata mnogo pre njega a i verovatno vođen istim
logičkim zabludama, smatra da je sudnji dan blizu jer su mladi
izgubili poštovanje prema starijima. „Kad više ne čuješ
‘gospodine’ i ‘gospoja’, ostalo dođe brzo“. Ali, nakon
saobraćajne nesreće, dva tinejdžera pomažu Šiguru, konstantno
ponavljajući „da, gospodine“, a jedan mu u hrišćanskom maniru
bukvalno daje košulju s leđa, čime otkrivaju u porodici usađeno
poštovanje prema odraslima. Ogromna je ironija što upravo njihovo
poštovnje prema autoritetima pomaže plaćenom ubici da izbegne ruku
zakona. Poruka je jasna – „stare vrednosti“ nisu ni zaštita ni
znak moralno zdrave sredine.
Završavanje
filma u stilu kojim je počeo jedan je od zaštitnih znakova braće
Koen, a to vidimo i ovde. Neosnovani strahovi koje šerif Bel gaji
zatvaraju priču. Drugi i znatno bitniji rekurzivni element opusa
Džoela i Itana je što njihovi filmovi nikada nisu jeftina zabava,
već navode na razmišljanje. Stoga ne čudi što njihovi filmovi
često na površini deluju kao nešto čiji koncept lako razumemo,
poput noir filma (The Man Who Was Not
There, Miller’s
Crossing), komedije (O
Brother, Where Art Thou?, Big
Lebowsky), trilera (Blood
Simple) ali se ispostavi da je film
nešto više te zato može da razočara casual
publiku koja je očekivala ovo prvo a dobila filozofsku glavolomku.
Ni ovaj film nije izuzetak od tog pravila, te umesto da, nasuprot
pomenutim očekivanjima, vodi ka konačnom obračunu između sila
dobra (Levlin) i zla (Šigur), dobijamo prilično antiklimaktičan
momenat kada Levlin ne samo da završi mrtav, nego se to desi u
pozadini, tj. uopšte ne vidimo kada se to desi. Međutim, ono što
je naizgled mana, zapravo je velika prednost filma. Naime, razlog
zašto je to izvedeno na ovaj način naglašava pomenute strahove
šerifa Bela sa početka filma i kroz Levlinov tragičan primer
pokazuje koliko je šerif nebitan, nemoćan i smrtan.
U
poslednjoj sceni, Bel opisuje jedan svoj san svojoj ženi, Loreti
(Tess Harper). Ova kratka priča, ispunjena tugom sina kojem
nedostaje otac, jasno simboliše šerifova nesvesna razmišljanja o
starenju i neizbežnoj smrti. Ovo nam eksplicitno daje razlog za
njegovu opsesiju objašnjavanjem svih onih zločina koje nije uspeo
da spreči i traženjem logike iza misterije života i smrti. On
veruje da će odlazak u penziju i povlačenje iz društva za koje
veruje da je posrnulo, na neki način poboljšati šanse da prevari
ili makar odloži smrt. Zapravo, Belov pokušaj da nađe moderno
sociološko objašnjenje za nasilje sušta je suprotnost Šiguru koji
pukim bacanjem novčića
određuje da li će njegova žrtva da živi ili umre. Motiv bacanja
novčića pokazuje da našu sudbinu određuje slučaj, a ne logika, i
posebno ne pravda i zasluga. Drugim rečima, ovo nije film o tome
kako je svet nepravedan, već nerazumljiv.
U
vezi sa Loretom, njeni komentari i ton kojim ih iznosi takođe
doprinose Belovom osećaju da je, od kako se penzionisao, izgubio na
značaju u svojim i tuđim očima. Kada je pita da li odobrava
njegovu nameru da ide da jaše konja, ona odgovara: „Pa, ne mogu ja
da ti planiram dan“, tonom nestrpljivog roditelja koji podseća
dete da treba da preuzme malo više odgovornosti na sebe. A kada je
pita da mu se pridruži, ona ga glatko odbija: „Gospode, ne, nisam
se penzionisala“, delom šaljivo, delom snihoshodljivo, čime kao
da stavlja do znanja da, za razliku od njega, ona ima prave
obaveze. Iako je jasno da se i dalje vole, njegovo penzionisanje je
narušilo porodičnu ravnotežu te se sada muče da nađu neki novi
način da se povežu. Uz to se dizajnom zvuka naglašavaju zvučni
efekti svakodnevice – srkanje jutarnje kafe, blago grebuckanje
vrhova prstiju o porcelanske šoljice, neprekidni povetarac, a sve sa
namerom da se istakne neprijatna tišina koja sada ispunjava vreme
koje provode zajedno. Sada kada više nema šta drugo da radi, bivšem
šerifu ostaje samo da razmišlja o sopstvenoj smrtnosti. Kada počne
da priča Loreti o svom snu, ona ga brzo „spušta“: „Pa, sad
imaš vremena na pretek [za snove]”. Pri kraju naracije, zvuk
njegovog otežanog i blago ubrzanog disanja pokazuje koliko ga tuga
pritiska. Čini se da suzdržava suze izazvane svim ovim strahovima i
osećajem izgubljenosti. „I onda sam se probudio“, naglo
završava. Kamera krupnim planom „grabi“ njegovo naborano,
zabrinuto lice, dok u pozadini sat diskretno otkucava. Onda se film
naglo završava crnim kadrom, ostavljajući nas sa zvukom sata koji
nastavlja da kuca i odbrojava preostale minute Belovog života,
sugerišući da vreme neumitno teče dalje i bez nas, čak i kada
likovi, snovi, životi i naracija utihnu.
Naslov filma može navesti nekog ko se sa njim
susreće po prvi put da pomisli da se ova fraza odnosi na tačno
određenu teritoriju zaraženu malignim tumorom zla i nasilja. Ali
Mekarti je naslov uzeo iz uvodnog stiha čuvene pesme Vilijema
Batlera Jejtsa, „Plovidba u Vizantiju“:
Nije
ovo zemlja za starce. Mladi
Jedno
drugom u zagrljaju, na drveću ptice –
Taj
rod na umoru – sa svojim pesmama,
Lososov
slap, skušom bogata mora –
Riba,
čovek, ptica, celog leta slave
Sve
što je stvoreno, rođeno i što mre [...]
(prevod:
Milica Mihajlović)
Ovde
autor tuguje zbog činjenice da je sudbina svakog živog bića da
umre. Ali dok Bel pokušava penzionisanjem, ne samo od posla nego u
neku ruku i samog života, da odgodi/spreči neumitnu sudbinu, pesma
nam poručuje da nam je jedina uteha da živimo hrabro i promišljeno:
[...]
Ostareo čovek je tričava stvar,
Ritav
kaput na štapu, sem ako
Duša
ne zapljeska i ne zapoje sve glasnije [...]
(prevod:
Milica Mihajlović)
Konačno,
No Country for Old Men nije umovanje na temu smrti kao izvora
istinske tuge i bola. Upravo zato, smrt nekih bitnih likova dešava
se tako da mi to uopšte i ne vidimo. Umesto toga, tragični
patos počiva u Belovom pasivnom
mirenju sa sudbinom. On više nije u stanju da živi a njegova duša
ne može da zapljeska i zapoje sve
glasnije.
Braćo i sestre, uživajte u čitanju.
ОдговориИзбришиBorise, veliko hvala na ovakvom tekstu
Nema na čemu, trudim se. :)
Избришиbravo bravo uf kakav tekst
ОдговориИзбришиsuvo zlato
svidja mi se jako i Borisov tekst za Solaris
Ovakvih nema mnogo!!
Ispravka mislio sam za Stalker! :D
ИзбришиMa i Andrei Rublev... SVE :)
ИзбришиNe, bez zezanja, svi tekstovi su mu suvo zlato.
Lepo si rekao, ovakvih nema mnogo
Vrhunski tekst, nista manje se i ne ocekuje 😀
ОдговориИзбришиZa listu The Counselor (2013), rađen po scenariju Kormaka MeKartija
ОдговориИзбриши