среда, 13. август 2014.

The Talented Mr. Ripley (1999)


The Talented Mr. Ripley (1999) on IMDb
Kod nas nazvan: Talentovani Gospodin Ripli
Žanr: Drama | Triler | Kriminalistički | Muzički
Režija: Anthony Minghella
Glumci: Matt Damon, Gwyneth Paltrow, Jude Law...

Priča:
Krajem pedesetih, mladi Njujorčanin Tom Ripli je poslat u Italiju da vrati kući razmaženog milionera Dikija Grinlifa. Kada stvari ne počnu da se odvijaju po planu, Ripli preduzima ekstremne mere.

Moj osvrt:
Ne znam da li sam nekad imao ovako dobar osećaj šta očekivati od filma. Sve ono što sam očekivao da ovde bude kvalitetno, pokazalo se takvim, pa možda čak i bolje. Sve ono zbog čega sam ga godinama izbegavao me je fino izudaralo tako da je ovaj film tačno onakav kakvim sam ga unapred procenio. Gluma svakako nije mogla doći u pitanje. Džad Lou, Gvinet Paltrou, Met Dejmon, Kejt Blanše, Simur Hofman, danas to zvuči kao tim snova. Tema filma mi iskreno nikako ne leži. Taj svet razmaženih, neshvaćenih bogataša i nikogovoić koji želi postati jedan od njih nije baš nešto što imam ludu želju da gledam. Međutim ovaj film je pokazao ono što je hteo na veoma dobar način. Problem je što očigledno nisu znali kada je dosta i predugo su šamarali istim stvarima. 

Dejmon glumi Riplija koji je niko i ništa. Kroz film, i više nego jasno je izražen taj njegov kompleks. Prvo je očigledna sva ta njegova borba da postane nešto više ili da pokaže da je nešto više. Kao osoba ti moraš da budeš svestan da te tvoji postupci smeštaju u određeno društvo. Možeš ti biti ok sa ljudima iz svih društvenih slojeva i iz svih grupacija, nije to sporno, ali možeš pripadati samo jednoj. Ako uzmeš da kopiraš što radi neko ko ti je uzor, ne formiraš od sebe novu ličnost već praviš kopiju postojeće. Tu ne mislim samo na društveni položaj, to doseže i mnogo dublje i mnogo šire. Čak i mala pozajmljivanja postupaka i kreacije drugih nisu zanemarljiva. To je sad kao kada bih ja uzimao tekstove priznatih blogera, filmskih kritičara, mnogo edukovanijih ljudi i u svetu filma i u samom pisanju i postavljao ih ovde kao svoje, autorske. I onda biste svi vi mislili da sam svetski mega car kakve tekstove pišem, kakve analize pravim itd. Glavni problem je tu što se kopija lako da prepoznati. Dovoljna je jedna osoba da to prokljuvi i pad je neizbežan. Kopiranjem drugih nikada ne možeš trajno odrediti sebe - izgubićeš se u potpunosti. 

Ako kopiraš tuđe postupke, dela, uspehe itd., ipak stičeš jednu prednost u odnosu na te ljude. Prvo, za njih ti ne predstavljaš veliki predmet zanimanja. Pokazuješ nešto što znaju, nešto što vide svaki dan, nešto što i sami rade bolje od tebe. Ne donosiš im ništa novo. Malo to zvuči čudno ali više bi ih zanimao kao neko ko je totalno van njihovog sveta. Imao bi svoju ličnost. Međutim, samim tim što ne obraćaju mnogo pažnju na tebe ne shvataju da si opasnost. Takođe, ti proučavaš njih. Znaš im navike, znaš kako im ugoditi, kako ih iznervirati, znaš šta vole, šta ne podnose itd. Ripli je čova opsednut tim svetom kojem ne pripada. Sa druge strane Ripli je mašina za učenje tako da posmatranjem lako stiče informacije koje mu mogu koristiti. Ok je to što neko iz nižih klasa hoće da se umuva u te više. Problem je ako je ta osoba pomalo udarena. Ok, svi će reći da je bolje što su nam Riplija prikazali kao takvog, ali da li je to baš tako? Film je i bez toga mogao da ispriča ovo što je rekao. Možda je dovoljna bila samo mala doza udarenosti. Nekako su to ludilo iskoristili upravo za ono što pomenuh - za razvlačenje jedne te iste priče u nedogled. 

Postoji poslovica koja kaže "Niko ne može večno nositi masku." Možeš kopirati druge ljude u nedogled. Rekao sam već da Ripli sjajno uči. To znanje on odlično koristi kako bi se uvukao u odabrano društvo. Međutim, posmatranjem drugih ti uviđaš neke stvari koje ti se ne sviđaju. To je logično. Zamislite sada osobu koja želi postati član društva a prezire neke postupke koje upravo karakterišu to društvo. Koliko slep treba da budeš da vidiš da je upravo ta razlika ono što te odvaja od njih ili njih od tebe. Upravo to što Ripli kritikuje, to što bi promenio, to čega se gnuša, to ga isključuje iz društva kojeg želi da bude deo. To je zapravo kamen spoticanja u ispunjenju njegovog plana. Ako želiš da budeš govedo, ponašaćeš se kao govedo, nećeš kritikovati njegovu sklonost ka žvakanju trave. Inače ne pripadaš govedima koliko god se trudio. Prihvati igru, ubaci nešto slično i to je to. 

Način na koji Ripli posmatra ovaj svet, tačnije Dikija (Džad Lou) kao njegov glavin deo, polako prerasta iz divljenja do idealizovanja. Jedno je kada ti je neko uzor a potpuno drugo kada nekog idealizuješ. Nije tu razlika u jačini emocija. Razlika je u tome što jasno vidiš kada tvoj uzor pogreši, što si svestan da od toga može čak bolje. Greške idola ignorišeš, postupke smatraš za najveće moguće, pobede veličaš, poraze omalovažavaš i ne priznaješ. U onom što radiš treba da imaš nekoliko uzora na koje ćeš se ugledati. Tako ih možeš nadmašiti. Ako stvoriš sebi idola, postaćeš bedna kopija, nebitna za druge, nezadovoljna sobom. Ako stekneš poštovanje izvesno je da ćeš ga izgubiti. Najveća tragedija od svega je što bez tog idola, sam nemaš smisao. Pisao sam već o tome šta bi se desilo da se heroji okrenu protiv nas. Šta mislite šta se desi u glavi osobe koju izda njen idol? E tu me je ovaj film kupio. Upravo tu film kulminira i ima neku pričicu u narednih desetak minuta. Posle toga nam se servira brdo "za malo" situacija. Čoveče, čemu to. Da bi cela priča funkcionisala na taj način, potrebno je da se poklopi bezbroj kockica, da se pogodi previše slučajnosti. Nije to cilj ove plemenite veštine. Upravo u toj sceni u čamcu, u razgovoru između Riplija i Dikija je vrhunac filma. Tu film udara neku tačku na celu priču i na sve što nam je rekao. Nekih desetak minuta kasnije može da se iskoristi za neku završnicu. Sve preko toga je čist višak i klanje već zaklanog petla. 

Možeš se menjati tako da se prilagodiš određenoj grupi, možeš naučiti sve što oni znaju, mogu te oni možda i prihvatiti u jednom momentu, problem je što nisi svoj. Oni znaju ali i sam to znaš. U celoj toj priči možda ti se učini da je tragično što drugi otkriju tvoju laž, što će ti drugi reći da ne pripadaš negde, što ćeš biti poražen. Ti drugi i nisu problem. Problem si ti sam. Oni znaju da im ne pripadaš, oni će te odbaciti, oni će te zaboraviti, oni ne žive s tobom - ti moraš živeti sam sa sobom i sa saznanjem da si niko. Nije problem u porazu. Iz poraza možeš da se izdigneš, naučiš nešto i dobiješ iskustvo. Problem je što pretvarajući se da si neko drugi, izgubio si sebe. Na osnovu čega da se izgradiš kada si pogazio sve što si bio.

Zanimljivosti:
Met Dejmon je izgubio oko 15kg za potrebe snimanja. Film je zasnovan na istoimenoj knjizi Patriše Hajsmit. Postoje još četiri knjige o ovom liku. Met Dejmon zaista peva "My Funny Valentine". Džad Lou je naučio da svira saksofon a Dejmon klavir za potrebe filma. Opera koju likovi gledaju je Evgenije Onjegin. Film je dobio još 2 nastavka, Ripley's Games i Ripley Under Ground. Tokom snimanje scene u čamcu, Džad Lou je pao i slomio rebro.

Naj scena:

Izlet

Moja ocena: 7/10

2 коментара:

  1. nisam vise anoniman :D15. август 2014. 16:55

    Domacine, kad mozemo da ocekujemo Santa Sangre?
    Prvi put sam cuo za film kad si ga predlozio za glasanje. Pogledao sam ga nedavno i odusevio se. Bas, bas dugo nisam gledao nista slicno, pravo remek delo sa atmosferom koju ne znam kako bih opisao i sa fenomenalnom muzikom koja prati u korak tu atmosferu. Bilo bi lepo kad bi nam cesce predstavljao takva dela. Kontam ja da zanimaju ljude i novije stvari koje izlaze, ali mislim da ovakva ostvarenja moraju da imaju prednost nad kojekakvim Snowpiercer-ima ili ne daj Boze The philosophers-ima. Veliki pozdrav.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Biće biće. To sam sad uhvatio period da ispucam nekoliko novih filmova pa ih je bilo pregršt. Uskoro se vraćam na stari režim. Imam još 2 novotarije da ispucam posle samo kad budu vredele, budu me zanimale, budu izglasane ili budem u bioskopu.

      Избриши