The Howling (1981)

Kod nas nazvan: Urlikanje
Žanr: Horor
Režija: Joe Dante
Glumci: Dee Wallace, Patrick Macnee, Dennis Dugan...

Priča:
Posle bizarnog, skoro fatalnog susreta sa serijskim ubicom, reporterka je poslata u udaljeno planinsko odmaralište gde stanovnici nisu onakvi kakvim se predstavljaju.

Moj osvrt:
Znate i sami da nisam fan predugih uvoda u horore. Ako već ne možeš ranije da mi daš meso, daj mi brate suva rebra da imam na čemu da utolim glad dok glavno jelo ne dođe. Danas to izgleda očajno. Obično moramo da gledamo beskrajne scene provoda, opijanja, flertovanja, šetnji i kada dođe do nečega, to obično budu skrnave egzekucije i to je to. Cold Prey me je ubio u pojam takvim uvodom, Wolf Creek takođe pa i jadni And Soon The Darkness. Nemam tri života da bih mogao toliko da čekam da se nešto desi. Howling je pokazatelj kako praviš uvod u ovakvu priču. Umesto da par ode na odmor gde će posle gomile bezveznih scena nešto možda početi da se dešava, oni nam daju razlog zašto je paru potreban odmor a to je pomenuti susret sa serijskim ubicom. Taj susret nije potpuno otkriven kako treba i svakim ponavljanjem tj. podsećanjem na njega tražimo odgovor, tražimo da vidimo više od onog što smo videli ranije. I taj susret kao trauma koja se konstantno vraća glavnom liku je nešto što konstantno zove na oprez. Onda sve naredne obične događaje gledate drugačije. U provodu gledate ljude sa strane, u dijalozima tražimo nešto skriveno. Fazon je u tome da uvek očekujemo da će se nešto loše desiti. 

Ne samo u tom uvodu, tokom celog filma Howling odlično koristi atmosferičnost šume. Čak i u toku dana čujemo šuštanje koje preti. Takođe, dovoljno je da kameru malo odaljiš od lika i u šumi će se neki žbun, grana ili drvo isprečiti između njega i pozicije snimanja. Ne izgleda li to kao da neko sa strane prati ili posmatra likove? Eto još jednog odličnog načina kako možeš da kreiraš tenziju i osećaj paranoje. U toku noći je već druga priča. Tu je svaki zvuk pojačan. Naravno, ne praviš neke neprirodne zvukove. Dovoljno je obično zavijanje vukova da ulije strah u kosti. To u isto vreme deluje i jezivo ali i realno. Ti zvuci mogu da te preplaše ali u isto vreme možeš da se smiriš time što ćeš reći da si u bezbednosti svoje kuće a da tamo negde vukovi zavijaju. 

Zapravo ovaj film odlično priprema one glavne scene horora tako da im je posle bilo lako da poentiraju na njima. U usputnim scenicama pratimo sporedne likove koji istražuju onaj slučaj serijskog ubice sa početka. Korak po korak dolazi se od običnog do jezivog. Vidite još jedan veliki plus. Kreira se pretnja i van glavne scene. To me je podsetilo na Argo gde se zapravo ceo film kreira pretnja van glavne scene ali tu pretnje po glavne likove zapravo nije ni bilo. Ovo je nešto drugo. Non stop nam drže neku misteriju, non stop nam golicaju tamnu stranu mašte a na sve to samo dodaju sve više mračnijih stvari. Već kada krenu priče o konkretnom zlu koje samo što se nije prikazalo, jasno je da će horor eksplodirati svakog momenta. 

Već sam ranije pričao kako sam pristalica maski i šminki pre nego pristalica CGI efekata. Ovde na ekranu vidimo odlično odrađenu scenu transformacije u vukodlaka. Obično mi smeta dok se nešto dešava da glavni lik stoji i gleda ali ova transformacija je potpuna pobeda. Očekivao sam prilično slabe efekte ali su maskom dostavili sjajni prelaz iz ljudskog u životinjski oblik. Sam vukodlak deluje glomazno, preteće i jezivo, baš kako treba da izgleda u horor filmu. Odluka da ne prikazuju celu zver u jednom kadru je opravdana jer bi verovatno to delovalo neprirodno. Ovako to izgleda odlično. Čak i kad vidimo najveći deo zveri, uvek je fokus na onom što je dobro odrađeno. 

Da je ovo samo obični film gde imamo zveri i ljude koji beže od njih, verovatno mu ne bih davao ovoliku pažnju. Gledajmo na vukodlake kao na grupu koja ima svoja pravila i običaje. Naravno, u opis posla im spada da se hrane ljudskom krvlju. Samim tim su za nas zli. Ali zar to nije onaj zakon jačega u prirodi, zakon kojim se i mi vodimo. Nekako me je ovaj film naterao da razmislim o tome. Nama je u tradiciji da koljemo pile, tele, jagnje i prase štaveć za slave, proslave, verske običaje, tradicionalne gozbe itd. Nemojte misliti da kritikujem sad tu tradiciju. I sam sam veliki žderonja. Ali sebi dajemo pravo da oduzmemo životinji život zato što smo većeg intelekta, zato što smo vladajuća bića na ovoj planeti, zato što je to definisani lanac ishrane ili šta već. To se ne smatra zločinom iako smo mi definisali taj lanac ishrane i ta pravila. Ali šta ako se na planeti pojave bića superiornija od nas, koja bi se hranila nama. Onda bi ona komotno smatrala da imaju potpuno pravo da to rade. Znam, znam, ovo zvuči blentavo, ali razmislite malo o tome. 

E sad, film na samom kraju daje klimaks jedne drame. Za mene je ovo bilo pozitivan šok ali me je i malo razočaralo. Negativno u celoj priči je to što je ovo došlo niotkuda. Mislim jasno mi je zašto je došlo do toga ali su morali da nam daju barem još malo priče. Pokušavam da ne odam ništa zato ne zamerite na ovoj neodređenosti. Problem je u tome što vidimo početak problema i vidimo rasplet. Ne vidimo zaplet u toj mini drami, ne vidimo ono što je dovelo do ovakvog finala. Jasno je zašto se sve to desilo ali bi bilo mnogo bolje videti celu tu priču. Drama u hororu nije nepotrebna već je preko potrebna kako bi imali pravi horor, kako bi se vezali za nekog. Howling je propustio da poentira upravo tu. Bez obzira na taj propust, ovo je veoma dobar film u kom će uživati iskreni ljubitelji žanra.

Zanimljivosti:
U sceni kada Teri telefonom poziva kancelariju doktora Vagnera, vidimo sliku Lon Čejnija Juniora. On je glumio vukodlaka u čuvenom Wolf Man-u i njegovim nastavcima. Rik Bejker je bio zadužen za specijalne efekte ali je otišao na pola snimanja da radi na filmu An American Werewolf in London (1981) dok je posao na Howlingu nastavio njegov asistent. Oba filma su izašla iste godine i oba su dobila nagrade za specijalne efekte. Di Valas je imala veliki problem da snimi scene u Porn Shopu. Snimanje je trajalo 28 dana. Čuvena scena transformacije je morala da bude snimana u krupnom planu zato što je budžet skoro bio potrošen. Rodžer Korman se pojavljuje u filmu kao čovek koji čeka ispred telefonske govornice. 

Robert Pikardo je improvizovao kada je rekao "I want to give you a piece of my mind." pre nego što je izvukao komad svog mozga. Ovaj i  Howling IV: The Original Nightmare (1988) su zasnovani na istom romanu. Ono što je zanimljivo, iako je loše prošao kod kritke i publike, četvrti deo još vernije prenosi priču romana. Tokom celog filma imamo aluzije na vukove i vukodlake. Mogu se videti knjiga "Howl" (urlik) i knjiga "You Can't Go Home Again" Tomasa Vulfa (Wolf - vuk). Potom kada Karen otvori frižider, u njemu se može videti tzv. vučja papričica.

Naj scena:

Transformacija

Moja ocena: 7/10