Chariots of Fire (1981)

Kod nas nazvan: Vatrene Kočije
Žanr: Biografski | Drama | Sport
Režija: Hugh Hudson
Glumci: Ben Cross, Ian Charleson, Nicholas Farrell ...

Priča:
Dva britanska sprintera, jedan odlučni Jevrej i drugi posvećen Hrišćanin, takmiče se na Olimpijadi 1924.

Moj osvrt:
Sve što sam do gledanja filma znao o Chariots of Fire je čuvena scena trčanja i odlična numera Vangelisa. Svakako je izbor za najbolju scenu bio lak. Elem, očekivao sam više od oskarovca iz zemlje koja nam je dala recimo masterpis If... Pročitah da je ovo rađeno po istinitom događaju i da je veoma malo izromantisano. Ne znam šta da kažem, po meni filmu fali sadržaja i ne šalje naročito sjajne poruke. Nije ovo loš film. Daleko je od toga. Ali isto tako je daleko od nekog ozbiljnog ostvarenja. 

Nemojte mom stavu prema filmu suditi na osnovu mojih verskih ubeđenja. Nemam problem sa filmovima koji prodaju religiju. Calvary je odličan film i veru prodaje na najbolji mogući način. Ovaj film to ne radi. Pre svega, religija je jaka tema kada su u pitanju dva glavna lika ali je ona u potpunosti upotrebljena na pogrešan način. Ako nešto veru prodaje na dobar način, vi religiozni ćete svakako biti dirnuti filmom. Opet se vraćam na Calvary. Šta on kaže? Da je vera tu za tebe uvek, bez obzira odbacivao je ili zanemarivao. Da iskrenu veru ne možeš da kupiš i da ona ne podlaže glupavim, nametnutim pravilima. Chariots of Fire religiju, po mom mišljenju, ne predstavlja kao pokretač već kao teret. E to su ta pravila koja su vam nametnuta. 

Jedan od sprintera trči kako bi dokazao nešto iako je Jevrej. Čekaj matori, ja te ne gledam kao pripadnika određenoj veri, već kao čoveka koji je odličan sprinter. Aha, tebe brinu ovi što te procenjuju na osnovu toga. Braćo i sestre, da li su vam bitni ti ljudi koji će vam suditi na osnovu toga da li ste ove ili one vere? Naravno da nisu. Šta je onda motiv ovog čoveka? Da ubedi budale da nešto može? Zašto bih budalu ubeđivao u bilo šta? Onda dolazi do toga da ovaj čovek trči iz potpuno pogrešnih razloga. On ne trči da bi pokazao da je sposoban da napravi nešto veliko, već trči da bio pokazao i da Jevrej to može da napravi. Da li to i njega čini slepim? 

Drugi sprinter je karikatura one najogavnije vrste a mogao je biti jedan od memorabilnih likova. Prvo, on prodaje priču da trči za Boga. Ok, to je jako lepo. Ali veliki problem na Olimpijadi nastaje kad on treba da trči u nedelju jer Biblija kaže "ne trči nedeljom na Olimpijadi jer huliš na Boga svoga". I lik koji je bio tako drag, tako dopadljiv, koji je bio vedar, počinje da bude jako iritantan i kontradiktoran sam sebi. I cela ta drama koja se diže oko njegove odluke mi se gadi do srži. To je ono stvaranje tenzije bez tenzije. Vratiću se na ovo još jednom. 

Ovo nije najveći problem filma. Najveći problem filma je to što se konstantno radi na veličanju Britanije kao nacije. Prvo idemo sa pričom da oni vole na amaterskom nivou da se bave sportom. U fazonu svi drugi treniraju ali mi smo Bogom dani pa ćemo vas sve pobediti jer smo mi Britanci. Sad će neko da kaže, pa dobro, pobedio je čovek koji je trenirao. Da, braćo i sestre, ali medalju je osvojio i ležerni lik, lord, koji je na sve to i pušač. Znači da amaterski trkač plave krvi iz Britanije vredi tri puta više od ostalih. Pa onda svo to patetisanje oko gorepomenute odluke gde neki ispadaju velikodušni a neki opet pokazuju svoju moć i uticaj. Pazite, svi ti stavovi vam se prodaju da izgleda kao da su pogrešni, ali rezultati ih apsolutno pravdaju. 

Elem, u svom tom iskenjavanju o savršenoj naciji, neverovatno dobrim sportistima i ljudima ima finih stvari. Nekako sam sucker za sportske filmove i sviđa mi se način na koji se momci podržavaju. Nema lažnog drugarstva već vidimo neki sportski duh i podršku koju pružaju jedan drugom. Ima tu i tamo tih dobrih stvari koje nosi sport. Čak i prijateljstvo među sportistima drugih nacija, koliko god to bilo možda pomalo i patetično, fino je to videti. Kažem, veoma volim fer plej i nekoliko scena ovde mi ja jako prijalo, pre svega što danas ne mogu da zamislim neki veliki fer plej na Olimpijadi. Uglavnom je ostala samo politika. 

Elem, vraćamo se na sprintera koji hoće da pokaže šta Jevrej može. Iako su mogli naći jači motiv, njegova opsednutost pobedom je odlična. I vidimo kako mu teško pada kada gubi prvu trku i koliko je predan cilju, koliko se trudi i koliko sebe daje. To moraš da mi daš u filmu. Čovek mora da ujeda za svoj cilj. A ne, čekaj, može slučajno da naiđe na svemirsku stanicu u nekoj livadi i eto, u odsustvu većih obaveza može da krene da spašava svet i traži novu dimenziju a to je ljubav. Elem, da je ova priča bila malo bolje uobličena, moglo se baš uživati u njoj. 

Chariots of Fire nije ispao ono što sam očekivao od njega. Na gnusan način veliča Britance, prodaje religiju na patetičan način zanemarujući čoveka i samim tim sakati likove koji su mogli biti memorabilni. Sa druge strane, ima nekoliko dopadljivih stvari vezanih za sport i fer plej i ima Vangelis. Žao mi je ako sam nekog razočarao ovakvim stavom o ovom klasiku ali gadi mi se ovakav vid nacionalizma. Pročitajte i zanimljivosti i videćete gnusnu dvoličnost filma koji nije želeo da prikaže neke negativne stvari. Britanija über alles - pljujem na to.

Zanimljivosti:
Lord Dejvid Bagli (Lord Lindzi u filmu) je prvi čovek koji je uspeo da optrči veliko dvorište a ne Abrams kako je prikazano u filmu. Dejvid Putnam je bio socijalista i nije želeo da snima scenu u kojoj će Lord da pobedi pa je pomenuti Bagli odbio da dozvoli da mu se ime koristi u filmu. Obred na kraju filma je zasnovan na sahrani Abramsa koji je kasnije prešao u Hrišćanstvo. Lidel je rođen i umro je u Kini. 

Lidelovo trčanje na 400 metara je ušlo u anale kao jedno od netipičnih u istoriji Olimpijade. Lidel je upoznao Abramsa sa Musabinijem, iako film to ne prikazuje. U vojnom bendu je sviralo nekoliko žena koje su maskirane u muškarce. U filmu se ne pominje da se Abrams neuspešno takmičio na Olimpijadi 1920. Abrams se takmičio i na 200 metara ali je stigao poslednji. U stvarnosti, Lidelu je tekst iz biblije predao trener američkog tima. Prvi bioskopski film za Nikolasa Farela.

Naj scena:

Vangelis

Moja ocena: 6/10