Citizen Kane (1941)

Kod nas nazvan: Građanin Kejn
Žanr: Drama | Misterija
Režija: Orson Welles
Glumci: Orson Welles, Joseph Cotten, Dorothy Comingore

Priča: 

Nakon smrti izdavačkog tajkuna, novinari su se dali u misiju otkrivanja šta znače njegove poslednje reči.

Moj osvrt:
Zašto je građanin Kejn smatran za možda i najveći film ikada? To je pitanje koje sam postavio sebi posle prvog gledanja. Da li sam pronašao odgovor i posle drugog? Ne bih mogao sa sigurnošću da kažem. Ne razumite pogrešno, odličan je ovo film. Jasan mi je i značaj koji on ima, vidljivi su svi silini kvaliteti. Jedino što po meni nema snagu da bi doseglo neke nedodirljive visine je sam sadržaj. Tu film nije doneo ništa novo i ništa spektakularno. A opet, način na koji je izneo priču je poezija. No, da pokušam da dam sebi odgovor na pitanje kojim sam otvorio ovaj tekst. 

Da li je ovo najveći film zbog režije, načina na koji je snimano, scenografije, kadriranja, upotrebe svetlosti... Na žalost, ne mogu vam ovde dati odgovor. Nisam ni blizu filmskog kritičara, nisam znalac kada je film kao umetnost u pitanju. Ja sam samo lik koji voli da pogleda film i traži priču i detalje u njemu. Ali i kao ovakva neznalica mogu da kažem da je svaka scena prokleti spektakl. Tri čoveka stoje i pričaju o novinskom članku a upotreba svetlosti i senke je takva da imate utisak da se radi o odukama koje menjaju svet. Tu moramo skinuti kapu Velsu i drugarima jer se vidi koliko je truda u svaki detalj ovoga uloženo. 

Da li je ovo najveći film zbog neverovatnog Velsa, čoveka koji će vas nasmejati, rastužiti, šokirati, koga ćete voleti, prezirati, kojem ćete zavideti i kojeg ćete žaliti. Gledali ste sigurno mnogo filmova gde isti glumac glumi osobu u različitim životnim dobima. Vels će vas ubediti da ima dvadeset ali i da ima šezdeset. Ubediće vas da je on kao glumac pun snage ali i da je slabašni starkelja. Ubediće vas da je osoba puna života ali i da je potrošen, tragičan lik. I to je nešto što zaslužuje najveći mogući naklon. 

Da li je ovo najveći film zato što nam je predstavio sukob generacija u jednom čoveku. U mladosti vidimo želju da se menja svet, da se suprotstavi svime, želju da se postane vladar. U starosti kod iste osobe vidimo samo želju da sačuva ime, želju da mirno bude ono što jeste bez namere da se talasa. I nije samo taj kontrast ovde spektakularan. Moraš da mi daš ono što je čoveka dovelo od tačke A do tačke B. Pisao sam već o tome u The Best of Youth. Šta je čoveka transformisalo, šta mu je ubilo želju, šta ga je dovelo do toga da ne prepoznaje sebe iz mladosti? 

Hajde da prethodno pitanje razbijemo na dva. Šta nas to uzdiže? Prvo, moramo imati motiv, moramo imati želju za nečim, za nekim dostignućem. Želimo videti svoje ime visoko, želimo menjati svet, svest, stvari, ljude koji nas okružuju. Nije sporno da to možemo raditi samo zbog sebe, ali postoji neko ko nas gura, ko nam je oslonac. To su ljudi koji nas vole. To može biti porodica, mogu biti prijatelji, pa čak i poznanici koji nas poštuju. Građanin Kejn ne umire u patetici, u ljubavnim scenama u momentima romantike i velikih reči. Nema toga ovde. Pa kako nam dovraga dostavljaju odnose između ljudi?  Genjalno. Detaljima koje možemo prepričavati čak iako sve ostalo u filmu zaboravimo. Pogledajte priču oko teksta koji Kejnov prijatelj piše o Kejnovoj supruzi. Tu smo videli sve. Ljubav, poštovanje i sukob. Bez obzira na epilog, vidimo koliko dve osobe poštuju jedna drugu, koliko se vole i cene. I upravo to što su nam takve stvari jasne, čine ovaj epilog značajnijim. 

Drugo pitanje je zbog čega padamo, zbog čega izdajemo ono što jesmo, šta nas to vuče dole? Da se ne lažemo, svako od nas je odustao od nečeg što je smatrao bitnim i velikim. U većini slučajeva i dalje smatramo da je to bitno, da je to nešto što je moglo da ostavi utisak. Zašto smo odustali? Sada dolazimo dotle da su ova dva pitanja ipak jedno. Odustali smo zbog onih koje volimo. Zbog njih smo spremni doživeti poraz, zbog njih ćemo uraditi nešto što nikada ne bi. Oni nam mogu biti motiv da napravimo nešto veliko ali nam isto tako mogu biti i sidro. Ne postoji dovoljno dobar odgovor na to šta nam je u kom momentu bitnije. Grešimo što uopšte merimo ljude i situacije. 

Fascinira Kejnova želja za potpunom kontrolom. Fascinira i njegova egocentričnost. Da li je sopstvena slika koju je stvorio bitnija od svega? Da li je bitno da se za njega vezuju samo velike stvari? Naravno da jeste. Da nije, ne bi ceo svoj život posvetio stvaranju te slike. Svako uživa u pobedama, u pažnji, u tome da je najbolji u nečemu, u tome da mu ime pominju sa poštovanjem, u tome da je uzor. Tu imamo nekoliko problema. Prvi je taj da ambiciju ne izjednačavamo sa željama već sa dokazivanjem. Takva ambicija nas na žalost neće vući napred već ćemo joj robovati. 

I konačno, najbitnije od svega je da li smo želeli da budemo to što smo postali. Mogu ovde da lupetam do sutra, mogu da pišem velike reči, mogu da vam objašnjavam da ne treba da robujete onom što društvo postavlja kao standard, mogu da vam govorim da samo vi treba da postavljate ciljeve koje ćete dostići i da oni treba da se ravnaju sa vašim željama. Ali sve vi to i sami znate. Postoji nešto što je napravljeno za decu a što govori veliku životnu filozofiju, potpuno istu kao i ovaj film. Sećate se sigurno onog crtanog filma sa bikom Ferdinandom. On je mogao biti najbolji bik u koridi ali sve što je želeo je da sedi pod drvetom i miriše cveće. Šta je onda razlika između Ferdinanda i Kejna? Mudrost. Jedan je kasno shvatio šta ga je zaista činilo srećnim, drugi se izborio da bude srećan tim, za sve druge malim, a za njega neopisivo lepim stvarima. Ako vas ambicija deformiše i satire, zapitajte se zbog koga i za koga radite to što radite. Ambicija neka bude sluga vašeg zadovoljstva. Ako kasno shvatite ovako nešto, promašili ste svoj put.

Zanimljivosti:
Film je doživeo krah na blagajnama. 1941, na dodeli oskara, ljudi su zviždali svaki put kada je Građanin Kejn pomenut. Kada Kejn uništava sobu svoje supruge kada ga ona napusti, Velsove ruke su prokrvarile. Ta scena je snimljena iz jednog pokušaja. Viljam Rendolf, po kome je zasnovan lik Kejna, se trudio da film nikada ne bude prikazan jer je Velsa smatrao komunistom. Čak se govorilo da je želeo da pošalje golu ženu da upadne u Velsovu sobu jedne večeri pri čemu bi fotograf ovekovečio tu scenu. Vels je tu noć proveo van hotela tako da se ne zna da li je ova namera bila istinita. 

Originalni negativi ovog filma su izgoreli u požaru. Scena sa horom devojaka je trebala biti snimana u bordelu ali studio to nije dozvolio. Kada Kejn drži svoj govor, publika je zapravo kreirana od fotografija koje su izbušene iglama i iza kojih se pomera svetlost kako bi izgledalo da se ljudi kreću. Vels je želeo da se film zove John Q. Naredno ime koje je dato filmu je American da bi tek na kraju dobio ime Citizen Kane. 

Xanadu je pravljen po rezidenciji Vlijama Rendolfa. Tokom snimanja, Vels je bio užasan prema Doroti Komingor kako bi je doveo dotle da ga mrzi da bi njena gluma bila uverljivija. Suzanin glas je zapravo glas profesionalne operske pevačice koja je po Velsovim instrukcijama namerno pevala lošije. Ted Tarner je želeo da plati bojenje ovog filma. Velsu se nije sviđao rasplet filma.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 8/10