Terminator 2: Judgment Day (1991)

Kod nas nazvan: Terminator 2 - Sudnji Dan
Žanr: Naučna Fantastika | Akcija | Triler
Režija: James Cameron
Glumci: Arnold Schwarzenegger, Linda Hamilton, Edward Furlong

Priča:
Kiborg, identičan onom koji nije uspeo da ubije Saru Konor, sada mora da zaštiti njenog sina Džona od još opasnijeg kiborga.

Moj osvrt:
Na početku odmah crnjak. Vidimo viziju budućnosti, potpuni mrak, mašine vladaju, ruševine i beznađe. Verujem da ste gledali ovaj film desetine puta. Da li ste se ikada zapitali za šta se čovek zapravo bori? Sve je uništeno, nade jedva da ima. Čak i da porazi mašine, teško da će uspeti da doživi momenat kada će barem nešto biti obnovljeno. U jednoj od svojih knjiga, Saramago kaže nešto ovako: "...dođe momenat kada čovek uvidi da mu je samo nada ostala - i tada shvati da zapravo ima sve." Nije ovde u pitanju to da se čovek nada da će svet biti obnovljen za njegovog života, ovo je borba za budućnost, borba za opstanak vrste, borba za one koji dolaze posle nas. To je nešto što je dostavio nešto bolji film i prethodnik ovog, Terminator (1984). Kako taj tekst može biti mnogo bolji i kako ga taj film zaslužuje, ono što sam tamo propustio, navešću ovde najčešće kroz poređenja. Ovde ne poredim, ovo što sam napisao u prvom pasusu je dostavio kec a dvojka preuzela. 

Naravno, tu nije kraj stvarima koje je dvojka preuzela iz keca. Kada nastavci to rade, samo našminkaju nešto što smo videli ranije. To se uvek pokaže kao promašaj. E ovde je Kameron znao šta radi. Jedinica je imala duel dvojca koji je bio za mene jedan od najboljih duela ikada. Pre svega zato što Ris nije imao šansu da ga dobije. Kada ulaziš u nešto što verovatno nećeš dobiti ali se boriš do kraja, to je pokazatelj volje, mentalne snage pa i herojstva ako se boriš za pravu stvar. Kajl Ris mi je zbog toga jedan od najdražih likova ikada. Ovde imamo nešto suludo a to je duel dve mašine. I ovde su suprotstavili nadmoćnog negativca pozitivcu ali to nema taj jezivi impakt kao u kecu. No i nije to grm u kom leži zec kada je u pitanju ovaj film. Sukobljavanjem dve mašine zapravo pokazuju kako mašina može biti i u službi čoveka ali i kako se ona može okrenuti protiv njega. Jedna stvar je ključna, čovek je stvorio mašinu, pa i mašinu koja stvara mašine. Čovek uvek može prokljuviti mašinu, mašina ne može shvatiti čoveka. 

Terminator 2 ima jedan od najboljih soundtrackova koje sam čuo i svakako jednu od najmoćnijih i najprepoznativijih tema ikada. Pomenuću na kratko rock genijalštine od Bad to the Bone i You Could be Mine. One su odlično tempirane da dignu atmosferu, na stranu što su odlične numere same za sebe. Glavna tema Terminator 2 filma je nešto što je prepoznatljivo i što će biti prepoznatljivo u kinematografiji još dugo. Sama melodija je takva da dočarava atmosferu filma. Sipa potpuni mrak, pretnju, zebnju, strah, bol, tugu i sve ono što treba da donese mračna budućnost i sudnji dan. Ali opet iz nje izvire i neka nada, ljudska snaga ali i neka lepota. Zašto? Zato što mašine ne mogu da proizvedu ovako nešto. Mašine nas mogu odmeniti u mnogo poslova ali umetnost je proizvod ljudskog mozga. 

Na kraju prvog dela Sara izlazi kao pobednik. Obična žena je morala da se bori za opstanak i preživljavanje ne samo svoje već i celog sveta. Poslednja scena prvog Terminatora možda najavljuje mračna vremena ali Sara naprosto blista. Ta prelepa žena koja je u drugom stanju, zagledana u daljinu je savršena slika. Setimo se da ju je Kajl Ris zavoleo samo je gledajući na toj slici. To nije patetika braćo i sestre, to je perfekcija. U celom mraku koji ga okružuje, Sarino lice je jedina svetlost koju vidi. To lice je uprkos oluji koja je dolazila zračilo i značilo nadu. I gde je sada sva naša nada. Sara je završila u ludnici potpuno odbačena.  Saznajemo i njenu dalju priču. Izrasla je u ratnika a sebe formirala i podredila cilju stvaranja velikog vođe od sopstvenog deteta. Ono što je na kraju prvog dela predstavljalo nadu i lepotu sada je izvrnuto ruglu. Treba li veća simbolika od te da nam pokaže da svet nezadrživo srlja u propast. Svi smo uljuljkani u neku sigurnost, svi smo u fazonu "ma neće se ta sranja desiti" i svakog ko nas upozorava na potencijalne opasnosti nazivamo preopterećenim, paranoikom ili sličnim imenima. Ok, Sarin slučaj i jeste sulud ali nemojte misliti da ovde nema simbolike o kojoj pričam. 

Imamo tu apokalipsu, potpuno uništenje koje će nam doneti mašine. Sve scene su tu opako sumorne i mračne, kao što sam već i naveo. Ali najbolji pokazatelj šta gubimo je Sarin san. Vidimo ono najlepše što postoji na ovom svetu, malu decu koja se igraju, vidimo Saru koja predstavlja sve majke koje su na svet i donele tu decu. U jednom kratkom momentu sve gori, nestaje, sve se pretvara u prah. Ako nađete jaču simboliku za uništenje budućnosti i sve lepote našeg sveta, javite mi. Ja od ove nešto bolje nisam video. A znate šta je zanimljivo - sve to smo videli u snu. Ne koristi li se san da bi nam dostavio nerealnu scenu za koju bismo očas posla skontali da je plod spavanja? Da, koristi se, ali u nebitnim filmovima. 

Da se vratimo malo na pojavu dve mašine. Ok, mi sad znamo ko je pozitivac, ko negativac. Ako reprizirate li film, što svakako treba učiniti s vremena na vreme, obratite pažnju na predstavljanje obojice. Za Švarcenegerov lik znamo iz prvog dela kakav je, ko je i šta je bio. Obe mašine ovde nastupaju agresivno, obe su u potrazi za istim likom. Da ne znate situaciju, da se pravite da niste gledali film, verujem da biste teško prokljuvili na početku koji od ove dvojice treba da zaštiti mladog Konora. Odlično se diže tenzija do duela dva Terminatora i u sceni prvog sukoba vidimo masteripis, vidimo kako treba praviti prelomnu, napetu scenu. Usporen snimak, ni jedna strana ne izgleda dobro po malog Džona i bum. Ćao zdravo. 

Ne smatram ni Roberta Patrika ni Švarcenegera za majstore glume ali ovo je prokleta perfekcija. Sve što treba da dostave, dostavili su. Hladnoću u izrazu, potpunu bezosećajnost, pokrete, surovost, preciznost i istrajnost mašine itd. Za prvi njihov susret već rekoh da je masterpis. Na kranje jednostavan način su uspeli da nam dočaraju masivnost ove dve mašine. Prvo probijaju tamo neke zidove. Pokreti im nisu munjeviti ali se vidi velika težina i kolosalna snaga. Da sam video Džet Li mašinu poput onog frika iz trećeg dela Terminatora, ne bih bio fasciniran ovim. Ponavljam, ni Patrik ni Švarci nisu glumčine, ali trebalo je dostaviti utisak da gledamo mašine a ne ljude. Ova njihova gluma im je diplonmski rad koji su položili sa najvišom ocenom. 

Ako me u filmu nešto smori to su jurnjave automobilima. Recimo u nekom od nastavaka Borna sam demonstrativno ustao i otišao po sok bez da pauziram film. Previše mi je to predrkavanja za vožnju automobilima. Uz jurnjavu u Ronin sam zaspao i to takvim snom da sam zaboravio sve vezano za film. Jurnjave koje ovde vidimo su nešto što bih mogao gledati gazilion puta. Zašto? Zato što su akrobacije svedene na minimum ali su detalji dominirali u svakoj sceni. Sve je to sića ail svi detalji kada legnu dobijete uživanje. Pad kamiona sa nadvožnjaka, odvaljivanje krova na istom tom kamionu, prebacivanje Džona Konora na drugi motor, guma koja izleće iz plamena, cisterna koja se okreće itd. Kad ovako nabrojim, deluje da sam nalupao gomile preseravanja. E, sve to deluje deset puta realnije nego vožnja u tom Bornu. Kamera tu radi perfektno. Evo mali primer. Švarcenegerov lik se zaustavlja sa Konorom na motoru, okreće se, kamera se kreće ka njima - prosto osetite opasnost koja naleće ali osetite i moć mašine koja je tu da Džonu štiti život. Film je prepun takvih detalja, bez obzira da li su akcione scene ili ne. 

Što sam stariji, to sam veće zakeralo. Zaista tražim dlaku u jajetu. Ako već Džona spremaju da bude taj vođa, klinja i mora da pokaže veličinu. Prvo, drago mi je da klinja nije stoprocentni čistunac. Ne shvatite pogrešno ali zašto vođa mora da bude dobri, učeni dečko. Biti vođa - to je u čovekovoj psihi. I u mom poslu se vođa prirodno izdvoji. Ne samo po znanju koje naravno da ima, već i po sposobnosti da organizuje ekipu, da obodri, da pokrene, da poduči, da pohvali, da kritkuje itd. Posle svega toga si svestan da je to čovek kojeg bi pratio u svaki pohod. Elem, film treba da nas ubedi da je Džon zaista taj budući veliki vođa. Ok, to bi bilo lakše da je Džon odrastao ali ovo što vidimo je klinja. Braćo i sestre, osnove vođenja koje ovaj momak pokazuje su odlične. Sve je to ostalo u njegovom klinačkom sklopu, nema mudroserija. Jednostavo su mu tempirali u pravom momentu prave odluke i to je to. Sve te odluke ga zaista izdvajaju kao nekog ko odlično rezonuje. Obratite pažnju, dosta vremena u filmu on je taj koji pokreće, organizuje i donosi odluke. A sve je to odlično uklopljeno da on i dalje ostaje dete koje je poslušno. 

Terminator 2 je posvetio finu pažnju odnosu ljudi i mašina. Kao što rekoh, mašine su tu da pomognu ljudima. Međutim u ovoj ludoj ideji se mašine okreću protiv ljudi. Opet, čovek je taj ko je pravio mašinu tako da je i to njegova greška. Jasno je kao dan da sve te mašine imaju svoj rok, sve su samo alat, međutim ljudi se lako vezuju za njih. Čuj vezuju, neretko se ponašamo prema njima kao da su žive osobe. Koliko puta ste rekli računaru "daj proradi" ili "šta ti je sad" da ne idem na neke sočnije izraze? Koliko puta vam je bilo žao kada se nešto pokvarilo? Koliko puta vam je bilo krivo što se neki stari uređaj menja novim? 

Najveća razlika između keca i dvojke su zapravo humor i akcija. Kec je bio mračniji, bez trunke humora i praktično je bio horor film. Zbog toga i zbog Kajl Risa on mi je bolji film od dvojke. Međutim, ne treba smatrati tu akciju i humor za mane. Daleko bilo. To je samo drugačiji kvalitet ovog filma. Humor je maestralan. Mašina uspeva da vas prokleto nasmeje. Takođe, sve šale su odlično tempirane. Nema onog preseravanja gde se likovi šale u životnoj opasnosti. Šala ovde dolazi kao rasterećenje u mirnim uslovima. Što se tiče akcije, ona je napakovana odlično, usnimljena odlično, tempirana odlično i zabavna je do krajnjih granica. 

Još jedan začin je naracija. Linda Hamilton je najbolji narator kojeg sam verovatno čuo na filmu. Nekako cela ta priča daje dodatnu težinu na sve. Zvuči mi kao dnevnik nekog ko je doživeo užase i apokalipsu i govori nam o svojim poslednjim danima. Ne samo da sa Lindinim umornim glasom osećamo hladnoću situacija, svi ti monolozi su čista perfekcija. Malko mudrovanja koje nam donosi neku nadu ali i zebnju i strah. I koliko god se trudili da nađemo u tom glasu nešto što obećava srećan kraj, toga tamo uopšte nema. 

Jedna od Džonovih odluka na kojoj se najviše potencira je ne ubijati. Može to da deluje kao klinačka odluka ali je zapravo nešto najpametnije što sam video u filmu. Ako znamo da će neko dovesti do problema, možemo ga eliminisati na ovaj ili onaj način. Brutalno rešenje koje može da donese dobre rezulatate ali je to rešenje nekog ko ne misli. Sve što započinje prolivanjem tuđe krvi, surovim kažnjavanjem i nasiljem ne može da ima dobar epilog. Ako je neko na krivom putu, edukuj ga, pomozi mu da shvati da je na njemu. Ekstremne mere se preduzimaju kad više ništa ne preostane. Da je Dajson ubijem, možda bi problem bio rešen ali smo dobili ubice i žrtvu svirepog ubistva. Na ovaj način su dali šansu Dajsonu da se iskupi. Dajete šansu nekom da ispravi svoje greške i on pokazuje da može da bude veliki. Da li i dalje mislite da je eliminacija bolje rešenje. 

Još jedna stvar koja se razlikuje od keca a koja ide u prilog ovom filmu je neki prelaz mašine u živo biće. Ovo ne zvuči dobro ali sada ću pokušati da objasnim. Pre par pasusa sam rekao da se prema mašinama ponašamo kao prema ljudima. Još jedna stvar je ta što non stop ponavljamo mašinama, aparatima, računarima da skontaju nešto. Vidimo Džona koji uči Terminatora nekim smešnim fazonima. To je samo za potrebe zabave, jel tako? Jeste ali malo sutra. Rekao sam da čovek razume mašinu a ne mašina čoveka. A šta kada bi imali mašinu koja bi mogla da uči. Zapravo kroz takav odnos sa ovom mašinom Džon pokazuje šta znači biti čovek. Obratite pažnju kakve trikove on pokazuje Terminatoru: šala, ležerno obraćanje u razgovoru, pokazivanje stava i osmeh ali i da treba poštedeti život nekom. Sve kulminira onog momenta kada mašina shvata emociju. Iako je to jedna od najvećih trauma mog detinjstva, to je ujedno jedna od najboljih scena koje sam ikada video. Mašina shvata emociju ali ni jednog momenta nema dilemu šta joj je svrha, šta je pravično i šta je odluka koja će zapravo učiniti veliko dobro drugima. Ako to nije najbolji pokazatelj čovečnosti ja sam onda garnišla. Sad neko može da postavi pitanje, ako Džon može da nauči mašinu da se ovako ophodi, zašto bi mašine ratovale protiv ljudi? Zato što je malo ljudi Džon, zato što bi čovek, pohlepan kakav jeste, naučio mašinu da mu služi samo za nejgovo dobro. Mašina koja bi to naučila shvatila bi to kao ispravnu stvar. Eto vam odgovor. Terminator 2 je prikazao nas ljude kroz ove dve mašine. Na nešto što je naša kreacija preslikavamo svu svoju čovečnost ali i destruktivnost. Ako bi danas došli nekim čudom u ovu situaciju, plašim se da na pitanje koja strana bi prevagnula ne bismo dobili dobar odgovor.
Do sledećeg pisanja.
I'll be back.

Zanimljivosti:
Švarceneger je zaradio 15 miliona dolara a izgovorio je 700 reči u filmu tako da je "Hasta la vista, baby" koštala $85.716. Kada Švarceneger šeta go kroz bar on naleće na jednu ženu koja se iznenadi njegovom pojavom. To se nije desilo planski i ženina reakcija je prirodna. Potom je ona pitala šta se događa na šta joj je Švarcenger odgovorio da je ovo veče stripera. 

Ovo je prvi nastavak koji je dobio oskara a da mu prethodnik nije bio ni nominovan. Linda Hamilton je ogluvela na jedno uho u sceni u liftu. Između snimanja je zaboravila da stavi čepove u uši. Scena u kojoj Sari Konor prisilno daju lekove je snimana više puta i Ken Gibel je nekoliko puta loše procenio i zaista je udario Lindu Hamilton. Ona mu je to zapamtila i u sceni kada ga istuče drškom od metle, udarci su pravi. Prvi film koji je imao budžet veći od $100.000.000. Švarcenegerova ćerka je vrištala kada je prvi put videla šminku koja je pokazivala delove Terminatorove lobanje. Zato što je mutirao, skoro za sve scene glas Edvarda Furlonga je bio dodatno sniman. Jedina scena u kojoj je ostao taj njegov glas koji se menjao u tom momentu je kada objašnjava Terminatoru zašto ljudi plaču. Kameron je to ostavio u filmu zato što je zvučalo dramatičnije. 

U prvom filmu je postojala ideja da se uništi Cyberdine sistem kako bi se sprečio rat ali su odustali od te ideje tada što je dobro došlo Kameronu za potrebe snimanja ovog filma. Zato što je povredio nogu na fudbalu, Patrik je neke scene vožnje snimao sa odelom koje izgleda kao da je u ogledalu. Te scene su posle izvrnute kako bi se dobio realističan prikaz vožnje. Zvuk Švarcenegove puške je zapravo zvuk dva topa. T-1000 je jedini Terminator za koga nismo videli pogled iz prvog lica. Linda Hamilton je omršala oko 5kg za potrebe snimanja. Scene u policijskoj stanici koje se prikazuju kao snimci iz prvog dela su zapravo ponovo snimane. Uništavanje krova na crnom kamionu nije postojalo u scenariju. Linda Hamilton je naučila da obija brave i u sceni u kojoj beži iz svoje sobe u bolnici ona je zaista to i učinila. 

Robert patrik je imao rigorozne treninge kako bi naučio brzo da se kreće i da trči. On je za svoje ponašanje u filmu istraživao mimiku Američkog Orla i Kretnju ajkule. Filmski debi Edvarda Furlonga. Uklonjene su eksplicitnije scene uklanjanja kože i mišića sa ruke Terminatora. Blizanci Don i Den Stenton glume čuvara u bolnici i Terminatorovu verziju istog. Maska za uništenog Terminatora je nanošena oko 4 sata a potrebno je bilo oko sat vremena da bi se uklonila. Terminatori u sceni koja otvara film su potpuno funkcionalni modeli robota.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 10/10