Sen to Chihiro no Kamikakushi (2001)

Alternativni naziv: Spirited Away
Žanr: Animirani | Avantura | Porodični | Fantastika
Režija: Hayao Miyazaki
Glumci: Daveigh Chase, Suzanne Pleshette, Miyu Irino...

Priča:
Tokom preseljenja u predgrađe, desetogodišnjakinja dospeva u svet kojim vladaju bogovi, veštice i duhovi i u kom su ljudi pretvarani u životinje i zveri.

Moj osvrt:
Setimo se kad smo bili klinci koliko smo žudeli za avanturom. Mašta nam je radila iz sve snage. U najobičnijoj stvarčici smo pronalazili čudo i menjali je u nešto što nas čini zadovoljnim. Šta se u međuvremenu desilo? Odrasli smo. Sada je to neozbiljno. Ne znam. Meni je to pomalo i tužno. Čini mi se da smo ubili istraživača u sebi. Sada se zadovoljavamo malim. Sada, čak i da se otvori šansa za avanturu, odustaćemo jer je to nepoznato, jer je možda opasnost. Šta nam je sada ono što nam je nekada bila avantura - sto prepun hrane, džep prepun novca. I kažu da smo mi odrasli mudriji od dece. Mi stavljamo materijalno ispred duhovnog, ne oni. Ako je to sastavni deo odrastanja i ako je to normalno, zašto onda volimo stvari poput ovog filma. 

Sve ovo izgleda kao da je devojčica zalutala u svet mašte. Zapravo je ovaj film jedan veliki upitnik, pitanje na koje treba da damo odgovor. Ali ne odgovor drugima, treba da odgovorimo sebi. Nije pitanje da li verujemo u veštice, magiju i slične pizdarije. Kako god vam izgledalo, film se ne bavi time. Ako mislite da se o tome radi, promašili ste poentu. Postavlja se pitanje da li verujemo u više od onog što vidimo. I dalje ne pričam o magiji i čudima, nisu to jedine stvari koje ne fizički ne vidimo. Vidite li emociju? Naravno da ne, vidite njenu posledicu. Verujete li da vas emocija okružuje? Verujete li da postoji neko ko vas vodi, neko koga ste svesni ali ste nesvesni njegovog uticaja? To je ono što vam priča ovaj film. Mislite li da u njemu gledate san? Ako je vaš odgovor potvrdan, onda ste duhovno siromašni. 

U jednoj sceni, kako ne bi nestala, devojčica mora da uzme hranu iz sveta u koji je zalutala. Mislite li da je ovo trik, jeftin fazon iz fantastičnih crtaća? Ne. Upravo to je pitanje vere. Ne pričam o religiji ni jednog jedinog momenta, znate već moj stav o tome. To je pitanje vere u one koji te okružuju, pitanje vere u svet u kom postojiš, pitanje da li veruješ u sve što ti se dešava. Ali ne samo da li veruješ, već i da li si odlučan da prihvatiš to isto. Ljudi nekada ne veruju ili ne prihvataju stvari koje samo što im na glavu nisu pale. Šta je vaša odluka? Prihvatate li stanje u kom ste se zatekli, prihvatate li izazov? Da li je vaša odluka da se nosite sa tim ili ćete zabiti glavu u pesak dok se paučina hvata na sve što vi jeste. 

Nije stvar u tome da ćeš se hrabro, bez straha nositi sa problemom. Zajebite tu neustrašivost. To je deo onih blokbastera za dečicu, onih u kojima ljubav prevazilazi sve granice i dimenzije. Pričam o tome da prihvatiš strah i trudiš se da ga pobediš. Zar to nije način na koji se suočavaš sa svakim problemom? Zar to nije način da rešiš problem? Da li devojčica koju gledamo samouvereno nastupa ili ima strah? Šta je onda to vodi da nastavi dalje? Neustrašivost, želja za samoisticanjem, bananamenski status? Ili ona možda traži način da pomogne nekom. Nema jeftinih trikova za paljenje masa - samo iskrena emocija vođena dobrotom. 

Cela avantura ove devojčice je skup raznolikih izazova. Način na koji se ona nosi sa tim je perfekcija. O strahu i smelosti sam rekao. Ona svaki posao i zadatak shvata kao način da se dokaže i preduzima sve kako bi došla do cilja. Ako i najmanji izazov shvatiš kao igru i avanturu, nema sumnje da si povećao sebi šanse da uspeš. Takođe, ispunjavanjem takvog cilja i sam postaješ ispunjen. Uz to, sa svakim izazovom i zadatkom, bez obzira da li ga uspešno završio ili ne, ti odrastaš. Tako se stiče mudrost a ne odricanjem mašte, begom od avanture. 

Ni jednog momenta ne treba gubiti iz vida čime se vodi ova devojčica. Ni jedan njen potez nije vođen materijalnim. Sve što radi, radi iz emocija. To je još jedan pokazatelj kako klinci rezonuju bolje od nas. Nema u njihovim glavama mesta za patetiku, nema pohlepe, uradiće samo ono što ih čini srećnim. Zašto ne prihvata zlato kada je pomogla jednom stvorenju? Zato što je to učinila vođena emocijama. Svoj gest je videla kao pravednu i pravilnu stvar. Takve stvari ne radiš zbog nagrada. To nije takmičenje. To je karakter. Kada ste pogledali tu scenu, da li ste poželeli da uzme zlato kao nagradu jer je bolja od svih ostalih ili vas je ipak zanimalo ono što sledi posle, ono čemu je ovaj događaj sa zlatom prepreka? 

Kako je upoznaju, iako je nepoželjna u ovom svetu, klinka polako osvaja sve. Od odbojnog, neprijateljskog stava, svi naposletku žele da joj pomognu. I tu nema sažaljenja, samo osećaj da činiš nešto što treba da učiniš. Iz ovoga što sam do sada napisao, glupo bi bilo ne videti zašto. Ne treba ti mnogo da kupiš ljude. Ako iz tvojih postupaka izlazi srčanost i dobrota, ako si vođen time da zadovoljiš lepe emocije, dobićeš poštovanje onih čije poštovanje vredi imati. Svi će se pokloniti pred gestom dobrote. Realno, dete takve gestove pokazuje neprestano. Pogledajte, i najgora veštica iz filma je poklekla pred nevinošću jednog deteta. Zanima me, na putu iz tih bezbrižnih dana do ovih naših godina, gde smo izgubili tu nevinost? Šta nam ju je oduzelo? Za šta smo je prodali? Da li je vredelo? 

Iz svega ovoga možda deluje da klinku ništa ne može da razočara, da je spreči da uspe ili da je barem uspori na putu. Nije svaki put uspešan i uvek postoje stvari koje će te onemogućiti da ga završiš. Nije toliki problem ako te neko porazi, najgore je kada budeš povređen. Ono što je najgore, samo oni koje voliš su u stanju da te toliko povrede da ćeš se osetiti u potpunosti poraženim. Sve što radiš, radiš za i zbog ljudi koje voliš. Ako te neko od njih povredi, obesmislio je svrhu onog što činiš. To je jedina stvar koja te može zaustaviti na putu. 

Čini mi se da kada ljudima pričaš o velikom dobitku ili gubitku, uvek prvo pomisle na materijalno. Na neki način se opet vraćam na scenu kada devojčica odbija zlato. Perfektno su predstavili njeno čuđenje time što joj neko nudi nagradu samo zato što je učinila dobro delo. No, više bih ovde pričao o gubitku. Najveći deo naših strahova o gubitku je taj da ćemo ostati bez novca, bez materijalnog. Kada dođe dotle da strahujemo da ćemo izgubiti nekog koga volimo, to svakako više boli. No, nekada možda nismo pazili dovoljno. Možda do tog velikog gubitka ne bi ni došlo da smo makar malo vremena posvetili brizi za one koje volimo umesto strahu o novcu. Spirited Away je bez trunke sumnje prelep film i čini se da ne sadrži ništa osim lepih emocija, ništa ofanzivno, ništa u šta upire prstom. Ali nije baš tako. Upravo ovakvom lepotom i emocijom on uspeva da obesmisli materijalne stvari kojima čovek robuje. 

U jednom momentu se pominje da devojčica mora da pamti svoje ime kao put do kuće. Ceo film zapravo potencira na tome da devojčica treba da zapamti a dečak treba da sazna tj. seti se svoga imena. Još jedna fina simbolika. Gde god da smo, šta god sada da radimo, kakvu god promenu da smo doživeli, moramo da znati odakle potičemo, moramo znati šta smo uradili da dođemo do ovog gde smo sada, moramo znati šta smo bili. Inače sve što smo uradili, ono dokle smo došli, sve ono što ćemo tek biti, nikako nema smisla. Ispod svega čime smo nakićeni postoji ono što jesmo. To je put do naše kuće - to je naše ime. 

U jednoj sceni klinka kaže prijatelju da je pala u njega kao reku i on ju je vodio. Koliko god bilo čudno, ovo je prokleto savršeno i istinito. Postoje ljudi koji su uz nas na našem putu. Postoje oni koji nas podignu kada padnemo, koji nam olakšaju kada je teret prevelik, koji nas usmere kada smo izgubljeni. Najgore od svega je što čovek nekada ne primeti te ljude. Koliko god neko davao sebe da bi mi istrajali u nečemu, koliko god se njegov trud isplatio, nama to može promaći. Najlepša stvar je imati dobre ljude koji će vas voditi dalje. Onaj osećaj kada prepoznaš da te neko vodi, da te neko drži, da te neko čini jakim - to je ljubav. 

Ceo film deluje kao jedna avantura ali avantura nikada nije samo jedna. Ova nam ostavlja bezbroj nerešenih pitanja. Da bi došli do odgovora na njih, moramo poći u novu avanturu. Pogledajte malo bolje i videćete da pored onih čudesnih stvari koje okružuju ovu devojčicu postoje mnoge čudesne stvari u daljini. Mogućnosti su beskrajne. Avantura nikada ne prestaje osim ako sami sebe ne zatvorimo u četiri zida. I upravo u toj daljini vidimo čuda koja ne poznajemo. Nisu li to novi izazovi? Nisu li to nove staze kojima treba da pođemo? Ok, jednom ćemo morati da stanemo ali i tada moramo biti svesni da se ispred nas i dalje prostire beskraj. Treba samo da se potrudimo da i iza nas ostane mnogo toga. 

Iz Mijazakijevog uma su izašla mnoga fantastična stvorenja. Najbolje od svega je što ona podsećaju na mnoga iz bajki ali su na neki način jedinstvena - neviđena. To je zato što su oni kombinacija, varijacija na temu, ali napravljeni su tako da budu bliži ljudima. Umesto zlatnih ribica koje ispunjavaju želje, duhova koji su pretnja, veštica koje su jednolično zlo, ovde su se potrudili da udahnu ličnost svakom animiranom liku. U tome leži neverovatna draž ovog prelepog filma. Svaki lik, koliko god bio bajkovit, ima ličnost i jedinstven je. Koliko god oni bili plod mašte u njima ćete videti ljude iz svoje svakodnevice. 

Za kraj ostavljam malo veće objašnjenje meni najbolje scene. U nameri da pomogne prijatelju, devojčica koristi nešto što bi možda moglo pomoći njenim roditeljima. Svesna toga da otežava put do oslobođenja roditelja, ona je odlučna pomoći nekom ko je pokazao dobrotu prema njoj. I ta njena upornost, ta snaga kojom drži zmaja koji se otima pokušavajući da je otrese i ta njena odlučnost da ga ne pusti su me rasplakali. Mi odrasli ćemo nekad popustiti pred nečim što nije dobro, čak ćemo i prihvatiti to što ne bi trebalo, odustaćemo od borbe. Deca to neće nikada učiniti. Zato su ona ono najbolje od nas.

Zanimljivosti:
Zbog scene kada devojčica treba da stavi lek u usta zmaja, animatori su uz pomoć veterinara proučavali ponašanje psa u sličnoj situaciji. Prvi anime film koji je bio nominovan i koji je osvojio oskara. Čišćenje rečnog duha je zasnovano na iskustvu Hijao Mijazakija koji je čistio reku od otpada. Mijazaki je želeo da se povuče posle Princess Mononoke ali je bio inspirisan da napravi ovaj film kada je video prijateljevu ćerku.

Naj scena:

Upornost

Moja ocena: 10/10