Chinatown (1974)

Kod nas nazvan: Kineska Četvrt
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Roman Polanski
Glumci: Jack Nicholson, Faye Dunaway, John Huston..

Priča:
Privatni detektvi koji je unajmljen da otkrije preljubnika, upliće se u mrežu prevara, korupcije i ubistava.

Moj osvrt:
Kada pogledate film, Chinatown vam može izgledati kao jednostavna i pitka detektivska priča, jako lepo ispričana, odglumljena i usnimljena. Ako tako doživite (doživljavate) ovaj film, onda vam postavljam pitanje, da li je Polanski ikada isporučio nešto skroz jednostavno? Njegova sposobnost da nešto kompleksno upakuje u jednostavnu priču je evidentna iz filma u film kao i činjenica da čovek nikada ne razočara. 

Kada su detektivski filmovi u pitanju naravno da oni moraju da imaju misteriju. Polanski je predstavlja na izvanredan način. Pokazuje problem čije rešenje je skriveno, dodaje drugi komplikovaniji, dodaje treći još gori od drugog i sve to izgleda rasuto u smislu da ne postoji jedno rešenje svega. Znate već kako to izgleda u standardnim pričama ovog tipa. Čekamo zadnjih nekoliko sekundi da se bukvalno sve razreši. Mnogi poentiraju na tome. Chinatown nije takav film. On problem predstavlja kompleksnijim time što nam nudi bezbroj nepoznanica sa svih strana. Ne postoji konačno rešenje koje će da blista. Ovde blista misterija. 

Način na koji se problemi dodaju i kako se menja atmosfera u filmu je za udžbenike. Prvo izgleda kao obični slučaj preljube, pa onda kao intrigantna ljudska drama, pa se onda dotiče poslovni aspekt, pa se onda to širi na politiku dok na kraju sve ne kulminira pitanjem života i smrti. Iz takoreći avanturističkog, veselog duha dolazimo do mračne stvarnosti, do blata u koje Polanski baca svoje likove. 

Kada se priča razvije, kada misterije ožive u punom sjaju, konstantno ćete tražiti vezu između onoga što je drama u filmu i onoga što je stvar detektivske istrage. Polanski vas praktično tera da sami povezujete sve to stvarajući još veću konfuziju. Braćo i sestre, život nije tako komplikovan. Iza šire slike, iza nečeg velikog što se dešava u svetu oko nas, postoje potresi i u ljudima, u njihovom ponašanju i njihovom doživljaju tih velikih promena. 

I zbog ovih stvari koje sam opisao u prethodnom pasusu, obrt koji Polanski daje je neprocenjiv. Hajde da odvojimo detektivsku priču od dramske. Sve čuvene detektivske priče imaju šokantan rasplet. Ova nema. Ova je ono što ste očekivali. Kada vam baci svetlo na likove koji su u senci, neće biti šok. Bez obzira što niste sigurni ko stoji iza priče, kada vam se to pokaže, jasno je kao dan da je to bio logičan sled događaja. Obrt koji šokira je dramski. Ljudi su ti koji šokiraju. Svet je u skoro svakom slučaju onakav kakav očekujete. Ljudska drama pogađa više. Svet je teško menjati i prihvatamo ga ovakvim. Moram ponovo da se vratim ja jedan od idiotskijijih obrta ikada. Nolanov poslednji Dark Knight i obrt koji: a) je napravio od brutalnog negativca kučkicu; b) rekao nam da je glavni negativac zapravo mogao da uništi svet u prvom minutu filma a nije nam objasnio zašto se toliko čeka i čemu ovoliko zavlačenje; c) nema nikakav uticaj ni na šta, nebitan je osim što nas je iznenadio (osim ako Nolanova namera nije bila da se pokaki na ceo film). Taj obrt je napravljen samo da iznenadi i dive mu se oni koji ne misle. Taj obrt je napravio varalica. Dramski obrt u Chinatown: a) izaziva empatiju i menja percepciju; b) ima veliki uticaj na dramu i likove ne obesmislivši ništa što smo do tada videli c) ima uticaj na ljude ali ne na celokupnu priču gde bi zavera zavisila samo od emotivnog stanja generalno nebitnih ljudi. Ovaj obrt je napravio genija. Braćo i sestre, razlika između varalice i umetnika je ogromna. Polanski drži do sebe, Nolan se pretvara u savršenog varalicu. 

Pomenuh u prethodnom pasusu da su glavni likovi nebitni ljudi. To je jedan od velikih kvaliteta ovog filma. Uz celu ovu priču nam je prodao neko tadašnje ali i sadašnje stanje stvari. Običan čovek je jako ranjiv. Vlast ne mari za male priče i sudbine običnih ljudi. Svet vode moćni i samo se menjaju njihova imena. Naizgled imamo sistem koji lepo izgleda i jednostavno funkcioniše. Ali ispod se vidi mehanizam koji radi u nečiju korist. Koliko god ljudska priča koju gledamo bila odlična, koliko god se saživeli sa likovima, vidimo koliko su oni mali u celom tom univerzumu. To se zove surova realnost.  

Iz svega ovoga što sledi, gorak ukus je neminovan. I taj surov ukus realnosti Polanski je doneo u detektivskom filmu, u nečemu što je često romantizirano, filovano sa šmekerima i damama koji vode u opasnost. Predivno je što Polanski na površini i drži tu priču ali veličanstveno je što ju je smestio u stvaran svet od kog epilog priče i zavisi. Ovde su šmekeri ranjivi a opasne dame imaju osećanja i imaju šta da kažu. 

Chinatown se pominje više puta u priči i non stop je poprište loših sećanja. I ova priča očigledno vodi ka tome i nekako se i završava tamo. To nije definitivni kraj za sve, život ide dalje, priča se nastavlja bez nekih likova ali je jako izražen taj mračni osećaj realnosi i neminovnosti. Ma koliko čovek bežao od onog lošeg, od loših stvari koje su mu se dogodile, on im se neminovno vraća. Uvek su tu, uvek ga progone, uvek je taj osećaj poraza prisutan, uvek je saznanje da si bespomoćan mučno. I ništa se ne menja, koliko god se trudio ili želeo drugačije. Koliko god to mračno zvučalo, svako od nas ima takvo mesto.

Zanimljivosti:
Posle mnogo pokušaja snimanja scene u kojoj Nikolson treba da ošamari Fej Danavej, glumici je dosadilo da ponavlja i tražila je od Nikolsona da je zaista ošamari. On je to jako nevoljno i uradio. Nikolsonu je bilo jako neugodno da snima scene sa Džonom Hjustonom, pogotovu što u njima on priča o svojoj ćerci. Naime, Nikolson se tada zaboavljao sa Anđelikom Hjuston, Džonovom ćerkom. 

Nikolson je prisutan u svakoj sceni filma. Posle ovog filma, Nikolson je odbio sve uloge detektiva jer je želeo da ovo ostane jedini detektiv kog je igrao. Nikolson i Polanski su imali jednu žučnu raspravu posle koje je režiser razbio prenosni televizor na kom je glumac gledao utakmicu Lejkersa odugovlačeći snimanje filma. 

Danavej i Polanski su se više puta svađali tokom snimanja. Kako bi ostao veran detektivskim pričama Rejmonda Čendlera, Polanski je snimio ceo film iz perspektive glavnog glumca. Poslednji film koji je Polanski snimio u SAD.

Kada Nikolson pred kraj filma kaže "daj mi pet minuta" tačno toliko je i preostalo do kraja filma. Ovo je bila slučajnost. Nikolsonu se nije svideo kraj filma. Postoji glasina da je planirana trilogija. Drugi film je bio The Two Jakes (1990) i sam Nikolson ga je režirao. Treći film nije nikada snimljen.

Naj scena:

Forget it, Jake, it's Chinatown

Moja ocena: 8/10