петак, 4. јул 2014.

Irréversible (2002)


Irreversible (2002) on IMDb
Alternativni naziv: Irreversible
Kod nas nazvan: Odpozadi
Žanr: Drama | Kriminalistički | Misterija | Triler
Režija: Gaspar Noé
Glumci: Monica Bellucci, Vincent Cassel, Albert Dupontel...

Priča:
Događaji jedne traumatične noći su prikazani u suprotnom smeru. U podzemnom prolazu prelepa Aleks će biti brutalno silovana i pretučena od strane potpunog stranca.

Moj osvrt:
Verovali ili ne, već nekoliko sati se nakanjujem da pišem o ovom filmu. Čak mi je palo na pamet da vam uputim izvinjenje i da kažem kako jednostavno ne umem ništa smisleno napisati posle ovoga. Irreversible je nešto što do sada nisam video. Zapravo jesam za malo u Srpskom filmu. Problem sa Srpskim filmom je taj što kada nas je već išamarao do smrti, nastavio je da šamara mrtvog konja ređajući šok za šokom toliko da je postalo neizdrživo. Irreversible nas udari jednom, ali nas udari tako da ćemo to zapamtiti. 

Ideja sa vraćanjem u nazad je viđena već u Mementu. Mudroseri su odmah krenuli sa poređenjima dva filma. Ako su uporedivi dupe i gromobran, onda je i ovo poređenje realno. Memetno koristi ovaj fazon kako bi nas stavio u isti položaj sa glavnim likom. Tim vraćanjem u nazad, Memento dostavlja potpunu zbunjenost i sluđenost. Irreversible ide na drugu kartu i koristi ovo za mnogo više stvari. Znamo da su mnoge stvari nepopravljive, nenadoknadive i nezamenjive. Ovde nam ovakvim odmotavanjem radnje upravo pokazuju koliko su te stvari nepopravljive. Ne možeš se vratiti i ispraviti pogrešno, ne možeš imati novu šansu da nešto uradiš. Sve što je ostalo u prošlosti je izgubljeno. Ne postoji nova šansa za jednu te istu stvar. Kretanjem u nazad (reverse) zapravo nam pokazuju koliko je sve nepopravljivo (u slobodnom prevodu Irreversible). 

O famoznoj sceni ću posle. Ovde postoji još jedna užasavajuća scena. U jednoj tuči vidimo takvo lomljenje lobanje da je ovo neverovatno. Prvo izgleda užasno realistično. Ko je pravio masku i efekte ima moj naklon. Drugo, zvuk je realističan. Prosto se čuje kako krckaju kosti. Čak ni to nije šok radi šoka, to je oslobađanje besa. E tu dolazimo do jedne bitne i velike stvari u ovom filmu. Ne mislim tu na bes. Bes je takav da zdravorazumsko rezonovanje napušta glavu. Nema tu šta. Problem je percepcija. Zapravo ceo film se bavi tim pogledima sa strane. E upravo ovaj koncept gde se radnja odmotava od kraja ka početku im je dozvolio da prikažu ovako nešto. 

Da malo bolje objasnim na šta mislim pod tim pogledima sa strane. Kada vidite da neko besni, da neko traži sukob i pravi haos, osudićete ga momentalno kao neuračunjivog ili će vaša osuda biti još grublja. To je zato što mi sa strane procenjujemo naspram onog što znamo. Šta je tu problem? To što ne znamo ništa. Mi volimo da procenjujemo tuđi bol prema našem, da procenjujemo tuđe postupke prema našim, da sebe uzimamo kao merilo. Nikada, ali nikada ne smemo suditi o bolu drugih. Niti znamo razlog nečije histerije, nečijeg besa, niti znamo šta se dešavalo u životu te osobe. Irreversible vam baš zato odmotava film na ovaj način. Vidite kraj - sudite na jedan način, vidite šta se prethodno dešavalo - sudite drugačije itd. Zar to nije najbolji mogući pokazatelj da veoma često nepravedno sudimo? 

Ok, kada dođe do takvih scena, obično se treba skloniti. Problem je što se sklanjamo tamo gde i ne treba. Tu dolazimo do te famozne scene. Ne postoji dovoljno surova kazna kojom bi se kaznili silovatelji. Ova scena je šok, katastrofa, šamar, udarac, ne znam više ni kako bih je opisao. Bukvalno je isceđeno sve što je moglo iz te scene, a sve to deluje užasno realistično. Odavno nisam video nešto ovoliko mučno za gledanje. Jesam Srpski Film ali ovo je delovalo neuporedivo realističnije. Neću da vas lažem, u tom momentu sam pobesneo na film i to toliko da sam želeo da ga prekinem. I onda se desilo nešto što mi je otvorilo oči. Neko je zapravo video šta se dešava, okrenuo se i otišao. Zašto? Zato što se plaši za sebe? Ili je možda i njemu mučno da ovo gleda? Što se mene tiče, nema razlike između silovatelja i onog koji okrene glavu i ne pomogne u ovakvom slučaju. Zašto onda okrećemo oči od ovakvih stvari i zahvaljujemo Bogu ili sreći što se to nije desilo nama ili nekom od nama dragih? Kako ne vidite ljudi, kome god da se to desilo, desilo se nama. Zašto? Zato što odsustvom reakcije na takvo nešto ništa nismo učinili da se to i ne desi nama. 

Mislite da je ova scena ključna u celom filmu? Ni blizu. Ova scena je nešto poput katastrofe. Kako onda nije ključna? Katastrofa je užasna samo ako gubite mnogo. Za mene finiš filma zapravo donosi najveći udar. Do samog kraja sam se žestoko dvoumio oko ovog filma. Vidim da ga ljudi ili mrze ili vole. Ja sam ga užasno mrzeo sve do tih poslednjih momenata kada sam opet doživeo otrežnjenje. Katastrofe uvek dođu iznenadno. Tek sa njima mi shvatimo šta imamo, šta smo stekli i šta možemo izgubiti. Tek tada shvatimo koliko su stvari koje uzimamo zdravo za gotovo zapravo lepe. 

Zašto sam još imao problem sa filmom? Prvih dvadeset minuta su trka uz konstantno cimanje kamere. To nije obično cimanje. Ovo izgleda kao da su kameru vezali za kanap koji su besomučno vrteli poput lasa. Uz to ide neki škripeći zvuk koji užasno ide na nerve. Takođe, posle užasavajućeg događaja, film mi je delovao prazno i besmisleno sve dok mu nisam dozvolio da mi kaže šta ima. I sada mi deluje da tu postoji nešto praznog hoda. Ovo je zapravo ono što je Srpski film lišen nekih repova trebao biti. Šok sa smislom, užas koji vas natera da se zapitate, slučaj koji vas izgazi i poruka koja vas natera da sami sebi lupite šamar. 

Irreversible ne da nije film za svakoga, ovo je film za retke. Ako gledate film samo da bi vas jedno silovanje šokiralo, promašićete poentu. Ako smatrate da je poenta filma upravo u toj užasnoj sceni i tome što se može desiti svakom, opet ste promašili poentu. Ako nemate jak stomak, preskočite. Ako nemate strpljenja, preskočite. U suprotnom ovo će biti udarac u stomak od koga ćete se teško oporaviti, udarac koji će vas sigurno naterati da porazmislite. Nije ovde poruka to da se ovo može desiti svakom. Ovde je poruka da nam se ovo već dešava. Sve dok ne reagujemo na bilo kakav oblik nasilja, ugnjetavanja, iskorišćavanja, sve dok ne stanemo uz one koji trpe tako nešto, pitanje je momenta kada ćemo postati jedan od njih.

Zanimljivosti:
Prvih pola sata filma su korišćeni zvukovi frekvencije od 28Hz. Ti zvukovi su niski i skoro se i ne čuju. Sličnu buku proizvodi i zemljotres. Takav zvuk izaziva nesvesticu, mučninu i vrtoglavicu kod ljudi. Zbog toga su mnogi ljudi napustili bioskopsku salu na samom početku prikazivanja ovog filma. Kada Markusa (Vinsent Kasel) pitaju kako se zove on odgovara sa Vinsent. To se desilo slučajno ali on je ostao u ulozi i potom rekao da se samo šali. "Rektum" i jeste S&M klub u Parizu samo što mu je za potrebe snimanja promenjeno ime. Svi dijalozi su improvizacija. Gaspar Noe je želeo da napravi film sa stvarnim bračnim parom. Zbog toga se odlučio za par Kasel - Beluči. Podzemni prolaz u kom se dešava scena silovanja je okrečen za potrebe filma. Krv na licu Aleks kao i silovateljev polni organ su dodati kasnije specijalnim efektima.

Naj scena:

Šta zapravo gubimo?

Moja ocena: 8/10

Нема коментара:

Постави коментар