Inside Out (2015)

Kod nas nazvan: U Mojoj Glavi
Žanr: Animirani | Avantura | Komedija | Drama | Porodični | Fantastika
Režija: Pete Docter, Ronnie Del Carmen
Glumci: Amy Poehler, Bill Hader, Lewis Black ...

Priča:
Kada se Rajli sa porodicom odseli u San Francisko, njene emocije, Radost, Strah, Bes, Prezir i Tuga sarađuju najbolje što mogu kako bi se ona prilagodila na novo okruženje.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, sigurno ste primetili da su se tekstovi proredili. Razlog za to je i više nego opravdan. Supruga i ja svakog momenta očekujemo da nas iznenadi mala filmofilka tako da je to razlog zašto će neko vreme vladati ovaj usporeni ritam. S obzirom da će tekstovi biti nešto ređi, neko vreme ću se držati aktuelnijih filmova (dok ima šta vredno da se pogleda) kako ne biste neke tekstove dobili prekasno. A na ovu situaciju sa bebicom, nekako se fino nadovezao Inside Out. 

Siguran sam da se sećate genijalnog uvoda u animirani film Up. Za samo nekoliko minuta nam je savršeno data jedna ljudska priča koja može da nas dirne. Inside Out nam takođe nudi nešto lepo, nešto životno i nešto realno. Mislim da ove animirane filmove treba shvatati mnogo ozbiljnije. Recimo vazda izvikani Boyhood za svojih gazilion sati trajanja nam nije dao dve čestite scene u kojim će nas upoznati sa likovima niti nam je dao nešto iz života što je vredno pažnje, ali za to na savršen način prodaje muda za bubrege činjenicom da je sniman toliko godina. Meh. Daj mi dobar film, nemoj mi davati trik. Inside Out ima neuporedivo veću priču o životu od tog izvikanog jedva filma: ima emociju, ima ljudsku priču, ima odrastanje, ima gubitak, ima bes, ima razumevanje, ima porodicu. Sve je tu. 

Već sam pisao da čovek ne treba da se odriče niti jedne emocije. Inside Out to predstavlja na lep način. Strah nas ne čini kukavicama već nas čini opreznim. Bes može da odvede na pogrešan put ali isto tako može da donese potreban adrenalin i podstrek za uspeh. Tuga nas ne čini slabim i nepoželjnim već naprotiv, pokazuje emocije i pokazuje da nam je stalo do nečega. Jasno je da svaka emocija treba da bude prisutna ali najbitnija među njima je sreća. Kada su sve emocije u skladu - imamo zadovoljnu osobu. To je istina a to Inside Out daje kroz šalu. 

Veliki deo filma se bavi odrastanjem. Akcenat se stavlja na promene, na ono što ostavljamo iza sebe, na ono što gubimo i na kraju, na ono što zaboravljamo. Postoje stvari koje prerastamo. U jednom momentu su nas činile srećnim ali smo shvatili da su sada smešne. Možda ćemo ih se sećati neko vreme a možda ćemo ih prepustiti i zaboravu. No tu su i stvari koje kroz ceo život ostaju sinonim za naše detinjstvo. To su one koje su nam obeležile odrastanje i vrlo moguće, to su događaji koji su nas formirali. Svi ti događaji, lepi ili ružni, ostavili su trag na nama. Tragično je što smo za te ružne stvari u detinjstvu mi najmanje krivi. 

Kao što rekoh, neke stvari prerastemo. Ali šta je sa stvarima kojih smo se odrekli. To je ono što je sada neozbiljno za naše godine. I mi se ponašamo kao da je zakonom zabranjeno blesaviti se, igrati se, zabavljati se. Ispada da odrastanje predstavlja odricanje stvari koje nas čine srećnim. I mi svesno počinjemo da zaboravljamo tako nešto. Recite mi, kako je onda odrastanje sticanje mudrosti ako se u toj mudrosti manje smejemo, manje veselimo, manje radujemo, manje smo zadovoljni? Ako je ta smrtna ozbiljnost nešto što treba da dođe nakon našeg odrastanja, recite mi onda da li je lepše ljudima prići sa osmehom, šalom ili im pristupiti hladno tako da oni imaju utisak o vašoj neustrašivosti, vašoj uzvišenosti i tome da izgledate tako daleko i nedodirljivo. Muka mi je od takvih, večito hladnih, smrtno ozbiljnih i nadasve "profesionalnih". 

U onim, uslovno rečeno napetim delovima filma, gledamo kako delovi ličnosti devojčice koju pratimo propadaju - slikovit način da se opiše kako se ona odriče nečega. I dok sve polako pada, ljubav prema hobijima, prema onome što voli da radi, prema zabavljanju, prema prijateljima jedno ostaje na kraju, a to je deo nje koji je vezan za porodicu. Ok, nije ovo ništa novo ali je opet slikovito prikazano šta je najveća vrednost u životu čoveka. Za one koje je to malo patetično, dajte mi jedan primmer u Boyhood gde se o tome govori. Prođe ceo film i vi tek onda vidite neku emociju, nešto što nije segment koji možete prespavati, tek onda vidite majku u celom filmu. Inside Out vam priča sve ono što treba, na jednostavan, pitak i pravi način. 

Čime me je film kupio? Raspletom. Pomislio sam u jednom momentu da će sve biti prokleti hepiend, biće sve kao u bajčici ali hej, ipak je ovo film o odrastanju. U njemu moramo da prihvatimo gubitak stvari koje su nam drage, moramo da se nosimo sa tim, moramo da čuvamo te stvari u sećanju ali uprkos svemu, moramo da nastavimo dalje, moramo da se borimo za nešto što će nam kasnije biti lepo sećanje. Tužno je samo što koliko god nas činile srećnim, nekih lepih stvari ćemo se pre ili kasnije sećati sa setom. Ali iako nas čine tužnim, one nemaju manju vrednost. One su ono što mi jesmo.

Zanimljivosti:
Scenaristi su raspravljali oko 27 emocija. Neka od Rajlijevih sećanja su scene iz ranijih Pixarovih crtaća. Režiser je izjavio kako je svaka emocija zasnovana na nekom obliku: radost - zvezda, tuga - suza, bes - cigla, strah - nerv, prezir - brokoli, mada je sam rekao da obožava brokoli. Psiholozi su konsultovani kako bi Rajlin mozak funkcionisao što tačnije. To je tačno. Recimo, kratkotrajno pamćenje se pretvara u dugotrajno tokom sna. U Rajlinoj učionici postoji mapa gde su obeležena razna mesta na planeti. Na tim mestima se odvijaju priče ranijih Pixar filmova. 

U zavisnosti od zemlje gde je film izašao, Rajli igra i sanja o hokeju ili fudbalu. Na prikazivanju u Kanu, film je dobio osmominutne stojeće ovacije. Keitlin Dijaz, koja pozajmljuje glas Rajli, tokom snimanja je mutirala pa je morala da menja glas kako bi zvučala mlađe. 45 animatora je radilo na filmu, skoro za pola manje nego na prethodnim Pixar filmovima. Za razliku od drugih likova, Radost nema senku zbog njene ličnosti. Boje na Bing Bongovom cvetu su boje emocija u filmu. Film je pravljen 5 godina. Bes uvek udari pesnicama po konzoli pre nego što krene da je koristi.

Naj scena:

Povratak

Moja ocena: 9/10

Kingsman: The Secret Service (2014)

Kod nas nazvan: Kingsman: Tajna Služba
Žanr: Akcija | Avantura | Komedija | Kriminalistički | Triler
Režija: Matthew Vaughn
Glumci:  Colin Firth, Taron Egerton, Samuel L. Jackson ...

Priča:
Špijunska organizacija regrutuje obećavajućeg momka u trening program. Za to vreme jedan zli genije postaje globalna pretnja.

Moj osvrt:
Tamo negde kad su krenuli da redefinišu Bonda po ko zna koji put, mogli su se malo raspitati šta i kako bi valjalo. Realno, sa pojavom nevidljivih auta i sličnih govnarija, 007 serijal je debelo zalutao. Onda su odlučili da ga vrate na početak što, moram priznati, nije izgledalo tako loše u Casino Royale. Ok, nije to bio onaj dobri stari bond koji smo voleli ali opet, bila je to fina količina akcije i nešto ozbiljniji pristup. E onda je neko odlučio da se bavi ispravljanjem svetskih nepravdi pa je napravio film u kom se Bond bori protiv Asanža (ko to ne vidi, pod hitno kod očnog) a meni se serijal iz mesta zgadio. Skyfall je zapravo bio veći Downfall od svakog mogućeg kretenskog nevidljivog auta. I onda se počeškaš po glavi i zapitaš, što se nisu vratili na Šon Koneri/Rodžer Mur tip bondova. Da se nismo zasitili toga? E pa Kingsman kaže da nismo. 

Neću se pridružiti masi koja prosto balavi nad ovim filmom. Niti je film toliko dobar, niti zaslužuje balavljenja. Ali ono što ću priznati, zabavan je, dopadljiv, ima upravo ono što su stari Bondovi imali i svakako bi bio dobar početak neke nove 007 priče. Da li je ovo epohalno kakvim ga najavljuju - ni malo. Ovo je baš muženje starih bond filmova. Ali je to urađeno sa ukusom. U to su ubacili nešto drugačije likove, set dobrih glumaca i solidan humor. Na ovu minimalnost koju nam uglavnom daju, i više nego dovoljno. 

Pomenuo sam set dobrih glumaca. Upravo oni vuku ovaj film. Jedna je stvar kada imaš relativno skromnog glumca - moraš baš da mu daš nešto kvalitetno da bi scena dobila onaj impakt koji želiš. Kada pak Firtu ili Strongu daš nešto što ima iole humora, oni će to izvući na najbolji mogući način. Još jedna stvar, ovde veoma pametno idu na kartu iznenađenja. Recimo u scenama akcije, jedno je ako vidite Stetama ili nekog akcionog heroja koji gazi sve redom. Sasvim je druga situacija kada vidiš elegantnog Firta kojeg pre očekuješ u raspravi o štetnosti globalnog zagrevanja, kako se šiba sa gomilom likova i izvodi akrobacije. Takve stvari su prijatna iznenađenja i nose lepu dozu humora. 

Rekoh, ovo radi posao zato što fino muze sve što je valjalo u starim Bondovima. Imamo karakterističnog negativca u izvođenju Semjuel L. Džeksona. Nije ovo onaj Skaramanga level ali svakako može da se poredi sa nekim od starih 007 negativaca. Ima isti cilj poput njih, ima originalna sredstva kako da dođe do toga. Jednostavno ali efikasno. Neki od zlikovaca su imali vazda simpatične pomoćnike. Setimo se lika koji baca šešir u Goldfingeru. Nešto tako su nam servirali i ovde. Imamo devojku koja ima posebno oružje. Kao i taj čuveni šešir, i ovo je over the top, ali to i jeste bila čar Bond filmova. 

Šta reći o pozitivcu. Jedini moj strah kada tinejdžeri treba da nose film je taj da će biti užasno antipatični. To u najčešćem broju slučajeva i bude glavni problem. Na sreću, ovaj momak je sasvim korektan. Na još veću sreću, dijalog koji su stavili momku u usta nije proseravanje već je nešto što može da se sluša. Muka mi je od mudrosera, od velikih priča, od teških sudbina. Ovo nije film za tako nešto. Bond filmovi nikada nisu bili takvi. Ček ček, grešim, u poslednjim su došli na ideju da nam ubace malo i teških sudbina. Mislim ok ko voli, ali Bond filmovi nisu zato dobili kultni status već upravo zbog odsustva svakog pičkopaćeništva. Nije to loše napravljeno u jednom od novijih filmića ali opet, ako mogu da biram, biram ležerni Koneri/Mur stil. Tu ležernost upravo donosi Kingsman. 

Film je opasna sigurica. Tu pre svega mislim da nisu imali puno da mudruju. Upoznavanje sa likovima i to simpatičnim. Potom imamo serviranje neke generalne Kingsman priče. Pa onda trening a to ne omane ni u jednom filmu jer kao naš lik tu izrasta iz situacije u situaciju a te situacije su najčešće dopadljive nezgodacije. Na kraju imamo akciju i okršaj i dok se sve to nagomila - gotov film. Svi srećni i zadovoljni a nikakvu mudrost nismo pogledali, ništa novo nismo dobili ali smo zabavljeni taman koliko treba. 

Možda najveće svetlo filma je sama akcija. To je jedino koliko toliko novo u odnosu na ono što su stari Bond filmovi donosili. Ona je prenadrkana, vrhunski osmišljena i usnimljena. Donese adrenalin i zabavu a to je i više nego dovoljno. Od negativnih stvari tu je retardirana odluka da imaš one šablonski loše likove. Naš momčić dolazi na trening pa se tu neki drugi momčići kače s njim bez ikakvog razloga i to samo da se mi kao nerviramo zbog tih šablonski zlih likova. Meh, kretenski izbor kretena od scenariste. Ti likovi nikada nisu dobra odluka. Služe samo da nerviraju dok ne nadrljaju i kao nas to onda čini zadovoljnim što su debili nagrabusili. Meni je to teško gubljenje vremena. 

Kingsman nije nikakav bum kakvim ga predstavljaju, nije smrtonosno zabavan, nije originalan, ne donosi ništa epohalno. Ono što donosi je onaj stari miris Bond filmova, finu glumačku postavu i odličnu zabava za vreme trajanja. Za mene je to dovoljno. Možda bi ovi novi Bond kreatori mogli nešto da nauče iz ovoga. Ovo je poentiralo na ono što su oni morali da iskoriste kada su "redefinisali" čuvenog agenta. Ima li Kingsman budućnost - ne znam, meni se ne čini tako jer je ovo prepakivanje starog Bonda i da to ne pripada njima. Ali opet, ako Bondovci neće, ima ko hoće.

Zanimljivosti:
Kolin Firt je izveo preko 80% akrobacija svog lika. On je šest meseci vežbao kako bi mogao da izvede scene borbe. Cela Kingsman odevna linija je pravljena specijalno za potrebe filma. Metju Von je izjavio kako je ovaj film ljubavno pismo starim Bond filmovima.

Naj scene:

Akcija

Moja ocena: 7/10