Andrey Rublev (1966)

Alternativni naziv: Andrei Rublev
Kod nas nazvan: Andrej Rubljov
Žanr: Biografski | Drama | Istorijski
Režija: Andrei Tarkovsky
Glumci: Anatoliy Solonitsyn, Ivan Lapikov, Nikolay Grinko...

Priča:
Život, vreme i nedaće ruskog ikonopisca u petnaestom veku.

Moj osvrt:
Glavna tema filma Andrej Rubljov je pitanje vere. Tarkovski se tom temom bavi pametno, slikovito, efikasno i vidno sa ljubavlju. I u samom otvaranju filma vidimo jednog sveštenika koji se praktično odriče poziva zbog iskvarenosti drugih ali zapravo su razlozi ličnije (sebičnije) prirode. Ta scena je dodatno začinjena i surovom scenom ubistva psa od strane samog sveštenika. Ako je pas simbol vernosti, ovo ubistvo vam sve govori. Ima dosta takvih detalja u filmu. Osvrnuću se nešto kasnije na samo još jedan. 

Nedugo posle toga upoznajemo i Andreja kako treba i to u dijalogu sa starim ikonopiscem. Dok stari ikonopisac potencira na najgorem u ljudima, na tome kako su ljudi pobegli daleko od vere, Andrej se zadržava na nekoj veri u ljude. I dosta je tih situacija u kojima gledamo Rubljova kako ne veruje u strogost već veruje u dobrotu i lepotu u ljudima. 

Iz ovoga sledi jedno od velikih pitanja, da li je Bog u čoveku ili je čovek takav da nikada ne može zadovoljiti Boga. Da li je čovek u startu osuđen jer ne može da isprati i slepo ispoštuje sva pravila koja je Bog doneo? Ili je ipak Bog milostiv i ono lepo u ljudima će ga pridobiti. I upravo tu leži jedna zanimljiva tvrdnja - to strogo gledanje vere kao slepog zakona je nešto što i odbija ljude od vere. To je nešto sa čim čovek koji razmišlja ima najviše problema. 

Film uspešno suprotstavlja drugu religiju Hrišćanstvu i to radi kroz nešto najlepše - ljubav. Nešto što počinje lepotom, slobodom i strašću završavlja se krvlju. I onda se zaista pitaš, šta je ispravno? Da li je neko ko je pružao ljubav ne poštujući neka pravila zao? Da li je ovaj drugi koji mu nanosi fizičku bol ispravan jer je poštovalac "prave i jedine vere". Rubljova takve moralne dileme vode u mladosti. On suviše voli ljude da bi se tada potčinio strogim zakonima. 

Šta je onda taj zakon? Šta je ispravno u očima Boga? Da li je ono što je nama moralno zapravo loše jer nije po Božjim zakonima? Dobro je skoro sve dovoditi u pitanje? Ali dobro je i sumnjati umesto potčiniti se. 

Za moj ukus, previše je ovde moralisanja oko toga šta je greh. Jasno je to posle nekoliko scena ali nam Tarkovski uporno ponavlja to kao da smo zaboravili, kao da sličan dijalog nije postojao u prethodnih petnaestak minuta. Nekako nisam video veliki benefit od toga. Rubljev je već bio dobro naslikan kao lik, pitanja su već pokrenuta i bila su na mestu. Nekoliko scena mi je zaista delovalo kao sipanje na gomilu na kojoj je već previše toga. 

No, dok se te moralne dileme odvijaju, priča seje smrt iz scene u scenu. I onda ovo dođe perfektno, dok se trubi o tome kako postupati u životu, kakvim zakonima se voditi, životi se gube prejeftino. To su stvari koje nas prate i dan danas. Dok drvimo o prošlosti, budućnost nam se usere u dan i odnese nam nešto što nam je moglo doneti sreću, benefit ili zadovoljstvo. A neretko izgubimo i nešto neprocenjivo. Nema veze, bitno je da moramo "podvući crtu", "napraviti analizu", kenjati o tome kako su neki pre nas krivi dok uništavamo svaki mogući potencijal. 

Film prilično glorifikuje veru pa čak i do te mere da vidimo mučeništvo u jednoj sceni. Gledamo čoveka koji se nedugo pre te scene pojavio sa problemima materijalne prirode. Ovde on trpi velike muke i patnju a sve to da ne bi izdao veru, tj materijalno koje pripada veri. Ne znam, meni je ovo pre fanatizam. Ok je pokazatelj da je vera u čoveku jaka ali ja sam ipak pri tome da je dobar čovek iznad vere. Nisam vernik ali da neko da glavu pre nego da crkva izgubi novce, za mene je to fanatizam. 

Kada sam rekao da priča seje smrt, tu imamo jedan pobunjenički napad na grad gde civili gube glave i ta scena je spektakularna (osim jednog jadnog konja koji je nastradao za potrebe snimanja). No jedan od detalja koji je meni ostavio najjači utisak kod te scene je jedan mučenik koga vojnici jure duže vreme i kada ga konačno stignu, reka nosi njegovo telo i scena se završava tako što vidimo bistru reku koja teče. Genijalno. Kolika god bila tragedija i gubitak, nekako vreme to sve ispere i posle nekog vremena, kao da se ništa nije ni desilo. 

No da se vratim na Rubljova. Rekao sam već da je imao veru u čoveka. No on je tu veru izgubio baš zbog ljudi. Na žalost to je tačno, niko ti ne može uliti veću nadu od čoveka ali te niko ne može povrediti više nego čovek. Ne samo da gubi veru u ljude, Rubljov je kao ikonopisac prestao da radi. I tu se povlače pitanja zašto, zašto je odustao od nečega što ga ispunjava, što je njegova predanost veri koju ima? Jednostavno, on je verovao u Boga u ljudima. Ljudi su izdali tu veru. I upravo postaje starac sa čijim mišljenjem se sukobio. 

I onda film premešta fokus na mladića koji treba da vodi rad na izlivanju zvona. Rubljev je tu zajedno sa nama posmatrač. Iako ova priča deluje izmešteno i suvišno u jednom momentu, ona je odlična i sjajan je pokretač preokreta. Ovaj mladić nije ni crn ni beo, usađene su mu sve osobine običnog čoveka, pokazao je svaku poznatu emociju. Film se baš potrudio da nas ovaj momak iznervira ili nam se ogadi u jednom momentu. Šta je onda u njemu tako veliko? To što pokušava da izvede nešto nemoguće? Da li je upravo to ono što je Rubljev izgubio u ljudima, lepota, ljubav i veličanstvenost koju nose uprkos manama koje su evidentne. Ova priča je pokretač. Ova priča je pokazatelj da čovek, bez obzira kakav je, može doneti nešto veliko. 

No nije samo ona ispred svega, njen motiv je ipak vera koju Tarkovski snažno glorifikuje. Iskreno, nemam ništa protiv toga. Jedino što ne mogu da doživim ovu priču emotivno jer se ne pronalazim u tome. Ali priča je ispričana pametno, snažno, argumentovano. Iskreno, setio sam se filma Calvary koji na sjajan način priča o iskrenoj veri. Ovo je znatno kompleksnije ali ono što ova dva filma dele je odsustvo patetke koja bi me odbila od teme kojoj ne pripadam. I to me je učinilo veoma zadovoljnim. Nije ovo prišlo Stalkeru, nisam ni očekivao da će prići ali svakako je u pitanju jedan odličan film. Ako ste vernik, verujem da ćete ga doživeti još bolje od mene. U tom slučaju smatrajte da ovo ima veću ocenu od ove koju sam dao.

Zanimljivosti:
U sceni kada je krava zapaljena, bila je pokrivena azbestom kako bi bila zaštićena. Ali u sceni gde vidimo konja kako pada, korišćen je konj iz klanice i Tarkovski mu je pucao u glavu. Tarkovski je želeo u filmu prikazati Hrišćanstvo kao deo identiteta Rusije. Filmski debi Anatolija Solonjitsina (Rubljov). Vatikan je ovaj film uvrstio u listu od 45 velikih filmova o religiji.

Naj scena:

Zvono

Moja ocena: 8/10