петак, 23. мај 2014.

Drive (2011)


Drive (2011) on IMDb
Kod nas nazvan: Vozač
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Nicolas Winding Refn
Glumci: Ryan Gosling, Carey Mulligan, Bryan Cranston...

Priča:
Misteriozni holivudski statista, mehaničar i vozač ulazi u probleme kada pomogne susedima.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, prvi tekst o ovom filmu jeste bio siromašan. Nisam imao nameru da ga ponavljam jer nisam imao utisak da je Drive dovoljno kvalitetan da bih mu ponovo posvetio pažnju. Refn me je oduševio Bronsonom i Pusherom i po mom skromnom mišljenju to su remek dela. Only God Forgives je prosečan na toliko nivoa i ne može da se stavi u isti koš sa dva pomenuta filma. Da li je Drive uspeo da popravi utisak? 

Na početku vidimo vozača koji pomaže pljačkašima da pobegnu posle pljačke. Kroz tu vožnju mi zapravo dobijamo karakter ovog lika. Profesionalnost i samostalnost pokazuje dogovorom sa ovim likovima. On postavlja pravila, on vodi igru dok su u automobilu. Ako si majstor svog posla, ti si taj koji ga vodi. Nema tu mrsomuđenja. Drugo, vidimo neverovatnu smirenost. U svom poslu kakva god frka izbila moraš da ostaneš hladnokrvan, da rezonuješ bez panike i vučeš prave poteze. Samim tim drugima ostavljaš utisak poverenja i daješ im dokaz da si majstor u tome što radiš. Tako zadobijaš poverenje. Na kraju, vidimo neustrašivost. Kada naleti problem, strah može da te sputa da reaguješ ispravno i da uradiš pravu stvar. Neustrašivošću drugima pokazuješ i samouverenost. Protivnici te se plaše, saborcima si uzor. To je predstavljeno na odličan način kroz samo tu jednu vožnju. 

Elem, film se i zove Vožnja. Ovaj lik (u daljem tekstu vozač) je čova koga zapravo ta vožnja i definiše. Sve što radi vezano je za vožnju. Služi kao vozač koji vozi u pljačkama. Nezakonita radnja ali i dalje je tu uključen njegov osnovni posao. U našem poslu, kakav god on bio, uvek možemo da se bavimo krivim radnjama. Ok, znam, pomislili ste na politiku prvo. Ali svesni smo da svi mogu da zloupotrebe svoj posao. Drugo, lik se sprema da vozi u trkama. U svakom poslu imaš takmičenje i konkurenciju. Svud juriš da prestigneš one koji rade istu stvar i da dostaviš bolji kvalitet od njih. Treće, vozač radi kao automehaničar. šta god radio imaš "alat" sa kojim radiš i okruženje u kom radiš. Da bi radio uspešno, moraš da konstantno održavaš i unapređuješ svoje okruženje. Na kraju, lik je vozač - statista i to mu je praktično osnovno zanimanje. 

Možemo na svoj posao gledati i sa druge, "neposlovne" strane. Recimo imamo interne šale koje kontaju samo ljudi koji rade isti posao. Nekada volimo da pokažemo ljudima da samo uspešni u svom poslu samo da bi ih fascinirali. Ako smo majstori svog posla, to je ono što nas pomalo i definiše. Isto imamo i ovde. Vozač zadobija simpatije tako što poveze ženu i dete kući. Kada hoće da im pokaže nešto lepo, on ih vozi negde. Prijatelju će učiniti uslugu tako što će voziti na trkama i doneti mu novac. Pomaže mužu svoje simpatije tako što će ga vožnjom izvući iz problema. Sve je to odlično i sve ovo opravdava naziv filma za razliku od Only God Forgives. 

E sada dolazimo do problematičnih stvari. Prva je ćutljivost ovog lika. Ne bi to bilo problematično da nam se posle ne servira sve i svašta. Ćutnjom on zapravo skriva sve ono što sledi i od likova u filmu i od nas. Mislim, ako se ne otkrivamo nikom, kako iko da nas upozna kako treba, kako ljudi mogu da znaju šta da očekuju od nas. E sada, za nekog ko je toliko prokleto ćutljiv ovom liku uspeva da zadobije silno poverenje svakog. Ok je to, ali u svim običnim dijalozima lik se postavlja tako kao da niste vredni njegovog odgovora. Tu je već iz ćutiljivog lika započeto stvaranje karikature. Mislim, mafijoza mu pruža ruku a on ćuti pet sekundi ni ne pružajući svoju. Zamislite scenu sa gde recimo neki momak ćuti i odbije da pruži ruku Amonu Getu (Ralf Fajns, negativac iz Šindlerove Liste). Ne bi taj dugo živeo. 

Mislite da to nije problem? E pa jeste. Iz nečeg što je izgledalo kao simpatična drama, film se pretvorio u nešto potpuno neozbiljno. Stidljivi Erik je pojeo koju bananu više pa je postao dopingovani Bananamen, armija od jednog čoveka koja se ne plaši nikoga. Sam sve rešava u sukobu sa mafijom, sam to sve čisti. Mafijaši koje nam predstavljaju kao gadne likove ispadaju smešne čiča gliše. Pa da, ispred sebe imaju tunjavog ćutljivca u fensi jakni - noćna mora svakog negativca. Mislite li da je takav lik mega cool? Ok, ne kažem da nije ali njemu nije mesto u ovakvom filmu jercela prethodna drama postaje nebitna. Zašto? Evo, imamo takvog lika u stotinak istih filmova. Setite se ko se ne plaši nikog, ko razbije svakog u borbi, ko je tako ćutljiv i mega zajeban. Jedan jedini Stiven Sigal. Pitam se, ima li takav lik sa svojim akcionim spektaklom mesta u drami? 

E da, pomenuh Bananamena. U celoj priči je ključna banana. Mislim morao je ovaj ćutljivac pojesti bananu da bi postao ono što vidimo u drugom delu filma. Banana je zapravo bila činjenica da je ugrožen neko ko mu je drag. Ok je to donekle. Tu je devojka koju zna par dana i ona mu je slaba tačka. Kako mu onda nije slaba tačka čovek koji mu je dao sav posao koji ima? Podsećam, njega vožnja definiše. On radi sve to zahvaljujući jednom čoveku. Sa njim je proveo silno vreme zajedno. Kako je moguće da prema tom liku ne oseća ni trunku povezanosti koju oseća prema ovoj devojci. Kroz ceo film se ne vidi niti jedan gest dobrote ove devojke prema njemu. Ako je tako osetljiv na dobre ljude i ljude koje voli, kako ga problemi ovog čoveka ne dotiču? Treba da verujem u nekog zaštitnika koji selektivno brani ljude koje u njegovom životu vredi braniti. Mada, kada pogledamo bolje, sem Goslingovog lika koji je kolekcija svega i svačega, ostali su teška smejurija. 

Elem, da se vratim na bananu. Cela ta ljubavna priča je kenjarija koju vidimo u romantičnim komedijama i šablonskim dramama. Simpatije, dobri, jadni, nesrećni a srećni. Pa se kao zakomplikuje, pa se kao skoro reši pa opet imamo patetičicu "ona plače on je nežno ljubi". Ja ovde nisam video nikakav naboj, nikakvu hemiju niti išta vredno pažnje u odnosu ove dve daske od likova. Previše plitko da bi predstavljalo onu pravu bananu koja bi vozača mogao da nagruva u Bananamena. Suviše je gnjila ova banana za to.

Malo o tehnikalijama. Lepo je ovo uslikano ali imam problem sa nekim stvarima. Prvo usporeni snimci. Nema ih mnogo ali su potrebni koliko i češalj Brus Vilisu. Drugo, izbor muzike je katastrofalan. Ne pričam o kvalitetu muzike ali ne pamtim kada sam video ovoliki promašaj. Ti muzikom treba da podigneš scenu. To je Linč objasnio u Mulholland Drive. Muzija je iluzija ali služi da donese emociju. Ako mislite da to nije strašno, zamislite da je Terminator u pozadini umesto one preteće note imao nekog Džastina Bibera Timberlejka ili tako nekog pevača za devojčice. Zamislite da u Braveheart posle čuvenog Freeeeeedoooom čujete "Don't worry be happy". Zamislite da ste u Lajanju na zvezde uz prvi poljubac Danice i filozofa čuli "Ori Mile al' duboko"? Ovo je skoro pa toliko loše. 

Sve u svemu, ovo je ok filmić ali za nekog ko nam je doneo Pushera i Bronsona, ovo je veliki podbačaj. Ok je ovo u smislu da je gledljivo, da ima simpatične momente ali skoro pa ništa tako memorabilno. Stidljivko se pretvori u Stivena Sigala, ostali likovi su plitki, mafija karikature, segment vožnje i vozača odličan, vožnja sjajna, van toga sve nabacano, lepo usnimljeno, loš izbor muzike, bespotrebni usporeni snimci. Koliko god ovo ljudi prodavali za remek delo, nije vredno više od jednog gledanja. Pusher je doneo tenziju, znoj, problem, bol, paniku, ljubav, strah u najvećoj mogućoj REALNOSTI. Ovde tenzije nema jer je lik Stiven Sigal, nema znoja jer su protivnici iskarikirani idioti koji ne znaju da se suprotstave, nema problema jer Stiven Sigalu niko ne može da stvori problem, nema patnje jer Sigalu niko ne može da nanese bol, nema ljubavi jer vidimo vezivanje drveta za dasku, nema straha jer su likovi smejurija za koje ne možeš da se vežeš. Od realne drame i realnosti ni "R".

Zanimljivosti:
Pomenuta priča o žabi i škorpionu nije ispričana. Zapravo priča je da je žaba prenosila škorpiju preko vode pri čemu ju je škorpija ubola rekavši da je to njena priroda. To je referenca na vozača koji prevozi mafijaše. Uprkos temi i naslovu filma Refn nema vozačku dozvolu niti ga vožnja zanima. Padao je na testovima 8 puta. Najavna rečenica filma je potpuno ista kao za film No Country for Old Men. Ime glavnog lika se nikada ne otkriva. Prvi Refnov film za koji nije pisao scenario. Goslingov lik nosi jaknu sa škorpijom a on sam je škorpija u horoskopu.

Naj scena:

Prva vožnja

Moja ocena: 6/10

2 коментара:

  1. nisam vise anoniman :D23. мај 2014. 21:20

    Zao mi je sto sam uopste i gledao ovaj film, opet me je zajebala imdb ocena. Glavni lik mi je toliko antipatican i izvestacen da je to neopisivo. Bas je u pitanju taj fazon sa cutanjem. Riba ga pita nesto i on pre svakog odgovora cuti pola minuta i bulji u nju kao bolestan, i sto je jos veci fazon, ona ga zove u stan i ostavlja samog sa detetom dok mu kuva kafu... Ma sjajno i veoma realno. Sine, ide mama da kuva kafu a ti sedi sa ovim cudnim cikom kog smo upoznali pre 17 minuta i pravi mu drusto i da , leba ti, ne pitaj ga nista jer odgovor neces dobiti do nove godine. Ne mogu da verujem da je ovo doslo od istog coveka koji nam je dostavio Pusher.

    ОдговориИзбриши
  2. Ryan Gosling je master za "cudljive likove", nisam video nista slicno, muzika mi se bas dopala tokom celog filma kao i jakna koja je fenomenalna...

    ОдговориИзбриши