Toy Story (1995)

Kod nas nazvan: Priča o Igračkama
Žanr: Animirani | Avantura | Komedija | Porodični | Fantastika
Režija: John Lasseter
Glumci: Tom Hanks, Tim Allen, Don Rickles

Priča:
Lutka kauboja postaje ljubomorna kada nova lutka svemirskog rendžera ugrozi njegovu poziciju omiljene igračke.

Moj osvrt:
Šta vam je jedna od prvih asocijacija na detinjstvo? Igra. Kako ste stekli prve prijatelje? Kroz igru. Koje su vam prve želje kao deteta bile? Igračke. Čemu ste se najviše radovali kao poklonu? Igračkama. Šta vam najviše nedostaje kada odrastate i dolaze vam bitnije obaveze - igra. Ja to vidim ovako: postoje dve vrste odraslih - oni koji se još uvek igraju i oni kojima igra jako nedostaje. Kako onda da te ne privuče Toy Story?

Svi imamo neku omiljenu igračku iz detinjstva i ona nam otvara brojne uspomene pred očima. Koliko god igračka delovala nebitno, ona je bez trunke sumnje veliki deo našeg života i zaslužna je za mnoge lepe trenutke koje smo doživeli i mnoge izmaštane avanture koje smo prošli sa njom. Odluka filmotvoraca da nam prodaju priču upravo kroz igračke je genijalnost. I sve što nam ovde prodaju je dobro - prijateljstvo, priznavanje greške, pametno i hrabro postupanje, uvažavanje, pažnju... Mogu o tome naširoko ali plašim se da vremenom počinjem da zvučim kao mudroser. Tako da ću u tekstu o ovom filmiću moralisanje svesti na minimum. 

Danas se jako trude da nam u crtaće ubace što više humora što je svakako dobro ali to može da bude i sjajan način da se maskira odsustvo suštine i priče. Ako se osvrnem na Toy Story ne mogu da kažem da on pršti od humora. Čak mu humora i manjka. Ali je zato zabava na najvišem mogućem nivou. Suviše su se trudili oko priče i likova da film ne bi uspeo. Mogao je imati više humora ali ne mogu da kažem da bi mu on drastično povećao i ovako veliki kvalitet. 

Kada je upravo zabava u pitanju tu imamo odličan fazon kako je ona tempirana. Dok Vudi pokušava da ukloni Baza i dok postoji neslaganje među njima, film nije tako zanimljiv i dinamičan. Ali prava zabava kreće onog momenta kada se ova dva lika udružuju. Tek tada dolazimo do velikih mogućnosti, do stvari koje oni pojedinačno ne bi mogli doživeti, savladati i ostvariti. To je jako pametno. Svakog ćeš zabaviti a klincima pokazati prave vrednosti prijateljstva. 

Iako se film trudi da ističe samo dobre stvari i da pokaže svima koliko su one zapravo sjajne, odvažio se i na jednu opasnu kritiku. Scena u kojoj Vudi i Baz sreću uništene igračke slobodno možemo reći da spada u horor. Meni kao matorom konju ona prestavlja mini traumu. Ne mogu da ostanem ravnodušan prema uništenoj igrački. Da li je to bilo potrebno u filmu koji je namenjen klincima? Oooooo da. Ovo je sjajno iz dva razloga. Prvo je prikazan rezultat destrukcije. Drugo, taj rezultat užasava i predstavlja veliku opomenu. 

Jedna stvar koja lako može da se previdi je uporno Vudijevo insistiranje na tome da dokaže Bazu da je igračka. To je ovde i te kako bitno. Da nije, ne bi ponavljali te pokušaje više puta. Da li si samo plastična igračka? U filmu je poruka da nisi samo to, ti si sreća jednog deteta. Dečija sreća je neprocenjiva. Samim tim je i igračka takva. 

Da li si samo igračka? Da biste imali pravu sliku koliko je ovo dobro, proširićemo to pitanje na život. Da li si samo igračka? Da li si samo objekat? Da li postojiš da te neko drugi iskoristi? Ili si ipak tu da učiniš nekog srećnim, da nekom ispuniš momente zadovoljstvom. Da li si tu da podeliš deo života sa nekim ili si oruđe? Da li nas ovaj film uči nečemu velikom? Ili mislite da je ovaj film lagana sprdnjica o igračkama?

Zanimljivosti:
Lik Sida je inspirisan jednim radnikom Pixara koji je rastavljao igračke i pravio raznorazne kreature od njihovih delova. Bili Kristal je odbio da pozajmi glas Vudiju i po njegovim rečima to mu je najveća greška u karijeri. 

Prvi animirani film koji je bio nominovan za oskara za najbolji scenario. Kada Vudi sedi na krevetu i priča sa Slinkijem, iza njega se vidi crtež sa njegovim likom. To je jedna od prvih skica Vudija. Tepih u Sidovoj sobi ima istu šaru kao tepih u hotelu Vidikovac u filmu Shining. Prvi bioskopski kompjuterski animirani film na svetu.

Naj scena:

Svrha

Moja ocena: 9/10

Paradise Lost 3: Purgatory (2011)

Žanr: Dokumentarac | Kriminalistički
Režija: Joe Berlinger, Bruce Sinofsky
Glumci: Gary Gitchell, Todd Moore, Dana Moore...

Priča:
Nastavak praćenja slučaja Trojke iz Zapadnog Memfisa i decenijske borbe za dokazivanje njihove nevinosti.

Moj osvrt:
Paradise Lost: The Child Murders at Robin Hood Hills je bio bum, šamar, udarac u stomak. Za razliku od Devil's Knot filma koji se bavi istom temom, ovaj dokumentarac me je jako zainteresovao za slučaj. Paradise Lost 2: Revelations je bio blago razočaranje. Pre svega zato što je servirao gomilu snimaka iz svog prethodnika. Drugo, samopromocija i hvala mi je jako išla na nerve. I treće, bez ikakvog razloga su oni bili ti koji su želeli rešiti slučaj i deliti pravdu. Na kraju su ispali glupi. Da li su ispravili greške iz nastavka u ovom trećem? 

I ovde se film vraća u nazad. Ali rekao bih da su i te kako naučili na greškama prethodnog pa su nam dali potpuno nove snimke iz prošlosti. To daje još malo širine na ono što već znamo. Ok, jeste to ponavljanje činjenica koje smo već videli ali opet, vidimo neke stvari iz drugog ugla. U većini tih jezivih scena kao i u finalu dominira Metallica, moj dobar drug. Sanitarium, Fade to Black a pogotovu The Day that never comes zvuče nikad jezivije i iskrenije. Ova treća u finalu znatno pojača utisak i izazove jezu. 

Drugi pokazatelj da su naučili lekciju je što ovog puta nemamo šarlatane koji ispituju slučaj i pokušavaju da odbrane optužene. Ovog puta vidimo velika muda u sferama DNK analize, profajlere, forezničare i ostale neophodne stručnjake. Glavni fokus im nije da nađu ubice već da dokažu da optuženi nemaju veze sa onim za šta ih terete. Ovde to izgleda neuporedivo ozbiljnije jer imaš ljude koji znaju ono o čemu pričaju. U dvojci je bio lik koji se sprdao sa dokazima protiv WM3 (West Memphis Three kako nazivaju trojicu optuženih) a zapravo je bio samozvani stručnjak. 

Ovde odmah moram da pomenem sudiju koji je osudio WM3. Pred njega su izlazili ljudi sa gomilom novih dokaza i uvek je odbijao da zakaže novo ročište ili reviziju slučaja, slepo verujući da je odluka koja je doneta ispravna. Umesto da potvrdi na neki način da su momci krivi, ovaj mandril je dao legalitet žalbama WM3 jer su odjednom oni delovali jako ugnjetavani. Ovo ne valja ni u kom slučaju. Ako su momci krivi, ne daješ šansu da se to konačno potvrdi. Ako su nevini, ispadaš magarac prve vrste. To je uvek problem sa ljudima koji ne gledaju široko. 

Veliku težinu ima pojavljivanje čoveka koji je vodio slučaj protiv WM3. Ako ste se opredelili već na to da su WM3 nevini, razmislite sada o ovome. Ovaj čovek se nije povukao. Razgovara razumno i ubeđen je da je doneta dobra odluka. Ok, bilo je rupa u suđenju i momci su više optužei na osnovu predrasuda nego na osnovu dokaza. To je moralo drugačije. Ali ovaj čovek je razuman. Nije budala poput pomenutog ljigavca od sudije. I kada imate ovakve ljude na drugoj strani, to opet otvara mogućnost krivice WM3 

Mnogo poznatih se umešalo u celu priču. Džoni Dep, genijalni Edi Veder, Piter Džekson ... sve su to velika imena. I onda razmislite, zašto bi oni kaljali svoja imena ako nisu ubeđeni da su momci nevini. E u tome je caka. Zamislite šta će se desiti ako su momci zaista krivi? Kakve budale će ispasti onda ti poznati ljudi. Zbog toga sve ovo dobija na težini. Ali najviše na težini dobija prvi film koji je pokrenuo lavinu. Da nije bilo tog filma, ovaj slučaj bi ostao nepoznat. To dovoljno govori o važnosti ovog dokumentarca. 

No želim sada da zamislite sledeću situaciju. Šta ako je ovaj dokumentarac nešto prećutao? Onda bi on bio agenda. Onda je on pokrenuo lavinu koja je dovela do krajnjeg rezultata. Onda i on snosi odgovornost ako ubica ili ubice i dalje šetaju među slobodnim ljudima. Ali isto tako, može da bude ponosan ako je oslobodio nevine. Cela situacija je takva da ste svesni da je ovim momcima pogrešno suđeno, ali niste sigurni da li su oni nevini ili krivi. U tome je sva drama ovog slučaja. Kažem drama a ne užas jer užas se već dogodio. Ja kao roditelj neću moći nikada da se oporavim od užasnih scena koje sam video u ovom dokumentarcu. 

Veliki kvalitet ovog filma je, kada je povratak u prošlost ovog slučaja u pitanju, pravo revidiranje dokaza nevinosti WM3. Jasno je zašto je taj slučaj protiv WM3 loše vođen. Ali ono što je veliki problem po meni i jedini razlog ocene manje je odsustvo dokaza protiv WM3. Nemojte misliti da ih nema. Progooglajte malo. Videćete realne članke koji iznose Ekolsove probleme i pre ovog slučaja. Lik je imao, blago rečeno, čudne slučajeve agresije, nasilja i ponašanja. Takođe, odbrana jako potencira da je Miskeli zbog lošeg IQ-a nateran da svedoči kako je svedočio. Niko nam u filmu ne priča o tome da je taj isti Miskeli u više slučajeva priznao krivicu. Ok, u nejgovim iskazima je bilo stvari koje nisu potvrđene ali opet, ovo nije zanemarljiva činjenica. 

Ako niste pažljivi, film zaista može da vas navede da pomislite da su ovi ljudi sigurno nevini. No, ako ste odgledali ovo kako treba, svesni ste da misterija postoji. Zbog toga obraćate pažnju na svaku rečenicu, analizirate svako ponašanje, za svaku laž preispitujete zašto je izrečena. Ne možete naći rešenje - to zaista frustrira. Možemo samo da se nadamo da ćemo ga za života saznati i da će ubice biti kažnjene surovo 

Film se ponovo bavi Bajersom ali ovog puta i Hobsom (očevi dvojice ubijenih dečaka). Bajers nije dobio pažnje koliko u prvom a pogotovu drugom filmu. Lik je udaren svakako, zabavan je a što je najluđe, ovde je promenio ploču. Zapitate se zašto? Šta ga je nateralo na to? Film uključuje i Hobsa kao mogućeg počinioca. Gledajte ovaj film otvorenog uma. Videćete da ima tu motiva ali isto tako, videćete da to nije toliko ubedljivo. Veliki kvalitet ovoga kao filma je što vam i dalje daje šansu da svakog posmatrate kao ubicu.

A rasplet - to pokazuje koliko svako čuva svoju bulju. Nije ovo spoiler, možete pročitati sve o ovom slučaju. Film vam samo dozvoljava da vidite to svojim očima. Prvo, način izjašnjavanja krivice ostavlja pitanje nevinosti otvorenim još uvek. Način na koji je pravosudni sistem ovo razrešio pokazuje da samo štite svoje zadnjice, ne žele da istražuju i diraju u svoje greške. Najgore od svega je što ovim rešenjem ta, uslovno rečeno pravda, nije zadovoljena. Pitanja ostaju a slučaj je zaključen. A mislili ste da čovek ne može biti veći govnar od ovog što jeste. Nema tu granice, braćo i sestre. 

Ne mogu da se setim ko mi je od vas preporučio ove dokumentarce. Ko god da si, priajtelju, znaj da sam ti veoma zahvalan. Ali znaj da si mi stvorio  i jednu solidnu frustraciju. Zašto frustraciju? Misterija ostaje. Ako ste se lako opredelili, promašili ste. Nemoguće je ovo rešiti. Koliko god gledali u dokaze na jednoj i drugoj strani, uvek postoji mogućnost greške. Počinioc ili počinioci ovog stravičnog zločina hodaju slobodni. Da li su to WM3? Jezivo je ako jesu. Pitam se u tom slučaju, kako oni zapravo žive sa tim. Oni koji su im pomogli moraće da žive sa tim ako saznaju. Da li kriv misteriozni čovek koji se pojavio u restoranu? Ne znamo. To nikada nije istraženo. Da li je to ludi Bajers? Ili Hobs možda? Da li je to neko potpuno drugi? Ne znamo. Pitanje ostaje, misterija ostaje, odgovornost ostaje, frustracije ostaju... Jedino što je sigurno, tri mlada života su brutalno okončana. Ne postoji dovoljna kazna za takvo nešto. Ne postoji ništa što bi ih vratilo. Ali neznanje i dalje čini ovo gorim.

Zanimljivosti:
Tod i Dejna mur, roditelji jednog od ubijenih dečaka, poslali su pismo Akademiji kako bi izbacila ovaj film iz nominacija za nagradu. Smatrali su da film glorifikuje WM3. Režiser je priznao da smatra da je Ekols nevin i da je to shvatio u prvih 10 minuta razgovora sa njim. Akademija je odbila ovaj zahtev Murovih i film je bio nominovan za oskara gde je izgubio od Undefeated (2011).

Naj scena:

Born to push you around
Better just stay down
You pull away
He hits the flesh
You hit the ground

Mouth so full of lies
Tend to block, your eyes
Just keep them closed
Keep praying
Just keep awaiting

Waiting for the one
The day that never comes
When they stand up and feel the warmth
But the sunshine never comes, no
No, the sunshine never comes...

Moja ocena: 9/10

Kôkaku Kidôtai / Ghost in the Shell (1995)

Alternativni naziv: Ghost in the Shell
Kod nas nazvan: Duh u Oklopu
Žanr: Animirani| Akcija | Kriminalistički | Drama | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Mamoru Oshii
Glumci: Atsuko Tanaka, Iemasa Kayumi, Akio Ôtsuka...

Priča:
Policajka kiborg i njen partner su u lovu na misterioznog i moćnog hakera po imenu Puppet Master.

Moj osvrt:
Siguran sam da ovaj film zaslužuje i veće hvalospeve i bolju ocenu od ove koju ću joj dati. Navešću dobre stvari koje sam video što sigurno neće biti sve što valja u ovom filmu ali ću se potruditi i da objasnim zašto ovo nisam doživeo kao remek-delo. 

Za početak moram da kažem da su kreatori Matriksa bili vidno inspirisani ovim ostvarenjem. Od nekih sitnih fazona pa do "pozajmljivanja" nekih većih ideja, sve je to i više nego očigledno. Recimo i Ex Machina pozajmljuje neke fazone a sam kraj jako podseća na završincu u Ghost in the Shell. Još više detalja o tome nešto kasnije. 

Prva stvar zbog kog nisam mogao da ovo doživim kao graundbrejking je ideja koja me suviše podseća na Blade Runnera. Ponovo se proteže pitanje šta je to zapravo ljudskost. Veliki broj filmova se igra sa tom temom ali kad jednom vidiš finale Blade Runnera ništa te baš ne dotiče toliko. Naravno, Ghost in the Shell nije samo to ali je jako teško ne misliti na Ridlijev masterpis.

No ono što nam Blade Runner daje na kraju, Ghost in the Shell nije skrivao već nam je davao od samog početka. Čini se da iz prvog lica imamo to lomljenje u glavi kiborga (Motoko - policajac) koji jako želi da bude viđen kao osoba. Scene u kojima to vidimo su neprocenjive. Moja omiljena je kada vidimo Motoko dok putuje i vidi osobu koja je fizički potpuno ista kao ona. U tom momentu se čuje jedna od numera nestvarno dobrog soundtracka koji bi i najobičniju scenu učinio bitnom a kamo li ovako efektnu. Sve je tu - suština, emocija, priča. Sve nam je iskazano bez ikakvog dijaloga i bespotrebnog trtljanja. Postoji nekoliko tih scena u filmu i mogao bih ih gledati satima koliko su dobre.  

Ima tu još sjajnih finesa koje ne dolaze samo od glavnog lika. U sceni kada se Motoko svlači vidimo kako njen partner (sa posla) okreće glavu. Ako je ona kiborg, zašto bi okretao glavu? Tu, opet bez dijaloga i patetisanja, vidimo njegov stav prema njoj - on je smatra za osobu. S obzirom na to koliko su dobre, mislim da je film morao više ovih stvari da dostavi. Ne, ne mislim na golu Motoko... 

Nije baš lako pohvatati celu priču pogotovu što imamo mnogo učesnika. Kada krenu svi igrači da se pominju i ulaze u igru, konfuzija je neminovna. Opet, ne mogu ni ovo da smatram za manu jer se sve moje zamerke zapravo svode na isto. Moj savet vam je, ako se odlučite na gledanje ovog filma, a ne vidim što ne biste, budite jako pažljivi. 

Šta je onda ta glavna zamerka? Zamerka je što je ovo trebalo trajati BAREM pola sata više. Zašto? Zato što ovo ima ogroman sadržaj. Prvo, mogli su nam dati još tu emotivnu stranu priče gde vidimo tu unutrašnju dramu kod Motoko. Shvatili bi dosta stvari mnogo ranije i još više bi se povezali sa tim likom. Drugo, da su dali sebi vremena, cela ta priča sa tolikim učesnicima ne bi bila tako konfuzna. Imali bi vremena da upoznamo sve i u glavi nacrtamo gde je ko smešten i šta mu je uloga. 

Treći razlog zbog kog je ovo moralo više trajati je taj, uslovno rečeno, negativac koji se proteže kroz ceo film. U svetu u kom su svi povezani "online", haker može da napravi haos. Međutim umesto standardnog holivudskog "zao sam jer jebiga, mora neko da bude kontrateža superheroju" negativca, dobili smo nešto mnogo više. Dobili smo širu sliku i opako smišljen zaplet. Ovaj zaplet je zapravo potencijalni fakap celog sistema koji gledamo. Ali nam film to donese jako brzo i završi se dok još shvatamo u čemu je poenta. 

Još jedna brutalna ideja je modifikacija čovekovog sećanja. To je nešto što sam prvi put video u seriji Nowhere Man i egzekucija te ideje u pomenutoj seriji je na mene ostavila trajne posledice. Nisam se ni dan danas oporavio od te sulude priče. No ono što Ghost in the Shell nudi je ovde čak i emotivnije prikazano. Naša sećanja su sve ono što jesmo. Takva promena neminovno vodi ka drugačijoj osobi dok shvatanje da sve ono što znamo nije naše već je fabrikacija, dovodi do uništene osobe. Sad tu informaciju stavite uz lik Motoko. Uz svu onu borbu koju vodi u sebi, ovo je jako poražavajuće. Drama at ic fajnest.

Kraj je perfekcija ali da su priči dali više vremena da zaživi, on bi imao opasan impakt. Hoću ovde da se vratim na Ex Machina film. Spoiler (vezan za Ex Machina). Setimo se na kraju kada se devojka koja je kiborg oblači i kreće napolje. Ona ide u masu i to je sjajno iz više razloga. Prvo ona može da priđe kome i gde god hoće što je potencijalno čini opasnom. Ali to je sitnica. Glavna stvar je to što je ona takva da ljudi neće primetiti da nije živo biće. I tu otvoriš u glavi mnogo pitanja. Jedno od najboljih je ono koje je tema ovog filma - da li je moguće da nas brdo mesa i kostiju čini čovekom? To ispada jedina razlika na kraju. Šta mi zapravo jesmo. Šta nas razlikuje od robota ako već obavljamo gomilu zadataka koje nam drugi stavljaju ispred nas.... 

Vidite koliko ovo iz prethodnog pasusa izgleda prajsles. Ghost in the Shell ima još bolju ideju ali joj ne dozvoljava da blista u punom sjaju. Ne samo da ima ovo što sam naveo iz Ex Machina, on ima još jednu ideju (koju ne želim da spojlujem) koja potencijalno ima veliki impakt na čovečanstvo. Kada pogledate ovo, biće vam jasno da je ideja prekretnica u novom Blade Runneru ukradena odavde. Jedini problemičak je to što je ona tamo pojednostavljena, transformisana u spektakl i nadasve besmislena i kretenska koliko je to moguće. 

Na kraju mogu da kažem da mi je jako žao što ovaj film nema neku Director's Cut verziju. Darkwood je najavio Mange tako da se iskreno nadam da ću ovo u što skorije vreme pročitati. Bude li novih otkrića i doživljaja, eto mene sa novim ili proširenim tekstom za ovaj filmić koji svakako ne treba propustiti.

Zanimljivosti:
Prvi anime koji je u isto vreme prikazan u Japanu, Britaniji i Americi. Cilj je bio da anime postane više mainstream. Programski jezik koji Dr Vilis koristi je C. Radnja filma se odvija 2029.

Naj scena:

Pomenuti susret

Moja ocena: 8/10

The Truman Show (1998)

Kod nas nazvan: Trumanov Šou
Žanr: Komedija | Drama | Naučna Fantastika
Režija: Peter Weir
Glumci: Jim Carrey, Ed Harris, Laura Linney ...

Priča:
Čovek otkriva kako je ceo njegov život zapravo TV Šou.

Moj osvrt:
Trumanov Šou je genijalan na nekoliko nivoa i uspeva u svakom segmentu osim u jednom - iako se prodaje za komediju, on to nije. Lako mogu reći da je češće jeziv nego smešan. Napravljen je pametno jer u svom besmislu predstavlja odličnu kritiku mnogih stvari. Imamo filmove novijeg doba koji su pokušali isto to ali su otišli u krajnost i postali teški idiotizam (Hunger Games anybody...) 

Pođimo od ljudi koji gledaju Trumanov šou. To je već ona stara priča viđena recimo u genijalnom Rear Window. Ljudi naprosto vole da gledaju živote drugih, ljudi vole da ocenjuju, procenjuju, osuđuju, da se poistovete i sažive. Na žalost to je najveći pokazatelj neostvarenosti. Sve te horde zakucane za ekrane dok balave na razne reality stvari su zapravo ona masa koju je najlakše kontrolisati. Ne, ne pričam van konteksta filma iako to liči na našu današnjicu.

Još jedna zanimljiva stvar je privatni život ljudi koje gledamo na ekranu. U ovom slučaju je to Truman, u stvarnosti to može bilo koje poznato lice sa TV ekrana. Mi praktično prisvajamo njihove živote, doživljavamo njihove odluke previše lično, njihove uspehe osećamo kao svoje, njihove poraze kao izdajstva. Ne verujete? Pogledajte kako se pljuje po jednom momku, verovatno najvećem sportisti kog smo imali, momku koji je otišao do neviđenih visina i onda doživeo pad. Kako vam odjednom opasni glumci postanu smešni samo zato što nisu vaša politička opcija. Kako vam odjednom sjajni muzičari postanu pajaci kada ne dele isti stav kao vi? Za toliko nebitne likove, mnogo tripujemo neku bitnost. 

Ovo je zapravo film o svakom mogućem pojmu, sistemu ili mehanizmu koji upravlja vama. Bilo da je to društvo, religija, opšte merilo vrednosti, vlast, trenutna moda, bilo šta od tih stvari će te naterati da živiš po šablonu. Upravo tako postaješ jedan od mnogih, upravo tako ne utičeš ni na šta. Ako dozvoliš da sve drugo upravlja tobom, nećeš dozvoliti sebi da osetiš mnoge stvari koje bi te ispunile. Prelako dopuštamo svemu tome da upravlja nama umesto da se vodimo osećajem. Trumanov Šou pokazuje upravo to, borbu čoveka da ostvari jednu običnu želju, jedan običan put, da potraži jednu lepotu koja mu nije nametnuta. Šta ga sprečava u tome? Sve ono što mu određuje kako će živeti. Mislite o tome. 

Neko može da kaže "pa šta mu fali, ima sve što treba...". Onaj ko misli tako je zapravo onaj koji nema to što naš Truman ovde ima. Ako mislite kao ovaj navedeni, onda zamislite da imate mogućnost da dođete do ovoga što Truman živi ali da vam nešto drugo ne dozvoljava da to ostvarite. Sve se to zapravo svodi na to da sam sebe sprečavaš da se ostvariš. Znam, nije lako odvojiti se od svega toga čemu slepo robuješ. Naprotiv. To je jedna od najtežih stvari. Ali ne osporavaj nečiju želju za promenom samo zato što ti nemaš hrabrosti za nju. Ako robuješ svemu, zamenjiv si šraf u mašini koja radi za nekog drugog. 

Najjeziviji momenat u filmu je (mali spoiler) kada se Truman susreće sa svojim ocem posle toliko godina. Onda shvatite da taj neko ima moć da vam oduzme nešto tako nenadoknadivo i vrati vam kada god on to poželi. Može li Vam vratiti onda ono izgubljeno između? Ta scena nije emotivna, ta scena nije vesela niti topla, to je užasavajuće jeziva scena. Jedna od najlepših emocija koju čovek doživljava je laž i plod nečije režije. Koliko je to samo nečovečno i surovo. Truman nije glumac, nije stvar zabave, on je ovde žrtva. Ovde moram da ubacim citat iz Srpskog filma: " To nije pornografija. To je život. Život jedne žrtve. Ljubav, umetnost, krv, meso i duša te žrtve u direktnom prenosu svetu koji je sve to izgubio, a sada debelo plaća kako bi mogao da gleda, iz udobnosti svoje fotelje ... Žrtva se prodaje. U ovom svetu, žrtva je danas najskuplja roba, jer žrtva najviše oseća i najbolje pati." 

Zašto je izbor Džima Kerija za glavnu ulogu perfekcija? Do ovog filma ga znamo kao zabavljača, veseljaka, čoveka koji samo zna da nam izmami osmeh. Ovde gledamo takvog čoveka koji pati. Verujem da većina vas među prijateljima ima nekog veseljaka. Siguran sam da ste svesni koliko se oseti u njihovom prisustvu kada nisu raspoloženi i pate. Zbog izbora Kerija za glavnu ulogu, emotivno mrcvarenje ovog čoveka je još upečatljivije. Da su uzeli neku osobu sa izmučenim licem, recimo Edrien Brodija, onda ne biste imali "predznanje" kakav je on kad je srećan. Ubijanje u pojam takvog lika bi bilo samo još malo tereta na ionako uništenog čoveka. 

U jednoj sceni vidimo bedž na kome piše "How's it going to end?" ("Kako će se završiti?") I to je pitanje koje ovde konstantno moramo da postavljamo. Kraj može biti jako lep ali je jako teško doći do njega. Moramo uložiti veliki trud, moramo preuzeti stvar u svoje ruke i doći do onakvog kraja kakvog želimo. Ako ostavimo to u rukama drugih, on će nam odrediti kraj a on sigurno neće biti onakav kakav želimo. Ne dajmo da nam prodaju priču da smo poginuli za veće dobro. Ne. Ono što radimo, radimo za veće dobro, ali živimo onako kako osećamo da treba. 

Kako doći do toga da sami odlučujemo, da sami veslamo tamo gde želimo? Potrebno je nešto jako teško a to je promena. Promena neminovno znači odricanje, znači i opraštanje od mnogih ljudi i stvari koje želimo. Zašto se svi upiru da Truman ostane onakav kakav jeste? Zato što većina njih postaje besmislena i odlazi u zaborav. Postoje ljudi koje volimo i koji nas vole a koje neminovno ostavljamo iza. Ali oni će razumeti. Promena vodi u nesigurno, zato vrata koja Truman otvara na kraju vode u tamu. Ne znamo šta će biti ali idemo ka nečemu što mislimo da će biti lepo. Jako malo ljudi ima hrabrost i odluči se na ovakav korak. Jako malo ljudi se oseća ispunjeno i zadovoljno onim što je uradilo. Pronađite sebe, učinite sebe srećnim ili prepustite drugom da vas on vodi ka nečemu što je njegovo zadovoljstvo. Odlučite da budete glavni junak svoje priče ili ostanite objekat tuđe. Izbor je vaš.

Zanimljivosti:
Ed Heris i Džim Keri se nisu susreli tokom snimanja. Režiser Piter Vir je imao ideju da kada se film bude prikazivao u svakom od bioskopa simuliraju nestanak struje i onda da se na bioskopskom platnu pojavi direktan snimak iz sale u kom bi kamera snimala publiku. Potom bi se vratili na dalje prikazivanje filma. Po izveštaju mnogih psihologa, posle gledanja ovog filma se javilo mnogo ljudi koji su imali isti utisak kao Truman. 

Piter Vir i Džim Keri su jako teško sarađivali u početku jer Keri po ugovoru ima pravo da zahteva promenu scenarija. Na sreću, Vir je bio prezadovoljan Kerijevim improvizacijama. Keri je rekao da je scenario za ovaj film jedan od najboljih koje je čitao zato što je funkcioniše na više nivoa. Izjavio je i da se lako poistovetio sa Trumanom zbog obožavaoca koji ga svuda prate.

Naj scena:

Naklon

Moja ocena: 8/10