Paradise Lost 2: Revelations (2000)

Žanr: Dokumentarac | Kriminalistički
Režija: Joe Berlinger, Bruce Sinofsky
Glumci: Damien Wayne Echols, Melissa Byers, Norris Deajon ...

Priča:
Slučaj Trojke iz Zapadnog Memfisa, upitne okolnosti i upletene strane nekoliko godina kasnije.

Moj osvrt:
Paradise Lost je verovatno jedan od najboljih dokumentaraca koje sam gledao. On na kraju ostavlja otvorenu priču, ne znamo šta će biti sa osuđenima, ne znamo da li su krivi. Paradise Lost Revelations je nastavak koji nam donosi još detalja vezanih za slučaj ali i odjek koji je ova misterija ostavila na svet. 

Na početku se dosta forsira kako je prvi film bio sjajan, kako je šokirao i podigao mnoge ljude. Ok, odajem im priznanje. Pokrenuli su lavinu svakako ali nekako ne volim kad se neko sam hvali pa sve i da su te pohvale na mestu. 

Velika pažnja je ovde pridata likovima koji su došli da pomognu da se suđenje obnovi. I tu dolazimo možda i do prvog problema. Ta grupa priča da samo žele da se otkrije istina i da momci dobiju fer suđenje ali ovde nekako imamo drugu krajnost. Šta god pričali, ti likovi su ovde da dokažu da su momci nevini i to se vidi po njima. E sada, zašto sam napisao "možda" do problema. Da je dokumentarac pravljen neutralno, ovo bi bilo sjajno jer imaš likove koji će potencijalno osloboditi ubice. Međutim filmadžije ovde nisu ostale po strani. 

Ako uzmemo likove koji nisu ni žrtve ni optuženi (ili njihovi advokati) čujemo previše mišljenja koja su kao da smo vi ili ja seli pa pričali. Prvi film te je naterao da razmiliš i možda izneseš svoje mišljenje. Ali gomila nebitnih ljudi da to radi u filmu mi se baš i ne sviđa. Retko je ko realan, svi vuku na jednu stranu i blate onu drugu. Sve u svemu, ta mišljenja su jako nebitna za ceo proces ali ispadaju bitna zbog samog zapleta filma. 

Videćemo i ponovnu analizu dokaza i opet to jako teško padne na stomak kada čujete i vidite kroz šta su klinci prolazili. I opet tu imamo i dobre i loše stvari. Dobre su te što se ti dokazi revidiraju ali loše način na koji se revidira. Dovodi se stručnjak a sve što znamo o njemu je da drži online kurseve. Meh. I on je uverljiv, sprda se sa ranijom istragom itd. Ok, jeste ona bila traljava ali nije 100%. Problem je ovde što film konstantno vuče na to da ništa u toj istrazi nije valjalo i da su dokazi očigledni. Zapravo ovo ne bi bio problem da su dokazi uverljivi kao što ih je film predstavio. Jer da jesu, slučaj bi bio vrlo verovatno zaključen već tada. 

Najviše vremena u filmu je posvećeno ocu jednog od ubijenih dečaka, Marku Bajersu. I to je glavni razlog za kritiku. Ako ste gledali prvi film, videli ste da je Bajers pozer, da glumata, da recituje itd. Film nikako nije bio fer prema čoveku jer sve vreme gledamo dokaze protiv njega. Zapravo to je glavni cilj filma bio, optužiti Bajersa za ubistvo. I svo vreme vi gledate ubedljive dokaze protiv njega i na kraju ništa ne ispadne tako ubedljivo. 

To što je Bajersu dato dosta prostora znači da ćemo opet gledati gomilu rasprava, glumatanja, pretnji trojici uhapšenih, recitovanja koje ima teme iz biblije. Ok je to donekle ali kasnije baš bude overkil. Pogotovu što film radi ono što je kritikovao u prvom delu, izvrće ruglu ovog čoveka da bi ga bilo lako optužiti. Na to dodajte da ćete često gledati scene iz keca. To nam govori da je dosta vremena protraćeno ni na šta. 

Uz revidiranje dokaza koje je ok, ono što je sjajno su izjave ljudi koje smo gledali u prvom delu. Ponovo ćemo čuti optužene i ponovo su i ubedljivi i neubedljivi. Jednostavno ne znaš gde da ih smestiš. Čućemo policajca koji je vršio istragu. Ako smo otvorenog uma, videćemo da on duboko veruje u krivicu optuženih ali opet će u nama postojati crv sumnje. Čućemo i odvratnog sudiju iz prvog dela koji se jako trudi da se dopadne svima. Čovek baš ne želi odgovornost i samim tim je gnjida. Čućemo porodice optuženih i sve to i dalje produbljuje misteriju. 

Još jedna sjajna stvar je muzika brata Metalike. Repertoar je proširen u odnosu na prvi film. I dalje to zvuči jako sablasno. Prosto je neverovatno kada pesmu povežeš sa stvarnim, jezivim događajem koliko je to zapravo promeni. 

Kada izvagam, film nije trebao dobiti ovoliku ocenu pre svega što je odabrao stranu. Ali opet, dokumentovao je nastavak slučaja, produbio je misteriju i naterao te da razmišljaš i dalje. Probajte da istražite slučaj otvorenog uma. Videćete da nije baš tako lako. Oni koji hoće da vas ubede u krivicu, imaće neka dobra zapažanja ali će vas hvatati i na detalje koji nisu baš ubedljivi skrećući vam pažnju sa onog što nije lako dokazati. Oni koji žele slobodu ovim momcima će se samo baviti rupama ali ne i stvarima koje ih potencijalno osuđuju. Bilo kako bilo, gledanje sledećeg filma je pod moranjem. Iskreno se nadam da će se ovaj slučaj pre ili kasnije rasvetliti i da ćemo ugledati finalni Paradise Lost koji će pričati o tome.

Zanimljivosti:
Metallica je odobrila da se njihova muzika koristi u filmu. Od tri filma, ovo je jedini koji nije bio prikazivan u bioskopu.

Naj scena:

Bajersovo završno "pojanje" i rasplet. Šamar jer vidimo da nas je film navodio na nešto, da se i dalje gura po starom i da su ljudi uglavnom jednosmerni smradovi.

Moja ocena: 7/10

Predator 2 (1990)

Žanr: Akcija | Horor | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Stephen Hopkins
Glumci: Danny Glover, Gary Busey, Kevin Peter Hall ...

Priča:
U toku okršaja bandi, lovac sa druge planete je pretnja po građane L.A. Jedini čovek između njega i njegovog plena je poručnik Majk Harigan.

Moj osvrt:
Film otvara scena koja izgleda kao kraj prethodnog Predatora gde vidimo džunglu i onda se prelazi u drugu džunglu, tj. današnju metropolu u kojoj vlada totalni haos. Jako je lepo ovo odrađeno a plus rat na ulicama deluje kao totalni krah ovog grada. E sada predator u džungli ili predator u gradu, to je pitanje. Za mene je odgovor lak poput i onog koji je film bolji ali ipak želim da navedem neke prednosti i mane ove selidbe. U gradu imamo mnogo više ljudi dakle mnogo više žrtava. Možda je time opasnost veća ali opet, ovo može da se pretvori u Godzilu. Džungla je svakako atmosferičnija od grada. U gradu su ljudi na svom terenu, u džungli su lak plen. U džungli su i dan i noć atmosferični i puni jeze, u gradu je to samo noć. 

Ono što je dobro, nema nikakvog čekanja. Predator se odmah pojavljuje kao i glavni protagonisti ove priče. Deni Glover je dostojni naslednik Švarcenegera u ulozi glavnog junaka, ekipa koja prati Denija je nevelika ali takođe jako dobra. Iskreno, ne volim kada se rade nastavci pa čekamo letnji dan do podne da vidimo nešto što smo videli već ranije. Ok je to ako ćemo videti nešto epohalno drugačije ali ovde to nije slučaj. 

Ono što mi se nije dopadalo, dosta se krije pojava Predatora. Osim nešto novog oružja, on nije ništa naročito drugačiji od onog iz prvog dela. Zašto mi daješ neke leve kadrove, pojave na blic i krupne planove koji mi ništa ne prikazuju. Daj da vidim tu zverinu kako treba. Ok, ne možeš ostaviti onaj utisak iz keca kada Dač (Švarceneger) leži u onom blatu dok Preša izlazi iz vode. To mi je jedna od najdražih horor scena ikada. I onda kada vidimo Preleta, bude malo razočaravajuće jer smo zbog toliko šturosti očekivali nešto novo, nešto divlje. 

Najveća mana ovog filma i najveća razlika u odnosu na keca je to što nemamo konstantnu pretnju. Kao što rekoh, ljudi su u gradu svoji na svome i jasno vam je da je Preša taj koji uči okolinu i neće se pojaviti u baš svakoj situaciji. Recimo da ga ne očekujemo dok se likovi svađaju u kancelariji u policiji. Hajde da se vratimo na keca. Postoji li tamo momenat u kom se ta zverina nije mogla pojaviti. Jok. Tačnije non stop je tu. U toku ili pri kraju scene ako čak i deluje da ga nema, pokažu nam pogled iz prvog lica i vidimo kako kao lovac posmatra lovinu. Prajsles. Dok ovo pišem, ponovo mi se gleda taj film. 

Postavlja se pitanje, zašto Preša prati samo jednu grupu ljudi i likove koji su na ovaj ili onaj način povezani sa njima. To baš i nema smisla. Ok, on je lovac, obeležio je lovinu ali nije baš jasno zašto napada sve učesnike te priče. Kako napadne jednu bandu, policiju i drugu bandu ako se oni nisu pojavili u jednoj sceni kada je on birao lovinu. Ima smisla i da je došao za vreme velikog sukoba pa hoće da razvali obe tj. sve strane ali kako baš zna? Kod koga se raspitao? Da li je pratio vesti na Pinku i skontao da treba da beži dok Vučić nije pojurio za njim? 

Neke neozbiljnosti malo bodu oči. Recimo ovaj Predator baš dosta brblja, ponavlja šta god čuje pa mi deluje kao majmun a ne mašina za ubijanje. Kapiram da su tu hteli da pojačaju jezu ili ša već ali dobili su upravo suprotno. Predator je delovao kao da je malo izretardirao. Humora ima, onih kratkih fazona (one liner-i) ima, ali ne toliko kao u kecu. Svakako je to ok ali ono što mi je baš bio overkil je bakuta u čije kupatilo je upao predator. Kontam da je to jako smešno za široke mase ali praviš film o jezivoj mašini za ubijanje a ne Marvelovu zabavnu zajebanciju. 

Sam Predator mi nije tako jeziv kao u kecu. Tamo vidiš da čovek nema šanse 1 na 1 sa njim. Ovde Predator deluje čak i tromo a tamo je leteo sa grane na granu. Onda skapiraš da on povremeno beži od čoveka pa se zapitaš škk. Čak i završna borba je totalni antiklimaks. Ovo izgleda kao Aliens 2 gde smo dobili Aliene koje nije tako teško ubiti ali tamo ih barem ima pizdilion. Ovde je i dalje to jedan jedini Predator. Opasan jeste ali Deni Glover mu je prilično pomerio bulju. 

Film ima dva opasna nagoveštaja. Prvi je soba sa trofejima gde vidimo i lobanju Aliena. Kada sam video ovo prvi put, iskolačio sam oči. Pomislio sam "čoveče kakve mogućnosti". Na žalost to je rezultiralo prejadnim filmovima i nemam neku nadu da će neko da napravi išta pristojno na ovu temu. Možda ako se Ridli odluči ali sumnjam da će da se bavi time. Nije samo tu lobanja Aliena, ima tu i drugih trofeja. Mogućnosti su prevelike. Na žalost nisu još uvek rezultirale ničim posebno dobrim. 

Drugi nagoveštaj je pištolj koji vidimo da je iz osamnaestog veka. Tu je i postaojao plan da se snimi film o borbi Predatora protiv nekog tamo opakog pirata ali niko to nije hteo da finansira pa je to rezultiralo grafičkom novelom. Na žalost nisam to čitao ali sam našao negde prepričano i mogu vam reći da i ne zvuči tako loše. Čak sam siguran da bi bilo bolje od svih Alien vs Predator filmova. 

Ne mogu da kažem da je ovo nedostojan naslednik prvog dela. Ovde je samo malo ozbiljnosti falilo da dobijemo zaista dobar film. Imaju dobre likove i odličnog Deni Glovera. Morali su malo bolje objasniti motive Predatora. Trebali su dati ako ne jaču, onda barem istu zverinu kao u prvom delu a ne ovog polukilandera. Ono što su radili odlično, to su ovi nagoveštaji koje sam pomenuo. Sve u svemu, Predator 2 je ok film. Neće te naročito oduševiti ali ni razočarati. Ima i one odlične nagoveštaje na osnovu kojih dobro može da se nastavi ova priča. Za razliku od mnogih nastavaka, posle ovog nisam želeo da se ubije serijal. Za ovu godinu su najavili film čija će radnja biti smeštena između keca i dvojke. Režira ga Šejn Blek koji je glumio u kecu pa se nadam barem nečem pristojnom.

Zanimljivosti:
Snimanje u maloj uličici po noću je bilo problematično iz dva razloga. Prvi, sam kraj gde je snimano je bio jako problematičan. Drugi, mnogo pacova je bilo u okolnom smeću. Švarceneger je odbio da se pojavi u ovom filmu zato što mu se nije sviđao ni režiser ni scenario (premeštanje radnje u grad). Ulogu koju u filmu ima Keyes (Busey) je trebala pripasti Daču. 

Film je dvadeset puta editovan da bi se uklonile mnoge brutalnosti iz njega. Predatorovo koplje koje je korišćeno u filmu je ukradeno tokom snimanja. Elpidia Kariljo koja igra Anu u prvom delu je navedena u listi glumaca ali se ne pojavljuje u filmu. Tačnije vidite je na jednom od monitora kada Keyes priča priču o predatoru iz prvog dela. Dok je Ruben Blejds davao intervju, Hopkins je uleteo u kadar i glasno mu rekao da se vrati na posao. Kasnije se izvinio zbog toga.

Scene u Metrou su preuzete iz Predator stripa. Maska vođe predatora koja se vidi u ovom filmu je prva maska koja je napravljena za predatora iz prvog filma. Studio je želeo Stivena Sigala u glavnoj ulozi ali je Hopkins to odbio. Radnja filma se odvija 1997.

Naj scena:

Soba sa trofejima

Moja ocena: 6/10

Dunkirk (2017)

Kod nas nazvan: Denkerk
Žanr: Akcija | Drama | Istorijski | Triler | Ratni
Režija: Christopher Nolan
Glumci: Fionn Whitehead, Barry Keoghan, Mark Rylance ...

Priča:
Vojnici iz Belgije, Velike Britanije i Francuske su opkoljeni od strane Nemačke vojske dok pokušavaju da se evakuišu.

Moj osvrt:
Iskren da budem, ovaj istorijski događaj nije nešto što bih ekranizovao. Nemci su prestali da napadaju, Britanci su to iskoristili da evakuišu vojnike i to je to. Ova situacija me pomalo podseća na Argo, kada zapravo nema ništa zanimljivo za videti pa ćeš prividno da kreiraš gomilu opasnosti da prodaš film. Nije ovde baš tako ali da li je ova ekranizacija potrebna, to već možemo diskutovati. Uglavnom, zaključak je da što ga više hajpuju, Nolan je sve gori. Intersterammuga su najavljivali kao graundbrejking, kao nešto što će da pomeri granice, kao nešto što se poredi sa Odisejom u svemiru. Dobili smo zanimljivi sci-fi, šupalj ko rešeto i generalno nebitan za bilo šta. Kakva je situacija sa Dunkirkom? 

Imamo tri priče koje pratimo u različitim ali bliskim vremenskim periodima. To izgleda dobro, pogotovu kada se te vremenske linije bliže. Šteta je što same te priče nisu dovoljno dobre da imaš neku tenziju pred sam kraj. Kada se te priče približe kraju, zevanje je već odavno počelo i gledaju se radi reda. Ali svakako sama ideja zaslužuje pohvale. 

Imamo priču u kojoj vojnici na sve načine pokušavaju da se evakuišu iz Dunkirka. Tu je Nolan tek malko zagrebao gde treba. U početku kada momak beži od pucnjave i nailazi na plaži na čoveka koji je uzeo odeću od umrlog vojnika kog sahranjuje. Posle toga ide malo bombardovanja i to sve izgleda kao opako dobar uvod. Na žalost, posle toga nema šta da se gleda. Malo odemo tamo pa ispadne sranje, malo odemo ovamo pa ispadne sranje. Ko su i šta su likovi nije bitno. Bitno je da im se serviraju patetične priče za loženje mase. Daš ljudima čoveka koji je sjajan, koji je heroj, za kog svi znaju da je dobar ali jebigica, okreneš masu protiv njega. Dobar primer kako se to radi - The Mist. Idiotski primer kako se to radi - Dunkirk. Imaš metke koji sevaju, bombe koje padaju a ti kreiraš idiote od likova zbog nebitnih ljudskih sukoba. A da, to je nolan koji je kandidat za najidiotskiji obrt ikada (The Dark Knight Returns). A rasplet ove priče pokreće pitanje da li smo heroji ili kukavice. Who the fuck cares. Nisi nam dao rat i vojnike. Dao si nam jebene Parove, Velikog Brata, Farmu i sva ta goveda koja se tu svađaju. 

Druga priča je o jednom brodiću koji je krenuo iz Engleske do Dunkirka da pomogne u evakuaciji. Kada kažem brodiću, mislim na jedan koji je manji recimo od onog iz filma Jaws (Ajkula). Nije to loše kao priča o ljudskosti ali je očajno kada se patetiše na sve strane. Ovde likovi nemaju normalan dijalog. Sve su to neke velike misli i velika iskenjavanja. To me podseti na Chariots of Fire i englesko iskenjavanje o njihovoj hrabrosti i savršenstvu. O tome da su ne samo odrasli već i klinci spremni da se žrtvuju u ovom slučaju. Ne vidite cilj, već je to u fazonu "e tamo se dešavaju neka sranja, sad ćemo mi tu da pomognemo". Na sve te dijaloge i gluposti dođu glupave nezgode van rata u kojima neko strada. Imaš rat, razaranje i pogibije ali jebiga, napravićeš mi priču u brodiću i nesrećnom slučaju unutra. Ova priča smrdi na patetiku celom dužinom. Umesto da se oda počast velikom gestu, izvrće se ruglu zbog jeftine patetike. 

Treća i najbolja priča je jedan pilotski okršaj. Ovo je čak moglo biti i odlično. Prvo, bitke su odrađene sjajno. Padovi aviona, kadrovi sa avionima gde vidite okean ispod - prajsles. Zaslužuju mnogo bolji film od ovoga. Na žalost, ova priča je toliko manjkava i predvidiva da ćete na samom početku znati šta će se desiti. Pretpostavite i nećete pogrešiti. Na početku sukoba tri pilota najave koliko imaju goriva. Par minuta kasnije jednom strada skala koja pokazuje koliko mu je goriva preostalo. I onda se on orijentiše po količini goriva koje imaju kolege i računa usput. Pa ne, deset puta me podseti na tu jednu stvar koja može da krene po zlu. Šta mislite, da li je imao problema sa gorivom? Imaš rat, imaš sukob, imaš katastrofu a ti praviš dramu od bravice koja se zaglavila u kabini aviona. Pa bravo Nolane. 

Zašto bi ovo neko nazvao čak i dobrim filmom. Pre svega on nema ništa vredno izdvajanja. Nema neku suludu ratnu scenu poput scene iskrcavanja iz Saving Private Ryan. Nema ono ludilo i likove iz Apocalypse Now. Nema ljudsku dramu iz Brotherhood of War. Nema moralne dileme iz The Cross of Iron. Nema avanturu iz Where Eagles Dare. Ne vidimo čoveka kao u The Thin Red Line. Osim nekoliko kratkih vizuelnih bravura, ovo je u najboljem slučaju prosečno. 

Dunkirk je bespotreban i dosadan. Promašili su sve što su mogli promašiti. Uspeli da ispatetišu svaku moguću situaciju u filmu. Nisu uspeli da naprave ni jedan jedini čestiti lik kojeg bih se setio godinu dana posle filma. Ali jebiga, ovo je napravio Nolan, ovo će da se smatra za jedan od najboljih ratnih filmova ikada. Interstellar mu je barem bio zanimljiv. E sad, zamislite da je Nolan napravio Brotherhood of War recimo. Pa to bi bilo nešto najbolje ikada. Ne, na to se ne lepimo iako dva minuta toga imaju više kvaliteta nego ceo ovaj film. Zašto? Zato što jebiga to nisu tamo neki lepi holivudski glumci, zato što ne razumemo ni reči od onog što se izgovara. Lepimo se na konstantni hajp koji krene dve godine pre filma. Lepimo se na to da nam javnost trubi da je ovo masterpis pre i nego što je pušteno na platno. Ako hoćete odličan ratni film, izaberite nešto od nabrojanog. Ako hoćete dosadnu, bespotrebnu, patetičnu bljuzgu, ne zajebavate se i odmah Dunkirk na gledanje.

Zanimljivosti:
Nolan je sa suprugom u brodu plovio od Engleske do Dankirka i trebalo mu je oko 19 sati. Nekoliko preživelih su pričali da su vojnici bili jako neiskusni i zbog toga je Nolan birao nepoznate glumce za ulogu vojnika. U sklopu pripreme za film, Nolan je leteo u Spitfire avionu. Čarls Lajtoler, preživeli sa Titanika, učestvovao je sa svojom privatnom jahtom u akciji spasavanja. Korišćeno je 20 brodova koji su zaista učestvovali u evakuaciji.

Naj scene:

Borbe u vazduhu.

Moja ocena: 6/10

Blade Runner 2049 (2017)

Kod nas nazvan: Blejd Raner 2049
Žanr: Drama | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Denis Villeneuve
Glumci: Harrison Ford, Ryan Gosling, Ana de Armas ...

Priča:
Mladi blade runner otkriva tajne iz svoje prošlosti koje ga vode do penzionisanog kolege, Rika Dekarda, koji je nestao pre 30 godina.

Moj osvrt:
Kada praviš nastavak nečeg što je veliki film, ljudi te neminovno gledaju kroz tog prethodnika. Da li je to opravdano ili ne? Čak iako napraviš dobar film, ljudi će reći da nisi dostojan originala. To je tako. Ali ako si stisnuo muda da napraviš nastavak nečeg mamojebnog poput Blade Runnera, e onda bato hoću da vidim da si se usrao od truda da barem ispoštuješ zaostavštinu tog masterpisa. Šta je glavni problem ovog filma? Ovo nije Blade Runner. Ovo nije ni nastavak Blade Runnera. Ovo je nešto sklepano što živi na imenu prethodnika. Ovo je toliko nepovezano i bezvezno da sam ubeđen da likovi koji su ovo radili, nisu ni shvatili Ridlijevo čedo. 

Biće manjih spoilera tako da ako niste gledali film, možda je bolje da ne čitate dalji tekst. Na početku nam se servira priča da se oni stari replikanti istrebljuju a da je stvorena bolja vrsta - poslušna. Jedan od graundbrejking momenata prvog filma je bila priča u kojoj čuješ šta su replikanti sve iskusili u životu, šta su otkrili, šta ih fascinira. Iz usta replikanta čuješ šta su zapravo vrednosti u životu. Ovde su došli na ideju da spreče replikante da iskuse išta veličanstveno. Sve im se servira kroz  simulaciju. Nije ovo loše ali ako uporedimo sa prvim filmom, ovi replikanti su onda tupavi roboti koji obavljaju funkciju koju im zadaš. 

Ono što užasno iritira je taj odnos prema replikantima koji gledamo na početku filma. Ljudi ih prozivaju, vređaju, pljuju i tu dolazimo do onog što mi se gadi u današnje vreme. Hajde da pravimo filmove o onima koji su ugnjetavani. Ljudske slobode, prava i pičkematerine su uvek aktuelna tema, zar ne? Ajde odjebite više sa tim. Ovo toliko štrči u filmu da je nepodnošljivo. Bukvalno svaki ljudski lik na počektu prospe uvredu. Čak i poslodavac, kada ga replikant posluša, pohvali ga frazom koja se koristi za pse. Borci za ljudska prava (čitaj publicitet) će da se hrane ovakvim sranjima. 

Prvi deo se bavio velikim pitanjima, terao te da se preispituješ, da se zapitaš dokle smo stigli kao čovečanstvo, šta propuštamo, kako se odnosimo prema sebi i drugima, gde idemo, zašto smo takvi kakvi smo. I sa toga smo spali na likove koji se rugaju nekom što je klempav. Ne ide to tako. Ovo me ne tera da se zamislim. Ne mogu više, braćo i sestre. Svi ovi politički korektni filmovi mi jako idu na nerve. Poruke su im izlizane i nadasve patetične. 

Na sve ovo što čini današnje replikante neubedljivim dodaju i jednu ljubavnu priču između glavnog lika i holograma. Ne, ne zezam se. Da holograma. Da, toliko je retardirano. Replikant iz starog Blade Runnera je bio savršeno ljudsko biće. Šta je ovo ovde? Emotivna veza sa hologramom koji je program koji kupiš, instaliraš i voziš. To eskalira iz scene u scenu. Trebalo bi da bude emotivno a zapravo je jako mučno za gledanje. Jedva sam pregurao sve te patetične ljubavne scene između glavnog lika i neopipljive zavodnice koja onomad na loš put navede brata Kianua (Knock Knock). Najgore od svega što nas kao posle ubeđuju u neku ljudskost i čovečnost replikanta kojeg pratimo kroz film. Aloe, beži tamo, zaljubljen si u hologram i čestitaš mu godišnjicu dok tvoj predak kaže: "I've seen things you people wouldn't believe. Attack ships on fire off the shoulder of Orion. I watched C-beams glitter in the dark near the Tannhauser gate...." E tu negde vidite razliku između ova dva filma. 

Scene su jako razvučene. Sa jedne strane, to je ok jer film izgleda kao kad se probudiš ujutru, otvoriš oči i vidiš Milu Jovović. Dobro, ne baš toliko dobro. Svakako, jaaako je to lepo za videti ali bilo bi mnogo bolje da te scene nešto i znače, da ostavljaju još neki utisak osim ovog vizuelnog. Dijalozi su samo gomila nabacivanja svega i svačega. Nema ni jedne memorabilne rečenice dok je original sipao jednu za drugom. Zapravo u originalu čim vidimo ono prvo ispitivanje, film nas već drži za jajca i ne možemo odmaći. Ovde dijalog krene i niste baš sigurni ka čemu to ide. Pogotovu kad krenu razgovori sa glavnim negativcem. Taj lik priča i priča i priča i priča i kad završi, odavno si već pogubio niti i počeo da razmišljaš da li u frižideru ima nešto za klopu ili će opet Vučić da iskoči iz njega kada ga otvoriš. Tako da nisi baš siguran o čemu se radilo u prethodnom delu filma. Mislim ok, gimikovani Džared Leto izgleda dobro tu ali ne služi blog zna čemu. Takav je od početka do kraja. 

Kada smo već kod negativca, nije mi najjasnije šta on zapravo hoće? Koja je njegova priča? Šta mu je motivacija? Zašto radi to što radi? Da li voli jaja kuvana, na oko ili u procepu. Ok, možda tražim previše ali ako mi mašeš golom buljom pred očima moram da znam da li očekuješ da te pljasnem otvorenim dlanom po njoj ili šutnem u istu. Na kraju lik ispada neka tamo karikatura kojom se popunjava vreme. Da si ga isekao, komotno ne bi primetio razliku. 

Ali ali ali zaplet. Majko Olivera što je to dobro. Imamo jadne ugnjetavane replikante. Imamo zle ljude. I sad kao ovi prvi hoće da dignu pobunu protiv ovih drugih. To je sasvim ok i mogla bi tu da se napravi veća priča da ovo nije trajalo samo par minuta. Ali šta koriste kao glavno oružje tj. glavni adut. Šta je to što će da podere negativce ko naprednjak sendvič. Neću da otkrivam jer to je jedno veliko štogod iznenađenje. Ali pošto me znate, braćo i sestre, ja ne bih bio ja da ne kenjam i napravim paralelu. Uzećemo nešto iz vazda bogate istorije. Recimo Drugi Srpski Ustanak. Zamislite da je ključni momenat tog ustanka bio zapravo kada je Miloš dokazao Turcima da je burek sa sirom. Evo vam ga na "burek je s mesom" botovi. Ovo nema nikakve logike, zar ne? Kad pogledate film (ako niste već) razmislite da li je to oko čega temelje pobunu zaista validno. Da li mogu i bez toga da uzmu vile u ruke i nabodu krtice što im njivu riju? Naravno da mogu. Pa čemu ovo služi? Pa da se oduševljavaju oni koje mrzi da misle. 

Opet se vraćam na prvog BR i zapitam se, kako je moguće da smo spali od nečega što je kritika čovečanstva na priču o jednom odabranom. Mislim ok, mi Srbi se jako ložimo na ovo. Gle kakvog vođu imamo. Ali da li to pije vodu? Jok. Ostanemo uglavnom žedni. Ne volim priču o tom jednom odabranom. Ok ako on ima specijalni zadatak tj ulogu ali bitno da je on taj koji će nešto da uradi. Tu brate moraš da me ubediš u tvrdnje o tom vođi. Dobar primer je Terminator. Čovek ima znanje da nešto napravi, daj da ga sprečimo dok su nam svi tosteri na broju. Ali jebiga, Džon Konor je pametan pa zna šta mu je činiti. Ovde ta prelomna osoba nema veze sa vezom. Ne služi ničemu i dovoljno je samo da postoji. Slabo je to, braćo i sestre. Jako slabo. 

Nekako imam utisak da sve vreme film pokušava da uprosti celu priču oko Blade Runnera. Sam za sebe ovaj film je dovoljno prost (tupav) ali ona velika priča iz prvog dela je totalno nestala. Prvi deo gledaš dok se sve lagano otvara pred tobom. Kada Hauer završi svoje izlaganje na kiši, na krovu, samo zineš. I ovde sam zinuo ali nekoliko puta dok sam zevao. Ova priča je jako tupavi sci-fi koji ni nema veze sa Blade Runnerom. Ako izbacimo Harisona Forda i sva pominjanja imena iz prvog dela, ne bi skontao niko da je ovo zapravo Blade Runner. Ovde nemamo replikante već tupave robote. E sad, neko će da kaže "pa na samom početku ti kažu da su napravili nove replikante". Ok, to stoji. Ali zašto bih gledao onda te tupave robote kada sam pre gledao nešto veličanstveno. Pre sam imao replikanta koji uči, otkriva, uviđa lepote. Postaje bolji čovek od samog čoveka. Ovde imamo lika koji ispunjava zadatke i zadovoljan je kad mu tepaju kao psu. 

Što se tiče vizije budućnosti, nadogradili su ono što smo videli u prvom BR ali i dalje se vidi da one scene iz osamdesetih rade posao. To valjda dovoljno govori koliko je taj film svevremen. Iskreno, svako podsećanje na originalnog BR mi je ovde bilo pomalo bolno. Odmah se setiš kako je to nekad bilo sjajno a sada vidiš da to štrči. Štrči i Harison Ford ovde. Ne vidim mu neku veliku ulogu u priči ali jebiga, morao si da prodaš film kao Blade Runner.

Elem, pomenuh priču o nekom tamo odabranom i pomenuh posle Terminatora i Džona Konora. Finale ovog filma je totalna krađa jednog od terminatora. BUKVALNO imamo isti princip, ko koga čuva i zašto. Čak imamo i kraj koji je isti kao u Terminatoru. Zašto bokte? Ne možeš dohvatiti Blade Runnera, ne možeš dohvatiti ni Terminatora, ali ćeš da se pokakiš po ovom prvom i da pokradeš ovaj drugi. Zašto? Wow, to je bilo jako tužno u Terminatoru, hajde da uradimo potpuno istu stvar ovde. Meh. Tamo sam imao likove za koje sam se vezao. Ovde ne. 

Zaista sam hteo da mi se ovo svidi. Ok, nisam imao kolosalna očekivanja ali sam se nadao da će biti pristojan film. Čak na početku i deluje kao nešto što će biti pristojno tako da sam se spremio opasno da branim kvalitet. Ali ne vredi. Nema ovo puno veze sa originalnim Blade Runnerom. Sama priča je nelogična i tupava. Mnogo je aludiranja na ljudska prava. Likovi su promašeni i retko ko je ovde memorabilan. Možda bi taj oko kog se pravi zaplet bio da mu je posvećeno više vremena. On je imao potencijal za nešto više. Na kraju se ovo pretvorilo u slabu kopiju Terminatora i raspalo se po šavovima. Od pozitivnih stvari, film izgleda prelepo. Siromašni muzički skor je po nekad bio jako dobar. Ima nekih delića koji kriju potencijal ali sve je to zakopano u gomili koještarija. I da zaključim, pravi burek je bio sa Ridlijem Skotom. Vilnev je samo bajata pita.

Zanimljivosti:
Dejvid Bouvi je trebao glumiti Niandera Valasa ali je preminuo pa je njegovo mesto zauzeo Džared Leto. Scena sa početka filma je postojala u scenariju za originalnog BR ali nikad nije snimljena. Kako bi se bolje uneo u ulogu slepog čoveka, Leto je nosio sočiva koja su mu onemogućavala da vidi. Hauer je izjavio kako ne vidi potrebu za nastavkom nečega što je bilo kompletno i savršeno. Serijskji broj policajca je KD6-3.7 (PKD) što je posveta piscu Filipu Diku (Philip K. Dick) po čijoj knjizi je snimljen prvi film.

Naj scena:

Uvod

Moja ocena: 5/10

Das Leben der Anderen / The Lives Of Others (2006)

Kod nas nazvan: Život Drugih
Alternativni Naziv: The Lives Of Others

Žanr: Drama | Triler

Režija: Florian Henckel von Donnersmarck

Glumci: Ulrich Mühe, Martina Gedeck, Sebastian Koch...

Priča:

1984 u Istočnom Berlinu, agent tajne policije, nadzirući pisca i njegovu ženu, postaje opčinjen njihovim životima.

Nov osvrt:
Ono što mi je prvo zapalo za oko je to što likovi iz Štazija špijuniraju umetnika. Nije to slučajno izabrano ovde. Umetnost ume da rodi bunt. Sa umetnošću ćeš izraziti mnogo šta. Umetnost je previše snažna i zato je autokratske budale stavljaju pod kontrolu. Nemojte potcenjivati ovako nešto. Svi znate koliko je Nušić veliki. Mislite li da bi ovi polupismeni moroni na vlasti dozvolili nekom takvom geniju da pravi ono što je Nušić pravio? Mislite li da bi oni prihvatili šalu na svoj račun? Naravno da ne bi. To prihvataju samo pametni i samokritični. Kontrolom i zabranom umetnosti dolazi do zatupljivanja a tupavu masu je lako kontrolisati. Baš zbog toga i imamo vlast kakvu imamo.

Postoji rečenica u filmu koja kaže "Ako ne zauzmeš stav, nisi ljudsko biće." Hajde da ne shvatamo ovo bukvalno. Zamislite ovu scenu. Oko vas se dešavaju sranja (što zaista nije teško zamisliti). Možeš ćutati, ali tada niko neće znati da li bi ustao protiv tog sranja ili ga odobravaš. Kako da znam šta želiš, voliš, radiš, o čemu misliš ako ne izražavaš stav. Digni glas. Glasaj protiv onog što mrziš iako nemaš šanse za pobedu. Otišlo to zlo ili ne, tvoj obraz je čist. Uvek ćeš moći da svakog pogledaš u oči i kažeš da nisi bio za to. Ako to ne učiniš, nebitan si. Bićeš zaboravljen brzo. E sad da se vratimo na umetnost. Ona je trajna. Bunt umetnika je večan. Zamislite onda koliko je pametan umetnik opasan po autokrate.

Kako kažnjavaju čoveka? Kako da ga sprečavaju da stvara? Zabranom? Ne bih rekao. To ne ubija kreativnost. Kaznom, silom? Teško. To budi emocije a emocija je osnova za dobro delo. Najsigurnije je slomiti čovekovu volju. Tako si ga sprečio da stvara, tako si mu uništio kreativnost. Prijatelju, koliko god puta te slomili, neka tvoja volja bude jaka. Ona će proizvesti nešto dobro, nešto veliko. Ona će te voditi putem kojim želiš ići.

U ovoj priči vidimo jedan od najlepših preobražaja, promena mišljenja i rezonovanja na filmu. Čovek koji prisluškuje umetnika ima izražene stavove, ali njegovi stavovi se baziraju na ubeđenju a ne na tome da mu je neko nametnuo mišljenje time što ga je učinio prividno jakim. Glup se prodaje za malo, za sitno, za lažni osećaj veličine. Pametnog ćeš kupiti tako što ćeš mu otvoriti oči. Kako se u ovom čoveku dešava promena? On se ne skriva iza lažne slike o sebi već gleda i sluša druge. Dozvoljava da drugi dopru do njega. Uviđa lepotu onoga protiv čega se bori naspram odsustva duha onog u šta veruje. On zapravo sluša ljude, i jedne i druge. Tako uviđa koji mu se gade a koji dopiru do njega. Svet bi bio lep kada bi bilo više takvih a manje onih koji imaju nametnuto mišljenje.

Kako on upoznaje umetnika? Upravo kroz umetnost. Čita istu knjigu kao on. Umesto da sere po nečemu što ne poznaje (prisetimo se onog ćalova od studenta koji je prozivao Ćosića) ovaj zapravo pokušava da sazna šta je to protiv čega treba da se bori? I šta se desi? Zamislite i sami šta bi se desilo kada biste srušili zidove i zapravo dali šansu nečemu po čemu kenjate? Vaš stav bi zapravo imao smisla i temelja. Zamislite sada da nešto što biste kritikovali zapravo nije vredno kritike već vam otvori oči. Pametan će priznati grešku jer bi ga to činilo boljim čovekom. Dakle, ovaj čovek dozvoljava sebi da upozna onog kom treba da sudi, dozvoljava da ga dodirne emocija i to kroz umetnost. To je najbolja poruka ovog filma. Umetnost je nešto što traje, što pobeđuje, što će nadživeti svako sranje, što će biti trajnije od svih nas. Na nama je da odaberemo da li ćemo vreme posvetiti mikro-kurčenjima ili emociji. Pametnom je izbor lak.

Još jedna sjajna strana filma je ta što nam se daje čovek koji na neki način može da upravlja životima drugih. I ovo jeste mala slika, jedan čovek praktično režira život drugom čoveku. Ali hajde da gledamo šire na to. Nisu li likovi koji su na vlasti ti koji režiraju živote onima ispod. Vidite li gde ovo ide? Na tom gore je da li ćeš se ti osetiti sigurno ili ćeš živeti u strahu. Nije lako režirati nečiji život. To i ne treba tako da zvuči. Tu imamo gomilu odricanja. Mnogo je lakše držati ljude u strahu. Mnogo je lakše pretiti, kupiti druge, učauriti, zatupeti. Tu nemaš odricanja. Tu ne moraš da se menjaš kako bi bio bolji. Tu ne moraš da priznaš da nisi neko ko sve zna. Tu svet ne počinje sa tobom. Tu ulažeš sredstva koja ti i ne pripadaju. Tu trošiš tuđe.

Prijatelju, na kraju ove priče pogledaj oko sebe. Da li okruženje u kom živiš izgleda kao sjajna simfonija ili ne? Da li se osećaš bezbedno u svakom momentu? Da li postoji strah da zavisiš od drugih? Da li se konstantno nadaš boljem? Da li je to što vidiš ono što želiš ostaviti svom detetu? Ne? Onda ustani. Progovori. Pusti glas. Pomozi nekom. Ulepšaj nečiji život. Ako te život drugih ne dotiče i ne želiš pomoći, isto tako će se i neko drugi odnositi prema tebi i tvom životu. Ako te baš briga za sve ovo, onda te žalim. Onda si glup i gluv. Gluv si za ovu simfoniju o dobrom čoveku. Slep si za nešto više od onog što vidiš ispred sebe. Takvi se najviše i traže. Takvi se najbrže zaborave. Umetnost traje. Dobrota traje. Poslušni se iskoriste i bace.

Moj osvrt:

Nervira me kada čujem kako ljudi pričaju da se ne isplati biti dobar. Pitam se da li je to stav slabića i ljudi koji plaču sami nad sobom. Nije problem u tome da li se isplati ili ne isplati biti dobar i da li je dobrota cenjena. Problem je u tome što postoji premalo dobrih ljudi. 

Dobar čovek je uvek cenjen. Dobar čovek je uvek ispunjen. Dobar čovek nije onaj koji ispoljava svoju dobrotu samo zato da bi dobio nagradu, da bi bio u milosti Boga, sudbine, viših sila... Dobar čovek nije onaj ko misli da zato što je učinio nešto dobro, samo dobre stvari treba da mu se dešavaju.  Dobar čovek je onaj koji se oseća ispunjenim zato što je učinio dobru stvar. Šta je uopšte dobrota? Da li je ona žrtvovanje, požrtvovanje, darivanje, milost, ljubav ili kombinacija nečeg od nabrojanog ili nenabrojanog... Nemam pojma. Znam samo da ona ne može da se definiše i da ne može da se oceni bezvrednom brojkom. Ocena je tu da ispoštuje protokol. 

Komentari kako je gluma fenomenalna, priča odlična, karakterizacija likova dovedena do savršenstva.... sve je to ovde suvišno.  Dobrota je ono što ostaje večno. Kao i ovaj film... ova sonata o dobrom čoveku.

Zanimljivosti:

Brehtova poema koju Visler čita je "Erinnerung an die Marie A". Empire magazin je ovo proglasio za drugi najbolji film 2007. godine smeštajući ga iza Bornovog Ultimatuma. (Stvarno se pitam da li iko zdravog razuma može da poredi ova dva filma a kamoli smesti Bornov Ultimatum ispred ovog remek dela.) Budžet filma je iznosio smešnih $2.000.000 i glumci su pristali na pet puta manju platu. Naslovna strana Der Spiegel magazina je dizajnirana specijalno za film. 

Naj scena:

Sonata za dobrog čoveka...

Moja ocena: 10/10