Full Metal Jacket (1987)

Kod nas nazvan: Bojevi Metak, Olovni Kovčeg
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Stanley Kubrick
Glumci: Matthew Modine, R. Lee Ermey, Vincent D'Onofrio...

Priča:
Pragmatični marinac na svojim prijateljima uviđa nehumane posledice Vijetnamskog rata, od samog treninga pa sve do krvavih obračnuna.

Moj osvrt:
Nije tajna da Kjubrik spada u moje omiljene režisere. Njegove filmove rado repriziram i svaki put skontam nešto što nisam video tokom prethodnog gledanja. Shining svakako čeka nov, bolji tekst, Eyes Wide Shut će dobiti dodatni tekst čim se počastim reprizom ovog remek dela, Odiseja u Svemiru je neverovatan film i jedan od najznačajnijih za kinematografiju, Paklena Pomorandža nešto najluđe što sam gledao i unapred se radujem ponovnom gledanju tog remek-dela. Full Metal Jacket je tema mnogih diskusija. Mnogi tvrde da uprkos tome što je ovo neosporno sjajan film, da on ipak nije bogat sadržajem kada se uporedi sa drugim ratnim filmovima. Slažem se da nema onog ludila koje je doneo Platoon, nema likove koje je iznedrila Apocalypse Now, nema neke velike akcije i juriše, ali uprkos tome, ovo je verovatno najbolja a svakako najitneligentnija kritika rata koju možete pogledati. 

Ako gledamo površno, prvi deo filma u kom gledamo obuku marinaca deluje pomalo iskarikirano. Naravno mi nismo površni gledaoci pa uviđamo neverovatnu genijalnost svega toga. Prvo imamo jasno izražen stav glavnokomandujućeg da sve dok ovi ljudi ne postanu pravi marinci, zapravo nisu ništa. Verovali ili ne, od prvog sekunda ovaj film je savršena kritika rata. Već na samom početku se vidi da je cilj generalizacija, da je cilj smestiti čoveka u kalup i formirati ga da postane oružje. Samo otvaranje filma gde gledamo gomile momaka kojima briju glave kaže da je taj proces počeo. Počelo je poštovanje pravila koja će oblikovati ove ljude u jednu mašineriju. Tim momcima se govori da ne vrede ništa sve dok ne postanu oružje. Zna se šta je svrha oružja. Da li čovek zaista treba da postane oružje u rukama bolesno ambicioznih? Što je najgore od svega, mi gledamo te scene i smejemo se. 

Predočeno nam je kako se oblikuju ovi ljudi. Vežbe, pravila ponašanja, pravila delovanja, kretanja, borbe, ishrane, izgleda - sve ima svoj neki šablon. I sada zamislite čoveka koji prolazi kroz ceo ovaj proces. Ok, on će postati disciplinovan, biće u dobroj formi, biće obučen, pripadaće grupi manje više istih ljudi. Ali čemu ta disciplina, čemu obuka, čemu fizička sprema ako ćeš je koristiti u ove svrhe. Ok, neke od tih stvari su i pozitivne. Evo, debelentini poput mene bi svakako dobro došla ta obuka zbog fizičke spreme. Ali pogledajmo kakve su osobe formirane ovde. Svi imaju istu želju, isti cilj i niko prokleto ne postavlja pitanje zašto. Ako formiraš gomilu ljudi na isti kalup, svaki od tih ljudi je izgubio ličnost. Svi postaju šraf u mašineriji. Ako imaš gomilu istih, lako mogu menjati jedan drugog. Da li zaista želimo postati zamenjivi? Mi i dalje gledamo ove scene i smejemo im se a nismo svesni jedne velike istine. Davno je pesnik rekao "kosa gori ispod šlema, valjamo se po prašini, niko od nas pojma nema da smo odavno u mašini". Naslov verujem da znate. 

Dva lika ovde imaju veliku vrednost: Džoker o kom ću posle i Pajl koji je maestralan. Da li zaista mislite da je Pajl glup, da teško shvata? Takav jeste prikazan u većem delu filma ali dozvolite da vas razuverim. Zamislite sistem koji oblikuje gomilu ljudi da isto razmišljaju, da imaju isti sistem vrednosti. Ako se svi formiraju na taj način, kako ti svi gledaju na nekog ko to ne prihvata. Čoveče, u osnovnoj školi su me zvali sektašem zato što sam slušao Zeppeline, Deep Purple, Hendriksa i Metallicu. Eto, ja nisam znao šta su prave vrednosti i bio sam glup jer nisam prepoznavao kvalitet u Doktor Igijima, Bit Stritovima, Lunama i ostalim likovima. Meni naprotiv nisu smetala njihova opredeljenja ali jednostavno nisam mogao da se pronađem u tome. Pajl nije glup, nije nesposoban, pajl je prokleto bolji od svih. Pajl jedini svesno ne prihvata ni jedno prokleto pravilo. Zašto? Ne zanima ga. Pazite, u toku filma ovaj čovek vam dokazuje da može da trči sve vreme, da može da savlada bilo koju prepreku i vežbu. Problem je što ga sistem ne želi takvog, nezainteresovanog za rat. 

E sada, možemo postaviti pitanje zašto bi Pajl odjednom krenuo da vežba, da prihvata sve to. Zato što za razliku od svih njih prepoznaje dobrotu u čoveku. Njegov napredak u treningu je vidan upravo kada Džoker počinje da mu pomaže. Iz poštovanja i ljubavi prema Džokeru on pokazuje i dokazuje da može. On veruje u dobrog čoveka i veruje u ljubav između ljudi. Upravo kada gubi veru u tu dobrotu, on dokazuje svima da može biti isti ali baš tada nam pokazuje koliko je to sve tragično. Nije želeo prihvatiti ono što mu je silom nametnuto već ono što mu je prijateljski traženo. Možeš prihvatiti ono što ti sistem nameće, možeš dozvoliti sistemu da te formira po svome, možeš zadovoljiti sve opšte šablone i kriterijume koje većina propagira, možeš početi da voliš sve ono što oni vole, da radiš sve ono što oni rade, ali možeš li se pomiriti sa tim da si izdao sebe, da si izgubio ono što si bio, da više nisi ti već si samo jedan od?

Ako je Pajl pokazao tragediju celog ovog sistema formiranja ličnosti, Džoker je pokazao svu besmisao rata i svega što ga okružuje. Ne mogu da kažem da se ovaj lik sprda sa celom ovom situacijom ali iz njega prosto izbijaju sakrazam i udaranje po svim šablonima. Tokom obuke često smo mogli čuti da je on ubica (killer), da se obučava da bude ubica, da će da ubija. I na kraju kada dolazi u Vijetnam on bira da bude ratni novinar. Ok, nije da ne učestvuje u sukobima ali za nekog ko je trebao biti onaj pomenuti ubica, ovo je prilično iznenađenje. Ima tu nekolicina scena gde vidimo njegovu novinarsku ulogu. Jasno je kao dan da Kjubrik pokušava ovde da nam kaže dve stvari. Prvo, kako vidimo da novine umeju da modifikuju istinu i da teže senzacionalizmu, to nam pokazuje upravo tu lošu stranu novinarskog zanata. Prvo, oni žive na katastrofama. Drugo, svojim izveštavanjem novinari aktivno utiču na formiranje mišljenja. Pogledajmo npr. naš Blic (čitaj Bljuc) i njihove naslove tipa "Otišao je u wc i nećete verovati šta se tamo desilo". I onda time te navuku da otvoriš vest i pročitaš da je čovek tamo video wc šolju u koju se istovario. I onda shvatite da se i novinar istovario u ovaj članak. Posle ovih skorih nemilih događaja, mogli smo se u istim novinama načitati članaka prepunih pesničkih sloboda sa detaljnim opisom "monstrumovih" iživljavanja i čega već. Mislite li da je to pravljeno da bi se prenela vest? Mislite da je to pravljeno da bi dovelo do nečeg dobrog? O ne. To je senzacionalizam i želja da se proda ono što radiš, da se zaradi na tuđoj nesreći. Nema tu časti, nema tu morala, nema tu novinarstva. 

Druga stvar koju nam ovde Kjubrik govori je da mediji umeju i od rata da naprave šou. Ali dobri stari Stenli je otišao korak dalje. Ceo film on nama pokazuje potpuno odsustvo svesti kod samih ratnika kada je u pitanju uzrok rata i razlog zbog kojeg rade to što rade. Svi žele postati nemilosrdne ubice, svi žele otići u Vijetnam, svi žele pomoći tamo nekom u nekoj pravednoj borbi. I onda kada odu tamo ne kontaju zašto ne vide to što im je prethodno servirano, to što bi trebali da vide. Scena u kojoj vojnici daju izjave medijima izgleda kao teška sprdnja ali zapravo je kolosalna tragedija čovečanstva. Ni od jednog vojnika ne čujemo da zna razlog rata, ili ako čak misli da zna, vidimo koliko je to promašeno. To je taj poremećeni sistem vrednosti gde ćeš raditi nešto samo zato što je aktuelno, što većina radi, gde ćeš reagovati na prvu loptu, a zapravo nećeš biti svestan pravog razloga, pravih pobuda niti posledica koje će tvoje akcije proizvesti. Zašto se Džoker sprda? Zato što jedini vidi koliko je sve to promašeno. On je "ubica" a nosi znak mira. To nije čudno, to je svest o situaciji. Oni koji ratuju, ne znaju zašto to čine. Ovaj koji je svestan rata, želi mir. 

Kada zapravo vidimo Džokera da kreće odlučno u akciju? Onda kada gubi prijatelja. E tada on pronalazi razlog da povuče obarač. To je simpatična scena iz prostog razloga što deluje i ovako i onako. Prvo, to može da izgleda kao da je Džoker pronašao valjan razlog. Evo ga, posle toliko vremena kreće u akciju. Ali obratite pažnju da to nije akcija koja treba da zaštiti prijatelja, već da ga osveti. Da li smo zaista toliko krvožedni? Da li nam je osveta iznad svakog cilja? Da li sva načela padaju onda kada nas neko povredi? Da li na krv treba da uzvratimo krvlju? Da li druge treba da boli više nego što je bolelo nas? Ako dajemo pozitivan odgovor na ova pitanja, zapitajmo se onda u čemu je razlika između nas i ljudi koji su nam naneli bol. Zašto Džoker nije reagovao ranije, zašto nije uspeo da spreči nemile događaje? Zato što su ljudi koji žele mir nemoćni pred mašinerijom rata. Pre ili kasnije i oni se nađu u njoj, nemoćni da nešto učine protiv nje i povučeni osvetom. 

E sad jedno simpatično opažanje. Ceo film puca od testosterona. Momci trče sa puškama i pevuše pesmu kojom oružje poistovećuju sa penisima. Ceo rat deluju neozbiljno kao da je on zapravo igra za dečake. Svi su u fazonu merenja alatki i ko će šta da postigne, ko će bolje da se pokaže, ko će da vodi, ko više da ubije itd. Sve je to karakteristično za muškarce. Međutim, šta je sa ženama? E pa žene su ovde uglavnom prikazane kao objekat za zadovoljavanje. Čak i kada se priča o ženama ili kada se peva o njima, nema neke druge funcije osim zadovoljstva i eventualno se pomene rađanje. Odluka da se za najžilavijeg protivnika ovih boraca postavi žena je Kjubrikova genijalnost. Pazite, ceo film ovi momci pominju žene samo u jednom kontekstu ne pokazujući posebne emocije. Zbog toga je njihovo iznenađenje na kraju genijalno. Nekako dođe kao buđenje i šamar. 

Full Metal Jacket je protkan savršenom muzikom gde u odjavnoj špici Paint It Black upotpuni ukupni utisak. Full Metal Jacket nije film za široke mase. Nije za one koji traže akciju, pucanje, bombardovanje, žrtvovanje, hektolitre krvi. Nema toga ovde toliko. Full Metal Jacket je najbolja moguća kritika rata. Pokazuje kako se formira mentalni i fizički sklop ljudi za rat, pokazuje kako se od ludi pravi oružje nesvesno zašto oduzima život drugima. Kjubrk se kroz Džokera sprda sa svim tim ratnim herojima i skupljačima skalpova. Kjubrik nam kroz Pajlovu sudbinu pokazuje da rat traži da se odrekneš svega što jesi. Kjubrik nam kroz sve likove pokazuje da ipak nikada nećemo naučiti.

Zanimljivosti:
Li Ermi je zamolio Kjubrika da tumači ulogu Hartmana. Kada je Kjubrik odbio, Ermi je ušao u ulogu i izdao nekoliko naređenja koja je ovaj poslušao. Ermi je potom dobio ulogu. Jedna od izbačenih scena je sadržala fudbalski meč između vojnika. Taj meč se igrao ljudskom glavom. Tokom snimanja, jedna porodica zečeva je nastradala u nesrećnom slučaju. Kjubrik koji je poznat kao ljubitelj životinja je otkazao snimanje do kraja nedelje. Ermi je zaista ošamario D'Onofria kada mu je splaa kapa. To je zapravo bila D'Onofrijeva ideja. On ipak nije znao koliko je Kjubrih perfekcionista pa je morao da istrpi gomilu ponavljanja snimanja ove scene. Švarceneger je odbio ulogu za lik Animal Mother da bi glumio u Trkaču. D'Onofrio se ugojio preko 30kg za potrebe filma. Termin "full metal jacket" se odnosi na vrstu municije. Zbog dodatne težine, D'Onofriju su pri prelaženju prepreka pukle tetive kolena. Prvo su snimane scene u Vijetnamu potom scene u trening kampu.

Naj scena:

"Full metal jacket..."

Moja ocena: 9/10