House on Haunted Hill (1959)

Kod nas nazvan: Kuća Na Ukletom Brdu
Žanr: Horor | Misterija
Režija: William Castle
Glumci: Vincent Price, Carol Ohmart, Richard Long...

Priča:
Milioner nudi deset hiljada dolara ljudima koji pristaju da budu zaključani u velikoj, sablasnoj kući tokom cele noći sa njim i njegovom suprugom.

Moj osvrt:
Prvo pitanje koje postaviš u ovoj situaciji naravno je ko bi zapravo želeo da provede celu noć u tzv. ukletoj kući. Povucimo ručnu pre dizanja buke - uklete kuće ne postoje. Film ide na čistu ljudsku ljubav, potrebu i pohlepu za novcem. Zar 10.000 dolara nisu primamljivi i prilično laka zarada ako je sve što treba provesti noć u nekoj tamo kući na lošem glasu. Ok, možda to ne bi uradili svi ili čak većina ali uvek imamo ljude kojima je očajnički potreban novac. E to su igrači tj. učesnici u igri koja se odvija u "ukletoj kući". Ta njihova potreba za novcem i jeste karta na koju film igra. Ako čovek žudi za nečim, time je lako manipulisati njim. 

Kako onda uneti paniku u ovakvu grupu? Kao što rekosmo, ne postoje duhovi, čudovišta ili šta već. Gledali smo mnogo filmova koji pokazuju kako nekom u glavu ubaciti ideju. Recimo ubacivanje ideje kroz san smo videli u Inception. Drugi način je npr. ako nekom ubaciš ideju o sopstvenoj veličini koju bi dosegao na određeni način, navešćeš ga da uradi ono što želiš. Ovde je to jednostavno. Dovoljan je jedan paničar, dovoljne su priče i legende o kući u kojoj odsedaju. Pazite, od realne priče se lako rasprede legenda. Mnoge legende koje danas kruže su zapravo realne priče kojim je svako dodavao po nešto. To podgreje ljudima maštu. Ako im potom date malo opipljivih stvari sa kojima mogu da povežu takvu priču, tu već imamo začetak straha. 

Obično je loše kada vas film šeta između realnosti i fantastike. Ili ubiješ potencijalni sablasni horor nečim realnim ili se nekom fantazijom ubije realna priča. Kuća na ukletom brdu je odličan primer kako to možeš da radiš. Od prvog momenta pa do samog kraja non stop se otvara pitanje da li je nešto nameštaljka ili je realno. Jeste da je ovo stariji film, ali postoje scene koje su vrhunski jezive. Nije lako zastrašiti ljude nečim ovako starim ali ovom filmu to i te kako uspeva. Naj Scena je upravo esencija onog što bi trebalo da čine kada žele nekog da preplaše. Ne treba tu mudrosti, samo malo dobre atmosfere i element oko kog gradiš jezu. 

Kada su u pitanju horori sa ukletim kućama, stari Haunting ne bi smeli da propustite. Meni se taj klasik nije dojmio. Doduše davno sam ga gledao, možda bih sada imao nešto drugačije mišljenje ali opet, nikako mi se nije svidela činjenica da čujemo misli glavnog lika. To mi je u potpunosti ubijalo sav horor. Ono što želim da kažem je da ovo zapravo nije film o sablasnoj kući koja proganja posetioce već imamo pametan film koji predstavlja, ako smem reći, partiju šaha sa ljudskim figurama. To je već ozbiljnija tema od običnog prestravljivanja publike. Da bi naterao ljude da igraju kako ti sviraš, treba ti sredstvo manipulacije. Vratimo se na onu priču sa početka. Tu imamo novac kao sredstvo koje okuplja ljude. Nije li novac upravo nešto čime možeš da upravljaš ljudima? 

Kada već praviš igru, treba ti taktika za dolazak do konačnog cilja. Moraš da znaš čime raspolažeš, moraš da znaš šta je cilj protivnika i moraš da mu znaš mane i vrline. Na sve to ovde imamo ljude kao nekog kime moraš da upravljaš u svojoj igri. U šahu svaka figura ima svoj zadatak ali svaka je drugačije snage i sposobnosti. Zato sam i pomenuo partiju šaha sa ljudskim figurama. Kao i u šahu, i ovde detalji odlučuju i procena karaktera igrača je od presudnog značaja. Zbog toga je ovaj film zanimljiv jer imamo mini preokrete (koji nisu tu sami zbog sebe već su logični i smisleni), imamo neočekivane poteze, žrtvovanja, diverzije itd. Ulog nije zabava, ulog nije nebitan - ulog je život. 

Kako da ljudi ne posumnjaju da manipulišeš njima? Daš im lažnu sliku o njihovoj veličini i pružiš im sigurnost. Ideja da učesnicima igre organizator ponudi oružje je zapravo to - lažna slika sigurnosti. Odluka da su slobodni u kretnji kućom je isto to. U principu niko nije ograničen dodatnim pravilima osim onim da ne sme napustiti kuću. Tako se stiče lažni osećaj sigurnosti. Imamo sigurnost, ali kako da razdvojimo likove da ne budu isti. Isti likovi će imati iste ciljeve i isti način razmišljanja. Zbog toga će se teško ukomponovati. Pre će biti opasnost jedni za druge. Rešenje je jednostavno - uklopili su grupu tako da svako u njoj ima svoju ulogu. Ako ste jedini doktor u grupi kada je doktor potreban, ako ste jedini snagator u momentima kada je snaga potrebna, ako ste jedini poznavalac materije koja je aktuelna, imate svoj momenat i imate sliku o sopstvenoj bitnosti. Eto rešenja i eto pokazatelja koliko je ovo pametno napravljen film. 

Na kraju, ne bi bilo fer ne pomenuti glavni razlog zbog kog sam film pogledao a to je Vinsent Prajs. Ne znam koliko je sam uspeo da ga približim nekim od vas koji ga nisu otkrili. Iskreno, verovatno bih ga i ja otkrio mnogo kasnije da nije bilo Davora i njegovog bloga o horor filmovima. Žao mi je što nemamo više tako neku ikonu horora, barem u nagoveštaju. Ne da nemamo te majstore horora, nemamo skoro ni likove koji postanu ikone u jednoj jedinoj ulozi. Poslednja takva uloga je pripala Tobinu Belu u Saw. Sve ostalo je smejurija. Doduše, da bi napravio ikonu ovog žanra, moraš smisliti dobru priču a nje obično manjka u današnjim hororima. No, da ne dužim više. Kuća na Ukletom Brdu je film kojem vredi posvetiti pažnju a ako ste iskreni ljubitelj žanra, uživaćete u njemu.

Zanimljivosti:
Hičkok je izjavio kako je ovaj film bio jedan od motiva za njegov Psiho. Film je blago zasnovan na romanu Agate Kristi, Deset Malih Crnaca/Indijanaca.

Naj scena:

Susret

Moja ocena: 7/10