Crni bombarder (1992)

Žanr: Drama
Režija: Darko Bajić
Glumci: Dragan Bjelogrlić, Anica Dobra, Srđan Todorović...

Priča:
U Beogradu, DJ dolazi u sukob sa vladajućim sistemom zbog stvari koje iznosi u svojoj radio emisiji. Kada mu ukinu emisiju on odlučuje da uzvrati udarac.

Moj osvrt:
Crnog Bombardera sam gledao prvi i poslednji put negde u osnovnoj školi. Naravno da tada nisam uspeo da shvatim ovaj film na pravi način. Kasnije kada sam gledao neke isečke iz filma delovalo mi je da je on usmeren direktno ka režimu devedesetih i nije mi izgledalo da ima neku veću dubinu. Fazon je u tome što je ovaj film poruka svim režimima, svim sistemima koji žele apsolutnu moć ali i ljudima koji su podčinjeni tom sistemu. Crni Bombarder nije samo film protiv sranja koja su nam se dešavala, ovo je film protiv svih sranja koja nam se i sada dešavaju i koja će nam se dešavati. Ovaj film poput njegovog glavnog heroja pokušava da nam probudi svest o tome da možemo ustati protiv sistema koji nas gazi. Ako Slobomrsci ili Sloboljupci kažu da je ovo isključivo usmereno protiv ondašnjeg režima oduzimaju neverovatnu vrednost ovog filma a to je svevremenost. 

Ono što sam primetio, slike grada su sjajno osmišljene. Kada vidimo scenu iz vazduha, grad izgleda sasvim ok. Međutim, svaka scena gde vidimo neku ulicu, svaki krupniji plan grada konstantno pokazuje ruiniranost. Ne mogu da vam opišem koliko je ovo dobro. Ok, ono što se vidi na površini je to da se grad raspada. Isto je tako sa ljudima. Možda oni izgledaju dobro ali su u dubini duše ruine. Nebriga sistema jeste jedan od uzroka. Nikoga iz tog sistema ne vidimo tu u ulicama. Tu smo samo mi, obični ljudi. Osvrnite se oko sebe. Pogledajte malo bolje ulice kojim hodate, pogledajte ulice i kojima ređe idete, pogledajte lica ljudi koje srećete. Da li ste zadovoljni na šta vaš grad, vaša varošica i vaše selo liče? Da li vidite u tim ljudima ono što želite? Ako niste zadovoljni verujem da ćete poput mene kenjati o lošem sistemu, pljuvaćete one iznad, one što su vladali, ove što vladaju, one što će vladati. Ali pogledajmo malo u sebe. Šta smo mi zapravo učinili da do ovoga ne dođe? Šta smo učinili da promenimo ono što nam se ne dopada, što nas drži na dnu? 

U sistemu o kom je reč, glava ne vredi mnogo. U jednoj sceni vidimo da neko nasumično puca u glavnog lika i njegovu devojku. Koliko ljudski i život može da vredi ako se ne ceni, ako se ne neguje, ako ceo sistem gazi po svemu onome što čovek zapravo predstavlja. Zašto je ovde odabrana nasumična meta? Zato što je svako od nas meta. Svako od nas može da nestane. Šta ostaje posle toga? Ako ne dođe do osvešćenja ostaje brzo zaboravljeni naslov u novinama, malo osuđivanja i bol onih koju su izgubili. Ako neko može nasumično da gađa na ovog momka i devojku, može da gađa u bilo koga. Šta možeš da uradiš kao meta? Možeš da bežiš, možeš da se skrivaš ali pitanje je dokle možeš da doguraš tako. Pre ili kasnije meta će biti pogođena. Možda je onda vreme da ustaneš, da podigneš glas i usprotiviš se. 

Vidimo snage reda i zakona koje brinu o nebitnim stvarima. Mala scenica koja pokazuje kako su zapravo predstavnici zakona najobičnije karikature. Pridikovaće vam zbog najglupljih mogućih stvari, kažnjavati vas za nepostojeće kazne, glumiti autoritet koristeći vašu nemoć a svoj položaj. Ok, postoje stvari koje su za kaznu. Isto tako, postoje stvari koje su za upozorenje i edukaciju. A šta je sa zaštitom? Da li su ovi likovi tu kada treba da vas zaštite? Naravno da nisu. Cela ta mašinerija je smejurija. Saobraćajci će vas kazniti za nedovoljnu dubinu šare na gumama, nemanje lanaca u novembru na 20 stepeni, nemanje paketa za hitnu pomoć na biciklu, nemanje potpisa u (staroj) vozačkoj dozvoli itd. A da li će nekada stajati na problematičnim delovima puta gde neretko neko nastrada? Naravno da neće. I šta je na kraju svega zakon? Zakon je ono što kaže neko kome je zanimanje dalo autoritet. Zakon je i to što neko može da uzme procenat od vaše zarade za "državni budžet". Razumite ih, treba održavati više od 40.000 službenih vozila, finansirati putovanja na sportske događaje, bahaćenja i sve te pizdarije. Da li vam je nekada bilo muka od svega toga? Ako jeste, ako imate istomišljenike, ako vas je mnogo, da li ste pomislili da i vi možete da budete zakon? 

I kada živiš u jednom takvom sistemu, ako si pogođen svim tim, normalno je da upućuješ kritiku, zar ne? Pa da, kod nas si uvek mogao da kažeš šta god hoćeš o kome god hoćeš bez ikakvih posledica, bez pičenja na Goli Otok, bez ukidanja emisija, novina, televizija, bez toga da te pojede mrak, zar ne? Zar ne?! Sistem, umesto da sluša pojedinca, on pokušava da ga učauri, obezvredi, da mu oduzme identitet i moć da odlučuje, rasuđuje da pronađe drugačiji način. Ako ne obesmisle sve ono što predstavljate, u vama će se roditi revolt. Revolt rađa ideju o promenama, želja za promenama rađa pokret, pokret rađa revoluciju. Sistemu koji dozvoli sebi da bude srušen revolucijom ne funkcioniše ni jedno čulo kako treba. Ne vidi do kakvog uništenja ljudi i okoline je doveo, slep je za užase koji se dešavaju, ne čuje nove ideje, plač, vrisak, zaveden je lažnim ukusom pobede, osećajem sigurnosti i sopstvene snage a govor se pretvorio u nerazumljivu hrpu laži i imperativa. 

Elem, rekoh da sve to rađa ideju, želju za promenom, pokret i revoluciju. Mnogi to osećaju u sebi ali retki imaju snagu da pokrenu ljude. Svakog od nas nešto ili neko može da pokrene. Ako vidite uspeh drugog, to može da vas ohrabri da i sami pokušate, dobra muzika može da vam pokrene širok sprektar emocija, nečiji veliki gest može da vam bude okidač, neka tragedija može da rodi promenu u vama. Da li je to dovoljno da vi budete pokretač? Može da bude. U tom momentu je nebitno vaše obrazovanje, vaše zanimanje, pol, seksualno opredeljenje, izgled itd. Bitni su ideja, snaga i spremnost da nešto učinite. Velika hrabrost je pokrenuti ljude. Ako kažem da to retki mogu, to ne zvuči tako loše. Premalo je takvih ljudi na žalost. Kakav je ovaj naš Crni Bombarder? Kako god izgledao o njemu ne znamo ništa. Zašto? Upravo iz onih razloga koje sam naveo. Zar je bitno ko je, zar je bitno njegovo obrazovanje? Bitno je da ima ideju, da ima hrabrost, određenu dozu ludila i veličinu da svim tim pokrene ljude. 

Moram da napomenem da je numera Crne Rupe jedan od najemotivnih instrumentala koje sam čuo u životu. Film zapravo pršti od roka. Vi koji me čitate duže znate da je to moj omiljeni žanr. Muzika za film je maestralna. Rok je vrsta muzike koja se najbolje i uklapa u celu ovu temu. Nikada pravi rok nije bio užasno popularan, nikada nije bio žestoko medijski zastupljen, nikada nije imao toliko fanova kao neke današnje zvezde ali ono što je karakteristično, rok je besmrtan. Većina današnjih zvezda će biti brzo zaboravljena. Fanovi su razmaženi. Pojavljuje se nešto novo i odmah gazi po nečemu što nije ni stiglo da zastari. To je muzika većine. Rok je, poput još nekolicine žanrova, muzika određenih. Kao što samo određeni u sebi nose bunt, ideju o promenama, revolt. Rok je zapravo muzika takvih. Film odlično eksploatiše i muziku ali i neke od majstora koji su obeležili našu rok scenu. Čoveče ako u filmu vidim Caneta onda ne može da ne valja :) 

Rekoh da je ovaj naš Crni Bombarder imao hrabrosti da kaže ono što misli. Znamo već dobro kakav odnos ima opisani sistem prema ovakvim ljudima. Pogledajmo onda koliko je taj sistem vođen jednumljem a samim tim i nazadovanjem. Prvo, ne prihvataš kritiku. Samim tim misliš da je ono što radiš 100% ispravno. Samim tim ne prihvataš promenu. Samim tim odbacuješ sve one koji ti ne veruju i koji smatraju da tvoj način nije onaj pravi. Samim tim govoriš da nećeš da menjaš nešto što možda ne radiš dobro. Samim tim pokazuješ da si zapravo umišljena veličina koju nije briga za ljude. Otrežnjenje će doći i biće bolno. Sistem ne može da funkcioniše jednoumljem i jednoličnošću. Sistem mora da se menja. Naravno da ne treba sve da prihvata ali ono što će ga unaprediti jednostavno mora da usvoji. Problem je što sistem nema pravu procenu vredosti. Sistem nam prodaje ono što njemu donosi novac a nas zaglupljuje. Svi ti rialitiji, sva ta takmićenja gde ćemo slati glasove, sve te opasne "knjige" o džet setovima i estradi i sličnim splačinama, sva ta muzika koja je prepakivanje, sve te lažne veličine itd. I sve to nije sistem uzdigao na vrh. Sistem nam je ponudio, mi smo to smeće podigli. Objasnite mi kako je moguće da ubrzo nakon smrti genija Gabrijela Garsije Markesa vi dozvolite da se objavi "knjiga" Ljubav u doba Kokaina koja aludira na naslov Markesove čuvene knjige Ljubav u Doba Kolere. Na stranu što se smeća objavljuju ali pazite kakvo je to vređanje. Mislite da nije? Zamislite da se na godišnjicu smrti Ive Andrića objavi knjiga Na Drini Orgija npr. E pa gospodo, hranite taj sistem, sistem će vas učauriti, oduzeti vam sve što jeste i postaćete jedan od mnogih sa kojim je lako manipulisati. 

E sad malo o lepim stvarima. Anica Dobra. Sve sam rekao. Šalu na stranu, obratite pažnju da posle svakih velikih problema na koje Crni Bombarder naleće se obavezno pojavi devojka. Znate onaj osećaj kada ste u najgadnijem sranju, kada vam se problemi sruče na vrat, kada ste poraženi i onda dođe nečiji osmeh i sve je onako kako treba da bude. Ne mora da to bude vaš partner kao u ovom slučaju. Može da bude vaše dete, vaš roditelj, vaš prijatelj, neko ko će vam se iskreno nasmejati itd. Kako reče Đoka Balašević "ali kad dođem kući tu si ti, e tu će tvrđavicu malo teže srušiti, to im je iznad dometa". Da bi bio pokretač, moraš da imaš nekog ko tebe pokreće, moraš da imaš motiv, moraš da imaš svoju snagu a nju ćeš naći u nekom. Lik Anice dobre je iskorišćen na genijalan način. Nema ona ovde ulogu lepojke koja treba da bude nagrada glavnom liku. Njena uloga je ovde ključna. Ona je razlog zbog kog Crni sve pokreće, ona je ta nada, ona je ono u šta on veruje. Ako misliš da je sve otišlo do vraga i da nema nade, nećeš više ni verovati da tvoje ideje mogu da promene nešto. Ali ako imaš motiv, imaš za šta i za koga da se boriš, to je već druga priča. 

Najveća misterija u filmu su famozne crne rupe tj. momenti kojih se glavni lik uopšte ne seća. Mogu to da budu lepi momenti koji su zapravo beznačajni u ovom vremenu, koji ne mogu da dođu do izražaja pored ružnih. Mogu to i da budu oni prazni beznačajni momenti lažnog zadovoljstva koji brzo padnu u zaborav. Može to da bude zapravo i snaga koju čovek ne prepoznaje u sebi, snaga koju Crni nije znao da poseduje, onaj deo sebe koji nije upoznao. I ko je tom crnilu dao smisao? Najviše naravno devojka ali postoji tu i još jedan lik. Male stvari rađaju ideju. Crni u razgovoru sa Psihom zapravo u svojoj glavi otvara pitanje koliko on sam može. On je imao snagu da ispita svoje granice. 

Rekoh, lako je imati ideju, lako je osećati bunt ali pokrenuti ljude je teško. Crni je već pokazao sve što je trebalo ali on nije najveća opasnost. Imamo mnogo likova koji imaju odlične rezone ali ne dođu do izražaja, ne uspeju dopreti do ljudi. Samom sistemu Crni nije problem, problem su oni koji bi mogli da prihvate tu ideju. On je rodio tu ideju. Kada ju je prikazao svima, kada je pokrenuo sve, to je postalo veće od njega. Njegovim uklanjanjem sistem ne bi ništa dobio, ne bi uništio ideju, učinio bi je jačom. Zbog toga Crni govori ljudima koji ga slušaju "Vas se oni plaše!". E to je ta istina. On je čovek koji je pokrenuo ljude a ljudi su snaga. Samo oni mogu da sprovedu ideju. E sad, to sam predstavio kao da je Crni ovim neuništiv. O ne. I te kako je ranjiv, ranjiviji od svih ostalih. Sistem mu ne može ništa ali mogu ljudi koji je on pokrenuo. Ukoliko oni odustanu, on postaje nebitan i nejgove ideje umiru. Zbog toga kažem da vam je sistem dao đubre a vi ste ga promovisali u kvalitet. Ovaj čovek vam daje ideju. Da li ćete je baciti u đubre? 

E sada, da je ovo film koji je promovisao ekstrem, koji je servirao takvu priču da može biti samo jedno, možda ne bi bio ovako jak. Šta ako ne možeš da srušiš sistem? Realno, to je preteško. Šta ako si svestan da je taj sistem neuništiv? E tu je kvaka. Nije ovaj film samo poruka da sistem koji ne valja treba da sravniš sa zemljom. Šta onda možeš učiniti sa takvim sistemom? Menjaj ga. Menjaj ga tako da stvari koje vrede dođu na svoje mesto, menjaj ga tako da se srušeno podigne i bude bolje nego ikada, menjaj ga tako da ideja vredi, menjaj ga tako da se svaki glas čuje, menjaj ga tako da se on prilagođava ideji a ne ideja njemu, menjaj ga tako da istina bude autoritet a ne autoritet istina. Ako nemaš snage da pokreneš tako nešto, onda prihvati ideju onog ko to ima.

Zanimljivosti:
U jednoj sceni, Psiho kaže Crnom "Dobrodošao u Mašinu" što je aluzija na istoimenu pesmu Pink Floyda.

Naj scena:

"...hoću da sve ode u pičku lepu materinu eto to hoću! Da sve rasturim! Kad stvar dođe do nule, tad ne smeš da si u frci, tad ne smeš da si u depresiji, tad imaš jedino šansu da napraviš nešto novo i zato nemoj ti u tome da me sprečavaš!"

Moja ocena: 8/10