Bad News Tour (1983)

Žanr: Komedija
Režija: Sandy Johnson
Glumci: Adrian Edmondson, Nigel Planer, Rik Mayall ...

Priča:
Filmska ekipa snima dokumentarac o hevi metal bendu Bad News (Loše Vesti) i njihove dogodovštine dok pokušavaju da stignu na svirku.

Moj osvrt:
Ovaj kratki film mi je preporučio bivši poslovni saradnik, inače Irac po imenu Brajan. Njega sam "pridobio" kada je u razgovoru čuo da mi je omiljeni komičar Dejv Alen. Brajan ima odličan smisao za humor, svidela su mu se neka moja viđenja nekih njemu dragih filmova i obećao mi je listu na kojoj se nalaze ostvarenja koja po njegovom mišljenju moraju da se pogledaju. Ono što je prvo predložio su dva kratka filma o jednom suludom hevi metal bendu. Prvi je Bad News Tour. Drugi, o kom ću nekog drugog puta je More Bad News. Ovaj filmić sam gledao dva puta i moram da kažem da sam se na drugo gledanje više smejao iako sam znao šta očekujem. To je odlika dobrog humora.

Ovaj filmić se sjajno sprda sa svim floskulama, šablonima, izlizanim pričama i stavovima koji prate bendove. Ovi momci su opasni baksuzi, ništa im ne ide za rukom ali oni to ne vide tako. Prosto je neverovatno da ne mogu da obave jedan telefonski razgovor da nešto ne pođe po zlu. No ako gledamo priče nekih čuvenih muzičara, svaka od njih zvuči spektakularno iako pričaju o nečemu što se svakom može dogoditi. Oni to izvrću uvek na neki opasno karakterističan događaj. Kad neko priča kako se npr. opio i bacio peglu, to sada kao treba da nam zvuči opasno smešno. Zapravo je neverovatno tupavo. Ovi momci to izvrću ruglu na sjajan način. Koliko god izgledali smešno kada im se dese glupe stvari, oni imaju stav mega zvezda. 

Znate već kako neki vole da tvrde da u pesmama pokazuju stav. Tu su mi pogotovu smešni ovi hard, hevi Miki Maus bendovi, Nickelback, Linkin Park (mada ubodu poneku pristojnu stvar) i slični "I hate McDonalds" opasni likovi. U beskrajno patetičnim tekstovima pevaju o kolosalnoj promeni u životu i onda npr. ide stih "I'm painting on the walls". Uuuu jezivo. Mislim ok, to je kao neki stav (za klince), ali ozbiljnom čoveku to izgleda jako smešno. Na samom početku ovog filmića čujemo pesmu koja se sastoji od dve, tri jednostavne rečenice i onda čujemo frontmena koji kaže "It's a sort of statement". Kada bude upitan da objasni kakav je ta pesma stav, odgovor je neprocenjiv.

Kada smo upravo kod tih stavova, ovi momci, pogotovu frontmen, ih sipaju na sve strane. Čujemo deo intervjua i onda zaključak koji vas obori s nogu. Recimo "Da mi prodamo ploča koliko i Stones-i, i mi bi imali isto toliko novca". Ili "Ja sam svirao Stairway to Heaven sa 15 godina a Pejdž je to iskomponovao sa 20tak. To valjda dovoljno govori." I nekako dođemo do toga da je slika o bendu i taj tzv. stav nešto što je bitnije od same muzike. Muzika je nekako došla na kraju. Dan danas je isto. Čitaćete gomilu priča o članovima benda a tek na kraju će doći vest o nekom novom albumu. 

Bitno je ono što se vidi, bitno je da su oni hevi metal bend ali ne samo hevi metal već nešto više od toga (genijalna rasprava), bitno je da svako ima brdo devojaka a niko ne živi sa mamom, bitno je da su svi opasni momci koji nikada ne pričaju o obrazovanju ne zato što ga nemaju već je nebitno, bitno je da nemaju svakodnevne probleme sa komšijama itd.. I u svom tom trudu da budu jedinstveni, oni pokušavaju da se predstave takvim da izgledaju kao svi drugi a zapravo na sve strane vidimo pukotine. Oni su sve samo ne običan metal bend, oni su sve samo ne opasni momci sa velikim pričama. Valjda su zato i simpatični. A kada na kraju treba da pokažu ono zbog čega se nazivaju bendom, da li zvuče kao još jedan bend? E to otkrijte sami. 

Postoji jedan veliki problem sa ovim filmom a to je što se nigde ne može naći prevod (barem ja nisam uspeo). Film je dostupan čak i na youtube-u tako da ako baratate engleskim, pogledajte ga. Ima uvrnut, simpatičan humor i čak će vam na svako sledeće gledanje biti sve simpatičniji. Možda među vama ima entuzijasta koji bi ga preveli. More Bad News je nastavak ove priče ali kako sam razumeo, radnja se dešava nekoliko godina kasnije. Nisam ga još pogledao ali se nadam da ću uskoro odvojiti malo vremena i za njega. A možda pogledam ovaj još jednom pre toga :)

Zanimljivosti:
U jednoj sceni kada se bend vozi na svirku, kamera zumira saobraćajni znak na kom stoji 'The North' & 'Hatfield'. 'Hatfield & the North' je ime rok benda koji je postojao sredinom sedamdesetih.

Naj scena:

Uvod i upoznavanje sa bendom

Moja ocena: 8/10

Tenebre (1982)

Kod nas nazvan: Bezumlje
Žanr: Horor| Misterija | Triler
Režija: Dario Argento
Glumci: Anthony Franciosa, Giuliano Gemma, John Saxon ...

Priča:
Američki pisac dolazi u Rim gde saznaje za seriju ubistava motivisanih njegovom poslednjom knjigom.

Moj osvrt:
Arđentova Suspiria mi je jedan od najdražih i najboljih horora koje sam pogledao. On mora da se pogleda, bez obzira da li ste fan horora ili ne. Jedinstven spoj priče i atmosfere je nešto što nećete sresti verovatno više nigde. Suspiria je svakako najbolji film koji je Arđento napravio ali daleko od toga da je jedini vredan pažnje. Sećam se oduševljenja kada sam gledao Inferno, Phenomena, Profondo rosso (Deep Red) i L'uccello dalle piume di cristallo (The Bird with the Crystal Plumage). Sada mogu u tu grupu da uvrstim i sjajni Tenebre. 

Ako ste gledali Arđentove filmove, znate da ume da gradi atmosferu. Ovde u nekoliko situacija vidimo klasičnu igru mačke i miša. Arđento razvlači scenu koliko god je to moguće ali ni jednog momenta nemate utisak da je to loše. Naprotiv. Scena je napetija iz trena u tren i ne samo da se ubica igra žrtvom, Arđento se igra sa nama. Dok luta kamerom niste sigurni da li traži žrtvu ili ruke ubice. Svaka sledeća scena je sve bolja i to kulminira u jednoj suludoj sceni koja započinje bekstvom devojke od psa. Scene ubistava su veoma krvave i one opet kulminiraju na kraju u totalnom krvopljusu. 

Tenebre je film o piscu, knjizi i čitaocu. Zbog toga me je kupio lako. Imamo ubistva koja su motivisana knjigom. Imamo pisca koji se umešao u celu priču. Ovo je automatski izazov za pisca ali i kritika njegove knjige. Sa ove tačke gledišta film nudi nekoliko sjajnih kritika koje mogu lako da prođu neopaženo. Recimo u jednoj sceni detektiv priča kako je pročitao gomilu knjiga čuvenih krimi pisaca ali nikada nije uspeo da otkrije ubicu pre samog kraja. Šta to govori o piscima? Oni kreiraju misteriju i na kraju rasvetljenje iste. Dok ne saznate ko je ubica, sumnjate na svakog tj na onog na kog pisac želi. Kada se sve razreši, jasno je ko je i zašto ubica ali isto tako je jasno u gomili slučajeva da je ta ista priča mogla biti servirana bilo kom od drugih osumnjičenih. Film se perfektno igra sa tim šta pisac zapravo želi od svoje priče a šta je realno. 

Film nas ne tera da prvo tražimo ubicu već nas tera da nađemo motiv koji će nas odvesti do njega. I dok se sve to odmotava pred nama, pretpostavke nas vode tamo i ovamo. Uvek smo spremni da tražimo spektakl, preokret, nemoguće, nešto jako skriveno. E tu se Arđento igra sa gledaocem. Na svu našu težnju spektaklu on nudi jednostavno rešenje ali nas i dalje baca u dilemu. Dilemu upravo kreira uplitanjem piščevog uma i njegove kreativnosti. 

Rekoh, ovo je film o piscu i čitaocu. Rekao sam šta pisac pravi od svoje priče. On teži spektaklu, preokretima, preterivanju. Gledali ste sigurno neke dokumentarce i emisije u pravim slučajevima ubistva. Retko kada je potraga za ubicom neki spektakl. Čak i prvi trag obično odvede ubici. Retki su slučajevi poput onog o kom smo pričali u Paradise Lost. I na filmu imamo konflikt između očiglednog i onog šta tražimo. Arđento se na neki način u našim očima stavlja u ulogu pisca i vodi nas ka spektaklu. U isto vreme nudi očigledno. Znam, zvuči kontradiktorno ali pogledajte film i biće vam jasno. 

Gde je tu čitalac? Pa eto nas. Mi očekujemo i tražimo spektakl. Mi ćemo dozvoliti da budemo prevareni jer nas varke oduševljavaju. Spektakl u našim očima uvek pobeđuje ono što je očigledno i jednostavno. Ako pisac već može čitaoca da vodi kroz priču kako on želi, ako već prihvatamo to što nam on servira, hajde da se na momenat smatramo likom iz njegove knjige. On sa nama može da radi ono što želi. Možda smo mi krivac kog tražimo. Nije bitno što to trenutno nema logike, bitno je da je to spektakl. Dozvoljavamo piscu da nas vodi, dozvolićemo mu i ovo. A šta ako nas taj isti pisac pretvori u žrtvu? 

Sve ovo pokazuje koliko je Tenebre višeslojan film. Pretvara i pisca i čitaoca u aktere priče. Na kraju filma mi je čak pala na pamet scena iz odličnog Memories of a Murder kada se lik okrene ka gledaocu dok se pitate ko je ubica. Osetićete se prozvanim, bili pisac ili čitalac. Čak iako vas ovaj aspekt filma ne zanima, verujem da ćete biti zadovoljni krimi trilerom koji gledate. No ovaj film je mnogo više od toga.

Zanimljivosti:
Kako poster prikazuje ženu čije je grlo prerezano, u Velikoj Britaniji su pokušali to da cenzurišu tako što su dodali crvenu mašnu oko ženinog vrata. Film je zabranjen u Nemačkoj. Arđento je izjavio kako mu je Antoni Franciosa bio jedan od glumaca sa kojima je najteže sarađivao. Tenebre na latinskom/italijanskom znači "tama" ili "senke". Scena koja "kruži" Tildinom kućom traje dva i po minuta i ona je snimana tri dana. U izdanju u Americi, distributer je tražio da se ta scena skrati ali Arđento nije dozvolio. Arđento je dobio inspiraciju za film tako što ga je proganjao fan. Kventin Tarantino je izjavio da je krvavo ubistvo sekirom na kraju filma njegova omiljena scena smrti na filmu.

Naj scena:

Suludi kraj

Moja ocena: 8/10

Manhattan (1979)

Kod nas nazvan: Menhetn
Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Woody Allen
Glumci: Woody Allen, Diane Keaton, Mariel Hemingway ...

Priča:
Život razvedenog tv scenariste koji se viđa sa tinejdžerkom se komplikuje kada se zaljubi u ljubavnicu svog najboljeg druga.

Moj osvrt:
Zašto se ovako dugo ne oglašavam. Ima tu svega po malo. Malo uobičajenog roditeljskog haosa, malo neplaniranih obaveza, malo godišnjeg odmora a moram da priznam, malo i odsustva želje da išta gledam i pišem o tome. No kako ponovo poželeh pogledati neki film, vreme je da posvetim pažnju pre svega ovom. Manhattan sam pogledao pre više od dve nedelje i srećom mi se dopao pa me utisak još uvek drži tako da mogu lako da pišem o njemu. Nisam fan Vudi Alena. Nekako mi je čovek delovao uvek odbojno a nekako se tu nadovezao i prvi film u njegovoj režiji koji sam pogledao, Vicky Cristina Barcelona, koji me je tada ubio u pojam. Menhetnu sam međutim prišao spuštenog garda i bio i više nego prijatno iznenađen. 

Prva stvar koja me je oduševila je taj neki uvrnuti humor. Mogu da shvatim da se ovo nekom ne svidi jer su dijalozi u kojima se taj humor sipa jako brzi. Zapravo svi dijalozi ovde idu 200 na sat. Ako vam to smeta, imaćete problem da pohvatate ovaj film onako kako bi trebalo. Meni su ti dijalozi bili perfektni. Šale su smislene i odlično uklopljene. Ne pravi se dijalog da bi se prosuo fazon već se fazoni prosipaju u neprekidnim pričama. Ovde nemate prost humor, ovo je humor koji donose inteligentni likovi. Zato i prija jer je totalno neobičan u nečemu što bi se moglo definisati kao romantična komedija. 

U načelu, radnja deluje kao nešto čemu ne bih posvetio pažnju u tri života. Pogledajte ovo. Lik vara ženu sa drugom ženom. Njegov najbolji prijatelj koji se posle razvoda zabavlja sa maloletnicom, zaljubi se u tu ljubavnicu svog druga. Ta žena nije baš sigurna koga voli a koga ne. Fuj. Ovakve stvari mi više vuku na latinoameričke sapunjare kojim su se mase drogirale u prethodnim decenijama. Zašto nas generalno ovakve stvari odbijaju? Zato što nam serviraju idiote koji treba da nam probude one najprimitivnije emocije. Kako je onda Vudi uspeo od ovako ogavne priče da napravi sjajan film. Jednostavno. U priču nije ubacio patetične idiote već je ubacio realne, inteligentne likove. Evo, čovek je to uradio 1979 a dan danas se i dalje prave filmovi sa kretenima. Zašto? Kreteni su u većini a pravi se šta većina voli. 

U filmovima gde imamo romansu ili romanse, prilično je to jednostrano. Jedna strana pati, jedna strana se bori, jedna strana greši, jednoj strani je cilj da osvoji ovu drugu. Druga strana tu samo služi kao idol. Ne razumite pogrešno, ima sjajnih filmova koji imaju takav pristup. Ono što mi se dopada u Menhetnu je to što imamo obe strane. Svaki od likova će vam dati svoje razloge. Vidimo da svako može patiti, da svako voli, da svako greši, da svako zaslužuje da bude voljen. I cela ta nepredvidivost ljubavi i zaljubljivanja je servirana na jednostavan a jako dopadljiv način. 

Film nema fokus na jedan romantični cilj, tipa hajde da serviramo gomilu drame i pizdarija dok se dvoje ne smuvaju. Ne. Film vas upravo vodi kroz upoznavanje, zaljubljivanje, odljubljivanje, otkrivanje lepih i ružnih stvari među likovima. Nije cilj jedna romansa između ljudi već Vudi u prvi plan gura romansu samu po sebi. Ne daje vam jednu romantičnu priču već vam pokazuje šta romansa zapravo može biti. I kada ovi likovi vole, vole sa razlogom. I kada su povređeni, vidimo zašto su. Likovi su tako realni da vas ni jednog momenta ne moraju ubeđivati u priču koju gledate. Vi gledate nešto što ste možda i već proživeli. 

Dosta je ovde stvari koje su u današnje vreme predmet tračeva i ogovaranja. Hajde da ne pričamo o prevari. Uzmimo npr. ogromnu razliku u godinama između dva lika ovde. Počećete da gledate ovaj film sa nekom predrasudom o tome ali ta predrasuda će brzo nestati. Zašto? Zato što ne gledate paćenika u krizi srednjih godina i/ili klinku koja ide sa matorcem zbog love. Slična sranja ostavite svakodnevici onih neostvarenih koji nemaju sopstveni život. Ovde gledate inteligentne ljude. Rekao sam već, daće vam razloge. Na vama je da se prepustite ovoj jednostavnoj a jako šarmantnoj i otkačenoj priči. 

Kada su ljudi najranjiviji, tada se najlakše otvaraju. I to je u filmu servirano besprekorno. Te scene oduševljavaju. Kada se ljudi pravdaju ili pričaju zašto su zaslužili nešto bolje ili pak objašnjavaju zašto su povređeni, zašto bi neko drugi trebao da ih gleda na drugačiji način, zašto čine to što čine, zašto vole ili ne, upravo tada su najiskreniji. Ne moraju biti u pravu ali to je ono što vide, osećaju i tako misle. Sada neko može da kaže da ljudi tada i najviše lažu. Ne, braćo i sestre. Kada vam nešto smrdi na patetiku i podmuklost, tada ste svesni laži. Čovek kome je povređena emocija se lako otvara. Način može biti tragičan, dramatičan ali na sreću Vudi se odlučio za malo šarma, malo drame, malo humora i malo emocija. Savršen miks. 

Glavni utisak ovog filma je da u njemu gledamo inteligentne ljude. Zbog toga mi je dijalog opasno dobro legao. Nećeš tek tako u filmu naleteti na likove koji komentarišu umetnost sa razumevanjem a pri tom se opasno raspravljaju i šale (tu pre svega prednjači bogotac, pardon, bogkeva Dajana Kiton). I uprkos tome što likovi imaju gomilu padova, ovaj film na neki način ostaje vedar i u momentima kada ono što gledamo i nije skroz veselo. Tako da me je Manhattan prilično oraspoložio i moram da kažem, ubedio da o Vudi Alenu imam potpuno pogrešan stav.

Zanimljivosti:
Vudi Alenu se nije sviđao rad na ovom filmu i ponudio je United Artists-u da režira sledeći film besplatno ako odustanu od objavljivanja ovog. Kada je snimio Annie Hall, direktori United Aritsta su poručili Alenu da od sada može da snima šta god želi. Meril Strip je snimila svoje scene u pauzi snimanja filma Kramer protiv Kramera. Prvi crno-beli film koji režira Vudi Alen. Kada je snimana scena kod mosta, klupa se nije nalazila tamo već je montirana za potrebe snimanja. Iako mu je ovo najmanje drag film koji je napravio, Manhattan je Alenu doneo najveću zaradu od svih koje je snimio. Kada je film izašao na VHS-u bio je jedini koji je imao letterbox format.

Naj scene:

Zaljubljivanje

Moja ocena: 8/10