Saving Private Ryan (1998)

Kod nas nazvan: Spasavanje Redova Rajana
Žanr: Ratni | Drama | Akcija
Režija: Steven Spielberg
Glumci: Tom Hanks, Matt Damon, Tom Sizemore ...

Priča:
Posle iskrcavanja u Normandiju, grupa američkih vojnika se probija kroz neprijateljske linije kako bi pronašli i spasili vojnika čija braća su poginula u ratu.

Moj osvrt:
Priču otvara jedna od najboljih ako ne i najbolja scena rata na filmu. Izgleda mi kao da je ovo snimao neko ko je zaista osetio akciju. Meci pljušte na sve strane, užasna buka, totalni haos. Prvi utisak je da nema one teatralnosti kod upucavanja. Nema nekog bacanja, hvatanja za pogođeno mesto, "oh, he shot me" povika i sličnih baljezgarija. Kada metak pogodi cilj, to je upečatljivo, šokantno, krvopljusno i vrlo verovatno predstavlja kraj pogođenog. Filmovi se baš i ne trude da vam prenesu koliko je pogodak opasan. Većina heroja malo odšepa, zaleči ranu i vozi dalje. Ovde je pogodak upravo ono što jeste. Film na vrhunski način pokaže njegovu razornu moć. Cela ova scena je masterpis i sigurno najbolji momenat u filmu. Kada vidite talase koji su prepuni krvi, plažu koja je prepuna osakaćenih tela, svesni ste tragedije. Ovde je adrenalin podignut šokom, katastrofom koju gledate a ne bezglavom akcijom. Rad kamere je perfektan i doprinosi celoj situaciji. Kada se scena završi, osetićete bubnjanje i u ušima i u grudima. 

Ono što mi malo smrdi na patetiku je razlog da se spase jedan od Rajana. Ok, neko će reći da su to plemeniti razlozi, u fazonu tamo neki general brine da neka majka ne pati puno. Da ti likovi brinu toliko, ne bi bezglavo srljali u rat i stvarali iste. Mi smo ovce kojima upravljaju oni gore. Ne treba nam veliki razlog da se latimo oružja i krenemo u rat. To je nažalost tačno. I sad neko ko će da nas pošalje pod nož na klanje, on će da morališe o spasavanju jednog vojnika iz sentimentalnih razloga. Pljujem na tu patetiku u startu. Ovo može da se gleda na drugi način a to je da je svaki život vredan spasavanja. To je sasvim ok, ali mi ovo više vuče na onu patetiku tako da ovo uzimam kao jednu od dve mane ovog filma. 

Film odlično servira sve likove. Prvo su nam dali onu akciju iskrcavanja na plažu. Tu već dobiješ sliku o ljudima koji su učestvovali u nečemu tako velikom. Na prvi pogled imamo ekipu u kojoj se zna šta je čiji posao. Tu mnogi greše jer naprave neku podelu i totalno usmere likove u okviru toga što rade. Ovde su svi ti likovi nekako isti jer svi mi jedemo, pijemo, dišemo, seremo, svi umiremo ako nam metak probuši lobanju tako da ne treba likove ubacivati u šablon. Daj nam svakog od njih takvog da možemo da se identifikujemo sa njima. Ne pravi karikature, daj mi običnog čoveka. Mislite li da je priča o tome šta glavni lik (Tom Henks) radi van rata nebitna? Naravno da nije. To je opasna stvar. To ga čini običnim čovekom koji je upao u ovu tužnu priču i neizbežni sukob. On nije plastični superheroj kome je rat cilj. 

Srećom, ako je ideja spasavanja jednog Rajana donekle patetična odluka, niko iz ekipe koja ide po njega nije patetisao o tome kako je to uzvišeni čin. Svi razmišljaju trezveno. Zašto taj Rajan vredi više od bilo koga? Zašto bi svi oni rizikovali zbog njega? Zamislite kako bi neko samo ovo iskoristio za brdo patetike o presvetom životu koji treba spasiti, o majci koja tamo negde plače, o uzvišenom činu spasavanja nečijeg života itd. Svi su ovde svesni da su na neki način potcenjeni ali ćute i izvršavaju svoj zadatak. To je to, vojnici su, znaju da naređenje mora da se ispuni i guraju dalje. 

U jednom momentu neko kaže da treba drugi da položi život da majka nekog drugog ne bi patila. Ovde se vidi koliko je to promašeno. U većini filmova niko ni ne razmišlja o tome. Šta je sa majkama onih koji će položiti živote da taj drugi ostane živ? Zašto druge majke moraju da pate da bi jedna bila srećna ili manje neserećna? Šta je to što određuje čiji život je vredniji? Nekako, odluka da se spase Rajan izgleda kao da neko meri nečiji bol a to ne volim. Bol je relativan i ne smemo nikada suditi o tuđđem. No, pogledajte ovu grupu ljudi, svi su vam manje ili više dragi. Vi vidite svaku od smrti kao gubitak. Ko to onda ne vidi? Oni koji upravljaju celom igrom, oni koji organizuju svu tu koljačinu. Ne razmišljamo ovde o plemenitom cilju spasavanja nečijeg života, razmišljajmo o spremnosti da se drugi žrtvuje za bilo kakav cilj. Ok, možemo reći ako spasemo Rajana, spasli smo njegove potomke i naredna pokolenja. A šta je sa pokolenjima svih koji su stradali da bi Rajan živeo? 

Rekoh već da vam je svaki od ovih likova manje ili više drag. Film vam od prve scene svaku smrt predstavlja realistično. Zbog toga smrt svakog od likova prilično boli i doživljavate je tragično. Nije sporno kada su u pitanju likovi koje pratimo ali i smrt likova koje jedva i vidimo doživimo baš tragično. Pogotovu je to vidno u sceni koja otvara film gde se vidi svo ono ludilo bitke. Vidimo ljude koji leže i umiru u neverici, strahu, plaču, šoku. Koga ne može da potrese momak kojem su poslednje reči vrisak za majkom. Ne može da vam bude svejedno ni za jednog jedinog od njih. Pokazali su nam da je svaka rana velika i pokazali su nam da je svaka smrt tragedija. Ne gomilaju leševe da bi pokazali spektakl i opasnost već da bi pokazali tragediju. 

Ako već ovi likovi vide da su žrtvovani za jednog momka, ako se ne slažu sa tim, zašto onda hrabro guraju napred? Da vam prodaju priču o nekim patetičnim herojima? Ne bih rekao. Zato što im naređenje kaže tako? Hm, može biti ali da li je naređenje toliko jako da će tvoja borba izgledati kao da je iz najvećeg uverenja? Ako već radiš nešto, nadaš se da će ispasti dobro. No, ovo nije običan posao, ovde je život u pitanju. Ovo je žrtvovanje. Ne gledajmo širu priču, ona će nas opet odvući na ono pitanje zašto spasavati Rajana. To me ne zanima. Gledajte kroz oči čoveka koji ide da uradi tako nešto. Zašto bi se on borio srčano do samog kraja? Zašto ne bi pokušavao da izbegne celu situaciju? Zato, braćo i sestre, što kada ulažeš sav trud, kada daješ celog sebe, kada se žrtvuješ, nadaš se da je to za neko veće dobro. Ne gura ih pomisao o potencijalno plemenitom činu spasavanja jednog momka, gura ih misao o tome da će sve ono što radi vredeti, da će opravdati sve njihove propuste, da će istaći ono najbolje u njima. 

Uz tu klimavu manu filma oko spasavanja jednog vojnika, druga mana je lik negativca koji se pojavljuje i oko čijeg života ili smrti se raspravlja. Možda ovo nekom deluje kao snažna scena, meni je ovo strahovito isforsirano u celoj priči. Odlučivanje da li ćeš oduzeti život nekom ko te je lišio jednog od najboljih prijatelja može da bude strašna dilema ali ta scena je trebala da donese svu surovost i ludilo rata koji postoje u čoveku. Šta je donela? Bedno moralisanje i prepucavanje oko toga da li pokazati milost prema nekom ko ti je ubio druga. I na sve to, ovog lika nam provuku još jednom pred nosom, kao da se počešemo po glavi i da vidimo da li bi inicijalno mi kao gledaoci doneli dobru odluku. Ovo ima mesta u Američkim Snajperima i sličnim patetičnim, propagandnim smećima. U ovom filmu, nisam video potrebu za ovako nečim. 

Ali film se odmah ispravio prikazivanjem pravog čoveka, čoveka koji se plaši za sopstveni život. Ali ne, čekaj, to je sigurno kukavica ili zlikovac. Pa Intersterammuga je rekao da je to sigurno zlikovac. Ne može dobar čovek da se plaši za svoj život. Samo su bananameni pravi ljudi. Pa eto, hajde da ne pričamo o tom remek delu već da se baziramo na ovakvim glupostima od filmova. Ovde, gle čuda, vidimo momka koji se plaši, koji skoro nikada nije zapucao i on okleva. I ne, on ne izrasta u iznenadnog farmera superheroja. On je ono što jeste. Kao što dobro znate, i ako ne donesete odluku, doneli ste je, i ako ne uradite ništa, nešto ste uradili. I ovaj momak okleva a može da spase jedan život i mi ga prozivamo i kamenujemo što je za očekivati. Mi bi u tom momentu goloruki utrčali u sobu gde je opasnost, rastrgli protivnika, izbacili ga kroz prozor, ogrnuli plašt i izleteli napolje da delimo pravdu. Pa da, niko od nas se nikada nije plašio. Mi se ne plašimo ni obične bube a kamo li metka. E pa ovakav, plašljiv lik mi je draži od svih šablonskih heroja. Barem ima ličnost, barem može da priča o nekoj drami, barem je vredan ovog pisanja. 

I tu dolazimo do nečega što je verovatno ključna scena filma a to je rečenica "Earn this". Još jednom, ovaj Rajan me nije ubedio ni u šta. Čak mi njegovo insistiranje da ostane sa vojskom nije leglo. Mislim sve je to fino, prodaješ heroja šta već, ali mnogi su to već uradili na taj način. To je isto kao ona scena gde raspravljaju o životu i smrti zarobljenika - isforsirano. U celoj ovoj priči, Rajan je najmanje bitan lik i trebao je ostati u pozadini. No, ova scena vredi upravo što nam pomaže da vidimo dalje od Rajana. Earn This nije usmereno Rajanu. Henksov lik to govori svima nama. Zato kažem da je Rajan trebao ostati u senci ovih likova, nije trebao da pokazuje neko šablonsko izrastanje u heroja. Rajan tek treba da opravda ono što su drugi radili za njega. Mi smo Rajan, braćo i sestre, a ne neki šablonski heroj. Koliko ljudi je palo da bi mi bili ovde gde smo sada? Koliko je njih dalo živote da naši budu bezbrižni? Koliko njih to još uvek radi? Najtragičnije od svega je što jako malo mislimo o tome, što neretko gazimo po onima zbog kojih smo ovde. Earn This - film nije trebao da ide dalje od toga tj. od te scene. Ne treba nam potvrda da li smo dostojni onih koji su hodili pre nas. Treba sami da se zapitamo. 

Zašto film nije trebao da ide dalje? Kao što rekoh, sami treba da se zapitamo. Ne treba mi dekica Rajan da se pita da li je dostojan onih koji su dali svoj život zbog njega. On je onom šablonskom, filmskom hrabrošću dokazao da je dostojan. A ovde se u poznim godinama pita da li bi u očima heroja bio ono što su zamislili i u užasno patetičnoj sceni traži potvrdu od svoje supruge. Ponovni bljuc od mene. Ali nemojmo celu priču vezivati za tog momka. Pucajmo šire od toga. Earn This je bilo sasvim dovoljno da me ohladi, šokira, zaprepasti, oduševi i ostavljalo je utisak veličine i gorčine. Dekica Rajan koji traži potvrdu da li je bio dobar čovek - nja. Zamislite da je taj Rajan postao teško đubre, zamislite da se pokazao nedostojnim - mislite li da bi to bilo nerealno? Mislite ponovo. Ovaj film ima jedan problem a to je povremena potreba za patetisanjem i za ulepšavanjem. Ne treba mi to. Sve ostalo je toliko dobro da to patetisanje ne može da opovrgne činjenicu da je ovo vrhunski film. Bilo je priče ovde na blogu da li je ovo najbolji ratni film i ratna drama. Ratni film - teško pored Apokalipse. Ratna drama - ne može pored Brotherhood of War. Ali da je majstorija - majstorija je.

Zanimljivosti:
Tom Sizmor je imao problem sa drogama kada je film sniman. Spilberg mu je zapretio da će svakog dana biti testiran i ako samo jednom padne na testu, sve scene sa njegovim likom će biti ponovo snimljene sa nekim drugim glumcem u toj ulozi. Kada je birao Dejmona za ulogu, Spilberg je želeo nepoznatog glumca. Naravno, nije mogao da zna da će pre izlaska ovog filma Met dobiti oskara za Talentovanog Gospodina Riplija. Za scene eksplozija, kako bi dobio utisak drmusanja, Spilberg je vezao kamere za bušilice. Snimanje scene na plaži Omaha koštalo je 11 miliona dolara. 1000 statista je učestvovalo i bili su tu članovi irske vojske. 20 do 30 invalida je takođe učestvovalo u snimanju ove scene. Za tu scenu, iskorišćeno je 40 buradi lažne krvi. Ta scena je snimana u Irskoj.

Naj scena:

Iskrcavanje

Moja ocena: 9/10