The Red Shoes (1948)

Kod nas nazvan: Crvene Cipelice
Žanr: Drama | Mjuzikl | Ljubavni
Režija: Michael Powell, Emeric Pressburger
Glumci: Anton Walbrook, Marius Goring, Moira Shearer...

Priča:
Mlada balerina je rastrzana između čoveka kojeg voli i želje da postane prima balerina.

Moj osvrt:
Imamo novajlije koje žele da uspeju, devojku koja želi da bude prima balerina, momka koji želi biti kompozitor/dirigent. Imamo umetnike koji deluju nedodirljivo tako da ovim mlađanim njihova pozicija deluje nedostižno. Što se tiče momka koji je kompozitor, on se polako probija i vidite da mu je stalo, da se trudi da dostigne neki nivo. Što se tiče devojke, ona igra zato što to hoće i voli i ne vidimo apsolutno ništa van toga. Nisam video tu početnu strast, strah ili neki krvavi rad kako bi se probila na vrh. Sve mi to deluje previše glatko i jednosmerno. 

Druga stvar, što se momka tiče, besprekoran je. Strašan je talenat i samo ide ka gore. Problem je što ne vidimo nikakvu grešku, nikakav problem, nikakvu prepreku koju on mora da pređe. Shvatam ja veliki talenat ali opet, morao bi sam imati neku sumnju, sam bio malo nesiguran. I ovo mi deluje prelako. Što se devojke tiče, tu kao imamo malo problema ali ne vidimo da je pod nekim stresom. Malko se nervira ali jasno je kao dan da će to sve leći tamo gde treba. Lepi smo šareni smo pristup nosi premalo emocija. 

Tu dolazimo do Ljermontova, čoveka koji vodi igru i njegove tvrdnje da umetnik koji je zaljubljen (u ovom slučaju balerina) ne može dostaviti ono što je potrebno. E to je jedini ali veliki problem u filmu. Ona laganost koju sam naveo nije tako problematična. Lagan film svakako prija. Ali umetnost se rađa iz emocija, bez obzira bile one lepe ili ne. Najbolji primer je film koji ću porediti sa ovim a to je Black Swan. Cela ova priča oko balerine koja ne sme da voli jako štrči i vidi se da je nametnuta zbog same kulminacije filma koja je opet jako isforsirana. Ne volim kada na silu praviš melodramu. 

Ono što mi se jako dopalo je to što je već naša balerina, u sklopu spremanja za nastup, neću reći primorana ali joj je naređeno da sluša muziku uz koju će da nastupa čak i dok jede. To je zaista genijalno jer poznavajući svaki ton, jedno si sa muzikom. Čak i kada prekineš da je slušaš, i dalje je osećaš, znaš koji ton sledi, znaš ritam i možeš igrati i u tišini. 

Iako je priča o mladoj balerini u centru, ipak su mi događaji vezani za mladog dirigenta/kompozitora bili zanimljiviji. Tačno vidite kako se lik razvija kroz ono što radi, lagano uviđate njegov talenat pa zašto i ne reći genijalnost. I u jednom momentu vidite da je postao veliki. Vidite poštovanje koje mnogo stariji kolega ima za njega. Kod balerine je sve ravno. Ona je odlična igračica i to je to. Nema uspona, nema padova, čim dobije šansu ona dominira. Pogledajte Black Swan nasuprot tome. U centru tog filma je razvoj lika. Lik ove devojke je isti od početka do kraja. Sve što znamo je da voli da igra (iako se slabo gde vidi ta strast) i da igra savršeno. 

No da se vratimo na Ljermontova. Skontali ste i sami da čim je krenula ona priča sa tim da balerina ne sme da bude zaljubljena i da voli, da će se to i desiti ovoj devojci. Na žalost ne vidimo bolesnu opsesiju totalnog ludaka u celoj toj priči, čoveka koji želi savršeni balet, već vidimo veliku dozu sebičnosti. Ok, kontam, ta unutrašnja borba koju on vodi sam sa sobom, da li da bude tolerantan ili da bude drkadžija koji drži sve pod kontrolom savršeno ima mesta ovde. Ali sam ipak očekivao barem malu dozu ludila. Ovo je ona jednostavna ljubomora koja čini čoveka slepim i glupim. Što je najgore svi to vide i deluje providno ali eto, on, iako je svestan da to loše utiče na njegovo čedo, voli da sve bude kako je on zamislio i to je to.

Ova priča o izboru između baleta i ljubavi je upravo ono što je isforsirano. Jedina stvar u tome jesu ljubomora, samoživost i egocentričnost dva muška lika. Jasno je kao dan da obojica vole istu osobu. Apsolutno je nebitno na koji način ovde, to i jeste savršeno. Ali upravo njihove osobine dovode do toga da obojica traže žrtvu od osobe koja ih obojicu čini srećnim. Pisao sam već u tekstu o genijalnom The Best of Youth. Osoba koju volite je najlepša kada radi ono što voli. Zašto bi joj to uskraćivali? Tu imamo onu borbu dva jarca koji će prvi da pređe most. Na moju iskrenu žalost ova priča u filmu se nije završila kao ta basna već je kraj totalno isforsiran. Nešto što bi trebalo da me šokira je upravo nešto što me je ohladilo. Nekada filmotvorci jednostavno premalo cene živote svojih likova. Melodrama nije nužno kvalitet i memorabilnost. Možda bih i ja lio hektolitre suza na kraju da je cela priča imala smisla. Možda je bolna baletska interpretacija bila mnogo bolje rešenje od usilovane završnice koju smo gledali. 

E sada ono glavno a to je balet po kom film nosi i ime. Braćo i sestre, ovo je veličanstveno. Ono što gledamo je stoprocentni audiovizuelni spektakl. Nisam kompetentan da ocenjujem ples ali ovo što sam video za mene je savršeno. Iskreno, više bih voleo da je ceo ovaj balet trajao kao film i da sam samo to i gledao. Bila bi čista desetka. Ali nije to samo balet. Ovde su se sjajno poigrali sa gledaocima menjajući scenografiju. Kada kažem menjajući scenografiju, ne mislim da su to radili na bini na kojoj su ljudi igrali. Scenografija je savršeni plod specijalnih efekata i on prikazuje prvo ono što muzika i balet koji gledamo donose, potom i ono što likovi ali i mi kao gledaoci osećamo. Ponavljam, ovaj segment nosi najveću moguću ocenu jer je bez trunke sumnje savršen. 

Ok je ovo film ali mu je falila samo jedna jedina stvar da bi bio vrhunski a to je emocija. Setimo se Black Swan i prvih nastupa lika koji tumači Natali Portman. Kako vas je nerviralo njeno dahtanje i strah. Ali hej, imali ste emociju, vidite da je devojci stalo. Igra iz emocija, sumnja u svoj uspeh i plaši se tako da je i njen lik je utkan u tu igru. I kako ona izrasta, kako se transformiše, to se dešava i sa njenim likom ali najbitnije od svega i sa njenom igrom. I tu smo kroz set emocija došli do savršene igre. Crvene Cipelice su 100% savršena igra i ništa više. Emocije su nabacane kako bi se napravio ničim izazvani kraj. Šteta. Da su emocije bile tamo gde im je mesto, imali bi veliku majstoriju od filma.

Zanimljivosti:
Prvog dana snimanja Mojra Širer je izgorela na suncu i imala je gadnu opekotinu na leđima. Pri skoku kroz prozor, povredila je vrat, zadobila ogrebotinu koja se zagnojila. Režiser Majkl Paul je bio ubeđen da će lako ubediti Mojru Širer da glumi. Ona je godinu dana odbijala pre nego što je konačno pristala. Njoj nije posebno bilo stalo do Pauela. Kasnije je pričala kako je snimanje filma bilo užasno. Pričala je kako je Pauel bio jako dalek i rezervisan i nije puno pomagao kao i da je odluka da se koristi beton za ples bila užasna jer se, pre ili kasnije, svako od plesača povredio. 

Kada je Ludovik Kenedi video Mojru Širer, po njegovim rečima je znao da je to devojka koju želi da oženi što je dve godine kasnije i učinio. Glavna scena baleta je snimana šest nedelja i korišćeno je 120 slika Hajna Hekrota. Balet "Crvene Cipelice" traje oko 15 minuta i u njemu učestvuje 53 plesača. Džek Kardif je namerno manipulisao brzinom kamere dok su plesači u skoku kako bi izgledalo da lebde u vazduhu. 

Lik Ljermontova je zasnovan na Sergeju Djagiljevu, čoveku koji je stajao iza Vaslava Njižinskog. Kada je saznao da se Njižinski oženio prima balerinom Romolom de Pulski oboje ih je otpustio. Ovo je jedan od Skorsezeovih omiljenih filmova i njegova kompanija je čak digitalno obradila originalni snimak kako bi ga vratila u prvobitno stanje.

Naj scena:

"Crvene Cipelice"

Moja ocena: 7/10