Ningen no jôken / The Human Condition I: No Greater Love (1959)

Alternativni naziv: The Human Condition I: No Greater Love
Žarn: Drama | Ratni
Režija: Masaki Kobayashi
Glumci: Tatsuya Nakadai, Michiyo Aratama, Chikage Awashima...

Priča:
Japanski pacifista je postavljen da nadzornika koji treba da pazi na radnike (zarobljenike) u logoru. Njegova uverenja i pokušaji da se izbori za bolje uslove dovode ga u težak položaj.

Moj osvrt:
Iako sam pogledao tek prvi deo, jasno je da je Human Condition epska priča o čoveku u zlo vreme. Ova priča je iskorišćena i da se prikaže jedan mračan period istorije i njegov uticaj na čoveka i čovečanstvo. Dosta toga je relevantno i danas. Jasno je i da ovom filmu tek treba suditi kada se pogledaju i nastavci tako da je trenutno možda nezahvalno davati ocenu ali blože moj, ako posle gledanja nastavaka uvidim da sam pogrešio rado ću se vratiti ovde da to ispravim.

Kaji, glavni junak je idealista. I sve je to bajno i sjajno. Kada vidimo njegove stavove, jasno je da on želi da živi u lepom svetu gde čovek može da ode na pivo sa čovekom i da mu se jebe koje je ovaj vere, nacionalnosti, za koga navija, koga glasa i dal voli pihtije ili ne. No, ta naivnost je odlično isečena činjenicom da su idealistu smestili u najgore moguće doba u najgoru moguću poziciju. Čovek treba da brine za radnike u logoru. Biti idealista u takvo vreme više ne znači biti naivan, već imati onu stvar i biti u jako teškom položaju. Film je odmah u startu istovario kamion uglja na leđa svom glavnom junaku. 

Kroz ceo film Kaji je taj koji razmišlja o čoveku, čoveku koji će biti koliko toliko zadovoljan bez obzira u kakvom problemu se nalazi. To je jedan od onih ljudi koji će iskoristi svu moć koju imaju kako bi nekom barem malo pomogli ili olakšali situaciju. Film je tu realan jer nema nekih epskih trikova kojim bi Kaji ove radnike stavio ispod suknje i izneo iz logora. Jasno je da je ulog veliki, da se svaka odluka ovog čoveka dovodi u pitanje od jedne ili druge (ili obe) strane. 

Hajde da odvojimo oči od Kajija i pogledamo ostale. Prvo, ako gledamo logor, sve se svodi na radnu snagu. Cilj je samo poboljšana proizvodnja. Cena je nebitna. Tu dolazimo do onog što sam rekao, da je film svevremen. Cilj opravdava sredstva je jeziva floskula. Ona svodi čoveka na šraf, na zupčanik, na element koji zameniš kada prestane da radi i donosi ti korist. I tu svaka priča o pravima zarobljenih prestaje. Kaji tu nailazi samo na zid. 

No nisu samo radnici problem. Ako izuzmemo tek nekoliko likova, svako svakog posmatra kao sredstvo za dostizanje cilja. Film pametno ubacuje sve u celu priču: upravu logora, vojsku, zarobljenike, radnike, pa čak i dame iz bordela. Bukvalno svi pokušavaju da izvuku korist koristeći nekog drugog. Upotreba čoveka u svom svom sjaju... ili ipak bedi. Zavisi ko posmatra. 

No da se vratimo na Kajija. Njegova snaga je povremeno i zapanjujuća. On veruje da uprkos svemu što se dešava, može izvući najbolje, da može da uredi sve tako da svi budu zadovoljni. Sa jedne strane, ta njegova naivnost je prelepa. Sa druge je jako tužna jer Kaji zaboravlja na jednu stvar, a to je čovek. Čovek u kog on veruje je dobar, razuman, nije gramziv, veruje u dobrotu. Čovek koji je ispred njega je, hm, samo čovek. 

Sve ovo govori da Kaji ima veru ali i poverenje: poverenje u ove na vrhu da će biti razumni, poverenje u ove zarobljene da će mu verovati i prihvatiti ono što on želi da učini. Kada ti čovek pokloni poverenje tada znaš da imaš pravog prijatelja. Kada poklonite čoveku poverenje, tada ste i najranjiviji. Upravo to poverenje i vera se najlakše iskoriste. 

I uprkos svemu što se dešava, svim stvarima koje mu izmiču kontroli, Kaji ostaje idealista. Kako on onda reaguje na ove stvari? Destruktivno. Kaji prihvata odgovornost. Zašto kažem da je to destruktivno? Dobro, autodestruktivno. Zato što, kada prihvataš odgovornost za stvari koje nisu u tvojoj moći, onda dolazi i krivica, krivica koja te razjeda i koju ne možeš da pobediš. Lepo je videti da Kaji uprkos svemu i dalje ima dobre namere i ciljeve. Njegova snaga volje je velika iako je neretko poražen. 

Postoji li još šta u filmu o Kajiju van njegove borbe na poslu da pokuša da uredi sve kako on misli da treba? Pa i ne baš. Imamo još dva lika vredna pomena. Jedan je saradnik koji prihvata njegove metode i čini mi se da su mogli malo više pričati o nekom prijateljstvu između ova dva lika. Suviše su obojica snažne ličnosti da njihova priča bude ovako štura. Takođe tu je i Kajijeva supruga koja dosta trpi zbog cele priče. Problem je što neka njihova ljubavna priča dolazi do izražaja tek na kraju. Nekako ceo film gledamo ženu koja ima ulogu supruge i to je to. Tek na kraju dolazi sjajna emocija. 

Šta je onda problem u celoj ovoj priči? To što gledamo Don Kihota. Jasno je da je užasno teško nositi se sa sistemom. Stvar je što nam se to ponavlja milion puta u filmu. Setimo se nedavno komentarisanog Elite Squad 2. Predstavljena je brutalna priča i rasplet upravo kaže da ne možeš pobediti tako veliki sistem. Možeš poraziti neke ljude u njemu ali sistem ostaje. Ovde postaje mučno kada vidimo da se Kaji po zilioniti put sukobljava sa istim vetrenjačama. Premalo je varijacija na temu za film koji traje tri i po sata. 

Sad povlačim paralelu sa Šindlerom. Šindler je bio u sličnom položaju. On nije prestavljen kao Supermen već je imao veliku pomoć ljudi u onome što je radio. Kaji je skoro pa sam. Zamislite da Šindleru nisu verovali Jevreji koje je spašavao. On ih spašava oni ga pljuju. To bi bilo epski, zar ne? NE!!! To postaje naporno i patetično. Upravo to je trebalo da bude najveći udarac Kajijevim idealima. Prosto, ovo bode oči koliko su svi protiv ovog čoveka. Što je mnogo, mnogo je. 

Rekoh već da je ovo premalo varijacija na temu za film koji traje ovoliko. Gledamo kako zatvorenici beže, gledamo posledice pa u krug. Premalo se film za ovoliko vremena konkretno bavio samim zatvorenicima i njihovim bežanjem. Prvo, ne veruju Kajiju. Drugo, kada Kaji dovede sve u red, ne vidimo ništa osim teškog rada. Ne vidimo mučenja i ubijanja. Treće, dolazi vest da je rat pri kraju. I konstantno zatvorenici beže. Mislim ok je da beže, ali treba mi više razloga za to. Moraš da me ubediš da je rizikovanje života vredno, da nema alternativu. 

Uprkos manama, prvi deo Human Condition trilogije je ostavio dobar utisak. Iako je previše stvari natovareno na jednog čoveka, ovo je i dalje epska priča koja naprosto traži da bude pogledana do kraja. Film nam na kraju obećava još veću patnju od one koju smo videli u njemu. Rekoh već, priča je istovarila tonu uglja na leđa svog glavnog junaka. E sad i kamion prelazi preko tog uglja. Momče, sipaj ljudsku patnju i odsustvo ljudskosti, duplu dozu, i pitaj ostale šta piju. Svakako je jako gorko.

Zanimljivosti:
Glumci koji glume Kineze su Japanci. Ova odluka je doneta iz razloga što ni jedan Kinez ne bi pristao da glumi u japanskom ratnom filmu zbog svih patnji koje su Kinezi pretrpeli u ratu. Okišima i Kaji su prijatelji u filmu. Glumci koji ih tumače su se sprijateljili tokom snimanja i takođe su postali veliki prijatelji.

Naj scena:

Kazna

Moja ocena: 7/10