Hotel Rwanda (2004)

Kod nas nazvan: Hotel Ruanda
Žanr: Biografski | Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Terry George
Glumci: Don Cheadle, Sophie Okonedo, Joaquin Phoenix...

Priča:
Pol Rusesabagina je bio hotelski menadžer koji je udomio hiljade Tutsi izbeglica tokom borbe protiv Hutu snaga u Ruandi.

Moj osvrt:
Od samog početka ovo mi je mirisalo na neku verziju Šindlera. Neminovno je poređenje ta dva filma ali ih neću porediti po kvalitetima već samo namerama i postupcima. Šindler je želeo da podseti, da oživi nešto što nikada ne treba da bude zaboravljeno. Hotel Rwanda želi da pokaže i na nešto što traje. Mislim da jeste uspeo u svojoj nameri ali na žalost, napravio nekoliko promašaja u nameri da se dodvori publici. Ako izuzmemo scenu u kojoj se Oskar Šindler patetično oprašta od ljudi jadajući se da je mogao spasiti još, u tom filmu nismo videli nikakva dodvoravanja. Zbog toga je to jedina slaba scena u filmu. Ovde je bilo malo više pokušaja holivudizacije. 

Prvo što je lako zapaziti je to da film jako upire prstom u besmislenost podela. To radi čak i kroz komične scene. Kada vidite pitanja koja se otvaraju posle tih scena, jasno je da je to urađeno kako treba. Prvo se zapitate kako to po fizičkom izgledu mogu razdvojiti ljude, pogotovu što su iste boje kože. Drugo, besmislena vam je podela jer ju je napravio neko drugi. Zapitate se zašto bi mrzeli nekog zbog nedela koje je činio nejgov pradeda a ne znamo kakav je taj neko čovek. Da ne rastežem, jeste to već viđeno ali nipošto nije loše. Zašto? Zato što se i mi idioti i dalje delimo a te podele više nemaju nikakvog smisla niti logike. Jako volimo da pripadamo grupi. Jebeš sve što donosi zajedništvo, daj da ne budemo oni već da budemo ovi. Pokenjam vam se na svaku od tih besmislenih granica. Jedina granica koju treba da napravite je ona između dobrih i loših dela. 

Kada su podele u pitanju, idejni tvorci su uvek ekstremi. Hotel Rwanda se fino nosi sa tim i iznosi kritiku tako što pred te mandrile stavlja jednostavan izbor: lično ili ideal. Retki ostaju dosledni idealu. Pa pogledajte besramne transformacije našeg velikog vođe. Što je najbolje (ili najgore) ne moraš da im staviš uslov koji uključuje život, dovoljan uslov je bilo kakva materijalna dobit. Kakvi su to ideali koji padaju pred šakom novca? 

Zamislite ovakvu varijantu u Šindlerovoj Listi. Recimo Šindlerov radnik je jako ljubomoran na uspeh svog poslodavca. I sada on skonta šta ovaj radi ali da ga ne otkuca Nemcima ucenjuje ga da mu ovaj svakog prvog uplaćuje pozamašan keš, pozajmi ženu kad mu pripne i šalje ga na tronedeljno letovanje u Prčanj. E sada, to je odlično ako se ložite na sapunjare. U momentu kada tokom rata zverstva gore na sve strane, ti serviraš ovakovog idiota u priču. Zašto? To nije drama, to je odsustvo shvatanja onog što praviš. Želiš da mi ukažeš na stvari koje se dešavaju, da trgneš ljude, da šokiraš svet i onda u celoj toj priči ja moram da gledam OVO!?! 

Hoću još jednom da se vratim na onu scenu iz Šindlera koju sam nazvao jedinom lošom. Hajde da zanemarimo pesnički zanos i pogledamo šta stoji iza scene. Šindler se sklanja kako ne bi izgubio život. Učinio je ono što može. To mi se dopada. Ako volite one supermene koji će bez razloga da stave glavu na panj iako je dželat otišao da gleda Švedska - Koreja uz 'ladno pivo, onda vam se ta bežanija sigurno ne sviđa. E u tom slučaju Hotel Rwanda ima više da vam prija. Ovo je bananamen u nastajanju. Odlično je što lik nije tako upadljiva dobričina ali ta transformacija u jednu mi je malko patetična. To mi je kao u Interstellaru "čekaj, nemam rešenje ali odo da se ubijem za dobrobit čovečanstva". Za čije babe zdravlje? 

No da se vratimo na ono što je zaista bitno. Svet premalo zna o samoj Africi i šta se dešava tamo. Recimo svi znate za čuveni slučaj kada su islamisti poubijali novinare Šarli Ebdoa (valjda se ovako izgovara) u Francuskoj. Koliko vas zna da je u isto vreme u Africi spaljeno na desetine dece? Ovaj film na neki način pokušava da skrene pažnju. Blood Diamond je to uradio jako dobro. Na žalost, iako je ovaj film trebao prvenstveno da se bavi time, nije uspeo ništa bolje to da donese od pomenutog. Svakako, jasno je kao dan da svet uglavnom ne zna šta se dešava tamo. Ali poražavajuće je da dovoljno njih zna a ne čini ništa povodom toga. Što nas dovodi do jezive činjenice - svet jako zabole za patnju koja nije njihova. Afrika je jednostavno osuđena na smrt. 

Ovaj film me je naterao da pročitam o samom slučaju koji se desio. I najveće iznenađenje je upravo razlog zbog kog je ovaj film po meni nepotpun. U tom masakru je ubijeno oko milion ljudi. MILION!!! Od svega toga u  filmu vidimo neke pojedinačne slučajeve. Moj majstore, i dan danas ne mogu da se oporavim od gomile scena koje je Šindlerova Lista donela. Progoni, ubistva, očaj, gomile mrtvih, raspalih, uništenih lica. Jezivo. Umesto da dobijemo pravu sliku stvari, mi se ovde bavimo nekim mini preokretima, kreiranjem opasnosti samo po glavne likove što je baš jeftin način da digneš tenziju. Umesto da gledamo romantično čavrljanje glavnog lika i njegove žene, mogli smo da se fokusiramo na rat koji se čuje u pozadini. Ovo izgleda kao da nam deda kaže "Znaš kakva me upala mišića skolela za vreme Drugog Svetskog rata. Jedva živ osta' ". 

Hotel Rwanda jeste dobar film ali ne onoliko za koliko se prodaje. Previše su težili tome da naprave holivudski napet film umesto tome da te išamaraju i ogade ti sve što si pojeo u prethodnih nekoliko sati. Posle ovakvog filma utisak treba danima da te ne popušta. Mene ne napušta utisak da je ovo moglo biti mnogo bolje. Jednostavno fali pravi uvid u taj genocid koji se dogodio. Više su se potrudili da autentični sountrack zvuči jezivo nego što su nas šokirali scenama genocida. Svo vreme koje su trošili u romantiziranje glavnog lika mogli su uložiti u ovo. Ali opet, film dopire do publike i ostavlja onaj isti bedni utisak odsustva empatije među ljudima. Zbog toga je svakako vredan gledanja iako je morao dostaviti mnogo, mnogo više.

Zanimljivosti:
Scenarista je godinu dana radio na scenariju. Za to vreme je jednom nazvao ambasadu Ruande u Vašingtonu. Žena koja mu se javila je jedna od preživelih u famoznom hotelu. Pravi Pol i Tatiana Rusesabagina su se vratili sa režiserom u Ruandu kako bi pomogli u snimanju. General Bizimungu je dobio 30 godina zatvora zbog genocida. Iako on to ne priznaje, Pol Rusesabagina je od svih koji su bili u hotelu tražio da plate prenoćište. Prioritetniji su bili oni koji su bili bogatiji.

Naj scena:

Prava istina. Kada kaže "they" misli na vojnike UN.
Oh, come on, don't bullshit me, Paul. You're the smartest man here. You got 'em all eating out of your hands. You could own this frigging hotel, except for one thing: you're black. You're not even a nigger. You're an African. They’re not gonna stay, Paul. They’re not gonna stop this slaughter.

Moja ocena: 7/10