среда, 14. септембар 2016.

Room (2015)


Soba (2015) on IMDb
Kod nas nazvan: Soba
Žanr: Drama
Režija: Lenny Abrahamson
Glumci: Brie Larson, Jacob Tremblay, Sean Bridgers...

Priča:
Dečak odrasta između zidova male šupe.

Moj osvrt:
Pročitah mnogo laprdanja o realnosti i nerealnosti situacije u kojoj se nalaze žena i dečak na početku filma. Za sve koji bi ulazili u raspravu potražite na netu ime Josef Fritzl. Još bolje, ako vladate engleskim, pročitajte na Wikipediji članak Fitzl case. Ja sam to čitao pre izvesnog vremena i stomak mi se izvrtao. Za one koji ne žele to da čitaju ili ne vladaju engleskim, ukratko: Čovek je držao svoju ćerku zatvorenu u podrumu 24 godine. Imao je sedmoro dece sa njom. Troje dece je bilo sa majkom u podrumu sve vreme, troje je živelo sa ovim gadom a jedno je preminulo nedugo posle rođenja. Možda su me detalji ovog slučaja sprečili da budem jako šokiran nekim stvarima u filmu ali nisu me sprečili da uvidim da je Room bez trunke sumnje vrhunsko ostvarenje. 

Ono što je fascinantno, film nam konstantno daje malo detalja ali oni govore sve što treba. Iako je klinac u prvom planu, zapanjujuća je borba majke da održi mir, da održi klinca na putu, da ga ne frustrira, izneveri ili povredi. Kroz sav očaj ona opstaje i čuva mir kako dete ne bi osetilo ni trunku zla. Vrhunska stvar je što je ovo odrađeno kroz normalan dijalog, kroz momente kada klinac jako emotivno reaguje. Bez ikakve isforsirane scene, bez bespotrebne patetike. Bravo. 

Kada je deo filma koji se odvija u sobi u pitanju, čini mi se da su trebali ubaciti još malo stvari iz prošlosti. Ok, situacija jeste prilično jeziva, ali čini mi se da se ne dobija pun osećaj onog što je ova devojka preživela. Slažem se da to ne bi bilo za svačiji stomak, ali to razdvaja film sa mudima od onog bez njih. Nekoliko puta mi je veoma dobri Prisoners padao na pamet. Taj film je u momentima kada je trebao i morao da trijumfuje naglo ostao bez muda. Room nema taj problem ali ima možda ovakav mali propust. Sa druge strane, neke stvari su ostale na nagoveštaju i to je odrađeno perfektno. Imamo scenu gde je klinac zatvoren u ormanu i dok gledamo njega, napolju se dešavaju odvratnosti. Ne bih da opisujem. Pogledajte koliko to jezivo (i) dobro izgleda. 

Koliko je ovo dobro izrežirano pokazuje i scena u kojoj klinac prvi put ima kontakt sa spoljašnjim svetom. Moraću ovako to da opišem. Zamislite da ste pod vodom, duboko, zatvoreni u kutiju sa vrlo malo prostora. I momenat pre nego što će vam pluća eksplodirati, u sekundi izranjate, kutija se otvara, vidite otvoreno nebo, udišete svež vazduh i osećate vetar. Mrzim što ću ovo da kažem jer to su jadni komentari, ali osetićete to što oseća i ovaj klinac. Za mene neočekivano snažna scena.

Kada slušamo o situacijama gde su oteti oslobođeni od otmičara, obično to bude predstavljeno kao "dobro je, pakao je prošao". Uvek to izgleda kao da su se osobe spasile toga, vratile normalnom životu i povremeno možda imaju nemila sećanja na ono što im se dešavalo. Ali da li je to baš tako? Room pokazuje sve muke života posle ove situacije. I opet, to prikazuje sa vrlo malo scena. To ogoljava zločin i prikazuje ga onakvim kakvim jeste. On nije trenutan niti ograničen, on je neprekidan. To je zločin koji traje celog života. Onaj ko je to preživeo, mora da nauči da se izbori i da živi sa tim u glavi. A šta mi uglavnom u realnom svetu vidimo od toga? Mudrosere sa motivacionim govorima kako su prevazišli tamo nešto. Ne vidimo ono kroz šta prolaze jer ljudi koji su zaista prošli kroz pakao ne žele da prodaju tu priču. Oni koji prodaju svoju priču su jako sumnjivi. 

Genijalno je što mnoge stvari gledamo kroz oči ovog klinje. Šta je tu perfektno? To što on sve gleda otvorenog uma, nezlobivo, prilazi stvarima ne verujući u zlo uprkos onom što se dešavalo. I dok mi gledamo i vidimo nešto što nije dobro, neko mrštenje, neko odbijanje, neki bes, kroz njegove oči i kroz ono što nam on govori mi to ne vidimo. Fantastično je koliko su deca nesvesna zla i lošeg koje je na korak od njih i kako je to preneseno u film. 

Pisao sam već, ono što se dešava vama, dešava se i onima koji vas vole. Kako bi onda izgledala porodična drama u standardnom holivudskom filmu? Ćale se propio, svi patetišu, ljubav iz škole se oženila drugom, ona se ubije, dete ostane samo, dečaka maltretiraju prijatelji i gledaju ga kao Bin Ladena zaraženog antraksom. Zvuči poznato? Pa da, kada nam serviraju takve gluposti iz filma u film. Room prikazuje dramu onakvom kakva treba da bude. Ljudi su realni, emocije su realne, razgovori su lišeni šablonske patetike. Kada neko kaže "volim te" to ovde nije kretenski momenat pravljen za tako nešto, to je spontano izrečeno i odlično tajmirano. Kada se ljudi raspravljaju, rasprava je emotivna i smislena, nije pravljena da vam se neko zgadi, da neko bude crn ili beo. To je pravljeno jer apsolutno ima smisla i mesta u ovoj priči. 

Da se vratimo još jednom na majku. Posledice cele priče dovode do besa, ogorčenosti, rasprava, ekstremnih postupaka. Da li ćete videti izveštačenost u tome? Ne. Sve to deluje logično. Da li ćete videti patetiku zbog koje se pravi scena? Ne. Iz svega ćete videti ono što biste i vi uradili, videćete brutalnu iskrenost i moći ćete da se saživite sa likovima. Ono što je najlepše, film će vam pokazati dobrotu koja će vas dirnuti. Pokazaće vam ljudskost i čoveka onakvim kakav on jeste. 

Tu je i jedna velika mana filma zbog koje sam mu mirne duše zalepio ocenu manje. Znam da novinari umeju da budu goveda prve vrste. Pogledate Blic koji zbog čitanosti objavljuje sliku mrtve bebe. Šta dalje da vam pričam. Da mi majka radi tamo, odrekao bih je se ovog momenta. Znamo svi kakvi novinari mogu da budu. Ima li to mesta u ovakvoj drami. NE, nikako. Zašto? Zato što me ne zanimaju, zato što nisu vredni pažnje, zato što je ljudska drama iznad priče o njihovom bezobrazluku. Imate film koji ih ogoljava (Nightcrawler) ali tu nemate lika već karikaturu. Eto, novinara možeš da ogoliš u filmu sa kompletnim, plastičnim, nerealnim degenerikom. Onda taj novinar nema mesta ovde. Ali ne, morali su da ga ubace sa svojim idiotskim pitanjima. Marš. 

No da se vratimo na dramu i likove. Rekao sam da će vas mnoge stvari dirnuti, da ćete se saosećati sa likovima, da ćete prepoznati postupak koji je bio ili može biti vaš. Ako konstantno verujete filmu, ako konstantno imate osećaj kao oni koje gledate, ako vas scene dirnu i podsete na nešto što ste doživeli, treba li vam bolji pokazatelj koliko je ovo realno odrađeno. Iskreno, od gledanja The Best of Youth nisam imao ovakav osećaj realnosti filmske priče. 

Mnogi zameraju filmu što se nije osvrnuo na kidnapera i završnicu priče sa njim. Meni je to genijalno. Zašto? Vratimo se na prvi pasus. Pomenuti gad je postao zvezda i sve se vrtelo oko njegovih zverstava. Ovo nije film o gadovima, ovo je film o ljudima koji su doživeli strahotu. Ne treba ni jednog momenta skretati pogled od njih. Gadovi treba da budu izbrisani. Žrtve treba pamtiti. 

Na kraju bih se osvrnuo na glumu. Nemam šta drugo da kažem nego da se poklonim skoro svakom ko se pojavio u filmu. Bri je od slatkice iz tamo nekog nebitnog filma došla do nečeg što se zove ozbiljna gluma. Što se klinje tiče, ovo je na zavidnom nivou i to ne samo za klinca. Momčić je jako prirodan. Nije to baš onaj Dakota Fening nivo deteta koje je rođeno da glumi ali je ovo za svaki respekt. Ne bih da nabrajam i ostale, na zavidnom nivou je svako od njih. 

Ukoliko neko pokrene sada priču o oskaru odmah da kažem da me jako ne zanima ko ga je dobio i da li je neko drugi to morao. Drago mi je da smo dobili jednu pravu dramu koja za razliku od izvikanog, dosadnog Boyhooda to zapravo i jeste. Drago mi je da smo dobili jednu vrhunsku glumu i sjajne likove za razliku od glorifikovanja imitacija drugih osoba. Nagrade su tu nebitne. Kvalitet je bitan a on nadživi i zlatne statue.

Zanimljivosti:
Kako bi se što bolje pripremila za ulogu, Bri Larson se izolovala u sopstvenoj kući na mesec dana. Kako je sama introvertna, smatrala je da će lako podneti taj period, ali u poslednjoj nedelji je postala veoma depresivna i plakala ceo dan. Jacob Tremblay, iako mlad, veoma je iskusan glumac ail nije mogao da se natera da viče na Bri Larson u sceni kada je ljut zbog svoje rođendanske torte. Leni Abramson i cela glumačka ekipa su potom skakali i urlali dok on nije uspeo sam da povisi glas i izvede tu scenu. 

Da bi se dobilo na klaustrofobičnosti, snimanje u sobi je zaista vršeno tako. Ni jedan zid nije uklonjen i snimano je u skučenom prostoru. Bri Larson se nije umivala tokom snimanja kako bi dobila realističan izgled. Zbog toga joj uopšte nije nanošena nikakva šminka. Kako bi njen sin lakše prihvatio ulogu, Džejkobova majka je pozvala Bri Larson pre snimanja i ona i Džejkob su se igrali Lego kockama.

Naj scena:

Svet

Moja ocena: 9/10

2 коментара: