Empire of the Sun (1987)

Kod nas nazvan: Carstvo Sunca
Žanr: Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Steven Spielberg
Glumci: Christian Bale, John Malkovich, Miranda Richardson...

Priča:
Dečak iz Engleske se bori da preživi pod japanskom okupacijom tokom Drugog Svetskog Rata.

Moj osvrt:
Kako god to zvučalo, ovo uopšte nije film o ratu i njegovim strahotama već o odrastanju. Tačnije, rat je iskorišćen da bi se odrastanje jednog dečaka dovelo u težak položaj. Sve te nedaće gledamo kroz priču jednog momčića. Praviti film sa ovakvom temom je malo nezahvalno jer priča je ozbiljna a naći dete koje glumi makar podnošljivo je prilično teško. Što se tiče dece glumaca, Dakota Fening je mogla držati predavanje svima. Moram da kažem da je i mlađani Bejl ovde u potpunosti zadovoljio. Kada se ima u vidu koliko je ovo teška i ozbiljna tema, njegov uspeh je još veći. 

Klinci su nesvesni rata. Videli su ga u filmovima, igrali se rata ali teško da mogu biti svesni jeze koju on donosi. Mladi Džim (Bejl) odrasta u srećnom i lepom okruženju nesvestan da je na nekoliko koraka od njega beda, da je rat tu iza ugla. To neprimećivanje bede i problema drugih nije karakteristično samo za decu. I odrasli, kada su uljuljkani u sigurnost i kada su srećni, boluju od zanemarivanja tuđih problema, okretanja glave dok su zahvalni što se to nije desilo njima, dok veruju da su zaštićeni i da im se to nikada neće desiti. Klinci barem imaju opravdanje za takav stav zato što ne znaju za drugačije. Mlađani Džim je fasciniran ratnim avionima i samo iz priče zna za rat. Roditelj neće nikada detetu prenositi jezive stvari. Reći će da je nešto loše, da nije ispravno, neće govoriti o smrti, ubistvima, uništavanjima. Zbog toga i ovaj klinja nema utisak o ratu kao o katastrofi. I kada prvi put napušta sigurnost svog doma upoznaje se sa bedom drugih. Njegova igra prestaje, njegova veselost nestaje i možemo da vidimo kako upija sve što vidi. 

Klinci jednostavno ne mogu da budu ostavljeni sami. Mi odrasli ih oblikujemo, mi ih vaspitamo, mi ih usmeravamo, mi se i igramo sa njima. Zbog toga oni osećaju da su voljeni, osećaju sigurnost i dele sreću sa nama. Mali Džim ostaje sam. Prva reakcija je, posle malo panike, da će sve biti u redu. Saćekaće mamu i tatu, oni će se pojaviti svakog momenta i to je to. E tu je prvi i jedini ozbiljan problem koji sam imao sa ovim filmom. Naravno da nemam problem sa tim što klinac očekuje da se roditeljima nešto nije desilo. Problem koji imam je taj što posle te prve, početne male panike ovaj momak skoro do kraja ne pokazuje ništa vezano za svoje roditelje. Povremeno ih pomene u priči i to je to. Ne vidimo brigu, ne vidimo strah da se ipak nešto nije desilo, ne vidimo nikakvu emociju. Zašto? Zato što su nas čuvali za pred kraj kad klinja konačno pukne i prospe iz sebe šta mu je na srcu i duši. Ovo je jeftin trik. Odrastao čovek ne može obuzdati ovakvu emociju a ovde nam klinac krije tu neku brigu ceo film. Zbog toga ta scena prosipanja emocije na mene nije imala nikakav utisak. Da nisu išli na tu patetiku, od scene bi mi knedla u grlu zastala. Ovako ništa. 

Kako klinac ostaje sam, nakon nekog vremena i nešto problema, dobija barem malu zaštitu. Kako reče jedna sjajna pesma, u ovakvom vremenu "i obični kišobrani su do neba". Šta klinji treba? Dobro, povratak majke i oca mada on to ne pokazuje. Treba mu sigurnost. Zbog toga se vezuje za prvog čoveka koji mu to nudi, iako taj čovek nije moralan, nije dobričina, nije neko kome biste dali dete na čuvanje. Bez obzira na to, klinac pronalazi kakvu takvu sigurnost. E tu dobija sasvim drugačije vaspitanje. Ne samo što je iskorišćavan, on radi stvari koje nisu moralne. E tu je odlično što ovaj klinac ima kefalo pa može da izrezonuje neke stvari. O tome nešto kasnije. Za sada se držimo ovih prestupa. Elem, dete bi učinilo svašta za svog roditelja (u ovom slučaju prvog koji je pokazao kakvu takvu brigu za njega). To na neki način opravdava postupanja ovog klinca. Kao što rekoh, ima ovaj klinac kefalo i pamti ovo. E sada, kako je zapamtio da je bio nateran na prestup a nije zapamtio da treba da se brine za svoje roditelje i da živi sa tim da ne zna šta se desilo sa njima, to je pravo pitanje. 

Međutim kako vreme odmiče, normalno je da klinac traži bilo kakvo odobravanje od osobe koja mu ovde menja roditelja. On čini sve kako bi dobio to malo parče sigurnosti. A ono što možda ne shvata da polako postaje samostalan. To je naravno kolosalna stavka u svačijem odrastanju. Trudi se iz petinih žila da zadovolji neke kriterijume kako bi zadobio povrerenje a sve što radi, radi sam. Kada dođe rezonovanje da zapravo on to radi sam, onda stvari koje su usmerene ka osobi čiju podršku traži postaju motivisane nečim drugim. Klinac zapravo želi da zadobije poštovanje, želi da ga smatraju jednakim. E to je veliki znak odrastanja. Na sve to, dodao bih i odluku ovog momka da pomaže svima. Svaki taj gest, koliko god bio sitan, značiće. Ako si pomogao nekom, verovatno možeš i sam da očekuješ i uslugu. To je prilično jednostavan princip koji lako dovodi do napretka. Jedan klinja je to shvatio a današnji svet to ne konta. 

E sada, ako klinja sve to konta, zašto bi činio išta za nemoralnu osobu. Braćo i sestre, setite se vaših uzora, setite se čime su vas fascinirali. Verujem da je bar jedan od njih izneverio vaša očekivanja, verujem da ste barem za jednog saznali nešto što niste želeli. U očima klinca ovaj čovek ima moć, ovog čoveka slušaju, poštuju a možda ga se i plaše. Mali, nezaštićen dečak može samo da sanja o tome da je toliko važan. Eto vam odgovor. Klinja samo želi da dostigne visinu nekog ko mu je u tom momentu uzor. Ne mora raditi iste stvari kao on, ne mora biti prestupnik ali želi dospeti na taj položaj. 

Možda i najbolja stvar za mene ovde je momkova fascinacija avionima. Osim ove simbolike o odrastanju, ovo je nešto najbolje što se proteže celim filmom. San o letenju je nešto što svako pre ili kasnije dobije. Klinja je posvetio veliki deo svog odrastanja avionima. Na avion on samo gleda kao na sredstvo letenja. Užasavajuća istina će biti naučena tek kada ovaj momak dobrano upozna rat. Za njega je avion nešto najbolje što postoji. U jednoj odličnoj sceni on salutira japanskim pilotima pre poletanja. Zašto? Zato što se klinja preobratio pa navija za Japance? Oooo ne. Neko ko je ovoliko fasciniran avionima smatra letenje najvišom čašću. On ovim salutiranjem i pesmom odaje počast ljudima koji lete. Kada bude prisustvovao bombardovanju, fascinacija avionima prevazilazi realno gledanje situacije i sagledavanja opasnosti u kojoj se našao. Kroz ceo film klinja nosi mali kofer sa stvarima koje su praktično njegove uspomene. Tu imamo još jednu dobru simboliku. Među tim uspomenama vidimo i igračku aviona. Kada upozna sav užas rata i kada shvati šta avion zapravo može da donese, kada ga uzor izneveri, videćete njegov postupak kojim se zapravo odriče u sve što je verovao. Još gore, možda ćete videti dete koje je jednostavno odustalo od svega. 

Empire of the Sun je solidan film čiji najveći kvalitet je prikazivanje odrastanja, dečačke fascinacije, pronalaženja uzora ali i izneveravanja svih očekivanja i ubeđenja. Problem je što je jedina stvar u koju je klinac trebao najviše verovati pomalo zanemarena kroz film i čuvana za patetisanje na kraju. Drugi problem je što je film pomalo razvučen. Svakako da pozitivne stvari nadvlađuju. Mnogo dobre simbolike i sjajni mali bejl su nešto što nosi ovaj film.

Zanimljivosti:
Ben Stiler je došao na ideju za Tropic Thunder kada je glumio u ovom filmu. 4000 dečaka je prošlo audiciju za ulogu Džima. Erik Flin koji glumi zatvorenika u logoru je kao dete zaista bio zatvorenik u logoru u Japanu.

Naj scena:

Salutiranje

Moja ocena: 7/10