понедељак, 3. март 2014.

The Pianist (2002)


Pijanista (2002) on IMDb
Kod nas nazvan: Pijanista
Žanr: Biografski | Drama | Ratni
Režija: Roman Polanski
Glumci: Adrien Brody, Thomas Kretschmann, Frank Finlay...

Priča:
Poljski Jevrej, muzičar, bori se da preživi u varšavskom getu u toku Drugog Svetskog Rata.

Moj osvrt:
Polanski nije slučajno izabrao Brodija za ovu ulogu. Zašto baš Brodi? Zašto ne neki lepotan, neko prepoznatljivo holivudsko lice, zašto ovaj mršavi sa svojom izmučenom facom? Zato što je kroz ceo film Špilman (Brodi) sinonim za umetnost i umetnika. Kada pogledate Brodija, nećete videti neku neverovatnu lepotu. Kontam da će neveliki broj ljudi leći da je on lep čova. To je namerno urađeno baš zato da bi bilo paralela umetnošću koju treba otkriti. Kad pogledam Mona Lizu, ja kao duduk za slikarstvo tu ne vidim ništa posebno lepo. Još kad postoji mogućnost da je Mona Liza zapravo Da Vinčijev auto-portret, kako da se divim tako nečemu. Ja priznajem da ne razumem slikarstvo jer za mene je Mona Liza samo lepo naslikana ne naročito lepa žena. Ali pogledajmo istoriju te slike, pogledajmo vrednost, pogledajmo dela i priče koje su joj posvećene - mislite li da ta slika ne vredi sve te fame ako je prate takve grandiozne stvari. Na prvi pogled Brodi je izmučeni lik koji će doživeti tragedije u nadolazećem ratu. Na drugi pogled, ovaj čovek je genije koji proizvodi besmrtnu muziku. U tome je caka - u veličini koju treba otkriti, a to je zapravo umetnost. Genijalci čekaju da budu otkriveni s vaše strane. Pomoć je uvek dobrodošla. Bez vas verovatno ne bih skontao ovoliko velikih filmova, ovoliko sjajnih režisera. 

Na samom početku je stavljeno do znanja da rat ne daje prostora umetnošću. Umetnost je žestoko motivisana ratom ali ona dobija svoj prostor tek nakon njega. Koliko god se Špilman trudio da završi svoju melodiju, granate su TRENUTNO glasnije i ubedljivije od njega. Da se ne lažemo, rat je beskonačni izvor inspiracije za knjige, pesme, priče, muziku, slike, vajarska dela itd. Iako užasavajuća stvar, zbog istog tog rata imamo naše epske pesme, imamo recimo Kovačićevu Jamu, imamo Na Drini Ćuprija, imamo Marš na Drinu itd. Ali isto tako rat uništavanjem umetnosti jednog naroda uništava i njegov identitet. Ako nam oduzmu ove stvari koje sam naveo, ako oduzmu sve ono što je plod kreacije ne samo umetnika već svih nas, oduzeli su nam ono što jesmo. Zbog toga Špilman svira uprkos granatama. Umetnost se na taj način bori protiv rata. Kada gledate Šindlerovu Listu nećete reći "jao kako je rat cool". Kada slušate malog debelog da u svojoj kampanji pokazuje jačinu Srbije time što kaže da smo spremni ići u rat ako nas isprovociraju, onda skontate kakva budala može neko da bude. Ljudi koji su doživeli rat, imaju direktno iskustvo i to im je inspiracija. Ne trebaju nam novi ratovi da bi nas inspirisali. Dela koja su već napisana mogu da nam budu inspiracija. 

Uprkos tome što je film prepun tih scena, neću pisati o izgnanstvu Jevreja. Jedini razlog zbog čega to ne radim je taj što sam pisao o tome u Šindlerovoj Listi. Ovde to nije toliko upečatljivo kao u Listi ali da se ne lažemo, ni jedno jedino zlo nije upečatljivo kao zlo prikazano tamo. Naravno to poređenje ne umanjuje sve užase koje Pijanista prikazuje. I ovde je to čista desetka. Ono što mi je bilo upečatljivo ovde je odluka šta poneti iz kuće kada moraš da bežiš. Ne želim da razmišljam o tome i iskreno mi je žao svakog ko je došao u takvu situaciju. Ovde mi je to upečatljivo iz prostog razloga što mi se čini da ljudi pokušavaju da ponesu sećanja. Ok, novac se podrazumeva ali mislim da je duboku u duši ljudima bitnije ono što nose u sebi, bitniji im je identitet i istorija. Sećanja i istorija nas određuju sada, postupcima se određujemo u budućnosti. -

Kao što rekoh, Rat ne daje prostor umetnosti. Tu sam se donekle prevario, ali samo donekle. U ratu se umentost koristi u neke druge svrhe. Rat ovde možemo uzeti uslovno i možemo ga zameniti za vlast jačega. E tu imamo skrnavljenje umetnosti. Umetnost treba da bude motivisana nečim a ne da se umetnošću nasilno sprovodi nešto. Ne možeš da ukrotiš umetnost, ne možeš da je osakatiš jer ona prestaje da bude ono što jeste. Svedoci smo da se to i dan danas radi. Recimo pisao sam o filmu Nightbreed. Taj film je toliko isečen i oskrnavljen da je izgubio neverovatno na kvalitetu. To je samo mali primer. Druga stvar je kada platiš umetnika da nešto promoviše. U umetnost kreator ne unosi samo kreativnost već i emocije. Ako on ne gaji emocije prema onom što radi, to delo neće ličiti ni na šta što je karakteristično za tog umetnika. Takođe, ono što nije pogodno kao umetnost za tog jačeg, biće proterano. Ovde vidimo kako je Špilman proteran i sprečen da prikaže svoje umeće. Ako mislite da je to karakteristično za ratove, varate se. Pogledajte muziku koja nam se servira na TV-u. Ima li tu prave umetnosti? Tek ponegde i tek mrvicu. Recite mi, kada ste poslednji put videli na TV-u Čaplina a kada Stilera? Kada ste čuli Mocarta, Vivaldija pa i Deep Purple, Smak na TV a kada "srpsku majku" i generičke smejurije od dada, vlada, sergeja, saša i ostalih? Kada ste videli Polanskog, Linča, Tarkovskog, Kurosavu a kada standardne kenjarije? O tome vam pričam. Umetnost je nepoželjna i dan danas. Imamo suludu situaciju da i bez rata neko progoni umetnike. Zašto? Zato što je grupa ljudi koji razumeju umetnost mala. Zašto onda ne dati šansu i drugima da razumeju umetnost? Zato što je mnogo lakše servirati šarene laže.

Ono što bi trebalo da se podrazumeva je da svako od nas ima dom i osnovne uslove za život. Da ne mora da se brine da li će sutra imati hranu za sebe i svoju porodicu. Pošto naš svet ne funkcioniše tako i ima debilne principe, dolazimo u situacije gde je borba za preživljavanje ispred svega. Dolazimo dotle da je u odsustvu hleba na stolu Mocart cirkusant i da ne nebitan, da nas ne zanimaju filmovi, da je muzika čist luksuz itd. Zašto posedovanje umetnosti mora da bude privilegija uslovno rečeno bogatih? Da biste došli u posed knjige, morate da date novac. Da biste pogledali neku predstavu, takođe. Što je najgore, te stvari bi trebale biti definicija kulture a zbog situacije i borbe za preživljavanje, umetnost nam je ko zna koja rupa na svirali. Postala je teško dostupna. Zašto ovo pričam? U jednoj kratkoj ali užasno upečatljivoj sceni Špilman se odriče klavira zbog gladi. To možemo gledati dvojako. Prvo, čovek se odriče onog što ga definiše. Špilman je muzika koju stvara. On postaje tragična ličnost. A sada posmatrajmo to sa druge strane. Zamislite da Mocartu niko nije dao šansu da napravi nešto. Njegov Rekvijem je možda nešto najbolje što je muzika dala. Zamislite koliko je svet siromašan time što se umetnicima ne pruža šansa, što se ljudima ne dozvoljava da ispolje kreativnost već im je glavni zadatak ono što se podrazumeva - preživljavanje. 

Imamo i scenu gde Špilman mora da zaustavi sviranje da bi čovek proverio validnost novca tako što ga baca na sto i sluša mu zvuk. Nije to tek tako ubačeno. Novac je taj koji određuje, zarada je uvek ispred umetnosti, to je jasno kao dan. Da se gleda umetnost a ne zarada, mislite li da bi se knjige naših vajnih spisateljica prodavale. Ulazim u knjižaru i vidim na istoj polici stoje Pekić i Saramago sa našim "spisateljicama". Ova dva velikana i genija se okreću u grobu. Iskreno, mene bi bilo sramota. Ja bih te knjige držao u nekoj zabačenoj sekciji i napisao iznad "za one koji ne čitaju". Bolje ne čitati ništa nego čitati takve kenjarije. A zašto se izdaju Grabljivice, zašto se daje šansa tim "spisateljicama"? Zato što će doneti novac izdavaču. Zašto naše eminentne knjižare neće da (re)izdaju Kiša, Pavića, Crnjanskog itd. a ova sranja možete naći uvek na policama? Ne isplati im se. Pogledajmo i filmove. Mislite da bi neko sad finansirao nešto poput Stalkera, nešto što samo određena grupa može da razume? Ma kakvi. Samo neka nam pakuju Igre Gladi, neka seru da je Argo strašan film, neka kažu da je Gravitacija kandidat za oskara i svi ćemo biti srećni. 

Možda i najjezivije od svega su scene u kojima prolaznici pa i naš pijanista preskaču preko leševa. Što je najgore, tu ima i žena i dece. Nema pravila. Možda je njihovo opravdanje to što ne mogu da pokažu sažaljenje jer će i oni izgubiti život. Koje je naše opravdanje? Ček, jer ja vama to upravo rekoh da mi prelazimo preko leševa? Oooo da. Nepoštovanjem prema svojim precima i prelazimo preko njih. Odbijanjem pomoći ljudima kojima je ona potrebna i prelazimo preko njih. Sećam se kada sam bio na Zlatiboru pored čuvenog spomenika, do mene je stajao deset godina mlađi momak koji je čitao kome je spomenik posvećen i rekao "za koga ste se vi borili pizda vam materina majmunska". Tačno se čovek zapita, za koga? Zato mi nemojte govoriti da nismo takvi. Redovno gazimo i preko umetnosti, samim tim što dozvoljavamo onakvim sranjima da stignu do izražaja. Nisu ovde te scene slučajne. Proglašavanjem Arga za oskarovca stavljamo ga u isti koš sa Pijanistom. To je klasično ubistvo oskara kao sistema vrednosti i to pokreće sumnju u vrednost nekih filmova u koje ne treba ni sumnjati. Braćo i sestre, jasno je kao dan da nikada više se nije prelazilo preko leševa nego danas. Dozvoljavamo da prava umetnost umire. Sve sam vam rekao. 

U jednoj sceni kada je moguće razdvajanje u porodici, Špilman svojoj sestri kaže da bi voleo da je zna bolje. Možda to malo čudno zvuči ali je prokleta istina. Koliko stvari uzimamo zdravo za gotovo, nismo toga ni svesni. Koliko samo malo vremena posvećujemo najbližim, koliko se malo interesujemo za njih, koliko zapravo malo i znamo o njima. A kada se desi nešto tragično, onda krenemo da žalimo što nismo više vremena proveli sa njima, što nismo dovoljno pričali sa njima, što im nismo samo još nešto rekli, što ih nismo dovoljno slušali jer bi im tako pomogli itd. Zbog toga ova rečenica je maestralna. Koliko god znao nekog, ne možeš ga znati do kraja. Ako je taj neko zapravo bliska osoba, potrudi se da ga upoznaš što više možeš. 

Zašto ovaj pijanista nije napravljen kao neki sposobniji batica. Vidimo da on moli, moli za život, moli za hranu itd. Zato što i umetnost moli - moli da bude saslušana, moli da je ne zaboravimo, moli da joj posvetimo pažnju, moli da je širimo među nama, moli da je prepoznamo među škartom. Prava umetnost će nam dati snagu, dati kreativnost, podstaći će nas na velike stvari. Problem je što dozvoljavamo da ona bude zaboravljena. Umetnost je gladna, treba joj pažnja, treba joj prostor, treba joj novac u današnje vreme da bi se čula, da bi živela. Umetnost je krhka jer odlukom pojedinca velika dela mogu da budu zbrisana. Nisu li knjige spaljivane, nisu li umetnička dela omalovažavana zbog razlika u stavovima, nisu li knjige i pesme zabranjivane, ne radi li se to i dan danas. Zbog toga mi gledamo pijanistu ovakvog kakav je. Ne zaboravite ono što sam rekao na početku, Špilman je umetnost. 

Svesni smo da se umetnost zloupotrebljuje. Umetnička dela se izvrnu ruglu da bi se promovisalo nešto. Hendriks je zapravo miran lik koji je iskorišćen na ludačke načine. Njegov Purple Haze je iskorišćen da se promoviše rat u Vijetnamu. Malo ko zna da je to samom Hendriksu teško palo. Mnoge pesme postanu omražene jer su promovisane od strane zla. Što je najgore, umetnik, koji nije ni imao nameru napraviti nešto da služi u takve svrhe, bude omalovažavan. Takođe, mnogi se kite tuđim perijem. Danas gledamo gomile bendova, dženana i ostalih pacera kako stiču slavu pesmama koje su drugi pravili. Ne znam kakav je vaš stav, ali meni je tragično kada ljudi ne znaju od koga originalno nešto potiče. Hajde da se držimo filma. Koliko ljudi zapravo zna da postoje originali današnjih smeća od rimejka i koliko će od njih zapravo pogledati orignal? O tome pričam. Ono što je nekad bilo umetničko delo, danas će da se pretvori u generički prozivod za koji vam ne treba mozak jer ako ga uključite, napući će. Zašto se to radi? Da bi se na ime nečega što je valjalo zaradilo na nečemu što je produkt kenjanja. Jednostavno. Zašto to uspeva? Zato što preovlađuju ljudi koje umetnost ne zanima niti znaju šta je ona.

Braćo i sestre, bio sam u Areni na koncertu Deep Purple-a. Možda o tome jednom napišem neki tekstić ali ne bih sad detaljisao. To pominjem zbog jednog detalja sa koncerta i zbog nabolje scene u filmu. U jednom momentu, neko iz publike je velikom Stivu Morsu dao zastavu Bosne i Hercegovine. Čovek ju je ogrnuo. To je na forumima izazvalo neverovatno negativne kritike. E pa evo mog stava i poruke moronima koji kritikuju tako nešto: Mislite li da je vrhunska muzika stvarana samo za jednu naciju? U Fan Pitu oko mene je bilo barem 5 razčilitih nacionalnosti. Muzika je starija od svih nacija. Morsova gitara proizvodi zvuke u kojim može da uživa svako, bez obzira pod kojom zastavom stajao. Meni je to bilo sasvim ok, čovek je ispoštovao fana koji mu je dao zastavu. Isto tako bi uradio sa bilo kojom drugom zastavom. Elem, muzika nema zastavu, muzika nema granice. Deep Purple nije britanski, srpski, Deep Purple je svetski i pripada svima koji umeju da ga čuju. Ti ljudi su pevali kada trenutne zastave nisu ni bile obeležje države u kojoj smo živeli. Njihova muzika će živeti duže od svih jebenih zastava na ovom svetu. Simboli se menjaju, umetnost je večna. Scena u kojoj Špilman svira nemačkom oficiru je prokleti masterpis. Muzika pripada svima koji žele da je čuju, koji je razumeju. Brodi i Krečman uz pomoć genija Polanskog ovde dotiču savršenstvo. 

A gde je umetnik u svemu tome? Zašto on nije romantičar, lepotan, neko ko se snalazi ili ko već? Zar je to bitno? On može biti neviđeno đubre, može biti sadista, može biti dobar čovek, može biti sportista, može da čisti ulice, može biti doktor, može biti atleta, može biti bogalj, može biti pijanica, može biti natprosečno inteligentan, može biti crn, žut ili beo, može biti najveći šljam koji je hodao ovom planetom itd. Bez obzira ko ili šta bio i uprkos tome, on može dostaviti umetničko savršenstvo. Baš me briga da li su Gillan, Plant i Merkjuri sadisti u dubini duše, oni za mene predstavljaju sveto trojstvo vokala. To Polanski pokušava da vam pokaže. Nikada ne znate u kome leži umetnost, u kome i čemu čuči genije. 

Na kraju, iako rat uništava umetnost, koliko god se ljudi trudili da je pogaze, koliko god je spaljivali, zanemarivali, koliko god je nipodaštavali, bacali u blato, sprečavalli, kasapili, zloupotrebljavali, koliko god je krali, menjali, pljuvali, koliko god je gazili, bacali u zapećak, ubijali - umetnost i dalje opstaje, umetnost živi, umetnost je jača i nadglasaće svaku granatu. Umetnost je vreme, vreme je kvalitet a kvalitet je beskonačnost. A ko bolje o tome zna od beskonačnog Polanskog.

Zanimljivosti:
Dok je istraživao lokacije u Krakovu, Polanski je pronašao čoveka koji je pomogao njegovoj porodici da preživi rat. Da bi se uživeo bolje u ulogu, Brodi je prodao svoj stan, svoj automobil i nije gledao TV. Kada je osvojio oskara, on je postao najmlađi dobitnik te nagrade u istoriji. Sam Polanski je doživeo Holokaust. Brodi je izgubio 14kg za potrebe uloge. Špilman na nemačkom znači "član benda". Zbog toga nemački oficir kaže Špilmanu da ima prikladno prezime. 1400 glumaca je prošlo audiciju za ulogu Vladislava Špilmana. Scena u kojoj Špilman beži prilikom ukrcavanja u voz gde mu poznanik kaže da ne trči je inspirisana životom Romana Polanskog. Polanski pozajmljuje glas Jureku.

Naj scena:

Pijanista i oficir.

Moja ocena: 10/10

10 коментара:

  1. veoma dobar tekst, svaka tebi cast...

    ОдговориИзбриши
  2. Rekao sam da cu prenijeti utiske posle filma The Imitation Game.Znao sam da je jako slican.Govori o tome kako je odredjeni tim mladih naucnika poslat da desifruje enigmu koja bi unaprijed predvidjela nacisticke napade i poteze.Posto preko toga salju sifrovane poruke.Od svih se izdvaja samo jedan Alan Tjuring,pravi masinu koja ce to desifrovati.Ono sto je poenta filma je to da je on homoseksualac i da je zato izdvojen iz drustva.No to niko ne zna.On je taj koji se izdvaja iz drustva,svi mu se sprdaju,rugaju.Niko ga ne svaca ozbiljno.Ponasa se kao lud.Izolovan je iz drustva zivi sam i neshvacen.To govori koliko su geniji i nadprosjecno pametni ljudi sklonjeni od nas.Koliko ne odgovaraju nasem drustvu.Koliko su lincovani od strane naroda.Kao on sto je homoseksualac narod ga samo zbog toga ne prihvaca.Isto tako i ovaj kompozitor,on je tu da zivi stvara djela,da sebe uzivi vjecno.A sto se toga tice umjetnost i nauka zive,niko je ne moze iskorijeniti.Volio bih da pogledas taj film.Isto zanima me tvoje misljenje o ovome. Movieman 1975.

    ОдговориИзбриши
  3. Jedno pitanje: Da li je po tvom misjenju Adrijen zasluzeno uzeo Oskara? Momak je izneo sjajno svoju ulogu, ali na mene je jaci utisak ostavio Danijel Dej Luis u "Gangs Of New York"... Covek je u tom filmu bio neverovatan, apsolutno je krao svaku scenu u kojoj je bio. Genijalna uloga i jos genijalnija gluma. Svaka im cast obojici ali, po mom misljenju, Denijel je bio bolji. Iskreno me interesuje tvoje vidjenje situacije... MOC

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mislim da je Pijanista tu jači kao film a i istorijski značajniji. Samim tim Brodijeva uloga u filmu je upečatljivija. Gangs of New York je ipak znatno slabiji film i Luisova uloga je ona sa kojom je teže poistovetiti se. Kada su glumačke sposobnosti u pitanju, Luis jeste bolji glumac, tu nema sumnje. Mada me iskreno ni jedna od ove dve uloge nije oborila na zadnjicu.

      Избриши
    2. Steta sto nemas ni jedan Luisov film na blogu, hteo bih to da vidim... Inace slazem se, Pijanista je bolji film ali mene jeste bacila na dupe rola Dej Luisa... Jednostavno je mocna i stvarno jeziva do svakog moguceg nivoa, i govor i akcenat... Za i dalje relativno neiskusnog filmofila, ova uloga je pored Frimenove u Sosenku, De Nirove u Taksisti, Pacinove u Kumu 2 i fenomenalnog Kajdanovskog u Stalkeru nesto najbolje sto sam video na filmu... Inace svaka cast, stvarno nisam naisao na blog gde se vise slazem sa blogerom dok nisam naisao na ovaj... Cak i kad nemam isto misljenje, tvoje je dobro argumentovano i sasvim ga postujem... Samo pucaj ovako... MOC

      Избриши
    3. Daj mi predloge i rado ću ih ubaciti u listu. Hvala najlepše na lepim rečima. Budi slobodan da izneseš i slaganja i neslaganja, rado ću ih pročitati.

      Избриши
    4. Odmah da ti preporcim vec milion puta preporuceni There Will Be Blood.... Filmcina....

      Избриши
  4. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/3151107/sta-nedostaje-za-film-o-jasenovcu-.html šta misliš isplati li se snimati ovakav film? i to sa holivudskim glumcima?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da li se isplati? Ne verujem. Isplativi su ovi superherojski projekti i slični šareniši. Ovo nije ni blizu komercijalno da bi se isplatilo.

      Избриши